Пређи на садржај

Ресавска школа

С Википедије, слободне енциклопедије

Ресавска школа постојала је током прве половине 15. века и радила је у оквиру манастира Манасије, који је подигао деспот Стефан Лазаревић, као своју задужбину.[1]У њој су се окупљали учени монаси писци, преводиоци, књижевници, преписивачи који су украшавали рукописе и књиге, због чега је манастир представљао симбол духовности и просвећености током неколико наредних векова. Један од главних сарадника Ресавске школе био је Константин Философ.[1] По правилима ове школе радило се у Љубостињи, Хиландару, Пећкој патријаршији, Дечанима, а утицај се осећао и у Македонији, Бугарској, Румунији и Русији.

Упркос значају и утицајима Ресавске школе, данас је нажалост у друштву раширен израз „ресавска школа“, који има потпуно другачије значење.

Историја

[уреди | уреди извор]
Трпезарија Манасије у обнови[2]

Трпезарија је једна од највећих грађевина те врсте у Србији оног времена са димензијама 31,60 m x 16,88 m.[3] Њена специфичност се састоји у томе што је изграђена као слободно-стојећи објекат, невезан за оградни зид.[4] Имала је приземље, спрат, дрвене тремове са оба подужна зида и кров на две воде. У приземљу, укопаном 1 м у земљу, на источној страни изведена је полукружна апсида, а једна нешто плића апсида видљива је и на спрату али на јужној страни. Укупна корисна површина објекта била је око 1.000 м2, па се сматра да је грађевина имала функцију трпезарије само у приземљу, док су на спрату били скрипторијум и библиотека.[5] Могла је да прими чак неколико стотина људи.[4]

У првој половини 15. века, за време Стефана Лазаревића, Србија се као држава обновила и економски знатно ојачала. Стефан је добио титулу деспота после успешног учешћа у бици код Ангоре 1402. године од Византинаца у Цариграду. Србија није више била у вазалском положају према Турцима.[6] Истовремено, долази до процвата културе и уметности.[7] Стефан је узео Београд за престоницу Србије.[6] После обнове Београда, Стефан је сву своју пажњу посветио подизању манастира Ресаве (1407—1418).[3] Дуго зидање манастира могло би се објаснити као резултат нестабилних односима са Турцима, због чега је зидање повремено прекидано.[8]

Стефан је у својој задужбини, готово одмах по оснивању, започео да организује школу — центар за превођење и преписивање књига.[7] У њему је окупио велики број вредних калуђера, који су се ту бавили преписивањем, исправљањем старијих рукописа и превођењем новијих књижевних дела. На његов позив су долазили учени калуђери са Свете горе да преводе дела са грчког језика.[9] Ту су радили учени калуђери, писци, преводиоци, књижевници, преписивачи, који су украшавали рукописе и књиге.[6] Када је пала бугарска царевина (1393—6) велики број бугарских калуђера и књижевника прешао је у Србију, а са њима и идеје Трновске школе о реформицији правописа.[9] Један од главних руководилаца Ресавске школе био је Константин Философ, бугарски емигрант Јевтимијеве школе у Трнову,[10] а касније и Григорије Цамблак.[8]

Константин Филозоф је израдио правила новог правописа, заплетена, удешена по грчким граматичким списима, са врло много ученог и непотребног баласта, али и са извесним подигнутим критичким мерилом. Списи поправљени по начелима и у духу ове школе брзо су постали веома цењени,[10] а Манасија велики духовни и просветни центар деспотовине и вековима била симбол просвећености[6], остављајући велики утицај на наше писаре 16. и 17. века.[10]

Поред превода и преписа у Ресави, од оригиналних радова, написано је Житије деспота Стефана Лазаревића од Костантина Филозофа.[8]

Стефан Лазаревић

[уреди | уреди извор]

Сам Стефан био је веома образован, доста је читао, а бавио се и писањем. Позната су његова дела Слово љубве[6] (1409), Душеполежноје спасеније и Мудрост и пророченствије.[8] Верује се да је он аутор Натписа на мраморном стубу на Косову (1404), написао је поетско писмо млађем брату Вуку („Лазаревицу“) вероватно упућено као позив на помирење и аутор је Закона о руднику Ново Брдо (1412).[7]

