Албански устанак (1912)
| Овај чланак је део серије о историји Албаније |
| Историја Албаније |
|---|
 |
Велики албански устанак 1912. године одвијао се од јануара до августа 1912 и резултовао је прихватањем Османског царства да испуни већину (12 од 14) захтева албанских устаника. Најважнији захтеви устаника су били да се обједине четири вилајета (Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински) на чијој су територији живели Албанци у један вилајет под називом Албански вилајет (иако Албанци нису чинили већину становника на територији сва четири вилајета[1]) и да се Албанцима омогуће већа политичка права у односу на неалбанско хришћанско становништво. Поновно довођење хришћанског становништва балканских вилајета Османског царства у положај грађана другог реда је послужило као један од повода за почетак Првог балканског рата због чијег почетка захтеви албанских устаника никада нису реализовани.
Позадина[уреди | уреди извор]
.jpg)
Албански устанак 1912. године је био највећи у низу устанака Албанаца у периоду 1905—1912. Скоро сви устанци су почињали на територији Косовског вилајета (у јулу 1908. у Призрену, у јуну 1909. у Ђаковици, у пролеће 1910. на већем делу територије Косовског вилајета), а затим су се, понекад, ширили и на делове Битољског вилајета а понекад и на северне делове Скадарског вилајета. Након реформи Османског царства које су почели да спроводе младотурци, Албанци у Европи и Арапи у Азији су изгубили повлашћен положај који су имали, нарочито у време владавине султана Абдул Хамида II[2]. Устанци започињу широм Османског царства у планинским врлетима у којима живе номадска племена, далеко од дохвата централне владе. Највећи устанци избијају у Сирији, на Арапском полуострву и на Балкану[3]. На Балкану Албанци су због изгубљених привилегија подигли два устанка ширих размера[2]. Први је подигнут 1910. године на делу територије Косовског вилајета, а други јануара 1912. Посебно незадовољство Албанаца су изазивале следеће промене[4] :
- повећање пореза
- обавезна војна служба
- разоружавање цивилног становништва
Први устанак који је избио у пролеће 1910. је угушила казнена експедиција нове младотурске власти, предвођена Шефћет Торгут-пашом. Овај први устанак су помагале Црна Гора и Бугарска, иако нису учествовале у његовом изазивању[2] .
Ток Албанског устанка 1912.[уреди | уреди извор]
Други устанак ширих размера је избио јануара 1912. и оружјем и новцем су га помагале Србија и Црна Гора. Набавка оружја ишла је преко Црне Горе.[5] Србија је такође помагала устанике оружјем и новцем, јер је имала интереса у дестабилизацији Османског царства. Албански представници су се пре дизања устанка 1912. прво састали са представницима османских власти, али су ове власти одбиле њихове захтеве. Од великих сила, једино је Италија, тада у рату са Османским царством, била спремна да помогне устанике оружјем у јужној Албанији.[5]
Устанак је водио Општи устанички комитет и то на подручју Косовског вилајета (Дренице, Пећи, Ђаковице) и данашње северне Албаније. Вође устаника су били Иса Бољетинац, Хасан Приштина, Бајрам Цури, Неџиб Драга, Риза-беј Креизију и други. Устаници су прво заузели Ђаковицу, протеравши турске чиновнике. Средином марта 1912. у албанском емигрантском листу који је излазио у Бугарској објављени су први захтеви устаника: именовање Албанаца за чиновнике у вилајету, отварање албанских школа и војна служба за Албанце само у границама вилајета.[6] Устаници су потом кренули на Пећ. Гарнизон у Пећи је пружио јак отпор и одбио напад устаника, после чега је дошло до састанка албанских вођа, њих око 250, у Јунику.
