Битка на Лијевчу пољу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка на Лијевчу пољу
Део
Кретање Ђуришићевих четника
Кретање Ђуришићевих четника
Време: 30.марта - 8.априла 1945
Локација: Лијевче Поље, Независна Држава Хрватска
Резултат: побједа НДХ
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Заповедници
Павле Ђуришић Владимир Метикош
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
Губици

Битка на Лијевчу пољу је сукоб који се одигравао од 30. марта до 8. априла 1945. између усташа и домобрана с једне стране и четника с друге стране, недалеко од Бање Луке, у Лијевчу пољу. Снагама НДХ је заповедао генерал Владимир Метикош, а четничким војвода Павле Ђуришић. Битка је завршена поразом четника.

Увод[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пробој XXI брдског корпуса из окружења

У јесен 1944. јединице НОВЈ су уз помоћ совјетске Црвене армије ослободиле велики део Србије. Друга четничка војска под водством попа Момчила Ђујића, генерала Дамјановића, војводе Доброслава Јевђевића и генерала Мушицког је преко Немаца послана у Истру и Словенију. Трећа и највећа четничка војска била је под заповедништвом војводе Павла Ђуришића и војводе Петра Баћовића. Са њима је ишло око 20.000 људи и у то време се налазила у Црној Гори у близини границе с НДХ. Међу њима је било четника из Санџака, Босне, Херцеговине, Црне Горе и дела Србије.

Планови четника[уреди]

Упоредо са немачким повлачењем из Црне Горе текло је и повлачење црногорских четника. Генерал Драгољуб Михаиловић им је поручио да крену према Босни где ће се спојити са четницима из Србије. Концентрација је одређена на простору између река Босне, Врбаса и Саве. Ђуришићеви четници су 5. децембра 1944. кренули северно уз Дрину и у селу Кожухе сусрели се са Драгољубом Михаиловићем.

На овом састанку дошло је до оштрих речи између Михаиловића и Ђуришића. Ђуришић је желео да напусти Босну и да прође кроз Хрватску. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића, као и неки одреди из Србије. Ђуришић је напустио Михаиловића и послао своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима, а трећи на железничкој станици код Босанског Брода.

Усташки емигранти су након рата тврдили да су те четничке снаге требале напасти Загреб (након што Немци оду из њега), срушити НДХ и тако се пред западним савезницима доказати као антифашистичка војска с којом морају рачунати. Партизански извори тврде да је Михаиловић желео да искористи Ђуришићеве снаге да се врати у Србију и подигне устанак против партизана.

Битка[уреди]

Почетак битке[уреди]

Остале снаге су 29. марта кренуле долином Саве преко планине Мотајице, према доњем сливу Врбаса и стигли у насеље Србац. У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. После преласка Врбаса, стижу у Лијевче поље. Овде су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. Међутим те јединице нису стигле.

Снаге НДХ које су су налазиле у близини чиниле су 27.940 људи. Дана 30. марта 1945. четничке снаге су прешле Врбас и заузеле село Разбој. Одатле је четнички Санџачки корпус кренуо према Сави и селу Долини на путу према Босанској Градишци. У исто време три сатније 5. бојне 10. усташког Стајаћег дјелатног здруга су по заповести генерала Метикоша кренуле из Бање Луке према Босанској Градишци и заузеле положај код села Горње Долине. Тамо су се сукобили са четницима, али пошто су биле малобројније, почеле су узмицати. Истовремено је и домаће хрватско становништво почело бежати према Босанској Градишци у страху од четника. Генерал Метикош је са оклопним снагама 6. хрватске дивизије напао четнике недалеко од Долине и у полудневној борби одбацио их. Том приликом усташе су заробили четничког официра капетана Мијуковића, присталицу идеје независне Црне Горе и следбеника Секуле Дрљевића. Мијуковић је усташким официрима дао информације о намерама четничке команде.

