Тринаестојулски устанак

С Википедије, слободне енциклопедије
Устанак у Црној Гори 1941.
Део Другог светског рата у Југославији

Устанак у окупираној Југославији септембра 1941. године.
Време13. јул — 14. август 1941.
Место
Црна Гора
УзрокОкупација Црне Горе од стране Краљевине Италије
Исход Победа Краљевине Италије
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије Народноослободилачки покрет  Краљевина Италија
Краљевина Албанија
Муслиманска милиција Санџака
Команданти и вође
Народноослободилачка војска Југославије Милован Ђилас
Народноослободилачка војска Југославије Блажо Јовановић
Народноослободилачка војска Југославије Пеко Дапчевић
Народноослободилачка војска Југославије Будо Томовић
Народноослободилачка војска Југославије Божо Љумовић
Народноослободилачка војска Југославије Арсо Јовановић
Народноослободилачка војска Југославије Велимир Терзић
Народноослободилачка војска Југославије Саво Оровић		 Краљевина Италија Серафино Мацолини
Краљевина Италија Алесандро Пирцио Бироли
Краљевина Италија Луиђи Ментасти
Јачина
32.000 20.000 (пре доласка појачања)
100.000 (после доласка појачања)
Жртве и губици
72 устаника погинула
53 устаника рањено		 735 италијанских војника погинуло
1.120 италијанских војника рањено
2.070 италијанских војника заробљено
Мапа Црне Горе, 1941—1944. године

Тринаестојулски устанак или Устанак у Црној Гори био је највећи устанак у окупираној Европи 1941. године. Почео је 13. јула 1941, под руководством Комунистичке партије Југославије и трајао је до половине августа, када је угушен јаком италијанском офанзивом. Иако је планиран у много мањој мери, устанак је од првог дана добио карактер општенародног устанка у којем је учествовало преко 30.000 људи. Устаници су разбили и заробили до тада највећи окупаторски гарнизон у поробљеној Европи, од око 1.000 италијанских војника и старешина.[1] Устанак је добрим делом био подстакнут нападом Немачке на СССР.[2]

У време СФР Југославије 13. јул се у СР Црној Гори обележавао као Дан устанка народа Црне Горе, а данас као Дан државности.

Позадина[уреди | уреди извор]

Министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано састао се са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем, 25. априла 1941. у Љубљани, а потом се и Бенито Мусолини састао са Павелићем 7. маја 1941. године у Тржичу. Ови преговори између Италије и Хрватске довели су да се 18. маја 1941. године између две државе потпишу тзв. „Римски уговори“. Министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано је желео да спроведе у дело своју политику о стварање вазалних држава и режима методом персоналне уније. У Црној Гори је желео да реституише краљевску кућу Петровића под покровитељством италијанске краљевске куће Савоја и да обнови Црну Гору као независну државу. Принца Михаила Петровића, унука краља Николе су заједно са особљем југословенске амбасаде у Паризу, где се налазио после Априлског рата Немци спровели у један логор близу Франкфурта. Ту га налази специјални изасланик италијанске краљевске куће тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски краљевски престо, јер би Црна Гора требало ускоро да прогласи своју независност. Принцу Михаилу је тетка Јелена Савојска била краљица Италије. Принц Михаило је на нељубазан начин одбио специјалног изасланика још изјавивши да се осећа Србином и да је непоколебљив противник црногорског сепаратизма и зеленаша, који су једино мотивисани жељом да се разбије српство и југословенство.[3]

Припреме оружаног устанка[уреди | уреди извор]

Припреме устанка у Црној Гори су почеле још у мају месецу 1941. године. Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Црну Гору је, у духу спровођења одлука са Мајског саветовања ЦК КПЈ одржаног у Загребу, донео одлуку о формирању припремних ударних група за оружану борбу. Групе су формиране илегално и имале су различит састав (од 10 до 30 људи), у њих су првенствено укључивани чланови КПЈ, СКОЈ-а и симпатизери. До отпочињања устанка формирано је 290 група, са око 6.000 људи, међу којима је било 1.800 чланова КПЈ и око 3.000 чланова СКОЈ-а.

После напада Трећег рајха на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, у Црној Гори је, као и у целој Југославији, још више порасло нерасположење према окупатору, а код великог броја чланова Партије, као и симпатизера Совјетског Савеза, јавила се вера у брз пораз Нацистичке Немачке и њених савезника.

Покрајински комитет је крајем јуна, упутио проглас црногорском народу позивајући га „да се под руководством КПЈ збије у редове, оствари чврсто јединство у борби против окупатора и његових слугу, за своје национално ослобођење, удружен са свим поробљеним народима Југославије и Балкана, а у савезу са великим Совјетским Савезом“. Покрајински комитет је такође издао директиву Месним комитетима да напусте градове и пређу у села, у близини градова и да раде у строгој илегалности, а осталим члановима Партије да „не спавају код својих кућа, већ да буду на опрезу, како не би били похапшени“.