Због његове велике наклоности књизи прозван је „вторим Манаскјем“ упоређујући га са византијским летописцем Константином Манасијем из 12. века. Деспот се упоређује са њим по лепом и надахнутом причању и мисли се да је и његов манастир првобитна Ресава због тога доцније прозван Манасија.[3][8]

Библиотека

[уреди | уреди извор]

Деспот Стефан је у манастиру имао велику библиотеку,[8] са преко 20.000 књига у рукопису. На његов захтев у Љубостињској пустињи, мушка монашка насеобина, око манастира Љубостиње је преведен Стари завет и Зонара.[11] Игумана Лесјамског манастира Венедикта слао је у Свету гору да му преведе „Шестоднев Јована Златоустог“. Од књига ове библиотеке данас се у Манасији чува један део и део другог рукописа, док се у Светој гори у манастиру Костомониту налази Теофилово тумачење јеванђеља, а један број ових рукописа доспео је и у Русију, где се и сада чува. У Одеси се налази један рукопис из 1420. год. У нашој земљи ових рукописа има у Пећкој Патријаршији и Патријаршији српске православне цркве у Београду, а верује се и у још неким манастирима.[тражи се извор] Од књига његове библиотеке и данас се чува у Светој гори у манастиру Кастомониту Теофилактово тумачење јеванђела. У библиотеци Пећке патријаршије и данас се налази један број књига из Ресавске школе, које датирају из 15. века.[8]

Пропаст Ресаве

[уреди | уреди извор]

У време турских освајања манастир Ресава делио је судбину читаве српске Деспотовине.[3] Књижевна активност манастира ометена је најездом Турака и пропашћу деспотовине. Турци су 1. августа 1438. године заузели утврђену Ресаву и на веома свиреп начин се обрачунали са браниоцима. Тада су по први пут опљачкали манастир и запалили Ресавску библиотеку. И ако су Мађари у међувремну водили рат са Турцима, после чега је склопљен мир.[8] утврђење у манастиру коначно је пало у турске руке маја 1458. године[3].

Један део калуђера повукао се са последњим Бранковићима у Срем и наставио је ту акцију у фрушкогорским манастирима (нпр. у Крушедолу), други је отишао у Влашку, а затим у Русију, поневши са собом правописна правила и списе Константина Философа, док се најмањи део окупио у Јужној Србији, у Пећкој патријаршије и Дечанима.[8]

Турци су у тврђаву сместили посаду, а манастир претворили у џамију. 24. јула 1689. године, аустријска војска је уз помоћ Срба заузела Ресаву. У периоду од 1718—1739. године, Ресава је била у аустријској власти. У тврђави је становао један аустријски капетан са војницима. За време аустријске управе у манастиру је радила школа за свештенике.[8]

Утицаји, значај и ширење

[уреди | уреди извор]

Преписи и преводи Ресавске школе сматрају се узорнима, по којима се до 18. века мерио квалитет рукописа. По ресавским правилима радило се у Љубостињи, Хиландару. Утицај Ресавске школе ишао је дубоко у Македонију, Бугарску,[9] Румунију и Русију.[6][9]

Игуман манастира Дечани, Григорије Цамблак, постао је касније кијевски митрополит. Познат је тада био и српски монах Пахомије Логофет, који се у Русији прославио као писац житија.[6]

Захваљујући раду и утицају Ресавске школе српски народ је сачувао свој језик.[тражи се извор] Матична библиотека у Деспотовцу и Народна библиотека Србије раде на отварању сталне изложбе рукописа у просторима манастира Манасије. У том циљу припремљени су одређени број снимака и фотокопије рукописа у природној боји и величини.