На збору устаничких првака у Јунику су формулисани захтеви за утврђивањем граница Албаније, повлачењем турских чиновника и увођењем албанског језика као службеног. Један од главних идеолога албанских устаника је био Хасан Приштина, који је политички усмеравао ток устанка против турске власти. Захтеви устаника су формулисани у неколико следећих тачака[5]:
.jpg)
- да се утврде границе Албаније
- да се у Албанији истакне албанска застава
- да се у Албанији постави генерални гувернер изабран међу члановима старих и познатих породица
- да се повуку турски чиновници и да се на њихова места поставе Албанци
- да албански постане службени језик у Албанији
- да спровођење ових захтева гарантују велике силе
Након збора у Јунику, устаници без борбе заузимају Митровицу, Вучитрн и Приштину.[5] Албанци, који су чинили већину војника Османског царства у гарнизонима у овим градовима су масовно дезертирали и прелазили на устаничку страну јер се официри који су били против младотурака нису активниије супротстављали устаницима[5]. Албанцима из Косовског вилајета су се убрзо придружили Мирдити, Мертури и Никај. У Скадру је формиран заједнички комитет муслимана и католика за помоћ устанку. Борбе су се прошириле и на Скадарски вилајет (Тирана и Кроја). Устаници су у почетку имали и подршку турских официра из групе "Спасилаца отаџбине", који су хтели да оборе младотурски режим.[6]
Услед успеха албанске побуне, младотурска влада подноси оставку.[7] Убрзо потом, у јулу месецу, нова влада шаље делегацију на преговоре у Приштину. Портина делегација је закључила да албански захтеви воде пут отцепљења од Царевине и одбила их је. Иако су, затим, устаници преформулисали и ублажили своје захтеве, представници Османског царства одбијају захтеве за аутономијом и употребом албанског језика у школама и администрацији[8].
.jpg)
Након овога, устаници крећу на Скопље и заузимају га без борбе.[5] До половине августа 1912, устаници су успели да овладају целим косовским вилајетом држећи у својим рукама Приштину, Нови Пазар, Сјеницу, Скопље и друге градове. У средњој и јужној Албанији устаници су држали Пермет, Лесковику, Коницу, Елбасан, а у Македонији Дебар.[6] У овој фази устанка се воде интензивни преговори са Србијом, а Бајрам Цури је предвиђао и могућност да Србија помогне устанике редовном војском. Контакте са Србијом је у почетку остваривао Хасан Приштина, али пошто су им се међусобни интереси око Косова разишли, убрзо је постао њен огорчени противник.[9] Након Скопља, устаници крећу на југ и заузимају градове на путу до Солуна. Када су албански устаници стигли до Солуна, Порта је била принуђена да прихвати све њихове захтеве.[5] Након што је постигнут споразум са Османским властима, овај се масовни устанак угасио. Прихваћени су следећи захтеви устаника[6]:
- увођење основних и средњих школа на албанском језику у вилајетима Скадар, Јањина, Битољ и Косово;
- именовање генералног гувернера за четири вилајета, кога сваке четврте године бира становништво итд.
- именовање функционера који познају језик и обичаје Албанаца;
- употреба албанског језика пред судовима;
- служење војске у европском делу Турске;
- смањење пореза;
- слободно ношење оружја;
- амнестија устаника и турских чиновника који су им се прикључили;
Овим одлукама су практично ударени правни темељи Албанског вилајета који би обухватао сва четири вилајета, из програма Призренске лиге.[6]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ „Интервју Др. Славенка Терзића”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2010. г. Приступљено 25. 03. 2010.
- ^ а б в Владимир Ћоровић, Историја Српског народа, (1885-1941), Балкански ратови
- ^ Арабс анд Yоунг Туркс - Оттоманисм, Арабисм, анд Исламисм ин тхе Оттоман Емпире, 1908–1918, Хасан Каyалı, УНИВЕРСИТY ОФ ЦАЛИФОРНИА ПРЕСС, Беркелеy · Лос Ангелес · Лондон, © 1997 Тхе Регентс оф тхе Университy оф Цалифорниа
- ^ „Тхе Хигхланд Уприсинг оф 1911 - Ромео Гуракуqи, Университy оф Схкодра "Луигј Гуракуqи" - Департмент оф Хисторy, Пхоениx Схкодра 2002”. Архивирано из оригинала 25. 07. 2011. г. Приступљено 26. 03. 2010.
- ^ а б в г д ђ е СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И КОСОВО – ПРЕГЛЕД 1878-1914
- ^ а б в г д „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2023. г. Приступљено 25. 01. 2010.
- ^ Репорт оф тхе Интернатионал Цоммиссион то Инqуире инто тхе Цаусес анд Цондуцт оф тхе Балкан Wарс (стр. 47)
- ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 656.
- ^ Петрит Имами, Срби и Албанци кроз векове
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
