Битка на Неретви

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Битка на Неретви (вишезначна одредница).
Битка на Неретви
Део Другог светског рата
Партизани прелазе Неретву преко срушеног моста
Партизани прелазе Неретву преко срушеног моста
Време: 1943.
Локација: Херцеговина
Резултат: Неуспех немачке офанзиве (партизани и болница нису елиминисани)
стратешка победа партизана
тежак пораз четника
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве:
Сукобљене стране
Застава Немачке Трећи рајх
Застава Италије Италија
Хрватска НДХ
Застава ЈВуО
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Партизани
Заповедници
Трећи рајх Александар Лер
Трећи рајх Рудолф Литерс
Краљевина Италија Марио Роата
Југословенска војска у отаџбини Драгољуб Михаиловић
Југословенска војска у отаџбини Захарије Остојић
Југословенска војска у отаџбини Доброслав Јевђевић
Југословенска војска у отаџбини Павле Ђуришић
Југословенска војска у отаџбини Војислав Лукачевић
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Јосип Броз Тито
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Коча Поповић
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Пеко Дапчевић
Flag of the Democratic Federal Yugoslavia.svg Перо Ћетковић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
Губици
Немачки губици: 583 погинула, 1642 рањена, 145 несталих[1]
{{{подаци}}}

Битка на Неретви, Битка за рањенике или Четврта непријатељска офанзива је назив који у ширем смислу покрива осовинске операције Вајс I и Вајс II, операцију ЈВуО за уништење НОВЈ уз садејство Италијана, као и офанзиву НОВЈ у сливу Неретве и затим у источној Херцеговини у периоду од 20. јануара до 1. априла 1943. У ужем смислу, назив се односи на део операције Вајс II који је захватио Главну оперативну групу Врховног штаба, наступање ЈВуО против НОВЈ у Херцеговини, и офанзиву НОВЈ у области Неретве. Један од такође уобичајених назива је битка за рањенике, јер је стицајем оперативних околности Главна оперативна група Врховног штаба НОВЈ била принуђена да са собом води и Централну болницу, што је довело до низа драматичних битака за спас рањеника.

То је битка у којој су доминирале операције крупних снага војне сила Осовине почетком 1943. године на територији НДХ у циљу уништења Народноослободилачког покрета. Немци су је кодно назвали Случај бело (нем. Fall Weiss).

Карактеристично за ову тактичку целину је то што је настала интеракцијом, стапањем и међусобним модификовањем три независно планиране офанзивне операције: плана НОВЈ за офанзиву преко Неретве према Црној Гори, плана ЈВуО за уништење НОВЈ концентричним нападом уз помоћ Италијана, и плана Немаца за чишћење области између линије Сански МостДрвар и мостарске рудно-привредне области и комуникације МостарСарајево (План Вајс II).

Иако су немачко-усташке, италијанске и четничке снаге деловале координисано, делом по договору, а делом услед компатибилних тактичких циљева, битка је окончана јасном победом НОВЈ, која је успела да оствари суштину свог офанзивног плана, и да притом сачува Централну болницу. Немци су постигли делимичан успех, јер су успели да поседну територије и комуникације северозападно од Неретве, и делимичан неуспех, јер нису успели да разбију НОВЈ. Највећи губитници били су Италијани, који су претрпели тешке губитке и били принуђени да препусте одбрану мостарске области Немцима, и посебно четника, чија је највећа дотадашња концентрација поражена и разбијена од стране НОВЈ.

