Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu
Trenutna sezona ili takmičenje:
Current sports event Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu 2024.
Pehar koji se dodeljuje pobedniku
SportHokej na ledu
Osnovana1920.
Broj timova16
Državameđunarodno takmičenje
Oblastsvet
KonfederacijaIIHF
Niži stepenDivizija I
Najviše titula Kanada (28)
Trenutni
prvak		 Kanada
Veb-sajtwww.iihf.com

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu je turnir koji se održava svake godine pod okriljem Međunarodne hokejaške federacije (IIHF).

Prethodnica Svetskog prvenstva bilo je Evropsko prvenstvo, koje je prvi put održano 1910. godine. Prvo Svetsko prvenstvo održano je 1920. godine u okviru Letnjih Olimpijskih igara u Antverpenu. Od 1930. godine takmičenje se održava svake godine, sa izuzetkom u periodu od 1940. do 1946. godine i olimpijskih igara 1980, 1984. i 1988. godine kada Svetsko prvenstvo nije održano. Između 1924. i 1968. godine Svetsko prvenstvo je bilo deo Zimskih olimpijskih igara.

Kanada je bila prvi dominantni tim na turniru, pobedivši čak 12 puta između 1930. i 1952. godine. Sovjetski Savez je prvi put učestvovao 1954. godine i odmah pobedio na turniru. Od 1963. do raspada države 1991. godine, Sovjetski Savez je bio dominantan tim, osvajajući turnir 20 puta. Danas su ekipe mnogo izjednačenije i često se menja šampion. Do sada je odigrano osamdeset i šest prvenstva. Najviše uspeha imala je reprezentacija Kanade, koja je osvojila prvenstvo 28 puta.

Pošto se ovaj turnir održava u istom periodu kao i kasniae faze plej-ofa Stenli kupa NHL-a, mnogi dobri igrači te lige nisu u mogućnosti da učestvuju sa svojim reprezentacijama na svetskom prvenstvu. Klubovi iz SAD i Kanade su često kritikovani što Svetsko prvenstvo ne shvataju ozbiljno. Amerikanci često šalju reprezentaciju sastavljenu od mlađih NHL igrača, ne koristeći zvezde najvišeg nivoa čak i kada su dostupne.[1]

Svetsko prvenstvo 2015. održano u Pragu i Ostravi, bilo je najuspešnije do sada po ukupnoj posećenosti. Gledalo ga je 741.690 ljudi, a prosečna posećenost je bila 11.589.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prva Svetska prvenstva (1920 − 1928)[uredi | uredi izvor]

Hokejaška reprezentacija Kanade, Vinipeg Sokolovi (na slici na putu za Letnje olimpijske igre 1920) su prvi olimpijski i svetski pobednici u hokeju na ledu

Prvo Svetsko prvenstvo je održano u okviru Letnjih olimpijskih igara 1920. u Belgiji. Na turniru je učestvovalo sedam ekipa - Belgija, Čehoslovačka, Francuska, Kanada, Sjedinjene Američke Države, Švedska i Švajcarska.[2] Kanada je osvojila turnir sa gol razlikom 27:1. Srebrnu medalju osvojile su Sjedinjene Američke Države, a bronzu Čehoslovačka.[3]

Od 1924. godine Svetsko prvenstvo je bilo deo Zimskih olimpijskih igara. Svaki olimpijski turnir, zaključno sa Zimskim olimpijskim igrama 1968. se računao kao svetsko prvenstvo. Kanada je osvojila zlatnu medalju i na Zimskim olimpijskim igrama 1924. i 1928. godine.[4][5] SAD je 1924. godine osvojila srebro, a Velika Britanija bronzanu medalju. Švedska i Šajcarska osvojili su 1928. godine svoje prve medalje – srebro, odnosno bronzu – a Namačka je prvi put učestvovala i završila na devetom mestu.[6]

Kanadska dominacija (1930 − 1953)[uredi | uredi izvor]

Utakmica SAD − Poljska na SP 1933. godine
Ulaznica sa Svestkog prvenstva 1947.

Prvo odvojeno Svetsko prvenstvo od Olimpijskih igara je održano 1930. godine u Šamoniju (Francuska), Beču (Austrija) i Berlinu (Nemačka). Posle pobede u finalnom meču protiv Nemačke, Kanada je osvojila prvu zlatnu medalju na pojedinačnim svetskim prvenstvima.[7][8] Uz Olimpijske igre, to joj je bila četvrta zlatna medalja zaredom. Na Svetskom prvenstvu 1933. u Čehoslovačkoj, Sjedinjene Američke Države su prvi put postale šampioni sveta kada su u finalu pobedile Kanadu. Time je prekinut kanadski niz od šest uzastopnih zlatnih medalja.[9] Do kraja 1930-ih Kanada samo nije uspela da osvoji zlatnu medalju još na Svetskom prvenstvu 1936. godine kada je prvo mesto osvojila Velika Britanija.[10]

Na Svetskom prvenstvu 1939. godine debitovale su reprezentacije Jugoslavije i Finske koje su takmičenje završile podelivši dva poslednja mesta.

Posle Drugog svetskog rata, Čehoslovačka je brzo postala jedan od vrhunskih svetskih timova. Osvojili su Svetsko prvenstvo 1947. godine, ali bez učešća Kanade. Uspeh su uspeli da ponove već na Svetskom prvenstvu 1949. godine uz učešće Kanade koja je osvojila srebrnu medalju i nije uspela da odbrani zlato koje je osvojila godinu dana ranije. Prvenstvu je prethodila avionska nesreća koja se desila 8. novembra 1948. u kojoj je smrtno stradalo 6 reprezentativaca Čehoslovačke kada se avion kojim su leteli za London srušio u Lamanš. Poginuli su Zdenjek Jarkovski, Vilibald Štjovik, Karel Stibor, Miloslav Pokorni, Ladislav Trojak i Zdenjek Švarc.Reprezentacija Danske debitovala je na svetskim prvenstvima, a u svom debitantskom nastupu na međunarodnoj sceni koji su odigrali protiv selekcije Kanade doživeli su ubedljiv poraz rezultatom 0:47. To je ujedno i najteži poraz bilo koje selekcije u istoriji elitne divizije svetskih prvenstava.[11][12]

Na sledećem svetskom prvenstvu 1950. godine nije učestvovala reprezentacija Čehoslovačke i samim tim nije branila titulu osvojenu godinu dana ranije. Zvaničan razlog neučešća bilo je odbijanje lokalnih vlasti da dvojici čehoslovačkih novinara dodele vize za ulazak u Britaniju. Stvarni razlog neučestvovanja čehoslovačkog tima bili su sve učestaliji prebezi sportista iz ove, u tom periodu komunističke zemlje, a sve je kulminiralo napuštanjem zemlje tada najveće češke sportske zvezde Jaroslava Drobnog. Čehoslovačka tajna služba je uhapsila nekoliko igrača na aerodromu u Pragu, neposredno pre poletanja aviona za London, i oni su već 7. oktobra 1950. proglašeni krivima za izdaju i osuđeni na višegodišnje kazne robije. Najveću kaznu u trajanju od 15 godina zatvora dobio je kapiten reprezentacije Bohumil Modri.[13]

Titulu svetskih prvaka 1951. godine sa uspehom je odbranila selekcija Kanade koju su na ovom prvenstvu predstavljali igrači ekipe Letbridž mejpli livsi. Srebrnu medalju osvojila je repezentacija Švedske koja je ujedno i kao najbolje plasirana evropska selekcija osvojila titulu evropskog prvaka. Bronza je, kao i godinu dana ranije, pripala selekciji Švajcarske.

Na olimpijskom turniru 1952. godine učesvtovalo je 9 reprezentacija. Selekcija Kanade koju su predstavljali igrači amaterske ekipe Edmunton merkjuris sa uspehom je odbranila i olimpijsko i svetsko zlato. Srebrnu medalju osvojila je reprezentacija Sjedinjenih Država, dok je Švedska kao najbolje plasirana evropska selekcija pored olimpijske bronze osvojila i titulu prvaka Evrope.[14]

Utakmica između Švedske i Zapadne Nemačke na SP 1953.