Током маја и јула одржано је неколико месних партијских конференција (Пљевља, Бијело Поље, Пријепоље и др) на којима је дискутовано о актуелној политичкој ситуацији и вршене анализе дотадашњих резултата на припремама устанка.

Завршне припреме устанка[уреди | уреди извор]

После седнице Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, одржане 4. јула 1941. године у Београду, на којој је донесена одлука о подизању устанка против окупатора, Милован Ђилас, члан Политбироа ЦК КПЈ и Главног штаба НОП одреда Југославије, упућен је у Црну Гору да тамо изврши завршне припреме и руководи устанком. Он је тада као делегат Централног комитета за Црну Гору добио специјална овлашћења по партијској и војној линији, с правом да смењује и кажњава партијска руководстава.

Милован Ђилас је, по доласку у Црну Гору, 8. јула 1941. године у Стијенама Пиперским, код Подгорице, одржао састанак Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, којем су присуствовали: политички секретар ПК Божо Љумовић, организациони секретар ПК Блажо Јовановић, као и чланови Покрајинског комитета: Радоје Дакић, Саво Брковић, Будо Томовић, Видо Ускоковић, Крсто Попивода и Периша Вујошевић.

На седници је једногласно прихваћена одлука Централног комитета о подизању устанка и решено да што пре отпочну оружане акције. Постојеће оружане групе, сада као герилски одреди, требало је да ступе у дејство против италијанског окупатора. На састанку је такође одлучено да чланови Покрајинског комитета оду на терен и руководствима Окружних и Месних комитета пренесу директиве за устанак и пруже помоћ при планирању првих акција. Према првобитном плану тежиште оружаних акција је требало да буде усмерено на уништење мањих окупаторских посада, на рушење комуникација, кидање ТТ везе и др.

На Цетињу је 12. јула 1941. године одржан Петровдански сабор који су одржали црногорски сепаратисти и зеленаши под председништвом Јова Поповића. На овом сабору је изгласано, поништење одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године, укинут Устав Краљевине Југославије и све њене институције, и потом проглашена Независна Држава Црна Гора под италијанским протекторатом. Истог дана „Црногорски сабор“ је донео декларацију од пет тачака којом је проглашена „суверена и независна држава Црна Гора у облику уставне монархије“. Истом деклерацијом је упућена молба италијанском краљу Виктору Емануелу да „одреди намесника краљевине Црне Горе“.

Устанак[уреди | уреди извор]

Борци Зетског партизанског одреда 1941.

У рано јутро 13. јула 1941. године отпочео је широм Црне Горе оружани устанак, нападом герилских одреда на низ италијанских карабинијерских и жандармеријских станица. Већ током првог дана устанка ослобођена су места: Вирпазар, Чево, Ријека Црнојевића и део приморја од Милочера до Сутомора. У великом делу Црне Горе герилске борбе су током 14, 15. и 16. јула прерасле у општенародни устанак.

Током 15. јула ослобођен је Мојковац, Биоче, Спуж и Лијева Ријека, а код села Кошћела герилски одреди су напали моторизовани батаљон италијанске дивизије „Месина“ и том приликом убили 70, ранили 110 и заробили 290 италијанских војника. Андријевица је ослобођена 16. јула; Бијело Поље, Беране, Даниловград, Жабљак и Колашин, 20. јула; Шавник, 22. јула и Грахово 24. јула.

Једна од највећих борби током Тринаестојулског устанка вођена је на путу између Цетиња и Будве, код села Брајића, када су герилски батаљони из заседе напали италијанску моторизовану колону, јачине 20 камиона, 6 тенкова, 7 мотоцикала и један путнички аутомобил. После вишечасовне борбе Италијани су претрпели губитке од 220 избачених из строја, док су герилци имали 2 мртвих и 7 рањених.

Резултати устанка[уреди | уреди извор]

У Тринаестојулском устанку је учествовало око 32.000 људи, што је чинило 66% војно способног становништва Црне Горе, изузимајући градове Цетиње, Никшић, Подгорицу и Пљевља у којима је италијански окупатор имао јака утврђења. Устаници су од 13. до 22. јула ослободили шест среских места: Андријевицу, Беране, Бијело Поље, Даниловград, Колашин и Шавник; као и пет варошица: Вирпазар, Грахово, Жабљак, Петровац и Ријеку Црнојевића. Сви ови срезови, осим даниловградског су били слободни од 18 до 25 дана.

Осталих шест срезова били су делимично ослобођени. Срез никшићки ослобођен је читав, осим Никшића и Вилуса, у којима су били блокирани непријатељски гарнизони. Срез цетињски је такође био ослобођен читав, изузев Цетиња; срезови пљеваљски и подгорички, изузев Подгорице и Пљеваља. Муслиманске и албанске општине у подгоричком, беранском и андријевичком срезу, били су припојени Великој Албанији и у њима није било устаничког покрета. На приморју је само пар мањих места било ослобођено.