Позадина[уреди]

На совјетско-немачком и на афричком фронту армије Немачке и Италије претрпеле су тешке поразе код Стаљинграда и Ел Алемејна. У Западној Африци (Алжир и Мароко) искрцале су се свеже и добро опремљене америчке и британске армије. Очито и с војничког гледишта ратна се срећа окренула и иницијатива је у рукама Савезника. Немачки заповедници страхују да би се Савезничке армије могле искрцати на Балканском полуострву и тиме отворити нови фронт и те како потребан армијама Совјетског Савеза које су код Стаљинграда зауставиле немачке армије, али сада им треба помоћ америчких и британских армија које под хитно морају отворити нови фронт у Европи. Због свега споменутог, а како је баш на Балканском полуострву снажан отпор партизанских одреда који су заузели велики део територија, ту под хитно немачке армије морају нешто учинити и осигурати 'мекани трбух' на којим им прети опасност по целу позадину свих трупа. Тако ће током следећих шест месеци предузети операцију названу (нем. Fall Weiß) или у историји још запамћену и као 'Зимска офанзива'.

Општи немачки план операција[уреди]

План Зимске операције лично су испланирали и израдили немачки заповедник за 'Југоисток' генерал Александар Лер и заповедник италијанске 2. армије генерал Роата. Међутим, већ у самом почетку дошло је до размимоилажења у планирању између наведених генерала, јер је италијански генерал тражио да се у операције укључе и четници, а немачки је то одбијао. На крају су се ипак договорили и 3. јануара 1943. у Риму је усвојен и коначно договорен План Зимских операција, а детаљи су разрађени 9. јануара 1943. у Загребу, где је договорен и почетак операције 'Вајс' за 20. јануара 1943. Операција 'Вајс' требала се одвијати у три фазе:

  1. прва фаза кодно названа 'Вајс – 1' нем. Weiß–1 у којој је требало уништити јединице партизанских 1. хрватског (6. личка дивизија, 7. банијска дивизија и 8. кордунашка дивизија) и 1. босанског (4. крајишка и 5. крајишка дивизија) корпуса, те партизанске дивизије Главне оперативне групе (1. пролетерска и 2. пролетерска дивизија, те 3. ударна дивизија). Уништење ових партизанских дивизија требало је бити на подручју између Карловца, Огулина, Госпића, Книна, Босанског Петровца, Санског Моста и Глине.
  2. друга фаза кодно названа 'Вајс – 2' нем. Weiß–2 у којој је требало наставити бојно деловати на уништењу партизанских одреда на подручју Босански Петровац, Босанско Грахово, Ливно, Јајце, Кључ и тако партизанским одредима потпуно онемогућити приступе тајним складиштима и партизанским болницама које су се налазиле на тим подручјима.
  3. трећа фаза кодно названа 'Вајс – 3' нем. Weiß–3 у којој је требало провести 'чишћење' подручја од преосталих партизанских јединица које би евентуално избегле уништењу у претходним операцијама. У тој трећој фази немачки заповједници планирали су и потпуно разоружати четничке одреде, јер по уништењу партизана они више не играју никакву значајну улогу.

У то време на подручју некадашње Југославије налазило се око 700.000 њемачких и италијанских војника, те усташа, домобранских војника и четника. За само спровођење операције 'Вајс' предвиђено је 90.000 војника, а главна ударна снага требала је бити немачка 7. СС дивизија 'Принц Еуген'. Остале јединице које су планом предвиђене за судјеловање у операцији биле су: 1) немачке – 369. легионарска, 714. и 717. пешадијска дивизија и делови 187. ландшуц (гренадирска) дивизија с око 50.000 војника. 2) италијанске – дивизије Ре, Сасари, Ломбардија, Бергамо и Мурђе с око 25 000 војника, те око 10.000 усташа и домобранских војника и око 2000 четника. Подршку из ваздуха пружати ће им 150 немачких авиона. На другој страни налазиле су се партизанске јединице 1. хрватског корпуса (6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка дивизија) с око 16 000 војника, 1. босанског корпуса (4. и 5. крајишка дивизија) с око 11 500 војника и Главна оперативна група (1. и 2. пролетерска, те 3. ударна дивизија) с око 14 500 војника, дакле, укупно око 42 000 војника. Партизанске дивизије могле су рачунати и на партизанску 4. славонску дивизију која је лако могла пријећи Саву и ударити по противнику, или пак му ометати набавку и диверзијама наносити губитке и везати на себе одређен број јединица.