Раскол међу четницима[уреди]

Из добијених података генерал Метикош и командант 17. хрватске дивизије генерал Марко Павловић донели су одлуку о што скоријем одлучном удару на четнике. Генерал Павловић је исти дан пребацио у Босанску Градишку Оклопни склоп из Новске и Артиљеријски склоп из Нове Градишке и послао још две пешадијске бојне. Метикош и Павловић су се састали у Босанској Градишци и договорили план напада. Пету бојну 10. стајаћег дјелатног сдруга су поставили у место Врбачко као осигурање од могућег партизанског напада. Истог дана у 12.00 сати усташка артиљерија је са три места започела артиљеријску ватру на четнички Санџачки корпус. Истовремено је усташки оклопни склоп ушао у Долину и ватром из митраљеза почео пуцати по лако наоружаним четницима четницима који су почели бежати. Након сат времена борба је била готова.

Испитивањем заробљених официра усташе су сазнали да су четници планирали тај исти дан напасти Босанску Градишку. Сазнали су и састав четничке војске: Санџачки корпус, којим је командовао капетан Вук Калаитовић, Дрински корпус под командом војводе Драшковића и 5.000 црногорских четника под командом војводе Бошка Аграма.

Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Састанку је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избјеглице. У главнини четничке војске дошло је до размирица па и до оружаног обрачуна међу официрима. Војвода Ђуришић је тада наредио стријељање неколико црногорских четничких официра како би примирио остале и спријечио побуну. Но то је само појачало незадовољство Црногораца који су највећим дијелом били присилно мобилисани. У ноћи између 2. и 3. априла део црногорских четника је дезертирао, прешао усташама и понудио им помоћ.

Ђуришић је послао у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. На састанку усташе су захтевале безусловну предају, а митрополит Јоаникије је задржан као талац. Донета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји, да се изврши пробој ка Бањалуци, гдје су се налазиле јединице босанских четника, под командом Лазара Тешановића, Славољуба Врањешевића и Сава Дерикоње. Тамо би се снабдели намирницама и коњима и одатле кренули преко Козаре према Кордуну, где би се спојили са четницима Момчила Ђујића који су им требали кренути у сусрет из Словеније. Тада се расформирала штапска чета и штапски батаљон војводе Ђуришића и сви који нису пошли са њим вратили су се у своје јединице. Са Ђуришићем је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. Са избеглим народом су остали његова жена и син јединац од пет година.

У међувремену усташе су на брзину градили и појачавали бункере на путу Босанска Градишка - Бања Лука. У бункерима је била смештена домобранска 2. бојна 4. ловачког здруга. Сваки бункер је био наоружан са по два минобацача и једним митраљезом, а посаду је чинило тридесетак људи. Бункери који су били смештени на раскрсницама путева ка Новој Тополи, Горњој Тополи, Маглајанима и Лакташима били су додатно ојачани са по једним противоклопним топом. На 40 km дужине пута била су изграђена 22 бункера. У Лакташе су стигли један усташки оклопни склоп и две пешадијске бојне и сместили су се уз пут према Разбоју. Генерал Павловић је поставио један оклопни склоп Усташке одбране на путу према Доњим Дољанима, иза њега 4. бојну на камионима, а једну оклопну сатнију у село Буковац. 3. бојну под командом усташког бојника Анте Врбана послао је у околину Вилуса како би спречили могући напад партизана с Козаре.

Главна битка[уреди]

У јутро 5. априла у 2.00 сати четници су започели фронтални напад на бункере и обасули их ручним бомбама, ватром из пешадијског наоружања и минобацача. Домобрани у бункерима су причекали да им се четници приближе довољну близу, а затим су отворили ватру из митраљеза, минобацача и топова што је створило велике губитке четницима и унело пометњу међу њих. То је потрајало цели дан и наставило се у ноћ.