Svetsko prvenstvo 1953. igralo se uz učešće samo tri zemlje – Švedske, Švajcarske i Zapadne Nemačke. Bilo je to prvo, i jedino, svetsko prvenstvo na kom su učestvovale isključivo evropske reprezentacije, prvenstvo su pratili brojni otkazi učešća. Amaterska hokejaška asocijacija Kanade odbila je učešće na turniru zbog neslaganja sa stavovima Međunarodne hokejaške federacije, a nastupe na prvenstvu otkazale su i selekcije Sjedinjenih Država, Norveške i Poljske. Iako je bilo planirano da na ovom prvenstvu debituje i selekcija Sovjetskog Saveza do toga na kraju ipak nije došlo, a Sovjeti su na svetskoj sceni zaigrali godinu dana kasnije, na SP u Švedskoj. Čehoslovački tim je napustio takmičenje nakon tri odigrana kola, a njihovi rezultati su poništeni. Naime, po nalogu čehoslovačkog Ministarstva omladine i sporta zbog ozbiljnog zdravstvenog stanja tadašnjeg predsednika te zemlje Klementa Gotvalda tim je bio prinuđen da se vrati u zemlju, a predsednik Gotvald je preminuo dan kasnije, 14. marta 1953. godine. Titulu svetskog prvaka po prvi put je osvojila selekcija Švedske koja je ostvarila maksimalne 4 pobede. Srebrnu medalju osvojila je reprezentacija Zapadne Nemačke, dok je bronza pripala selekciji domaćina Švajcarske.[15]

Kanadsko-sovjetsko rivalstvo (1954 – 1962)[uredi | uredi izvor]

Utakmica između SSSR i Kanade na SP 1954.

Svetsko prvenstvo 1954. godine IIHF je označio kao „početak moderne ere međunarodnog hokeja”.[16] Učestovalo je ukupno 8 reprezentacija, a po prvi put se na svetskoj sceni pojavila reprezentacija Sovjetskog Saveza. Reprezentacija Sovjetskog Saveza je potpuno neočekivano na svom debitantskom nastupu osvojila zlatnu medalju i na taj način označila početak dominacije ovim sportom koja će trajati narednih skoro 40 godina, sve do raspada zemlje 1991. godine. Kanađani, koji su važili za najvećeg favorita za novu zlatnu medalju, doživeli su ubedljiv poraz pred 16.000 gledalaca u poslednjoj utakmici turnira od Sovjeta, rezultatom 7:2, dok je bronzana medalja pripala domaćinu Švedskoj.[16] Godinu dana kasnije, oba tima su se ponovo sastala u poslednjem delu turnira. Kanada je pobedila sa 5:0 i postala svetski šampion.[17]

Na Olimpijskim igrama 1956. učestvovalo je ukupno 10 reprezentacija. Reprezentacija Sovjetskog Saveza debitovala je na Zimskim olimpijskim igrama i sa maksimalnih 7 pobeda osvojila prvu olimpijsku titulu, a ujedno i drugu titulu svetskog prvaka. Srebrna medalja pripala je selekciji Sjedinjenih Država, dok je bronzu osvojila reprezentacija Kanade koju su na Igrama predstavljali igrači amaterske ekipe Kičener-vaterlu dačmensi.[18]

Švedska i Istočna Nemačka na SP 1957.

Svetsko prvenstvo 1957. održano je prvi put u Moskvi u Sovjetskom Savezu. Zbog sovjetske invazije na Mađarsku čak 6 najboljih svetskih reprezentacija je bojkotovalo ovo prvenstvo (Kanada, Sjedinjene Države, Zapadna Nemačka, Italija, Švajcarska i Norveška). Titulu svetskog prvaka, svoju drugu po redu, osvojila je selekcija Švedske, srebro je osvojila selekcija domaćina Sovjetskog Saveza, dok je bronzanu medalju osvojila Čehoslovačka. Poslednje dve utakmice u kojima je igrao Sovjetski Savez odigrane su na fudbalskom stadionu. Na pretposlednjem meču protiv Čehoslovačke prisustvovalo je 30.000 gledalaca, a u poslednjoj utakmici protiv Švedske prisustvovalo je oko 50.000 gledalaca. Utakmica je završena nerešenim rezultatom 4:4, a Švedskoj je to bilo dovoljno za zlatnu medalju.[19]

Kanada se vratila na Svetsko prvenstvo 1958. i osvojila je dve uzastopne titule, dok su Sovjeti dva puta bili srebrni. Na Zimskim olimpijskim igrama 1960. u Skvo dolini, Sjedinjene Američke Države su postali prvaci, pobedivši Sovjetski Savez i Kanadu. Svetsko prvenstvo 1961. bilo je poslednje prvenstvo organizovano na otvorenom klizalištu. Zlatnu medalju osvojila je Kanada, koja je uspela da savlada Sovejtski Savez 5:1 i remizira 1:1 sa Čehoslovačkom. U diviziji C debitovala je selekcija Južnoafričke Republike koja je tako postala prvi afrički tim na svetskim prvenstvima u hokeju na ledu.[20]

Svetsko prvenstvo 1962. prvi put je održano u Sjedinjenim Američkim Državama. Utakmice su se igrale u dvoranama u Kolorado Springsu i Denveru. Američke vlasti iz političkih razloga nisu dozvolile igračima Istočne Nemačke ulazak u zemlju (zbog gradnje Berlinskog zida), a u znak solidarnosti sa Istočnim Nemcima prvenstvo su bojkotovali Sovjetski Savez, Čehoslovačka i Rumunija. Titulu svetskog prvaka, svoju 3. po redu, osvojila je selekcija Švedske. Reprezentacija Kanade za koju su na ovom prvenstvu igrali igrači amaterske ekipe Galt terijersi iz Kembridža osvojila je srebrnu medalju, dok je bronza pripala domaćinima turnira Sjedinjenim Državama.[15]

Sovjetska dominacija (1963 – 1976)[uredi | uredi izvor]

Na Svetskom prvenstvu 1963. u Stokholmu, Sovjetski Savez je osvojio zlato i započeo niz od devet uzastopnih trijumfa na Svetskom prvenstvu. Na Olimpijskim igrama 1964. sovjetski hokejaši su pobedili u svih sedam utakmica. Kanađani su uz pet pobeda i dva poraza imali isti broj bodova kao Švedska i Čehoslovačka. Pre 1964. godine, u slučaju jednakog broja pobeda i poraza, konačan plasman je rešavala gol-razlika protivnika sa istim brojem bodova. Koristeći ova pravila, Kanada bi završila na trećem mestu ispred Čehoslovačke. Međurim, olimpijski turnir obeležio je i svojevrsni presedan pošto je IIHF tokom poslednje trećine poslednje utakmice prvenstva iznenada promenio pravila gde se gledala gol-razlila svih reprezentacija i na taj način direktno oduzeo bronzanu medalju Kanađanima i dodelio je Čehoslovacima. Iako su Kanađani uložili žalbu na tu odluku, ona je odbačena, a članovi IIHF-a su odbili i poslednji pokušaj promene poretka na tabeli u septembru 2005. godine.[21][22]

SSSR i Kanada na SP 1967.

U periodu od 1963 do 1967. godine, Sovjeti su bili nepobedivi. Njihov pobednički niz prekinula je Čehoslovačka na Zimskim olimpijskim igrama 1968. Uprkos izgubljenom meču, Sovjetski Savez je osvojio zlatnu medalju. Bio je to poslednji put da se Olimpijske igre takođe računaju kao Svetsko prvenstvo.[23][24]

Sovjetski Savez i Čehoslovačka su 1969. odigrali „najemotivniju utakmicu u istoriji međunarodnog hokeja”. Pravo domaćina turnira prvobitno je dobila Čehoslovačka, ali je bila prinuđena da odustane zbog invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku 1968. godine. Turnir je održan u Stokholmu, u Švedskoj, i sa ovom međunarodnom napetošću, čehoslovački tim je bio odlučan da pobedi Sovjetski Savez. Dva puta su pobedili Sovjetski Savez, 2:0 i 4:3, ali je i pored toga Čehoslovačka završila na trećem mestu, a Sovjetski Savez je sedmi put zaredom zauzeo prvo mesto.[25]