Офанзива НОВЈ[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Напад НОВЈ на Прозор фебруара 1943.
План Врховног штаба за пробој Прве, Друге и Треће дивизије преко Неретве кроз италијанску одбрану

Према ранијој замисли, с обзиром да је упоран и успешан отпор Првог хрватског и Првог босанског корпуса омогућио неопходно време и слободу акције, Врховни Штаб НОВ и ПОЈ је на састанку са командантима дивизија у Томиславграду 8. фебруара издао наређење и спецификовао задатке:

Операција је отпочела врло успешно. Друга и Трећа дивизија су од 15. до 22. фебруара овладале утврђењима, Прозор, Дрежница, Рама и Јабланица, одбивши испад Италијана из Мостара и разбивши главнину дивизије „Мурђе“. Међутим, 22. фебруара почела је операција Вајс II. Врховни штаб употребио је Седму банијску дивизију и Седму крајишку бригаду за заштиту оперативног подручја са запада. Девета далматинска дивизија нашла се на правцу италијанско-четничког наступања са југозапада. Тиме су и ове формације прикључене Главној оперативној групи.

План Вајс II[уреди]

Немачки план операције Вајс II. План се ослањао на претпоставку да ће италијанска одбрана на Неретви и Динари издржати, те да ће четири немачке дивизије концентричним наступањем опколити и уништити снаге НОВЈ у области Ливна

Након окончања операције Вајс I, која је завршена 15. фебруара прочешљавањем планине Грмеч и поседањем околних упоришта, Немцима је требало неко време за сређивање и попуну снага, да би отпочели следећу фазу, Вајс II. У овој фази било је планирано чишћење подручја према западу до Неретве. То је требало да буде изведено двема борбеним групама:

Према плану, две борбене групе требало је да захвате снаге НОВЈ на правцима свог наступања, да их разбијају и потискују, те да их концентричним наступањем окруже и униште у области Ливна.

Измена плана[уреди]

На захтев Италијана немачки штаб поделио је Северну борбену групу у два дела. Један је наступио од Бугојна према Прозору, а други од Сарајева према Коњицу

Међутим, успеси НОВЈ унели су измене у овај план. На поновљене италијанске захтеве за помоћ и из сопствених разлога, из састава Северне групе, ојачавањем додатним снагама НДХ, формирали су борбену групу која је из Доњег Вакуфа возом пребачена у Сарајево, одакле је требало да се пробије у Коњиц. Неопрезношћу делова Прве пролетерске дивизије, један део ове групе пробио се 22. фебруара у Коњиц, а са главнином је до 26. фебруара вођена борба на превојима јужно од Сарајева.

Главнина Северне групе, уместо према Ливну, усмерена је према Горњем Вакуфу и Прозору. Услед заоштравања ситуације, Северна група почела је наступање и на свом главном правцу три дана раније, 22. фебруара, а Јужна група почела је према плану, 25. фебруара. Након борби са 5. и 10. крајишком дивизијом, Јужна група пробила се преко Гламоча и 5. марта заузела Ливно. Италијанско-четничке снаге су 4. марта заузеле Имотски.

Међутим, Северна група наишла је на проблеме. Ни након исцрпљујућих десетодневних борби ова борбена група није успела да заузме Прозор. Њен други део нашао се под нападом снага НОВЈ у Коњицу.

