Закон о рудницима

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација из преписа Закона о рудницима (XVI век)

Закон(ик) о рудницима[1] или Новобрдски законик[2] је скуп закона које је 29. јануара 1412. године објавио деспот Стефан Лазаревић (кнез 13891402, деспот 1402—1427), али се сматра да је формулисан још 1390. године[2]. Сам документ је јединствен правни споменик средњовековне Србије и по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире[3]. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву[4]. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI века, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и уметности, а данас се налази у Архиву САНУ[5].

Сачувани рукописи[уреди]

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, у илустрованом препису из XVI века, откривен је 1959. године. Непосредно након њега, пронађене су још две верзије (латинична и турска) у којима нема закона о животу у Новом Брду, а поједини делови су укључени у Саски закон Сулејмана Величанственог (15201566).

Илустровани ћирилични препис[уреди]

Илустровани препис Закона о рудницима, настао је око 1580. године[5], а на основу неколико записа на њему може се делимично пратити његов историјат. Стотинак година након настанка, рукопис је 1674. године откупио од попадије Стојне поп Георгије за 120 аспри. Крајем века, нашао се у поседу хеким-баше Алипашића, који је био османски чиновник или лекар. Он га је 1707. године поклонио митрополиту београдско-пожаревачком Михајлу (1703—1707), након чега рукопис долази у посед патријарха Арсенија IV Шакабенте (17271748). Током тог периода, њиме су руковали еклезијарх Филотеј и јерођакон Михаило, уз које је забележена 1745. година, док је на другом месту уписана 1753. године. Никола Радојчић, који је испред САНУ истраживао рукопис, сматра да се он из патријаршијске библиотеке преселио у Беч. Током наредна два века, рукопис се налазио у приватном власништву, пошто на себи нема печата неке званичне институције, да би се након Другог светског рата појавио на једној аукцији антиквитета. Том приликом, купила га је супруга југословенског амбасадора др Францеа Хочевара, који је рукопис 11. априла 1959. године (тада је био амбасадор у Букурешту) поклонио Српској академији наука и уметности. Рукопис је смештен у Архив САНУ, а академик Радојчић је 1962. године објавио сам рукопис и свој рад о њему под називом „Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића“.

Сам рукопис има оријентални изглед, са корицама (10cm x 28cm) унутар којих се налази 27 листова (10cm x 28cm)[2]:

  • на прва два се налазе минијатуре
  • од 3. до 26. се налазе текст Законика
  • на 27. листу се налазе познији записи

Коришћени папир поседује италијанске водене жигове, док су листови повезивани на начин карактеристичан за османски период. На свакој страници се налазио златном линијом оивичен правоугаони простор унутар кога је уписан текст. Ток рукописа је на 19. листу преплетеним орнаментом који дели први део рукописа (Закон о рудницима) од другог дела (тзв. Статут Новог Брда).

Латинични препис[уреди]

Латинични препис Закона о рудницима, пронашао је академик Петар Колендић у Градској библиотеци града Сплита. Рукопис носи датум 26. јул 1638. године, а настао је бугарском рударском центру Ћипровцу. Писан је латиницом на 13 страна, а већина ћириличних слова замењена је својим латиничним еквивалентима, док је за преостала слова коришћен следећи систем[2]:

  • ç је мењало ч
  • ss је мењало ш
  • x и ż је мењало ж
  • e и ĕ је мењало ѣ
  • y је мењало ы и й

Пајерок је коришћен за апостроф, а титла за скраћенице. На основу упоређивања два текста, закључено је да је овај препис базиран на старијој варијанти од оне коришћене у ћириличком, а подељен је на поглавља (35) који су означени арапским цифрама.

Турски превод[уреди]

Турски превод Закона о рудницима, пронађен је у склопу османског акта изданог 25. априла 1494. године и попут латиничног преписа садржи само 35 поглавља која одговарају првом делу ћириличног рукописа.

Датирање Закона о рудницима[уреди]

У историјској науци је настао спор око датирања Законика о рудницима. У самом рукопису се наводи да је настао у годину 6920, индикта 13, месеца јануара 29. Неслагање података лежи у чињеници да година 6920 од постанка света одговара 1412. години од Христовог рођења, док се 13 индикт може односити на године 1389/1390, 1404/1405. или 1419/1420, током владавине Стефана Лазаревића. Поред тога, додатну забуну у датирање уносе анахрони подаци који помињу са једне стране смрт кнеза Лазара (1371—1389), саветовању са мајком Милицом (умрла 1405. године) и патријархом Спиридоном (1380—1389), султана Бајазита (1389—1402), док се са друге се помиње година 1412, а сам Стефан са титулом деспота коју носи тек од 1402. године.

Према академику Сими Ћирковићу, који је разматрао аргументе обе стране, највероватније је Закон о рудницима првобитно формулисан 1390. године, а Стефан га је потврдио 1412. године након што је повратио контролу над јужним деловима државе (предели јужно од Западне Мораве), после погибије свог млађег брата Вука 1410. године. Он то тумачи устаљеном праксом владара да након освајања или доласка у посед неке територије потврди претходне повеље које се односе на те територије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Према Сими Ћирковићи, исправнији назив би био „Законик о рудницима“ јер обухвата читав низ појединачних закона, али је термин „Закон о рудницима“ (према формулацији Николе Радојчића који је први проучавао документ) устаљенији у литератури.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Група аутора (2004). Ново Брдо (на језику: српски и енглески). Београд. ISBN 86-80879-32-0. 
  3. Времеплов: Објављен „Закон о рудницима“ (Радио-телевизија Војводине, 29. јануар 2009)
  4. Група аутора (1982). Историја српског народа II. Београд. 
  5. 5,0 5,1 Архив САНУ

Литература[уреди]

  • Група аутора (2004). Ново Брдо (на језику: српски и енглески). Београд. ISBN 86-80879-32-0. 

Спољашње везе[уреди]