Posle šampionata Kanađani su shvatili da ne mogu da se takmiče sa vrhunskim evropskim timovima. Zato su na kongresu 1969. godine počeli pregovore sa IIHF kako bi profesionalci krenuli na Svetsko prvenstvo. Pravo domaćina turnira po prvi put dobila je Kanada - u Montrealu i Vinipegu.[26] Međutim, odluka da se dozvoli korišćenje profesionalnih igrača je poništena u januaru 1970. Predsednik MOK-a Ejveri Brundidž usprotivio se ideji da se i amaterski i profesionalni igrači takmiče zajedno. Kao odgovor, Kanada se povukla iz međunarodnih takmičenja u hokeju.[27] Kanadska reprezentacija u hokeju na ledu nije učestvovala na Zimskim olimpijskim igrama 1972. i 1976. Kanada se takođe odrekla prava da bude domaćin Svetskog prvenstva 1970. godine, pa je ono održano u Stokholmu, u Švedskoj.[26]

Valerij Harlamov osvajač 8 zlatnih medalja na Svetskim prvenstvima

Reprezentacija Sovjetskog Saveza predvođena golmanom Vladislavom Tretjakom i napadačima Valerijem Harlamovim, Aleksandrom Jakuševim, Vladimirom Petrovim i Borisom Mihajlovim osvojila je zlato na Svetskom prvenstvu 1970, 1971. i olimpijsko zlato 1972. godine. Na Svetskom prvenstvu 1973. u Pragu, Čehoslovačka je prekinula niz od devet uzastopnih titula i osvojio prvo zlato od 1949. godine.[28] Sovjeti su se brzo vratili na pobedničke staze, pobedivši na svetskim prvenstvima 1973., 1974. i 1975. godine.[29] Svetsko prvenstvo 1976. održano je u Poljskoj. Na turniru je Poljska iznenađujuće savladala Sovjetski Savez sa 6:4. Bila je to jedna od najvećih senzacija u međunarodnoj istoriji hokeja. Uprkos iznenađujućoj pobedi, Poljska je na kraju ispala u grupu B (današnja divizija I). Svetsko prvenstvo je po četvrti put osvojila Čehoslovačka, drugi je bio Sovjetski Savez, a treća Švedska.[30]

Dolazak igrača iz NHL lige (1976 − 1987)[uredi | uredi izvor]

Poster za Svetsko prvenstvo 1977.

Svetsko prvenstvo u Katovicama 1976. bilo je prvo na kome su učestvovali profesionalni igrači iz NHL lige. Uprkos novim važećim pravilima, Sjedinjene Američke Države su povele samo osam igrača iz Minesota nort starsa i Minesota fajting sejntsa. Prvo potpuno otvoreno Svetsko prvenstvo za igrače iz NHL lige održano je 1977. godine u Beču. Prvi put su učestvovali aktivni kanadski igrači iz NHL lige. Timove Švedske i Finske pojačali su igrači iz NHL i VHA lige. Mnogi igrači u kanadskom timu bili su nespremni za turnir i nisu bili upoznati sa međunarodnim pravilima igre. Kanada je završila četvrta, izgubivši obe utakmice od Sovjetskog Saveza, 1:11 u prvom delu i 1:8 u finalnoj grupi. Čehoslovačka je osvojila zlato i postala treći tim (posle Kanade i Sovjetskog Saveza) koji je odbranio titulu šampiona.[31]

Od 1978. godine, sovjetska reprezentacoka je osvojila pet uzastopnih zlatnih medalja i imala niz bez poraza koji je trajao od 1981. do 1985. godine.[32] U tom periodu Kanada je ostala konkurentna, osvojivši tri bronzane medalje. Turniri Svetskog prvenstva nisu se održavali 1980, 1984 ili 1988. godine za vreme Olimpijskih igara.[33]

Svetsko prvenstvo u Beču 1987. obeležilo je nekoliko kontroverzi. Na početku turnira, na spisku zapadnonemačke reprezentacije bio je Miroslav Sikora, poljsko-nemački napadač koji je 1977. godine igrao za Poljsku na Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina. Sikora je postao naturalizovani državljanin Zapadne Nemačke i igrao je u prva tri meča, postigavši gol u meču protiv Finske koji je Zapadna Nemačka pobedila sa 3:1. Nakon meča, Finska je tražila da se poništi rezultat. U to vreme igračima nije bilo dozvoljeno da menjaju nacionalnost ni pod kojim okolnostima, a IIHF je pristao da poništi rezultat i dodeli dva boda Finskoj. To je razbesnelo nemačkog zvaničnika, koji je podneo protest austrijskom sudu. Sud je usvojio žalbu, poništio odluku IIHF i vratio bodove Zapadnoj Nemačkoj. To je direktno uticalo na konačan plasman jer da je odluka IIHF-a važila, Finska bi prošla u rundu za medalju umesto Švedske. Švedska je to iskoristila i osvojila svoju prvu zlatnu medalju.[34] Format turnira je takođe postao kontroverzan pošto je Sovjetski Savez završio neporažen, ali je Švedska koja je izgubila tri utakmice u regularnoj sezoni, postala svetski šampion zahvaljujući boljoj gol-razlici u finalnoj rundi i to najviše zbog pobede nad Kanadom od 9:0.[35]

Pad Gvozdene zavese (1989 − 1992)[uredi | uredi izvor]

Pre 1989. igrači koji su živeli u Sovjetskom Savezu, Čehoslovačkoj i drugim zemljama iza gvozdene zavese nisu mogli da odu i igraju u NHL.[36] U martu 1989. godine Sergej Prjahin je postao prvi član sovjetske reprezentacije kojem je rukovodstvo Državnog sportskog komiteta SSSR-a zvanično dozvolilo da igra u NHL-u.[37] Nekoliko sovjetskih igrača, uključujući Igora Larionova i Vjačeslava Fetisova, želeli su da odu i igraju u NHL-u. Sovjetski zvaničnici su se složili da će igračima biti dozvoljeno da odu ako odigraju jedan završni turnir sa nacionalnim timom. Igrači su se složili i Sovjetski Savez je osvojio 21. svetsku titulu.[38] Ubrzo nakon toga, sovjetski igrači su počeli da preplavljuju NHL.[39]

Sledeće godine, Sovjeti su osvojili svoju poslednju titulu na Svetskom prvenstvu 1990. godine. Godinu dana kasnije, švedski napadač Mats Sundin (prvi evropski igrač koji je izabran kao najbolji u NHL ligi) doveo je svoj tim do zlatne medalje. Sovjeti su osvojili bronzu – poslednju medalju koju je reprezentacija ikada osvojila.[40]

Sovjetski Savez se raspao u decembru 1991. godine. Devet bivših sovjetskih država postalo je deo IIHF i počelo je da se takmiči na međunarodnim takmičenjima, uključujući Belorusiju, Kazahstan, Letoniju i Ukrajinu. Rusija je proglašena naslednikom Sovjetskog Saveza. Zboh novih reprezentacija, IIHF je povećao njihov broj na Svetskom prvenstvu sa osam na dvanaest.[41] Od 1963. do 1991. samo četiri reprezentacije su osvojile zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu: Sovjetski Savez, Čehoslovačka (samo tri puta je ostala bez medalje), Švedska i Kanada. Sovjeti su osvajali medalju na svakom turniru na kojem su učestvovali (1954-1991). Na Svetskom prvenstvu 1992. Švedska je drugi put zaredom osvojila zlato. Finska je osvojila srebrnu medalju, prvu medalju sa Svetskog prvenstva (reprezentacija Finske je prethodno osvojila srebro na Zimskim olimpijskim igrama 1988).[42]

Dominacija „Velike šestorke” (1993 − 2019)[uredi | uredi izvor]

U januaru 1993. godine, Čehoslovačka je podeljena na Češku i Slovačku. IIHF je priznao Češku kao naslednika Čehoslovačke i zadržao je u najvišoj diviziji. Slovačka se 1993. godine nije takmičila ni u jednoj diviziji Svetskog prvenstva. Sledeće godine svoje takmičenje počela je u Grupi C/1 i bila je primorana da napreduje do Elitne divizije.[43][44][45][46] U narednoj deceniji dominirala je takozvana „velika šestorka“ – Kanada, Češka, Finska, Rusija, Švedska i Sjedinjene Američke Države.[47]

Između 1992. i 1996. godine pet različitih reprezentacija je osvojilo Svetsko prvenstvo. Na Svetskom prvenstvu 1993. Rusija je osvojila svoju prvu titulu kao nezavisna nacija, a Češka prvu medalju (bronzanu).[33] Reprezentacija Kanade je 1994. u finalu pobedila Finsku i osvojila zlatnu medalju posle 23 godine.[48] Sledeće godine u Švedskoj, Finska je osvojila svoju prvu zlatnu medalju.[49] Na prvenstvu grupe B 1995. godine, Slovačka je osvojila 1. mesto i plasirala se u najvišu diviziju, gde je ostala do današnjih dana.[50] Češka je 1996. osvojila svoju prvu titulu svetskog prvaka kao nezavisna država. Tokom ovog perioda, Sjedinjene Američke Države su bile jedine od „velike šestorke“ koja nisu osvojile zlatnu medalju.[33]

Zlatna medalja sa SP 1999.

