Mi-4

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mi-4

Mi-4 u Muzeju vazduholovsva u Beogradu
Mi-4 u Muzeju vazduholovsva u Beogradu

Opšti podaci
Namena višenamenski
Posada 2
Broj putnika 12-16
Poreklo  SSSR
Proizvođač Milj, Moskva
 SSSR Fabrika helikoptera iz Saratov, FH iz Kazanja
 Kina Harbin
Probni let 3.06.1952.
Uveden u upotrebu 1953.
Povučen iz upotrebe 2.2.1988.
Status neaktivan
Broj primeraka 3.900
Dimenzije
Prečnik nosećeg rotora 21,00 m
Dužina 16,85 m
Širina 2,00 m
Visina 4,40 m
Masa
Masa praznog 5.268 kg
Maksimalna masa 7.800 kg
Količina goriva 600/800 lit
Performanse
Maksimalna brzina 185 km/h
Krstareća brzina 140 km/h
Brzina uspona 336 m/min
Vrhunac lebdenja 2000 m
Vrhunac leta 5000 m
Dolet 400 m
Pogon
Motori Švecov ASh-82V
Vrsta motora radijalni 18 cilindara
Broj motora 1
Mah. kontinualna snaga 1.250 kW
 Portal Vazduhoplovstvo

Mi-4 (NATO klasifikacija Hound) je višenamenski helikopter srednje klase konstruisan u OKB Milj. Proizvodio se u Saratovu i Kazanju, a od 1963. godine i u Kini, pod imenom Harbin Z-5 (Čži-5). Prvi let je imao 3. juna 1952. godine, a u operativnu upotrebu je ušao već 1953. Pravljen je u raznim verzijama kao napadački, sanitet, transportni i protivpodmornički helikopter. Transportna verzija imala je velika vrata u zadnjem delu trupa predviđena za ukrcavanje artiljerije, raketa i manjih vozila i mogla je da ponese 14 vojnika pod punom opremom.

Istorija i razvoj[uredi | uredi izvor]

Poštanska marka SSSR iz 1961.

Helikopter Mi-4 konstruisan je u kratkom vremenskom periodu po direktnom Staljinovom naređenju. Iako je sličnost sa američkim helikopterima Sikorski S-55 i S-58 bila očigledna ruski helikopter je bio veći i imao je bolje performanse.

Proizvodnja je počela 1952. godine i do sredine šezdesetih je proizvedeno oko 3500 komada. Postepeno je modernizovan tako da su drveni kraci rotora na prvoj seriji u daljoj proizvodnji zamenjeni metalnim kracima, a helikopter je dobio i opremu za noćno letenje.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Helikopter Mil Mi-4 je metalne, polumonokok konstrukcije, koga je pokretao klipni radijalni vazduhom hlađeni motor Švecov ASh-82V smešten u nos helikoptera. Iznad motora se nalazila pilotska kabina sa dva člana posade. Iznad kabine se nalazio glavni rotor a ispod putničko terena kabina na koju se nadovezivao rep sa upravljačkim rotorom. Kapotaža motora su bila jedna velika dvokrilna vrata koja kada se otvore, svi delovi motora su bili pristupačni za bilo kakvu intervenciju mehaničara. Mehaničari su motor servisirali sa zemlje, nisu im bila potrebna ni merdevine niti bilo kakva pomoćna sredstva. Prenosni mehanizam od motora do rotora je išao zadnjom stranom pilotske kabine. Položaj pilotske kabine kod ovog helikoptera sa stanovišta uslova (udobnosti) rada posade je bio veoma nepovoljan. Motor je grejao kabinu odozdo, prenosni mehanizam je drndao sa leđa a iznad glave, na samo metar iznad kabine zvrndao je rotor. Ali zato je pregled letelice i njene okolne bio izvanredan piloti su u kabini sedeli kao u ptičijem gnezdu. Videli su sve i napred i rep, sa obe strane helikoptera, što je veoma koristilo u slučajevima upotrebe helikoptera za spašavanje. Sa obe strane kabine postojala su velika vrata koja su omogućavala lak utovar i istovar tereta kao i manipulaciju sa njim. Sa zadnje strane trupa postojala su velika dvokrilna vrata sa rampom za utovar teđkih tereta (vozila, topova, raketa). Ovo je postao standard u gradnji svih transportnih i vojnih helikoptera.

Glavni rotor ima četiri aluminijske lopatice a repni tri. Rezervoari za gorivo su se nalazili ispod poda teretne kabine i bili su samozaptivajući, ukoliko dođe do bilo kakvog oštećenja.

Stajni trap je bio sistema tricikl. Svaka od četiri noge stajnog trapa (dve glavne i dve nosne) imale su amortizer kako bi se otklonila, ili barem smanjila, mogućnost oštećenja helikoptera pri grubom sletanju. Amortizeri su ujedno poboljšavali stabilnost helikoptera pri sletanju na neravan teren.

