Fizička antropologija

Fizička antropologija ili biološka antropologija (grčki βiοs- bios = život + άνθρωπος - anthropos = čovek + λoγοs - logos = nauka, znanje, učenje) proučava mehanizme biološke evolucije, genetičko nasledstvo, ljudsku prilagodljivost i varijabilnost, primatologiju, morfologiju primata, kao i fosilne ostatke ljudske evolucije. To je osnovna biološka nauka čiji je predmet istraživanja čovek, te njegovi izumrli homininski preci i gledano iz evolucionarne perspektive srodni neljudski primati. Bioantropologija obuhvata niz problemskih naučnih disciplina, od molekularne biologije, preko citologije, histologije, anatomije, genetike, fiziologije, ekologioje (i dr.) – do evolucije čovjeka i paleoantropologije. U tim područjima, biologija čoveka se se preklapa i difuzno prožima sa ostalim prirodnim naukama (hemija, fizika, geologija itd) i matematičko-informatičkim naukama

Primenjena bioantropologija ima nekoliko veoma značajnih područja delovanja, na osnovu čega se izdvajaju: medicinska, forenzička, industrijska antropologija i sl.

Istorija

Fizička antropologija se razvila u 19. veku, pre uspona Darvinove teorije o prirodnom odabiru, takođe poznate kao teorija [evolucije, i pre Mendelove teorije genetike. Fizička antropologija je dobila ime i po tome što su svi njeni podaci fizički (fosili, naročito ljudske kosti). S usponom Darvinove teorije i moderne sinteze, antropolozi su dobili pristup novim oblicima podataka, i mnogi od njih se nazivaju „biološkim antropolozima“.

Neke od ranih grana fizičke antropologije, kao rana antropometrija, sada su odbačene kao pseudonauke. Metrika poput cefalnog indeksa se znala koristiti u svrhu izvođenja osobina ponašanja. Dvojica najranijih osnivača fizičke antorpologije su Pol Broka i Franc Boas.

Grane

• Primatologija, nauka koja proučava naše ne-ljudske srodnike
• Populaciona genetika, istražuje biološku ljudsku raznovrsnost (povezana s evolucionom biologijom)
• Ljudska evolucija - takođe poznata kao paleoantropologija, proučava razvoj ljudi

Proučavanje ljudske evolucije često uključuje druge specijalizovane oblasti:

• Ljudska osteologija, proučavanje skeletalnog materijala. Stručnjaci iz osteologije su u stanju da primene svoje veštine i znanja na druge oblasti:
• Paleopatologija, koja proučava ostatke bolesti i povreda u ljudskim kostima
• Forenzička antropologija, analizira i identifikuje ljudske ostatke, i služi u koronarne i medicinske svrhe. Ovo istraživanje često daje važne podatke i dokaze za sudske slučajeve i kriminalna istraživanja.

Koadaptacija biološkog i kulturnog nasleđivanja

Koadaptacijski sistem biološkog i kulturološkog nasleđivanja je osnova specijalnog položaja ljudske vrste u ekonomiji prirode. Biološki kontinuitet čovečanstva ostvaruje se zahvaljujući procesima i pojavama organskog nasleđivanja u kojima materijalni nosioci genetičke poruke povezuju neprekidni niz roditeljskih i potomačkih pokoljenja. Kontinuitet kulture, međutim, počiva isključivo na međuljudskoj komunikaciji. Kulturni razvoj se ostvaruje prenosom, razmenom i širenjem znanja, umetnosti i navika. Nositelji biološkog nasleđivanja ne prenose ljudska svojstva koja su stečena tokom života, dok se nasleđivanje kulture tiče samo takvih obeležja. Kultura se stiče samo podražavanjem, vežbanjem i učenjem od drugih ljudskih bića (tj. nebiološkim putem). Nesumljivo je da nasledne sklonosti mogu uticati na brzinu, kvalitet i kvantitet usvajanja kulture i njenih pojedinih elemenata, ali one nikada ne određuju što se zapravo stiče ili prenosi. Genetički faktori mogu, npr. uticati na to da li će neko lakše ili teže naučiti jedan ili više jezika, ali ne i koje, a još manje šta će, kada i koliko na svakom od njih govoriti. Po svom kulturnom identitetu, ljudi nisu od rođenja Amerikanci, Kinezi ili Hotentoti niti su predodređeni da budu seljaci, rudari, vojnici, naučnici ili umetnici, nisu rođeni kao vernici ili ateisti, kulturno superiorni ili potprosečno „kultivisani”. Oni to postaju učenjem i odgojem, odnosno prihvatanjem i usvajanjem karakterističnih elemenata kulturne posebnosti pomenutih grupa.