Активност НОП-а током устанка[уреди | уреди извор]

Покрајински комитет КПЈ је 18. јула 1941. године именовао привремену Врховну команду националноослободилачких трупа Црне Горе, Боке и Санџака чије је седиште у почетку било у Пиперима, код Подгорице. Командант Привремене команде је био Арсо Јовановић, политички комесар Милован Ђилас, а чланови: Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Будо Томовић и Бајо Секулић. Њен утицај, се у почетку, осећао једино у околини Подгорице. У већини срезова су образоване чете и батаљони, по угледу на племенске формације Црногорске војске, до 1916. године, њима су руководили Месни комитети КПЈ и делегати Покрајинског комитета.

Привремена Врховна команда је, убрзо по формирању, издала упутство народу и командама о избору представника народне власти и политичких органа у војним јединицама. Народноослободилачки одбори за колашински и андријевички срез су именовани 21. јула; а истог дана је у Беранама, на Првој среској народној скупштини, уз присуство 217 делегата, изабран НО одбор за берански срез. У Бијелом Пољу, је 21. јула, одржан збор устаника и народа, којем је присуствовало око 5.000 људи. На збору је говорио секретар Обласног комитета КПЈ за Санџак Рифат Бурџовић Тршо, који је објашњавао циљеве НОП-а и позвао народ на даље учешће у борбама. Тада је формиран и НО одбор за бијелопољски срез.

Националистичке снаге у устанку нису биле вољне да се покоравају комунистима и њиховим директивама.[4] У току јулског устанка - према извештају Владимира Контића Михаиловићу од 18. фебруара 1943 - у Црној Гори је постојала тек „једна мала група официра“, антикомунистички оријентисана, која је почела са радом „на националној организацији и подизању народа на оружани сукоб против комуниста“.[5]

Италијанска офанзива и слом устанка[уреди | уреди извор]

Италијани стрељају заробљене партизане на Цетињу 1941.

До 13. јула 1941. године на територији Црне Горе се налазила само италијанска пешадијска дивизија „Месина“. Одмах по избијању устанка, 15. јула, италијанска Врховна команда је упутила у Црну Гору 14. армијски корпус под командом генерала Луиђија Ментастија састављеног од 5 дивизија ("Пустерија“, „Таро“, „Венеција“, „Качатори деле Алпи“ и „Пуље") и неколико самосталних јединица чија је јачина била приближна снази једне дивизије и албанску квислиншку групу „Скендербег“. Укупна јачина ових трупа износила је око 100.000 добро наоружаних војника.

Наредбом председника владе Краљевине Италије, Бенита Мусолинија, 24. јула 1941. године, укинут је цивилни комесаријат за Црну Гору и смењен цивилни комесар Серафино Мацолини, а сва цивилна власт је предата у руке генералу Пирцију Биролију, команданту Девете италијанске армије.

Офанзивне операције италијанске војске трајале су од 14. јула до 14. августа, када је устанак коначно угушен.

У борбама од 13. јула до 14. августа 1941. године погинуло је 735 италијанских војника, око 1.120 је рањено и око 2.070 заробљено. Устаници су имали, према непотпуним подацима, 72 мртвих и 53 рањених.

Након гушења Тринаестојулског устанка, 2 италијанске дивизије су напустиле Црну Гору: дивизија Пуље је послата у Албанију, а Качатори деле Алпи у Далмацију, тако да су у саставу 14. армијског корпуса у Црној Гори остале само дивизије Месина, Венеција, Пустерија и Таро укупне јачине око 75.000 људи. Италија је одустала од стварања квислиншке државе на простору Црне Горе и умјесто тога је 3. октобра успостављен Италијански гувернорат за Црну Гору са Пирциом Биролијем као гувернером. Међутим, устаничке снаге су се врло брзо реорганизовале и поделиле на неколико партизанских одреда. У августу је основан Штаб герилских одреда за Црну Гору,Боку и Санџак ког су након Саветовања у Столицама 26. септембра заменили Главни штаб НОПО за Црну Гору и Боку и Главни штаб НОПО за Санџак. Потом су 17. октобра поново ослобођени Шавник и Жабљак, 28. децембра Грахово,а 5. јануара Колашин,Лијева Ријека и Матешево,док су Никшић,Aндријевица, Пљевља,Пријепопоље,Бијело Поље и Беране окружени. То значи да иако у италијанској офанзиви јесте поново окупирана слободна територија у Црној Гори на неко време, сам устанак је опстао.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бранко Н. Филиповић: МРТВИ НЕ ЗБОРЕ, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ Petranović 1992, стр. 191.
  3. ^ Краљ Никола Први. стр. 160–161, Марко Милуновић Пипер, Крагујевац, 2001.
  4. ^ Petranović 1992, стр. 188.
  5. ^ A VII , Ča, K-133, Reg. br. 4/6.

Литература[уреди | уреди извор]

Тринаестојулски устанак на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тринаестојулски_устанак&oldid=27354407”