Verzije[uredi | uredi izvor]

Postojale su tri osnovne verzije Mi-4. Prva verzija Mi 4 (NATO naziv „Hound A”) bila je namenjena za prevoz desantnih trupa i bila je naoružana mitraljezima i nevođenim raketama na nosačima na trupu. Letelice u kojima su se nalazili zapovednici desantnih trupa bile su opremljene dodatnim sredstvima veze. Neke od letelica u operativnoj upotrebi naknadno su opremljene uređajima za elektronsko izviđanje i ometanje (NATO naziv „Hound C”).

Protivpodmornička verzija helikoptera Mi 4 (NATO oznaka „Hound B”) bila je opremljena pretraživačkim radarom ispod nosa letelice, MAD-om (detektorom magnetnih anomalija) i potapajućim sonarom. U protivpodmorničkoj varijanti Mi 4 je bio naoružan protivpodmorničkim torpedima i dubinskim bombama. U operativnoj upotrebi zamenio ga je helikopter Mi-14.

  • Mi-4P — je bio putnički helikopter razvijen za Aeroflot. Mogao je nositi 11 putnika u normalnoj ili 16 putnika u gušćem razmeštaju sedišta. Mi-4P je imao velike četvrtaste prozore putničke kabine, za razliku od vojnih verzija koje su imale manje i okrugle.
  • Mi-4S — varijanta za VIP transport
  • Mi-4Skh — je varijanta koje je korišćena u poljoprivredi, a opremljena je unutrašnjim rezervoarom za sredstva u prahu zapremine 1.000 kg ili cisternom za tečnost zapremine 1.600 litara. Za zaprašivanje polja, na bokove helikoptera su montirani raspršivači.
  • Mi-4L — varijanta koja je korištena za protiv-požarnu borbu.
  • Mi-4M — je varijanta za protiv-podmorničko delovanje. Mogla je nositi navođena torpeda i možda dubinske bombe;
  • Mi-4ME — razvijena je i izvozna verzija ozanke Mi-4M
  • Mi-4RI — Unapređena verzija protivpodmorničke serije. (NATO oznaku „Hound B”).
  • Mi-4MK (Mi-4PP) — varijanta za elektroničko ratovanje, u službu je uvedena 1977. i uglavnom se koristila za ometanje komunikacija.

Korisnici[uredi | uredi izvor]

Zemlje korisnice Mi-4 u svetu
Medicinski Harbin Z-5 u Muzeju vazduhoplovstva u Pekingu

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Shematski prikaz Mi-4, skica u tri projekcije
Prebacivanje pacijenta iz helikoptera u sanitetsko vozilo
  • Zemlja proizvodnje: SSSR
  • Namena: višenamenski helikopter
  • Pogonska grupa: jedan osamnestocilindrični radijalni motor Švecov ASh-82V snage 1700KS
  • Dimenzije: prečnik rotora 21 m, dužina 16,80 m
  • Masa: prazan 5.268 kg, pun 7.800 kg
  • Maksimalna brzina: 185 km na sat
  • Dolet: 400 km
  • Naoružanje: ugrađuje se po potrebi; protivpodmornička verzija naoružana je protivpodmorničkim torpedima i dubinskim bombama

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Okosnica transporne helikopterske avijacije Varšavskog pakta do pojave Mi-8. Pored toga osnovni je transportni helikopter u Kini, Vijetnamu, Indiji, Indoneziji, Kubi, Alžiru, Egiptu, Finskoj, Albaniji i mnogožim drugim nacionalnim vazduhoplovstvima.

Korišćenje u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor]

U naoružanju RV i PVO Jugoslavije od 1960. do 1976. godine bilo je 24 helikoptera Mi-4[1][2]. Ovi helikopteri su se pokazali kao veoma pouzdane letilice u odnosu na ostale helikoptere koji su se tada koristili u RV i PVO. Zamenili su ih helikopteri nove generacije Mil Mi-8.

Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]

U Vazduhoplovnim muzejima u Evropi se čuva 6 primeraka ovih helikoptera i to: u Beogradu, Pragu, Berlinu, Kijevu, Moninu kraj Moskve i Krakovu. Pored toga jedan primerak helikoptera Mi-4 koji se proizvodio u Kini čuva se u vazduhoplovnom muzeju u Pekingu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Janić, Čedomir (2008—2009). Godišnjak srpskog vazduhoplovstva. Beograd: Aerokomunikacije. 
  2. ^ Dimitrijević, Bojan (2012). Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942—1992. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-163-6. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Яkubovič N. Mnogolikiй Mi-4 (rus.) // Krыlья Rodinы. — M., 1995. — № 3. — S. 20-24. — ISSN 0130-2701
  • „Militaru Helicopters” — Bill Gunston, Salamander books Ltd., London, 1987.
  • Pejčić, Predrag (1993). Vojni helikopteri. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
  • Janić, Čedomir (2008—2009). Godišnjak srpskog vazduhoplovstva. Beograd: Aerokomunikacije. 
  • Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Dimitrijević, Bojan (2012). Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942—1992. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Komanda RV i PVO, Čuvari našeg neba, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1977.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mi-4 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ми-4&oldid=26937664”