Kultura je istorijski izveden sistem jasnih (izričitih) ili implicitnih (podrazumevajućih) obrazaca življenja, koji je zajednički svim ili posebno određenim pripadnicima grupe. Prema nekim pojednostavljenjima, to je organizovani sistem naučenih odgovora u mogućim životnim situacijama, karakterističan za određeno društvo. Ili još jednostavnije – kultura je sve ono što ljudi čine „zato što su ih tako učili”.

Neraskidivost veza između biološke i kulturne komponente evolucije čovečanstva izvire iz celovitosti i popunjavanja njihovog zajedničkog usmerenja ka najdelotvornijem prilagođavanju životnoj sredini i što potpunijoj kontroli nad njom. Evolucijska progresija genetičke osnove ljudske sposobnosti da stvara, dograđuje, menja i prenosi kulturu selektivno je stimulirala adaptacijske prednosti onih kod kojih su se one pojavile. Kultura je delotvorniji oblik prilagođavanja od samih bioloških procesa, koji su omogućili njenu pojavu i neslućeni progres. Njena relativna efikasnost je rezultat neuporedivo moćnijih, bržih i raznorodnijih oblika širenja. Promenjeni geni se prenose samo na direktne potomke svojih prvih nosilaca, dok se razmenjeni elementi kulture mogu prenositi svakome, bez obzira na biološko roditeljstvo ili čak u „gotovom obliku” preuzeti od drugih naroda (ljudskih grupa). Teorijski gledano, u jednoj jedinoj generaciji, određene kulturne inovacije mogu postati svojinom praktično celog čovečanstva. Stvaranjem genetičke osnove kulture biološka evolucija je prevazišla samu sebe, čime je stvorila svoju nadorgansku izvedenicu i stopila se s njom u jedinstvenu celinu. Time ipak nije poništena njena organska komponenta. Prema tome, evoluciju čovečanstva čine njene dve uzročno–posledično povezane, nadopunjujuċe i međusobno aktivne komponente: biološka (organska) i kulturna (nadorganska). Ona nije isključivo biološki proces niti se može poistovetiti sa istorijom kulture. Složeni sistem održavanja međupersonalnih i međugeneracijskih komunikacija od kojih zavisi opstanak i postojanost čoveka kao jedinke i biološke vrste označava se kao vantelesno (ekstrasomatsko, egzosomatsko) nasleđivanje. Ono omogućuje da se zatvoreni sistem genetičke informacije (biološkog nasleđivanja) progresivno dopunjava široko otvorenim programom nasleđivanja kulturnih dostignuća. Tako se učenje kao tipično ljudsko svojstvo javlja kao najznačajniji faktor socijalizacije ili enkulturacije, tj. procesa uklapanja u određeno društvo i prihvaćanja osobenih društvenih odnosa i pravila ponašanja.

Komuniciranje među individuama i generacijama predstavlja osnovni preduslov nastavka svake kulture, pošto se primopredajom informacija ostvaruju polazni uslovi za njihovo širenje, kojim postaju zajednička svojina. Komunikacijom se ostvaruje dugoročni nastavak antropogeno stvorenih uslova života, tj. najbitnijih elemenata materijalne i duhovne kulture. Pokretačku i glavnu ulogu u evoluciji međuljudskog komuniciranja odigrali su najpre jezik (govor), a zatim i pismo kao njegov simbolički izraz.

Hipotezu o psihičkom jedinstvu čovečanstva posebno opravdava činjenica da su svi pripadnici ljudske vrste, osim patoloških slučajeva, sposobni za učenje svih poznatih simboličkih jezika i raznorodnih izvornih i široko rasprostranjenih kulturnih oblika. To istovremeno dokazuje da je ova sposobnost postala osobenost vrste Homo sapiens poput: uspravnog hoda, nesezonskog razmnožavanja, veličine i funkcionalnih kapaciteta mozga i ostalih, isključivo ljudskih, osobina. Prema tome, kultura je proizvod i deo čovekove biologije i njegovog sveukupnog bića, iako je prenosi društvo a ne geni. Ona je karakteristična posebnost naše vrste, kao što su ogromne telesne dimenzije prepoznatljiva osobenost nekih vrsta gigantskih životinja (slonova i kitova, npr). Ukratko, kultura je najmoćnija i posebna adaptacija vrste Homo sapiens na specifično mesto u opštoj „ekonomiji prirode”.

Sposobnost svesnog prilagođavanja životne sredine i stvaranje veštačkih uslova („ekosinteze”) za održavanje sopstvenog specijalnog položaja u prirodi izuzetno je značajna evolucijska novina i osobenost ljudskog roda. Čovek i njegova kulturna delatnost, uz opštebiološke, unose u prirodni evolucijski sistem i nove društvene (antropogene) faktore tih procesa. Intervenišući u svojoj životnoj i radnoj sredini, čovek postaje jedan od najmoćnijih činilaca sopstvenog opstanka. Društveni i kulturni razvoj čovečanstva istovremeno se javlja i kao posebno značajan ili čak presudan faktor egzistencije i evolucije mnogih drugih oblika života na Zemlji.