Od 1996. do 2001.godine, Češka je osvojila šest medalja uzastopno, od čega tri zlatne medalje u periodu između 1999. i 2001. godine.[51][52] Bili su favoriti i 2002. godine, ali ih je Rusija eliminisala u četvrtfinalu. Finale je bilo između Rusije i Slovačke. Na 58:20 Peter Bondra je postigao gol za 4:3 i Slovačka je proslavila prvu istorijsku titulu svetskog prvaka.[53] Na Svetskom prvenstvu 2003. Švedska je načinila istorijski preokret od 1:5 do konačnih 6:5 u četvrtfinalu protiv Finske.[54] Utakmica za zlatnu medalju između Kanade i Švedske otišla je u produžetke. Kanađanin Anson Karter postigao je pobednički gol u 13. minutu produžetka, ali je gol pre toga morao da se pregleda deset minuta da bi se utvrdilo da li je pak prešao liniju.[55] U revanšu ove dve nacije sledeće godine, Kanada je pobedila i ponovila kao šampion.[56]

Pošto po isteku postojećeg ugovora U NHL-u nije postignut novi dogovor između uprave lige i sindikata igrača, 15. septembra 2004. proglašen je lokaut od strane igrača, a sve utakmice su odložene, a zatim i otkazane.[57] To je uslovilo da na Svetskom prvenstvu 2005. godine bilo više vrhunskih igrača nego inače. Prvenstvo je osvojila Češka pobedom nad Kanadom.[58] Na Zimskim olimpijskim igrama 2006. Švedska je osvojila zlatnu medalju pobedom nad Finskom. Tri meseca kasnije, Švedska je pobedila Češku i osvojila Svetsko prvenstvo. Time su postali prvi tim koji je osvojio olimpijsko i svetsko zlato iste godine.[59]

Aleksandar Semojon postiže pobedonosni gol u finalu SP 2008.
Česi slave tituli svetskog prvaka 2010.

Na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2007. godine, Kanada je pobedila Finsku i osvojila zlatnu medalju.[60] Sledeće godine prvenstvo je prvi put održano u Kanadi. Rusija je pobedila domaći tim i osvojila svoju prvu zlatnu medalju od 1993. godine.[61] Ruski tim je uspešno odbranio titulu 2009. pobedom nad Kanadom 2:1.[62] Godine 2009, direktor Udruženja igrača NHL-a Pol Keli je predložio da se Svetsko prvenstvo održava svake druge godine i da se utakmice u NHL-u ne igraju tokom prvenstva kako bi se omogućilo puno učešće igrača. Predsednik IIHF-a Rene Fasel je odgovorio da turnir ima televizijske ugovore i obaveze domaćina i da bi bilo teško izvršiti veliku promenu.[63]

U Nemačkoj je održano Svetsko prvenstvo 2010. godine. Na prvom meču između Nemačke i Sjedinjenih Država, koja je odigran u Feltins arena u Gelzenkirhenu, prisustvovalo je 77.803 gledalaca. Bio je to novi rekord za najposećeniju utakmicu u istoriji hokeja.[64] Prvenstvo je bilo značajno po iznenađujućim rezultatima u grupnoj fazi: Švajcarska je pobedila Kanadu po prvi put na Svetskom prvenstvu,[65] Norveška je pobedila Češku,[66] Danska je pobedila Finsku, a Sjedinjene Američke Države Države su igrale u grupi za opstanak u elitnoj diviziji.[67] Nemački tim, koji je 2009. završio na 15. mestu i izbegao ispadanje time što je imao pravo da bude domaćin turnira 2010. godine, plasirao se prvi put u polufinale plej-ofa.[68] Završili su na 4. mestu nakon što su izgubili meč za bronzanu medalju od Švedske. Češka je osvojila zlatnu medalju i sprečila Rusiju da osvoji treću zlatnu medalju u nizu.[69]

Svetsko prvenstvo 2011. održano je u Slovačkoj u gradovima Bratislava i Košice. Ovo prvenstvo se prvi put organizovalo u Slovačkoj od njene nezavisnosti. Finska je osvojila drugu zlatnu medalju kada je u finalu pobedila Švedsku sa 6:1. Češka je osvojila bronzanu medalju.[70]

Svetsko prvenstvo 2012. održano je u Švedskoj i Finskoj. Švedska je prvi put posle 11 godina eliminisana u četvrtfinalu. Rusija je u finalu savladala Slovačku, dok je Češka u meču za bronzanu medalju savladala Finsku.[71]

Švajcarska je 2013. završila preliminarni krug bez poraza pre nego što je izgubila utakmicu za zlatnu medalju rezultatom 5:1 od Švedske. Srebrna medalja Švajcarske bila je prva za naciju od 1953. godine. Zlato Švedske učinilo ih je prvim timom koji je osvojio turnir na domaćem terenu još od Sovjetskog Saveza 1986. godine.[72]

Švedski hokejaši proslavljaju zlato na SP 2013.

Svetsko prvenstvo 2014. održano je u Belorusiji. Izbor Belorusije, kao domaćina je izazvao i neke kontroverze. Tako su 11. aprila 2011. američki senatori Dik Durbin i Majk Kuikli pozvali IIHF da pomeri prvenstvo na drugu lokaciju zabrinuti zbog autoritarne vlade beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka. Slične reakcije imao je i nekadašnji proslavljeni slovački hokejaš, a danas član Evropskog parlamenta Peter Štjastni.[73] Međutim, IIHF je ostao pri stavu da njeni zakoni ne dozvoljavaju diskriminacije po političkoj osnovi, a čak su i portparoli letonske i litvanske hokejaške federacije izneli stavove da je nedopustivo mešanje politike i sporta.[74] Titulu svetskog prvaka osvojila je selekcija Rusije koja je jedina na turniru ostvarila sve pobede. U finalu su Rusi pobedili selekciju Finske rezultatom 5:2. Bronzanu medalju osvojio je branilac titule, selekcija Švedske koja je u meču za treće mesto savladala selekciju Češke rezultatom 3:0.[75]

Svetsko prvenstvo 2015. održano u Pragu i Ostravi, bilo je najposećenije svetsko prvenstvo u istoriji.[76] Turnir je osvojila Kanada, koja je pobedila u svim mečevima, uključujući i u finalu Rusiju sa 6:1. Kapiten Kanade, Sidni Krozbi postao je prvi igrač koji je osvojio Svetsko prvenstvo, Olimpijske igre i Stenli kup.[77]

Kanađani proslavljaju titulu na SP 2016.

Kanada je odbranila titulu 2016. u Rusiji, pobedivši u finalu Finsku, koja je pre toga pobedile sve utakmice na prvenstvu. Na prvenstvu je Mađarska pobedila Belorusiju rezultatom 5:2 i pobedila u svom prvom meču u elitnoj diviziji posle 77 godina. Poslednji put su ostvarili pobedu u elitnoj diviziji protiv Belgije na Svetskom prvenstvu 1939. godine.

Svetsko prvenstvo 2017. održano je u Kelnu i Parizu. Titulu svetskog prvaka, desetu po redu, osvojila je selekcija Švedske koja je u finalnoj utakmici pobedila branica titule, reprezentaciju Kanade, nakon boljeg izvođenja penala. Bronzanu medalju osvojila je selekcija Rusije. Švedska je titulu odbranila 2018. godine na prvenstvu u Danskoj. U finalnom meču nakon boljeg izvođenja penala savladala je reprezentaciju Švajcarske. U utamici za bronzanu medalju selekcija Sjedinjenih Američkih Država savladala je Kanadu.

Finska je svoju treću titulu svetskog prvaka osvojila 2019. pobedom u finalu nad Kanadom rezultatom 3:1, dok je u utakmici za bronzanu medalju selekcija Rusije pobedila Češku nakon boljeg izvođenja penala.

Pandemija kovida 19 i suspenzija Rusije i Belorusije (2020 − danas)[uredi | uredi izvor]

Poštanska markica za SP 2021.

