Друга непријатељска офанзива

Из Википедије, слободне енциклопедије
Друга непријатељска офанзива
Део Другог светског рата
Мапа борби током Друге непријатељске офанзиве
Мапа борби током Друге непријатељске офанзиве
Време: јануар и фебруар 1942.
Локација: источна Босна
Резултат: немачка офанзива заустављена
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Немачке Трећи рајх Yugoslav Partisans flag (1942-1945).svg НОП и ДВЈ
Заповедници
{{{заповедник1}}} {{{заповедник2}}}
Ангажоване јединице
342. дивизија
718. дивизија
12 батаљона домобрана и усташа
Прва пролетерска бригада
Романијски НОП одред
НОП одред „Звијезда“
Бирчански НОП одред
Озренски НОП одред
Јачина
33.000 војника 5.000 партизана
Губици
464 непознато
{{{подаци}}}

Друга непријатељска офанзива 1942, знана и под именом романијско-бирчанска и озренска операција, подухват је немачких и усташко-домобранских трупа извршен у јануару и фебруару 1942. године у источној Босни ради уништења партизанских јединица и запоседања ослобођене територије.

Ситуација прије покретања офанзиве[уреди]

У току јесени 1941. устаничке снаге – шест партизанских и пет четничких одреда, који су у тој области још сарађивали са партизанима – ослободиле су највећи део источне Босне (територију између река Дрине, Босне и Спрече), угрозивши непријатељске гарнизоне, виталне саобраћајнице и значајне привредне објекте у рударским и индустријским ревирима. Поткрај године четници су појачали деструктивне активности, непријатељски су конфорнтирали са партизанским јединицама и преузели акције да разбију НОП. Доласком Врховног штаба са тек формираном Првом пролетерском бригадом на територији на којој су дјествовала два Народноослободилачка партизанска одреда (НОПО) – Романијски и НОП одред „Звијезда“, крајем децембра и првих дана јануара, сузбијена је умногоме четничка издајничка делатност, учвршћена слободна територија, а партизанске снаге консолидоване и ојачане.

Јачина окупаторских снага[уреди]

Оценивши да се, након разбијања партизанских снага у западној Србији и уништења тзв. Ужичке републике, најјаче устаничко жариште налази у источној Босни, немачка Команда за југоисток је решила да средином јануара предузме офанзиву ширих размера против устаничких (партизанских и четничких) снага на тој територији, с циљем да их разбије и поново успостави контролу на том стратешки битном подручју. Зато је задржана 342. дивизија која је, после завршених јесењих операција у западној Србији, требало да буде упућена на источни фронт. Њено ангажовање у новој операцији у источној Босни било је омогућено уласком бугарских трупа у источне области Србије и преузимањем окупационих задатака, чиме су немачке посадне дивизије добиле могућност да се прегрупишу. Поред 342. пешадијске дивизије, којој је поверена главна задатак – наступање из рејона Зворника и Вишеграда, у овој офанзиви ангажована је и немачка 718. дивизија и 12 батаљона домобрана и усташа – укупно 33.000 војника, подржаних артиљеријским, тенковским и ваздухопловним снагама.

Јачина ослободилачких снага[уреди]

Партизанске и четничке јединице које су се налазиле на овој операцијској територији (партизанске: 1. пролетерска бригада и три НОПО-а: Романијски, Бирчански и НОП одред „Звијезда“ – укупно 5.000 бораца; четничке: Сребренички, Власенички и Рогатички одред и Церска бригада – укупно око 3.000 војника) биле су претежито распоређене према непријатељским гарнизонима и положајима, затварајући правце који су, дуж комуникација, водили у унутрашњост слободне територије. Дубок снег и веома ниске температуре ограничавали су борбена дејства само у захвату комуникација.

Припреме за напад[уреди]

Обавештени о предстојећој немачкој офанзиви, четничке вође су изразиле лојалност немачким штабовима и својим јединицама издале наређења да напусте положаје и не пружају отпор. Оценивши да партизанске снаге не могу да се одупру надмоћнијем непријатељу, тим пре што сучетничке јединице напуштале положаје, уносећи дезорганизацију и панику и стварајући услове за брзе продоре немачких јединица, Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) решио је да одустане од упорне обране слободне територије и дао наређење партизанским јединицама да применом маневра, извлачењем испод удара непријатеља и смелим забацивањем у његову позадину и изненадним дејствима на његове бокове и заштитницу сачувају своју живу силу, а непријатељу да нанесу што веће губитке.

Напад непријатељских снага и кретање партизанских јединица[уреди]

Непријатељске снаге су прешле у напад 15. јануара концентричним наступањем ка центру слободне територије. Најјаче снаге, два немачка пука (397. и 399.) и један домобрански пук, напале су, уз снажну подршку артиљерије, устаничке положаје јужно од Зворника и Цапарда.