Iz dostignuća sveukupnog kulturnog razvoja izrastao je neslućeno moćan sistem nebiološkog nadomeštanja, tj. sposobnosti podešavanja životnih uslova mogućnostima sopstvene ekološke valence. Takvim podešavanjem (veštačke) životne sredine čovek osigurava sopstvenu postojanost u najrazličitijim oblicima „neizdrživih” i neprirodnih životnih uslova, čime je ostvario ekološki kosmopolitizam bez sličnog primera u prirodi. Zahvaljujući sposobnostima ekosinteze povoljnih uslova za život, čovek je osvojio najveće okeanske dubine, ledene i žarke pustinje, vinuo se daleko u kosmos. U proteklih desetak hiljada godina, sve češće i obimnije prilagođavao je ekološke uslove svojim biološkim mogućnostima; genski fond ljudske vrste se u sve manjoj meri evolucijski prilagođavao novim uslovima životne sredine. Prirodna životna sredina čoveka sa ubrzanim razvojem je postajala – kulturna sredina.

Literatura

• Marks, J. (1995). Human Biodiversity: Genes, Race, and History. New York: Aldine de Gruyter. 
• Michael A. Little and Kenneth A.R. Kennedy, eds. Histories of American Physical Anthropology in the Twentieth Century, (Lexington Books; 2010); 259 pages; essays on the field from the late 19th to the late 20th century; topics include Sherwood L. Washburn (1911–2000) and the "new physical anthropology"
• Brown, Ryan A and Armelagos, George, "Apportionment of Racial Diversity: A Review", Evolutionary Anthropology 10:34–40 2001
• Modern Human Variation: Models of Classification
• Redman, Samuel J. Bone Rooms: From Scientific Racism to Human Prehistory in Museums. Cambridge: Harvard University Press. 2016.
• Hawkes, Christopher (1954). „Archeological Theory and Method: Some Suggestions from the Old World”. American Anthropologist. 56 (2): 155—168. doi:10.1525/aa.1954.56.2.02a00660 . 
• Binford, Lewis R. (1962). „Archaeology as Anthropology”. American Antiquity. 28 (2): 217—225. JSTOR 278380. doi:10.2307/278380. 
• Binford, Sally R.; Binford, Lewis R., ur. (1968). New Perspectives in Archeology. Chicago, IL: Aldine Publishing Company. ISBN 978-0-202-33022-8. 
• Clarke, David L. (1968). Analytical Archaeology. London: Methuen. ISBN 0-416-42850-9. 
• Clarke, David L., ur. (1972). Models in Archaeology. London: Methuen. ISBN 0-416-16540-0. 
• Clarke, David L. (1973). „Archaeology: the loss of innocence”. Antiquity. 47 (185): 6—18. doi:10.1017/S0003598X0003461X. 
• Binford, Lewis R., ur. (1977). For Theory Building in Archaeology. New York, NY: Academic Press. ISBN 978-0-12-100050-9. 
• Hodder, Ian, ur. (1982). Symbolic and Structural Archaeology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03550-7. 
• Shanks, Michael; Tilley, Christopher (1993). Social Theory and Archaeology. Oxford: Polity Press. ISBN 978-0-7456-0184-7. 
• McGuire, Randall G. (1992). A Marxist Archaeology. San Diego, CA: Academic Press. ISBN 978-0-12-484078-2. 
• Renfrew, Colin; Zubrow, Ezra B.W., ur. (1994). The Ancient Mind: Elements of Cognitive Archaeology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45620-3. 
• Tilley, Christopher (1997). A Phenomenology of Landscape: Places, Paths and Monuments. Oxford: Berg. ISBN 978-1-85973-076-8. 

Spoljašnje veze

• American Association of Physical Anthropologists
• British Association of Biological Anthropologists and Osteoarchaeologists
• Human Biology Association
• Canadian Association for Physical Anthropology
• Homo erectus and Homo neanderthalensis reconstructions – Electronic articles published by the Division of Anthropology, American Museum of Natural History.
• Istituto Italiano di Antropologia Архивирано на сајту Wayback Machine (16. октобар 2008)
• Journal of Anthropological Sciences – free full text review articles available
• Mapping Transdisciplinarity in Anthropology
• Fundamental Theory of Human Sciences
• American Journal of Human Biology
• Human Biology, The International Journal of Population Genetics and Anthropology Архивирано на сајту Wayback Machine (4. фебруар 2011)
• Economics and Human Biology
• -{Laboratory for Human Biology Research at Northwestern University Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. avgust 2015)v
• The Program in Human Biology at Stanford
• Society for Nordish Physical Anthropology
• Academic Genealogical Tree of Physical Anthropologists Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. mart 2017)