Svetsko prvenstvo 2020. godine koje je trebalo da bude organizovano u Pragu je odloženo zbog Pandemije kovida 19.[78] Prvobitno je bilo planirano da Svetsko prvenstvo 2021. bude organizovano u Belorusiji i Letoniji.[79] Dana 18. januara 2021. IIHF je odlučio da ukloni Belorusiju kao domaćina zbog rastućih političkih nemira u toj zemlji.[80] IIHF je 2. februara doneo odluku da Letonija bude jedini domaćin Svetskog prvenstva 2021.[81] Prvenstvo je odigrano bez prisustva publike zbog pandemije kovida 19. Ovaj turnir je bio značajan po broju neuspeha favorita koji su se desili u preliminarnoj rundi, uključujući pobede Danske i Belorusije nad Švedskom, pobedu Kazahstana nad Finskom, pobedu Slovačke nad Rusijom i pobedu Letonije nad Kanadom.[82] Kazahstan je zabeležio svoj najbolji rezultat na Svetskom prvenstvu do sada, zauzevši deseto mesto, dok mu je zbog poraza u međusobnom duelu sa Kanadom izmaklo prvo učešće u plej-ofu. Kanada je osvojila svoju 27. titulu, pošto je u finalu savladala Finsku u produžetku. Kanada je bila prvi tim u istoriji koji je osvojio zlato uprkos četiri poraza tokom turnira.[83] Sjedinjene Države su pobedile utakmicu za bronzanu medalju, pobedivši Nemačku sa 6:1.[84]

Zbog ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine, Rusija i Belorusija su suspendovane iz takmičenja na svim IIHF turnirima na najmanje godinu dana.[85] Ovo je bio prvi put da je Rusija propustila svetsko prvenstvo od raspada Sovjetskog Saveza. Na ovom prvenstvu suspendovane nacije su zamenile selekcije Austrije i Francuske, kao dve najbolje rangirane selekcije na IIHF listi koje se nisu kvalifikovale za top diviziju.[86] Pored toga, mesto održavanja u Helsinkiju je prebačeno iz Hartval arene u Helsinšku ledenu dvoranu jer je prva bila u vlasništvu ruskih oligarha.[87] Na turnir je došlo do više istorijskih rezultata: prvu pobedu Austrije protiv Češke i prvu pobedu Danske protiv Kanade.[88][89] Pored toga, imao je najnižu posećenost u poslednje dve decenije, izuzimajući turnir 2021. odigran bez publike; neki su to pripisali odsustvu Rusije.Titulu je osvojila Finska koja je u finalu pobedila Kanadu nakon produžetaka, dok je bronzanu medalju osvojila Češka.[90]

Utakmica između Letonije i Švedske na SP 2023.

Prvobitno je planirano da se prvenstvo 2023. održi u Sankt Peterburgu u Rusiji, ali je u februaru 2022. Međunarodni olimpijski komitet (MOK) pozvao da se Rusiji i Belorusiji oduzmu prava domaćinstava svih međunarodnih sportskih događaja zbog ruske invazije na Ukrajinu.[91] Rusija je 26. aprila 2022. izgubila pravo da bude domaćin Svetskog prvenstva.[92] Dana 27. maja 2022. IIHF je potvrdio da će Finska i Letonija biti domaćini turnira.[93] Kao i u izdanju 2022. godine, na turniru je ostvareno nekoliko iznenađujućih rezultata. Letonija stigla do polufinala nakon što je u četvrtfinalu pobedila favorita Švedsku sa 3:1,[94] Nemačka je pobedila Švajcarsku sa 3:1, a aktuelni olimpijski i svetski šampion Finska je izgubila od Kanade 4:1. Češka je završila na 8. mestu nakon što je u četvrtfinalu izgubila od Sjedinjenih Država sa 3:0, što je do sada najgori plasman te nacije u istoriji Svetskog prvenstva. Nemačka je stigla do finala prvi put od 1930. nakon što je u produžetku pobedila prvog nosioca SAD rezultatom 4:3. Konačno, ovo je bio prvi put od 1950. godine da među osvajačima medalja nije uključena barem jedna od tradicionalnih hokejaških sila: Švedska, Finska, Rusija (i Sovjetski Savez) i Češka (i Čehoslovačka). Kanada je osvojila svoju 28. titulu pobedivši Nemačku sa 5:2 u finalu.[95] Srebro je bila prva medalja Nemačke od 1953. Letonija je osvojila svoju prvu IIHF medalju nakon što je pobedila Sjedinjene Države sa 4:3 u produžetku i završila na trećem mestu.[96]

Osvajači medalje[uredi | uredi izvor]

Zlatna medalja dodeljena na Svetskom prvenstvu 2001. godine.

Plava pozadina označava olimpijsku godinu. Tada su se računali rezultati sa olimpijskih igara za svetsko prvenstvo.

Godina Domaćin Zlato Srebro Bronza
1920. Belgija Belgija  Kanada  SAD  Čehoslovačka
1924. Francuska Francuska  Kanada  SAD  V. Britanija
1928. Švajcarska Švajcarska  Kanada  Švedska  Švajcarska
1930. Francuska Francuska
 Nemačko carstvo 		 Kanada Nemačko carstvo Nemačka  Švajcarska
1931. Poljska Poljska  Kanada  SAD  Austrija
1932. Sjedinjene Američke Države SAD  Kanada  SAD Nemačko carstvo Nemačka
1933. Čehoslovačka Čehoslovačka  SAD  Kanada  Čehoslovačka
1934. Italija Italija  Kanada  SAD Nemačko carstvo Nemačka
1935. Švajcarska Švajcarska  Kanada  Švajcarska  V. Britanija
1936. Nacistička Njemačka Nemačka  V. Britanija  Kanada  SAD
1937. Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo  Kanada  V. Britanija  Švajcarska
1938. Čehoslovačka Čehoslovačka  Kanada  V. Britanija  Čehoslovačka
1939. Švajcarska Švajcarska  Kanada  SAD  Švajcarska
1947. Čehoslovačka Čehoslovačka  Čehoslovačka  Švedska  Austrija
1948. Švajcarska Švajcarska  Kanada  Čehoslovačka  Švajcarska
1949. Švedska Švedska  Čehoslovačka  Kanada  SAD
1950. Ujedinjeno Kraljevstvo Ujedinjeno Kraljevstvo  Kanada  SAD  Švajcarska
1951. Francuska Francuska  Kanada  Švedska  Švajcarska
1952. Norveška Norveška  Kanada  SAD  Švedska
1953. Švajcarska Švajcarska  Švedska  Čehoslovačka  Švajcarska
1954. Švedska Švedska  SSSR  Kanada  Švedska
1955. Njemačka Zapadna Nemačka  Kanada  SSSR  Čehoslovačka
1956. Italija Italija  SSSR  SAD  Kanada
1957. Sovjetski Savez SSSR  Švedska  SSSR  Čehoslovačka
1958. Norveška Norveška  Kanada  SSSR  Švedska
1959. Čehoslovačka Čehoslovačka  Kanada  SSSR  Čehoslovačka
1960. Sjedinjene Američke Države SAD  SAD  Kanada  SSSR
1961. Švajcarska Švajcarska  Kanada  Čehoslovačka  SSSR
1962. Sjedinjene Američke Države SAD  Švedska  Kanada  SAD
1963. Švedska Švedska  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1964. Austrija Austrija  SSSR  Švedska  Kanada
1965. Finska Finska  SSSR  Čehoslovačka  Švedska
1966. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jugoslavija  SSSR  Čehoslovačka  Kanada
1967. Austrija Austrija  SSSR  Švedska  Kanada
1968. Francuska Francuska  SSSR  Čehoslovačka  Kanada
1969. Švedska Švedska  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1970. Švedska Švedska  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1971. Švajcarska Švajcarska  SSSR  Čehoslovačka  Švedska
1972. Čehoslovačka Čehoslovačka  Čehoslovačka  SSSR  Švedska
1973. Sovjetski Savez SSSR  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1974. Finska Finska  SSSR  Čehoslovačka  Švedska
1975. Njemačka Zapadna Nemačka  SSSR  Čehoslovačka  Švedska
1976. Poljska Poljska  Čehoslovačka  SSSR  Švedska
1977. Austrija Austrija  Čehoslovačka  Švedska  SSSR
1978. Čehoslovačka Čehoslovačka  SSSR  Čehoslovačka  Kanada
1979. Sovjetski Savez SSSR  SSSR  Čehoslovačka  Švedska
1981. Švedska Švedska  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1982. Finska Finska  SSSR  Čehoslovačka  Kanada
1983. Njemačka Zapadna Nemačka  SSSR  Čehoslovačka  Kanada
1985. Čehoslovačka Čehoslovačka  Čehoslovačka  Kanada  SSSR
1986. Sovjetski Savez SSSR  SSSR  Švedska  Kanada
1987. Austrija Austrija  Švedska  SSSR  Čehoslovačka
1989. Švedska Švedska  SSSR  Kanada  Čehoslovačka
1990. Švajcarska Švajcarska  SSSR  Švedska  Čehoslovačka
1991. Finska Finska  Švedska  Kanada  SSSR
1992. Čehoslovačka Čehoslovačka  Švedska  Finska  Čehoslovačka
1993. Njemačka Nemačka  Rusija  Švedska  Češka
1994. Italija Italija  Kanada  Finska  Švedska
1995. Švedska Švedska  Finska  Švedska  Kanada
1996. Austrija Austrija  Češka  Kanada  SAD
1997. Finska Finska  Kanada  Švedska  Češka
1998. Švajcarska Švajcarska  Švedska  Finska  Češka
1999. Norveška Norveška  Češka  Finska  Švedska
2000. Rusija Rusija  Češka  Slovačka  Finska
2001. Njemačka Nemačka  Češka  Finska  Švedska
2002. Švedska Švedska  Slovačka  Rusija  Švedska
2003. Finska Finska  Kanada  Švedska  Slovačka
2004. Češka Češka  Kanada  Švedska  SAD
2005. Austrija Austrija  Češka  Kanada  Finska
2006. Letonija Letonija  Švedska  Češka  Finska
2007. Rusija Rusija  Kanada  Finska  Rusija
2008. Kanada Kanada  Rusija  Kanada  Finska
2009. Švajcarska Švajcarska  Rusija  Kanada  Švedska
2010. Njemačka Nemačka  Češka  Rusija  Švedska
2011. Slovačka Slovačka  Finska  Švedska  Češka
2012. Finska Finska  Rusija  Slovačka  Češka
2013. Švedska Švedska  Švedska  Švajcarska  SAD
2014. Belorusija Belorusija  Rusija  Finska  Švedska
2015. Češka Češka  Kanada  Rusija  SAD
2016. Rusija Rusija  Kanada  Finska  Rusija
2017. Njemačka Nemačka/
Francuska Francuska 		 Švedska  Kanada  Rusija
2018. Danska Danska  Švedska  Švajcarska  SAD
2019.  Slovačka  Finska  Kanada  Rusija
2020.  Švajcarska Otkazano zbog pandemije Kovida
2021.  Letonija  Kanada  Finska  SAD
2022.  Finska  Finska  Kanada  Češka
2023.  Finska/ Letonija  Kanada  Nemačka  Letonija
2024.  Češka
2025.  Švedska/ Danska