Ипак 6. априла у 6.00 часова четнички одреди Гарани и Омладински одред под водством капетана Перишића успели су се пробити између бункера и кренули напасти 3. бојну с леђа. Генерал Павловић је са делом своје дивизије зачепио место четничког продора, а затим своју резерву, две оклопне сатније, послао путем Буковац-Турјак у помоћ 3. бојни. Остатку снага Павловић је наредио напад на четничку групу која је чинила око 1.000 људи. Ускоро су их његове оклопне снаге сустигле и напале, притисак на 3. бојну је отклоњен, а од 1.000 четника убијено је 500 док су преостали побјегли према Козари. 3. бојна, ојачана двема оклопним сатнијама кренула је у потеру на преосталих 500 четника. Два дана касније једна бојна 4. хрватске дивизије под командом генерала Зденка Бегића наишла је на ту четничку групу и у потпуности је уништила.

Током ноћи са 6. на 7. априла, захваљујући раду усташких диверзаната, паника у четничким редовима је достигла врхунац и четници су почели бежати на десну обалу Врбаса с намјером да се распрше по оближњим шумама. Али у јутро 7. априла усташка артиљерија је почела гађати чамце којима су прелазили и тиме им одсекла одступницу.

Како су се у близини Босанског Петровца и Санског Моста почеле окупљати партизанске снаге, а не желећи водити истовремено борбу на две стране, заповједник 4. збора генерал Јосип Метзгер је донео одлуку о коначном нападу на преостале четничке снаге које су бројале још 27.000 људи.

Тачно у 11.00 часова снаге 6. и 17. хрватске дивизије започињу општи напад на четнике који су се укопали око Разбоја. Преко Долине и Гламочана према разбоју креће 1. оклопни склоп Усташке одбране, моторизована механизована сатнија и камиони са пешадијом. Један оклопни склоп 1. здруга Усташке одбране креће путем Брезовљани-Гламочани. Са југа Оклопни склоп 6. дивизије тјера четнике из мјеста Кукуље према Разбоју. Иза њега долазе моторизована стројничка сатнија и две пешадијске бојне које су започеле фронталну борбу са четницима.

Под налетом усташких тенкова и оклопних возила, четничко десно крило је пробијено и усташе су доспеле у његову позадину. Четнички Дрински корпус се расуо, док су четници покушавали затворити места усташког продора. Под непрекидном усташком ватром праћеном ручним бомбама настаје паника и расуло међу четницима. Четници напуштају своје положаје и покушавају се спасити повлачењем, али узалуд јер су били опкољени са свих страна. Усташка пешадија уништава и посљедњи отпор четника који се предају. У 13.00 сати битка је била готова. Црногорски четници који су претходних дана дезертирали од главнине покопали су мртве.

Исход[уреди]

Након битке Ђуришић, а с њиме и 1.500 његових официра и истакнутијих четника, су одведени у усташки логор у Старој Градишци где су неколико дана касније сви побијени. Непознато је што је било са преосталих 3.500 четника, највјероватније су и они побијени само на неком другом месту. 5.000 четника који су дезертирали је премештено у околину Сиска где су држани под надзором усташких власти.

Највећу корист од овог боја су извукле снаге НОВЈ-а, с обзиром да су усташе и четници, међусобним уништавањем, војним исцрпљивањем и великим губицима, олакшали партизанима сламање отпора непријатеља у надолазећим данима.

Интерпретација свједока времена[уреди]

Сам Дража Михаиловић, је током суђења пред Судом НОВЈ, овако прокоментарисао описану битку:

Викицитати „"Спорадичне борбе смо наставили и наредне 1945. У тој години, почетком априла, Лијевче поље постало је најтрагичније српско стратиште, чему сам и ја донекле допринео, задржавајући поред себе мајора Павла и његову војску, слепо верујући у скоро искрцавање Савезника на обале Јадрана. Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потом неопрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме за даљи покрет, Усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа, свом жестином... Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Од четрдесетак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордуну највише 1.000 најздравијих. Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића, мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао своје поробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја 1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тог дана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупну фигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића..."”
({{{2}}})

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]