План и офанзива ЈВуО[уреди]

Михаиловић и његов штаб правили су крајем 1942. планове за уништење НОВЈ уз помоћ Италијана. У складу са тим планом (мада не на предвиђени начин) одред херцеговачких четника под командом Петра Баћовића Италијани су пребацили у Книн. Општи оквир за ову операцију Михаиловић је у облику Директиве бр. 1 од 2. јануара 1943.[2] упутио својим командантима. Операцијама из Херцеговине требало је да руководи Истурено одељење Штаба Врховне команде под руководством мајора Остојића. Под његовом командом концентрисале би се снаге ЈВуО из Санџака, Црне Горе, источне Босне и делови из источне Херцеговине. Према плану, ове снаге би наступале правцем из долине Неретве преко Прозора на запад, док би снаге Баћовића и Ђујића, те остали западнобосански и лички четници, концентрично са својих позиција напали партизанску слободну територију.

Овај план омели су Немци и власти НДХ, на чије су инсистирање Италијани обуставили довођење четника из Црне Горе и Санџака на територију НДХ. Међутим, кад је наступила криза италијанског 6. корпуса, након тешких пораза на Прозору и код Дрежнице, уплашени да предстоји напад НОВЈ на Мостар, сви обзири су одбачени. Италијани су с једне стране позвали у помоћ Немце, према чијем су присуству у својој зони иначе били подозриви, а с друге су црногорске четнике возовима из Никшића пребацили у Мостар. Формација Лукачевића састављена од санџачких и источнобосанских четника концентрисала се у области горњег тока Неретве пешачким маршем.

Након пораза који су претрпели у долини Неретве, Италијани су одлучили да своје снаге ојачају четницима. Црногорске четнике пребацили су возовима из Никшића у Мостар, а Баћовићеву групу у Сплит, одакле су ови почели концентрично наступање.

Баћовићеву групацију од око 3.000 херцеговачких четника, претходно транспортовану у Книн, Италијани су пребацили возовима у Сплит. Ова група кренула је у наступање из Сплита преко Солина и биоковског залеђа према Имотском[3]. Црногорски четници ојачани италијанским артиљеријским и логистичким деловима, кренули су у наступање из Мостара уз Неретву 19. фебруара. Лукачевић је успоставио контакт са италијанском, а 22. фебруара и са немачком командом у Коњицу. Ови покрети четника, делом самостални, делом уз помоћ Италијана, великим делом су се уклапали у Михаиловићеву концепцију. Тако се створила слика једне концентричне операције ЈВуО у оквиру једне заједничке операције опкољавања партизана на простору Прозор – Јабланица.

Битка за Коњиц[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка за Коњиц фебруара 1943.

Кад је Трећа дивизија НОВЈ избила пред Коњиц, суочила се са значајно другачијом ситуацијом од предвиђене. Пропустом Прве дивизије, италијански гарнизон је ојачан једним батаљоном Немаца, једним домобрана и четом усташа. С друге стране, у област је пристигла четничка групација од око 3.000 бораца под командом Лукачевића, и такође успоставила везу са гарнизоном. међутим, за остварење плана Врховног штаба заузимање Коњица било је од одлучујућег значаја, тако да је напад ипак изведен. Према плану напада, 5. црногорска одређена је за напад по десној страни Неретве, док је 10. херцеговачка требало да пређе Неретву, и изведе напад са југа и истока. Напад је почео 22. фебруара увече.

Напад је окончан неуспехом услед велике премоћи посаде Коњица. Упркос великом залагању, 5. црногорска заустављена је у свом нападу од бројчано и технички јачег утврђеног непријатеља. 10. херцеговачка при свом покушају избијања на полазне положаје за напад, уместо са мањим групама локалних четника које су очекиване, суочила се са веома крупним четничким снагама. Изгубила је енергију на рашчишћавање и одбијање четника на широком подручју, тако да се њено дејство на Коњиц слабо осетило.