Uspešnost država[uredi | uredi izvor]

Reprezentacija Zlato Srebro Bronza Medalje
 Kanada 28 16 9 53
 Rusija
( SSSR)
  		5
22
27 		3
7
10 		5
5
10 		13
34
47
 Češka
( Čehoslovačka)
  		6
6
12 		1
12
13 		6
16
22 		12
34
47
 Švedska 11 19 17 47
 Finska 4 9 3 16
 SAD 2 9 9 20
 V. Britanija 1 2 2 5
 Slovačka 1 2 1 4
 Švajcarska 0 3 8 11
 Nemačka 0 3 2 5
 Austrija 0 0 2 2
 Letonija 0 0 1 1

Sistem takmičenja[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo[uredi | uredi izvor]

Na turniru učestvuje ukupno 16 reprezentacija koje su u osnovnom delu podeljene u dve grupe sa po 8 ekipa. Nakon sedam odigranih kola grupne faze gde se igra po jednokružnom bod sistemu svako sa svakim po 4 prvoplasirane selekcije iz obe grupe takmičenje nastavljaju u četvrtfinalu, dok dve poslednjeplasirane ekipe iz obe grupe ispadaju u niži rang takmičenja.

Raspored bodova u grupnoj fazi odvija se po sledećem sistemu:

  • 3 boda - pobeda nakon 60 minuta igre;
  • 2 boda - pobeda nakon produžetka ili posle izvođenja penala;
  • 1 bod - poraz nakon produžetka ili izvođenja penala;
  • 0 bodova - poraz nakon 60 minuta igre.

U grupnoj fazi eventualni produžetak traje 5 minuta, a igra se do „zlatnog gola“ (pobednik je ekipa koja prva postigne pogodak), dok je u eliminacionim fazama trajanje produžetka 10 minuta, izuzev u finalu gde produžetak traje 20 minuta. U slučaju da u produžetku nije postignut pogodak izvode se penali. Penal seriju započinju po tri igrača oba tima, a pobednik je ekipa koja postigne više golova. Ukoliko je nakon početne serije rezultat i dalje nerešen, izvođenje penala se nastavlja „sistemom jedan za jedan“ sve dok jedna od ekipa ne ostvari prednost.

Ukoliko su dve ili više ekipa grupnu fazu završile sa istim brojem bodova prednost imaju ekipe koje su imale bolji međusobni skor u direktnom duelu, zatim bolju gol razliku, potom više postignutih golova, te na kraju na osnovu plasmana na IIHF rang listi.

Konačan plasman na pozicijama od 5. do 16. mesta određen je na osnovu rezultata u grupnoj i eliminacionoj fazi.

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu — Divizija I[uredi | uredi izvor]

Divizija I svetskog prvenstva u hokeju na ledu formirana je nakon reorganizacije takmičenja za svetsko hokejaško prvenstvo 2001. godine. U prvoj sezoni 2001. takmičili su se timovi rangirani od 17. do 28. mesta na IIHF rang list reprezentacija za 2000. godinu.

U periodu od 2001. do 2011. na svakom prvenstvu ekipe su bile podeljene u dve grupe sa po 6 timova. Pobednici obe grupe u tekućoj sezoni ostvarili su pravo nastupa na (Svetsko prvenstvo), dok su na njihovo mesto dolazile dve najslabije plasirane selekcije sa Svetskog prvenstva. Dve poslednjeplasirane ekipe iz obe grupe u tekućoj sezoni ispadale bi u niži rang (Divizija II) za narednu sezonu, dok bi na njihovo mesto dolazili pobednici druge divizije.

Od sezone 2012. došlo je do nove modifikacije pravila, pa su tako ekipe učesnice prvenstva prve divizije podeljene u dve kvalitetne skupine. U grupu A su smeštene ekipe koje su ispale sa Svetskog prvenstva i drugoplasirani i trećeplasirani timovi iz obe grupe prvenstva prve divizije za 2011. godinu. Pobednik grupe A ostvaruje direktan plasman na Svetsko prvenstvo, dok poslednja ekipa ispada u grupu B prve divizije. Grupa B u sezoni 2012. formirana je od ekipa koje su bile plasirane na 4. i 5. mestu na prvenstvu prve divizije u 2011. te pobednici druge divizije iz iste godine. Pobednik grupe B obezbeđuje nastup u grupi A iste divizije, dok poslednje plasirani tim ispada u drugu diviziju.

Svaki turnir igra se po turnirskom jednokružnom liga sistemu.

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu — Divizija II[uredi | uredi izvor]

Divizija II svetskog prvenstva u hokeju na ledu formirana je nakon reorganizacije takmičenja za svetsko hokejaško prvenstvo 2001. godine. U prvoj sezoni 2001. takmičili su se timovi rangirani od 29. do 40. mesta na IIHF rang list reprezentacija za 2000. godinu, odnosno 5 najslabijih ekipa iz dotadašnje Grupe C i 7 najbolje rangiranih iz Grupe D.

U periodu od 2001. do 2011. na svakom prvenstvu ekipe su bile podeljene u dve grupe sa po 6 timova. Pobednici obe grupe u tekućoj sezoni ostvarili su pravo nastupa u višem rangu naredne sezone (Divizija I), dok su na njihovo mesto dolazile dve najslabije plasirane selekcije iz prve divizije. Dve poslednjeplasirane ekipe iz obe grupe u tekućoj sezoni ispadale bi u niži rang (Divizija III) za narednu sezonu, dok bi na njihovo mesto dolazili pobednici treće divizije.