Отпору Бирчанског партизанског одреда придружиле су се и неке четничке јединице до којих није стигло наређење њиховог штаба о непружању отпора немачким трупама. Јаке непријатељске снаге, подржане батаљоном тенкова, сломиле су отпор бранилаца и, надирући друмовима, заузеле Дрињачу, а наредних дана и Нову Касабу и Шековиће. Четничке јединице су се делом разбежале или пребациле преко Дрине у Србију, а делом предале, док се Бирчански одред одржао, повукавши се даље од комуникација. Његови делови су у зору 17. јануара разбили у селу Петровићима једну домобранску чету, заробивши 138 војника. Настављајући офанзиву, немачки пукови заузели су Братунац, Сребреницу и Власеницу, припремајући се за даљи продор ка Хан-Пијеску и Романији, у сусрет снагама које су наступале из Вишеграда, Сарајева и Кладња.

У међувремену су и остале непријатељске снаге извршиле брзе продоре на слободну територију: 398. пук из рејона Вишеграда ка Рогатици, у коју је ушао већ 16. јануара, 738. пук и четири домобранска батаљона из рејона Сарајева и Пала, једном колоном ка Сјетлини и Рогатици, а другом ка Романији, на коју су избили 17. јануара, а 750. пук из рејона Тузле, преко Кладња, ка Олову у које је ушао 21. јануара. Партизанске снаге су понегде пружале озбиљнији отпор и успоравале надирање непријатеља. Тако је до јачих борби дошло код Рогатице и Сјетлине, те код Мокрог и Ступара.

Да би избегао опасност да се нађе у окружењу, Врховни штаб је са деловима 1. пролетерске бригаде предузео брзо извлачење из рејона Средње, где га је затекла офанзива, преко Романије и Гласинца на Јахорину и даље ка Фочи, коју је у међувремену ослободио Дурмиторски НОПО. Спречена да се извуче из обруча истим путем, главнина 1. пролетерске бригаде је кренула заобилазним, али тежим и ризичнијим правцем преко реке Босне, Сарајевског поља и планине Игман да би избила у рејон Трнова и Калиновика, на територију коју је држао Калиновички НОПО. Овај смели покрет, познатији под именом Игмански марш, који је изведен поред самог Сарајева и који је због изузетно неповољних временских околности ушао у историју НОП-а, потпуно је изненадио непријатељске снаге.

Непријатељске снаге су до 22. јануара овладале свим насељеним местима дуж комуникација и у њиховом ширем захвату, али је изостао успех који су очекивали, односно партизанске јединиве су углавном сачувале људство, избегавши да буду увучене у фронталне борбе и одолевши пропаганди и делатности четника. Веће губитке претрпели су делови 5. и 2. батаљона 1. пролетерске бригаде 21. јануара у Пјеновцу и Бијелим Водама, када су били изненађени од стране немачких скијашких одељења. У Пјеновцу је погинуло 59 партизана, 4 су рањена и десетак их је заробљено, а у Бијелим Водама је погинуло 14 бораца и пет их је рањено.

Друга фаза непријатељског напада[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Озренска операција

Пошто су извршиле прегрупацију, 9 немачких и 12 усташко-домобранских батаљона (око 17.000 војника), од 29. јануара до 4. фебруара извели су операцију против Озренског НОПО-а на територији између река Босне и Спрече, у троуглу Завидовићи-Добој-Тузла. Озренски одред, који је имао око 1.200 бораца, пружао је успрешан отпор, повлачећи се ка гребену планине, а затим је прешао у снажан противнапад, одбацио непријатеља и вратио изгубљену територију.

Завршетак офанзиве[уреди]

Немачка офанзива у источној Босни завршила се без већих успеха. Непријатељске трупе јесу продрле на ослобођену територију, прокрстариле комуникацијама, нанеле партизанским јединицама губитке, у неким изазвале осипање, али нису постигле главни циљ, разбијање и уништење партизанских снага и пацификацију тог стратегијски важног подручја југословенског ратишта. Немоћне да одрже заузету територију, непријатељске снаге су се убрзо повукле на полазне положаје, задржавши посаде у само неколико места, које ће једва да одрже.

У романијско-бирчанској операцији у немачким и усташко-домобранским трупама погинуло је, рањено и заробљено око 400 војника и официра, док су 464 страдала од промрзлина, а у Озренској операцији око 330 њих је избачено из строја. Губици партизанских јединица нису познати.

Литература[уреди]

  • '[Енциклопедија Југославије]] (књига трећа). „Југославенски лексикографски завод Мирослав Крлежа“, Загреб 1984. година.

Види још[уреди]