Стефан Владислав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Владислав I
Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa.jpg
Фреска из манастирске цркве у Милешеви,
око 1234. године
Датум рођења око 1198.
Место рођења непознато
Датум смрти 1. новембар 1267.
Место смрти непознато
Гроб Манастир Милешева
Династија Немањићи
Отац Стефан Немања II
Мајка Евдокија Анђел
Супружник Белослава Асен
Потомство Стефан
Деса
ћерка непознатог имена
Краљ Србије и Приморја
Период 1233/12341241/1242
Претходник Радослав
Наследник Урош

Стефан Владислав Немањић је био српски краљ (1233/12341241/1242)[1] и ктитор је манастира Милешева, у ком је сахрањен Свети Сава.

Биографија[уреди]

После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Ивана Асена II, краљ Стефан Радослав није могао више рачунати на подршку таста цара Теодора I. Већи утицај на Србију стекао је бугарски владар. Зато се и српска властела одлучила да подржи Радославовог млађег брата Владислава. Крајем 1233. године или почетком 1234. године, Стефан Радослав је збачен, а на престо је доведен Владислав I. Као што је Радослав имао подршку из Епирске деспотовине, Владислав I је подршку имао из Бугарске, која је у време Ивана Асена II (1218-1241) постала најмоћнија држава на Балкану. Да би ојачао везу са Бугарском Стефан Владислав I оженио Белославом, кћерком бугарског цара.[2]

Архиепископ Сава I није био задовољан насилном променом власти и 1233. или 1234. отишао је из Будве на исток да још једном посети Свету Земљу. Са тог дуготрајног пута се Свети Сава није вратио у Србију. Умро је у Трнову 1236. године. Бугари су желели да задрже тело побожног Саве, али је Стефан Владислав I отишао тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако, али таст је ипак изашао у сусрет Владиславу I и дозволио му да годину дана после смрти Савино тело врати у Србију.[3] Тако је српски краљ је свечано сахранио тело свог стрица у својој задужбини Милешеви.

Стефан Владислав I је настојао да уреди односе и са Дубровником. Преговори I са Дубровником 1234. и 1235. довели су до склапања уговора, прма коме се Дубровник обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају акције против Србије. Стефан Владислав I је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима до турских освајања.[4]

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима Татарска) најезда. Татари су упали у Угарску 1241. и стигли до Јадранског мора. Почетком 1242. њихови одреди су пустошили и српске градове на обали Јадранског мора, а у унутрашњост према Дунаву су се вратили вероватно преко северног Космета. При томе су наставили пљачкати подручје кроз које су прошли.[5] Већ 1241. Татари су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, у јуну 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед бугарског зета краља Стефана Владислава I се смањио. Српска властела је то искористила и на владарски престо довела новог краља. Стефан Владислав I је збачен са власти вероватно крајем 1241. или почетком 1242. године, а уз подршку властеле наследио га је млађи брат Урош I.[1]

После смењивања, Владислав се измирио са братом и наставио живети у Србији, а последњи пут се спомиње 1263-64. По неким проценама умро је око 1269. Његово тело је сахрањено у манастиру Милешеви.

У току лета 1990. године вршена су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање манастирског гробља. У току радова у цркви откривен је гроб Светог краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Затим су мошти предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.[6]

Српска православна црква га прославља као светитеља 24. септембра тј. 7. октобра по новом календару.

Са Белославом је имао троје деце:[7]


Преци Стефана Владислава, три колена уназад
Стефан Владислав Отац:
Стефан Првовенчани, краљ Рашке
Деда (по оцу):
Стефан Немања, велики жупан
Прадеда:
Завида
Прабаба:
?
Баба (по оцу):
Ана Немањић
Прадеда:
?
Прабаба:
?
Мајка:
Евдокија Анђел
Деда (по мајци):
Алексије III Анђел
Прадеда:
Андроник Анђео
Прабаба:
Ефросина Кастамонитиса
Баба (по мајци):
Ефросина Дукина Каматера
Прадеда:
Андроник Дука Каматер
Прабаба:
Кируена

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Логос (2016). стр. 143-144, 151.
  2. Логос (2016). стр. 141-143.
  3. Логос (2016). стр. 142.
  4. Логос (2016). стр. 143.
  5. Узелац (2015). стр. 47-50, 54-57.
  6. „Мошти и гробови српских владара-светитеља”. www.ljudigovore.com. 
  7. Свети Сава принц и просветитељ, Цетиње, Београд 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Радослав
Краљ Србије
(1233/12341241/1242)

Наследник:
Стефан Урош I