Od sezone 2012. došlo je do nove modifikacije pravila, pa su tako ekipe učesnice prvenstva druge divizije podeljene u dve kvalitetne skupine. U grupu A su smeštene ekipe koje su ispale iz prve divizije 2011. i drugoplasirani i trećeplasirani timovi iz obe grupe prvenstva druge divizije za 2011. godinu. Pobednik grupe A ostvaruje direktan plasman u grupu B prve divizije, dok poslednja ekipa ispada u grupu B druge divizije. Grupa B u sezoni 2012. formirana je od ekipa koje su bile plasirane na 4. i 5. mestu na prvenstvu druge divizije u 2011. te pobednici treće divizije iz iste godine. Pobednik grupe B obezbeđuje nastup u grupi A iste divizije, dok poslednje plasirani tim ispada u treću diviziju.

Svaki turnir igra se po turnirskom jednokružnom liga sistemu.

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu — Divizija III[uredi | uredi izvor]

Divizija III formirana je nakon rerganizacije takmičenja za svetsko prvenstvo u organizaciji IIHF tokom 2001. godine, i tada su najslabiji timovi iz dotadašnje grupe D prebačeni u ovaj rang takmičenja.

U periodu između 2002. i 2011. po dve najbolje plasirane selekcije ostvarivale su pravo na plasman u viši rang takmičenja u narednoj sezoni (Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu — Divizija II) dok su dve najslabije selekcije iz tog ranga nastupale umesto njih u narednoj sezoni. Od sezone 2012. plasman u viši rang ostvaruje isključivo pobednik lige.

Broj ekipa učesnica na takmičenju se menja od godine do godine. Ukoliko je za takmičenje prijavljeno više od 6 ekipa, igraju se kvalifikacije u kojima pored novih ekipa nastupaju i dve poslednjeplasirane selekcije iz prethodne sezone. Preko kvalifikacija pravo nastupa u glavnom delu turnira obezbeđuju dve najbolje plasirane selekcije.[97]

Jedino je na prvenstvu održanom 2010. učestvovalo 8 ekipa podeljenih u dve grupe. Od 2012. samo pobednik turnira obezbeđuje plasman u viši rang.

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu — Divizija IV[uredi | uredi izvor]

