Jakov Nenadović
| Jakov Nenadović | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Jakov Nenadović (ulje na platnu Uroša Kneževića, posle 1852) | |||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||
| Datum rođenja | 1765. | ||||||||||||||
| Mesto rođenja | Brankovina, Osmansko carstvo | ||||||||||||||
| Datum smrti | 1836. | ||||||||||||||
| Mesto smrti | Brankovina, Kneževina Srbija | ||||||||||||||
| Narodnost | Srbin | ||||||||||||||
| Religija | pravoslavac | ||||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||||
| Politička stranka | Nestranačka ličnost | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
Jakov Nenadović (Brankovina oko 1765 — Brankovina, 1836) bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka i predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog.
Biografija
[uredi | uredi izvor]Bio je mlađi brat Alekse Nenadovića. U memoarima prote Matije Nenadovića, navodi se da je porodica Nenadović poreklom iz Hercegovine. Posle Velike seobe Srba krajem 17. veka, preko Bosne i Osečine dolaze u plodnu Brankovinu, gde pronalaze novi dom. Tu je u porodici Stefana Nenadovića, uglednog domaćina, oko 1765. godine rođen Jakov Nenadović. Još kao dečarac, a po želji dvadeset godina starijeg brata Alekse, prelazi u Srbiju i Srem i stiče osnovno obrazovanje. Uslediće povratak u Brankovinu, gde se za razliku od buntovnog starijeg brata, odlučuje za trgovinu svinjama.[1]
Tragična smrt Alekse u Seči knezova, promeniće tok života tada već uglednog i bogatog trgovca. Kao nova glava porodice Nenadović i knez valjevske nahije, a uz podršku sinovca Matije Nenadovića, kreće u borbu protiv Turaka. Ispostaviće se da je ovaj "trgovac svinjama" u sebi krio izvanredno sposobnog vojskovođu. Oslobađa Šabac i Valjevo koji su se nalazi pod okupacijom janičara, sklapa primirje sa bosanskim begovima, bori se protiv zuluma hajduka koji su pokušali da iskoriste ustanak u svoju korist.[1]
Ubrzo uspostavlja vlast u čitavoj Zapadnoj Srbiji i tokom dve godine uspešno se suprotstavlja napadima turske vojske iz Bosne. Tek posle proboja fronta 1806. godine, traži Karađorđevu pomoć. Uslediće odlučujuća pobeda u Boju na Mišaru, koja će Karađorđu omogućiti da Nenadovićeve nahije stavi pod svoju vlast. Naime, u Šabačkoj i Sokoskoj nahiji postavlja novu vlast, a Jakovu ostavlja na upravljanje samo Valjevsku nahiju.[1]
Posle Karađorđa i Janka Katića imao je najveći ugled u zemlji, pa je bio jedan od vođa opozicije protiv Karađorđa. Doprineo je da se u Srbiji 1805. godine uvede Praviteljstvujušči sovjet. 1810. godine Karađorđe je morao da popusti opoziciji, pa je na mesto Mladena Milovanovića za predsednika sovjeta postavljen Jakov Nenadović. On se potom približio Karađorđu, pristao na ustavne odredbe od 1811. godine, i postao popečitelj (ministar) unutrašnjih poslova. Tokom ustanka Jakov Nenadović je u borbama zarobio jedan francuski top sa francuskom posadom koje je Napoleon Bonaparta poslao Turcima u ispomoć. Sudbina artiljeraca je nepoznata, ali se zna da je Jakov top zakopao i da ga je posle ustanka iskopao Petar Nikolajević Moler i koristio u Drugom srpskom ustanku.[2].
Tokom svog dvogodišnjeg ministrovanja,trudio se da u haotičnoj državi uspostavi red i mir, stvori osnove za razvoj pravičnih policijskih snaga i da građanima pruži osećaj sigurnosti, kako lične, tako i imovinske. Bio je i jedan od prvih srpskih diplomata kome su poverene izuzetno važne diplomatske misije u Rusiji i Vlaškoj. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. sa Karađorđem je napustio Srbiju i emigrirao u Austriju, a sledeće 1814. godine je stigao u Besarabiju. Sa Karađorđem se nalazio u deputaciji na dvoru kod cara Aleksandra I u Petrogradu 1816. godine
Život van Srbije
[uredi | uredi izvor]
I dok su drugi ustanici bežali iz Srbije misleći samo kako da sačuvaju živu glavu, Jakov je ostao veran državi. Prikupio je i poneo u rasejanje sa sobom brojna i značajna državna akta. Sa sobom je poveo i suprugu Nerandžu, decu Jevrema, Panteliju, Julku i Aleksandra sa porodicama.
Naredne dve decenije, porodica Nenadović dom daleko od doma zasnovaće u Besarabiji, na obali Dnjestra. Tu će se maja 1830. godine venčati Persida, Jakovljeva unuka i Jevremova ćerka, i Aleksandar, mlađi Karađorđev sin. Zahvaljujući ovom braku, Nenadovići će se posle progonstva kneza Miloša još jednom uzdići među srpsku vladarsku elitu.[1]
Vojvoda Jakov Nenadović vratiće se iste godine u Srbiju posle skoro dve decenije izgnanstva. Pozne godine provešće u valjevskoj nahiji. Od države i kneza Miloša dobija simboličnu penziju od 60 talira, uz opasku da je "već primio na ime mirovine kapital, od koga on i familija njegova uživaju". Ne treba posebno spominjati da je zbog Miloševe samovolje vladala velika netrpeljivost između Nenadovića i kneza.
Upravo će ovaj sukob biti i povod za priču da je za Nenadovićevu smrt odgovoran sam knez Miloš. Naime, pričalo se da je, kada se pred kraj života Jakov ozbiljno razboleo, pomoć potražio u Beogradu. Tu mu je, navodno, knežev lekar Kunibert prepisao neki lek koji je Jakov popio i nedugo potom preminuo. Ovo je bio povod da se naglaba o tome kako je knez naredio smaknuće moćnog političkog protivnika.[1]
Bilo kako bilo, kao zvanična godina smrti navodi se 1836. godine, a kao mesto Brankovina.[1]
Danas jedna od ulica u beogradskom naselju Borča Greda nosi ime po vojvodi i prvom beogradskom policajcu.[1]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]Literatura
[uredi | uredi izvor]Vladimir Krivošejev, Vojvoda Jakov Nenadović – skice za biografiju, Valjevo – Beograd, Ministarstvo unutrašnjih poslova, 2001
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Prva godina Karađorđevog ratovanja, odlomci iz knjige Konstantina N. Nenadovića
- Vojvoda koji se nije plašio Karađorđa
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