Ресавски фонт

[уреди | уреди извор]

На основу рукописа чувене Ресавске преписивачке школе, који се данас налазе у различитим збиркама широм света, у оквиру радионице Ресавске типографске школе, на челу са Оливером Стојадиновић направљено је неколико дигиталних типографских писама — фонтова. У раду радионице учествовали су студенти Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду, као и гости са Академије за ликовну уметност и обликовање у Љубљани. Ови фонтови намењени су свим корисницима ћирилице на рачунарима и могу бесплатно да се преузму.[12][13][14]

Жаргонска употреба израза

[уреди | уреди извор]

Ресавска школа у сленгу симболично се користи за радње као што су преписивање, копирање, понављање, варање или фалсификовање туђег рада или идеје, у целости или деловима, без улагања посебног труда или разумевања, пре чему се указује на неоригиналност, безвредност, па чак и штетност тако добијених резултата, пошто се подразумева да је копија лошија од оригинала. Његова употреба среће се у многим областима живота и рада: у просвети, при преписивању задатака, на испитима[15], у изради научних и других стручних радова[тражи се извор], у судству приликом преписивања пресуда у поновљеним поступцима[тражи се извор], у законодавству због доношења нових закона, буквалиним превођењем закона Европске уније, при чему се не размишља о начину њиховог практичног спровођења[16], у политици, при понављању предизборних[17] и других тешко испуњивих обећања[18], у било којој другој професији, чак и приликом полагања стручних испита[19], при чему се на недозвољен начин присвојен резултат туђег рада, сасвим незаслужно награђује. Због лакоће копирања различитих садржаја у целини или деловима, са једног на друго место, без икакве додатне обраде и ненаовођења оригиналног извора, присуство „Ресавске школе“ је веома уочљиво на многим интернет страницама, нарочито оним са великим бројем корисника и/или посетилаца.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 706—707. 
  2. ^ Васељенска: Манасију зидали 12, а обнављамо је 22 године, Мондо, 7. 9. 2011.[мртва веза], Приступљено 15. 12. 2012.
  3. ^ а б в г д Часопис Друштва Св. Сава бр. 15: Београд и Манасија -две најважније заоставштине деспота Стефана Лазаревића, Гордана Јовановић, Чигоја, Београд (2011), Приступљено 8. 4. 2013.[мртва веза]
  4. ^ а б Политика: Мистерија трпезарије у Манасији, Милица Димитријевић, 14. 4. 2012., Приступљено 15. 12. 2012.
  5. ^ Православна Србија: Манасија Архивирано на сајту Wayback Machine (27. март 2013), Приступљено 15. 12. 2012.
  6. ^ а б в г д ђ е Светославље: Кратак преглед српске цркве кроз историју, Протојереј др Радомир Поповић Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2012), Приступљено 14. 12. 2012.
  7. ^ а б в Ресавац: Стефан Деспот Лазаревић, Ресавска школа, Приступљено 14. 12. 2012.
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и На обронцима Бељанице, Дамњан Поповић, Новинско предузеће „Дневник“, Нови Сад (1969)
  9. ^ а б в г Светосавље: Преглед историје хришћанске цркве, Српска црква, Григорије Микић Архивирано на сајту Wayback Machine (5. новембар 2012), Приступљено 14. 12. 2012.
  10. ^ а б в Историјски лексикон, Владимир Ћоровић. . Београд. 2006. pp. 149. ISBN 978-86-379-0984-2.  .
  11. ^ Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу: Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, Амфилохије Радовић, Манастир Раваница 1381-1981, Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981 Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2014), Приступљено 15. 12. 2012.
  12. ^ Миксер: Оливера Стојадиновић Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2016), Приступљено 15. 12. 2012.
  13. ^ Универзизет уметности у Београду: Ресавска типографска школа, Приступљено 15. 12. 2012.
  14. ^ Типометар: Ћирилице на поклон, Приступљено 15. 12. 2012.
  15. ^ Врањске новине бр. 792: Ресавска школа, Никола Лазић, 26. апрли 2012, Приступљено 15. 12. 2012.
  16. ^ Политика: Ресавска школа, Бојан Билбија, 24. 11. 2011., Приступљено 14. 12. 2012.
  17. ^ Мондо: Јаншина ресавска школа, (Танјуг) 21. 6. 2008., Приступљено 15. 12. 2012.
  18. ^ Данас: Ресавска школа, 22. 12. 2010., Приступљено 15. 12. 2012.
  19. ^ Мондо, „Ресавска школа“ у ФБИ, Срна, 27. 9. 2010., Приступљено 14. 12. 2012.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ресавска_школа&oldid=26989724”