Divizija IV je formirana 2020. godine i predstavlja najniži rang u okviru takmičenja za svetsku titulu IIHF. Reprezentacija koja osvoji prvenstvo Divizije IV biće promovisana u prvenstvo Divizije III, grupa B sledeće godine i zameniće tim koji je ispao iz Divizije III B.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Sidney Crosby gets apology from hockey federation – The Star”. Toronto Star. 20. 5. 2010. Arhivirano iz originala 29. 12. 2017. g. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  2. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #21–Ice Hockey debuts at the Olympics”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 16. 9. 2017. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  3. ^ „United States is second at hockey; Victory Over Czechoslovak Team by 16 to 0 Gives Americans 3 Points in Olympics.”. The New York Times. 29. 4. 1920. Arhivirano iz originala 5. 9. 2009. g. Pristupljeno 4. 5. 2009. 
  4. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #53–Harry Watson scores at will in Olympics”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 23. 7. 2018. g. Pristupljeno 1. 3. 2009. 
  5. ^ „1928 – Winter Olympics II (St. Moritz, Switzerland)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 3. 9. 2009. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  6. ^ Comité Olympique Suisse (1928). Rapport Général du Comité Exécutif des IImes Jeux Olympiques d'hiver (PDF) (na jeziku: francuski). Lausanne: Imprimerie du Léman. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 4. 2008. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  7. ^ „International hockey timeline”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 14. 7. 2018. g. Pristupljeno 12. 11. 2023. 
  8. ^ Holland, Dave (2008). Canada on Ice; The World Hockey Championships, 1920–2008. Canada on Ice productions. str. 30—31. ISBN 978-0-9808936-0-1. 
  9. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #78–USA wins its first and so far only Worlds in 1933, denying Canada for the first time”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 23. 4. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  10. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #15–Great Britain wins Olympic gold”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 26. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  11. ^ Summary
  12. ^ Story of the plane crash (in french)
  13. ^ Duplacey, James (1998). Total Hockey: The official encyclopedia of the National Hockey LeagueNeophodna slobodna registracija. Total Sports. str. 462–3, 498–528. ISBN 0-8362-7114-9. 
  14. ^ „1952 – Winter Olympics VI (Oslo, Norway)”. The Sports Network. Arhivirano iz originala 4. 6. 2011. g. Pristupljeno 1. mart 2009. 
  15. ^ a b Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #57–Tre Kronor's win over Canada becomes sports lore in Sweden”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 14. 5. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  16. ^ a b Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #4–Soviets hammer Canada, win gold at their first Worlds”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 20. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  17. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #94–Penticton Vees defeat Soviets to reclaim World Championship gold”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 6. 6. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  18. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #25–Soviet Union win their first Olympics, starting a new hockey era”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 21. 4. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  19. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #71–Worlds final in front of 50,000 fans at soccer stadiuma”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 6. 6. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  20. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #66–Trail Smoke Eaters' gold ends hockey's amateur era”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 8. 1. 2008. g. Pristupljeno 1. mart 2009. 
  21. ^ Montreal Gazette 10 February, 1964 (pp. 18)
  22. ^ HHOF summary Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јун 2017)
  23. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #81–Czechoslovakia snaps Soviets' six-year winning streak”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 8. 8. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  24. ^ Xth Winter Olympic Games Official Report (PDF). Comité d'Organisation des xèmes Jeux Olympiques d'Hiver de Grenoble. 1969. str. 386. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 2. 2008. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  25. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #18–Two games Czechoslovakia simply couldn't lose”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 8. 8. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  26. ^ a b Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #40–Finally, Canada to host the World Championship”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  27. ^ „Summit Series '72 Summary”. Hockey Hall of Fame. Arhivirano iz originala 7. 8. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2009. 
  28. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #5–1972 – Soviet streak of nine straight World golds ends”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 29. 4. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  29. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #67–The perfect game against the best team: Czechoslovaks-Soviets 7–2”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  30. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #39–Poland scores biggest shocker in World Championship history”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 12. 3. 2008. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  31. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #13–After a seven-year absence, Canada returns to the Worlds”. Arhivirano iz originala 26. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  32. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #62–Soviets' revenge for Lake Placid – 13–1 over Sweden”. Arhivirano iz originala 14. 2. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  33. ^ a b v Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom AllMed.
  34. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #29–"Sikora case" – Vienna court decides the 1987 Worlds medal race”. Arhivirano iz originala 14. 4. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  35. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #44–Amid turmoil, Sweden wins first gold in a quarter of a century”. Arhivirano iz originala 14. 4. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  36. ^ Pincus 2006, str. 148
  37. ^ Boer 2006, str. 104
  38. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #65–Igor Larionov openly revolts against coach, system”. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  39. ^ Duhatschek, Eric (18. 6. 1989). „GMs figure Soviets one day will flood market”. Calgary Herald. str. E4. 
  40. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #32–Sundin's marvellous goal ends Soviet Union's hockey era”. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  41. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #42;Breakup of old Europe creates a new hockey world”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  42. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #95–1988 Olympic silver – Finland is finally a true hockey power”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  43. ^ „Story #22”. webarchive.iihf.com. Pristupljeno 2024-01-21. 
  44. ^ „Story #75”. webarchive.iihf.com. Pristupljeno 2024-01-21. 
  45. ^ Szemberg, Szymon, Szymon; Podnieks, Andrew (maj 2008). „Story #77–Recently separated, Czechs and Slovaks meet in World Championships final”. International Ice Hockey Federation. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  46. ^ „IIHF - Brotherly but divided”. IIHF International Ice Hockey Federation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-21. 
  47. ^ Lapointe, Joe (11. 2. 2002). „Olympics: Hockey; N.H.L. and Its Teams Send Players to Bench”. The New York Times. Arhivirano iz originala 19. 10. 2021. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  48. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #45–Luc Robitaille the hero as Canada wins first World Championship in 33 years”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  49. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #26–Tupu, Hupu & Lupu take Finland to the top of the World”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 4. 10. 2017. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  50. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #75–At 39, Peter Stastny closes circle and promotes his country to the A Pool”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  51. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #10–Czech Republic wins first "open" Olympics”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  52. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #64–Moravec's OT winner cements Czech dominance”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 3. 4. 2015. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  53. ^ Szemberg, Szymon; Podnieks, Andrew (2008). „Story #22–Bondra's bomb – the biggest thing for Slovakia since independence”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 13. 12. 2014. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  54. ^ „As good as it gets”. Sports Illustrated. Associated Press. 9. 5. 2003. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. 
  55. ^ „Canada clinch world title”. BBC Sports. 11. 5. 2003. Arhivirano iz originala 21. 4. 2019. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  56. ^ Bulman, Erica (9. 5. 2004). „Canada beats Sweden for 23rd world hockey title”. USA Today. Arhivirano iz originala 20. 3. 2009. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  57. ^ „IIHF not giving up on NHLers in Turin”. The Sports Network. The Canadian Press. 3. 1. 2005. Arhivirano iz originala 3. 9. 2009. g. Pristupljeno 8. 3. 2009. 
  58. ^ Marrapese-Burrell, Nancy (16. 5. 2005). „Canada checks out Czechs derail three-peat try”. Boston Globe. Arhivirano iz originala 3. 4. 2015. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  59. ^ „Sweden Wins World Hockey Title”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. Associated Press. 22. 5. 2006. Arhivirano iz originala 17. 4. 2009. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  60. ^ „Canada wins world hockey championship”. CBC Sports. 13. 5. 2007. Arhivirano iz originala 4. 11. 2012. g. Pristupljeno 11. 3. 2009. 
  61. ^ „Russia beats Canada 5-4 in overtime to win world title”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. 2008-05-19. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2023-11-12. 
  62. ^ „Russia tops Canada, defends world title”. ESPN. 10. 5. 2009. Arhivirano iz originala 4. 4. 2015. g. Pristupljeno 31. 12. 2009. 
  63. ^ Johnston, Chris (8. 5. 2009). „Future of international hockey debated at world championship”. CTV Olympics. Arhivirano iz originala 11. 5. 2009. g. Pristupljeno 8. 5. 2009. 
  64. ^ „Germany beats US in OT before record hockey crowd at worlds”. The Sports Network. The Canadian Press. 7. 5. 2010. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 20. 5. 2010. 
  65. ^ „Switzerland pick up first ever win over Canada at Worlds”. The Sports Network. The Canadian Press. 12. 5. 2010. Arhivirano iz originala 15. 5. 2010. g. Pristupljeno 20. 5. 2010. 
  66. ^ „Russia, Sweden reach second round at WHC; Norway beats Czechs”. The Sports Network. The Canadian Press. 11. 5. 2010. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 20. 5. 2010. 
  67. ^ „Fasel happy with Germany 2010”. International Ice Hockey Federation. 20. 5. 2010. Arhivirano iz originala 23. 5. 2010. g. Pristupljeno 20. 5. 2010. 
  68. ^ Podnieks, Andrew (20. 5. 2010). „Miracle at Mannheim”. International Ice Hockey Federation. Arhivirano iz originala 24. 5. 2010. g. Pristupljeno 21. 5. 2010. 
  69. ^ „WHC: Czechs upset Russia for gold; Sweden takes bronze”. The Sports Network. Associated Press. 23. 5. 2010. Arhivirano iz originala 26. 5. 2010. g. Pristupljeno 23. 5. 2010. 
  70. ^ „Finland defeats Sweden for gold at World Hockey Championship”. The Sports Network. Associated Press. 15. 5. 2011. Arhivirano iz originala 18. 5. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  71. ^ Chris Johnston (20. 5. 2012). „Russia cruises to world championship gold”. Ottawa Citizen. Arhivirano iz originala 30. 5. 2012. g. Pristupljeno 20. 5. 2012. 
  72. ^ „Sweden defeats Switzerland to win Worlds Gold at Home”. The Sports Network. 19. 5. 2013. Arhivirano iz originala 8. 6. 2013. g. Pristupljeno 19. 5. 2013. 
  73. ^ AFP: US lawmakers: Move ice hockey tourney from Belarus, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  74. ^ „Ice Hockey finals in Belarus still on schedule”. EUobserver. 23. 3. 2012. Pristupljeno 23. 3. 2012. 
  75. ^ Potts, Andy (25. 5. 2014). „Sweden wins bronze”. IIHF Worlds 2014. Pristupljeno 12. 11. 2023. 
  76. ^ Podnieks, Andrew (20. 5. 2015). „Looking back”. IIHF Worlds 2015. Pristupljeno 12. 11. 2023. „"Sixteen teams, 64 games, 17 days, a record crowd of 741,690 overall, and one of the most dominating performances by the winning team in a long time."” 
  77. ^ Podnieks, Andrew (20. 5. 2015). „Looking back”. IIHF Worlds 2015. Pristupljeno 12. 11. 2023. „"Sixteen teams, 64 games, 17 days, a record crowd of 741,690 overall, and one of the most dominating performances by the winning team in a long time."” 
  78. ^ Steiss, Adam. „2020 IIHF Ice Hockey World Championship cancelled”. IIHF. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  79. ^ Merk, Martin (19. 5. 2017). „To Minsk & Riga in 2021!”. IIHF.com. Arhivirano iz originala 19. 5. 2017. g. Pristupljeno 20. 5. 2017. 
  80. ^ „IIHF to move 2021 World Championship”. IIHF.com. 18. 1. 2021. Pristupljeno 18. 1. 2021. 
  81. ^ „Latvia confirmed as Worlds host”. IIHF.com. 2. 2. 2021. Pristupljeno 2. 2. 2021. 
  82. ^ Ellis, Steven. „World Championship Roundup: Upsets Galore in Crazy Sunday”. si.com. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  83. ^ „Canada wins "little miracle" gold”. IIHF.com. 6. 6. 2021. Pristupljeno 6. 6. 2021. 
  84. ^ „U.S. defeats Germany for bronze”. IIHF.com. 6. 6. 2021. Pristupljeno 6. 6. 2021. 
  85. ^ „IIHF Council takes definitive action over Russia, Belarus”. IIHF. 1. 3. 2022. Pristupljeno 1. 3. 2022. 
  86. ^ „Tournament updates”. 18. 3. 2022. Pristupljeno 30. 5. 2022. 
  87. ^ „IS:n tiedot: Jääkiekon MM-kotikisojen areena vaihtui sodan takia – tässä on uusi pelipaikka” [IS reports: Ice hockey WC games arena changed due to the war – this is the new venue] (na jeziku: Finnish). 15. 3. 2022. Pristupljeno 18. 3. 2022. 
  88. ^ „Men's World Championship Roundup: Austria's Upset Highlights Tuesday's Slate”. thehockeynews.com. 17. 5. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. 
  89. ^ „Denmark claim first-ever victory over Canada at IIHF World Championship”. insidethegames.biz. 23. 5. 2022. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  90. ^ „Ice Hockey World Cup 2022 suffers from low attendance”. eprimefeed.com. 9. 6. 2022. Arhivirano iz originala 16. 05. 2022. g. Pristupljeno 9. 6. 2022. 
  91. ^ Iveson, Ali (25. 2. 2022). „Strip Russia and Belarus of events and do not display their flags, says IOC”. Inside the Games. Arhivirano iz originala 26. 2. 2022. g. Pristupljeno 26. 2. 2022. 
  92. ^ „IIHF to move 2023 World Championship”. iihf.com. Arhivirano iz originala 3. 5. 2022. g. Pristupljeno 26. 4. 2022. 
  93. ^ Merk, Martin (27. 5. 2022). „To Tampere/Riga in '23, to Switzerland in '26”. IIHF. Arhivirano iz originala 27. 5. 2022. g. Pristupljeno 27. 5. 2022. 
  94. ^ Podnieks, Andrew (25. 5. 2023). „Brinums (Miracle) in Riga!”. IIHF. Arhivirano iz originala 25. 5. 2023. g. Pristupljeno 25. 5. 2023. 
  95. ^ Podnieks, Andrew (28. 5. 2023). „Canada rallies to win gold”. IIHF. Pristupljeno 28. 5. 2023. 
  96. ^ Aykroyd, Lucas (28. 5. 2023). „Latvia wins historic bronze in OT”. IIHF. Arhivirano iz originala 28. 5. 2023. g. Pristupljeno 28. 5. 2023. 
  97. ^ Statutes and Bylaws section 703.4., Pristupljeno 25. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo u hokeju na ledu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светско_првенство_у_хокеју_на_леду&oldid=27757329”