Друга дивизија решила је свој део посла према Мостару већ 16. фебруара, па је делом снага асистирала Трећој код 22. фебруара код Јабланице. Након ликвидације Јабланице, њена Четврта пролетерска бригада стављена је на располагање Трећој дивизији за напад на Коњиц. Уз подршку Тенковске чете Врховног штаба, која је такође стављена на располагање за ову сврху, напад је обновљен 24. фебруара, а најжешће борбе биле су током ноћи 25/26. фебруара. Међутим, комбинована одбрана Коњица издржала је и тај напад. Тадашњи командант Југоистока Александар Лернем. Alexander Löhr написао је касније у својим сећањима:

Викицитати „117. ловачка дивизија, која је продирала од Иван Седла ка северозападу, водила је од почетка тешке борбе, па је на крају одбијена и одбачена. Један њен део морао је да се спасава у Коњицу, који је био утврђен и поседнут од Италијана и четника. Ово место су партизани окружили и тако је дошло до тога да су се овде, под притиском догађаја, борили на истом фронту Немци и четници - додуше одвојени једни од других италијанским јединицама.“
({{{2}}})

[4].

Врховни штаб настојао је даље да ојача снаге за ову одлучујућу битку. Док су две бригаде Прве пролетерске дивизије одбијале нападе Немаца из Сарајева према Коњицу, трећа - 3. крајишка, била је ангажована у одбрани Прозора. Она је добила је наређење да се 25. фебруара ујутро извуче из контакта са непријатељем и одмаршује на Коњиц. Међутим, само што је њен марш почео, дошло је до преокрета: друга предвиђена дивизија за напад на Прозор, 717, коначно је прикупљена, и тог јутра кренула је у наступање, вршећи бочни продор према Прозору, и према Шћиту, где је била смештена Централна болница. Стога је наређење Трећој крајишкој опозвано, и она је хитно враћена у борбу против 717. дивизије.

На тај начин је ситуација снага НОВЈ постала критична. Три бригаде прикупљене за напад на Коњиц, нису биле довољне да реше тај задатак, а остале снаге биле су везане у тешким одбрамбеним борбама са надмоћним непријатељем, који је наступао из Сарајева, Мостара и Горњег Вакуфа концентрично према Јабланици. У тој фази Врховни штаб донео је одлуку да одустане од напада на Коњиц и све снаге концентрише за противнапад у супротном смеру, према северозападу.

Противудар код Горњег Вакуфа[уреди]

Након неуспеха у нападу на Коњиц, Врховни штаб је донео одлуку о рушењу моста на Неретви и противудару у супротном смеру, према Горњем Вакуфу. Ово наступање трајало је од 3. до 5. фебруара.

У овом критичном тренутку, Тито је донео одлуку о промени тежишта дејстава. Наредио је да се минира мост у Јабланици, да се на Неретви задрже само заштитнице, а да главнина снага усиљеним маршем крене назад, према Горњем Вакуфу. Између Горњег Вакуфа и Прозора наступала је борбена група састављена од немачке 717. дивизије, два батаљона 718. дивизије и усташког 5. стајаћег дјелатног здруга. На ове снаге требало је да изведе противнапад 9 бригада НОВЈ, да их потисне према Бугојну, и на тај начин олакша оперативну ситуацију групације НОВЈ.

Противнапад код Горњег Вакуфа замишљен је као операција опкољавања: две бригаде Прве пролетерске дивизије требало је да на десном крилу усиљеним маршем заобиђу немачке крилне положаје и да се по дубини са севера спусте према цести Горњи Вакуф - Бугојно, док је 7. дивизија са Трећом крајишком бригадом требало да наступа према том путу са јужне стране. На средишње немачко-усташке снаге нападале су две бригаде Друге дивизије и Прва далматинска.

Услед различите полазне удаљености, напад није почео једновремено. Јединице су се укључивале по деловима, како су пристизале. Током 3. и 4. марта притисак на немачко-усташке снаге је растао, тако да су оне 4. марта почеле да се повлаче. Опкољавање међутим није успело - северни и јужни бочни нападни клинови остали су међусобно удаљени око 7 километара. Током напада борци Друге пролетерске бригаде заробили су мајора Артура Штрекера (нем. Arthur Strecker), команданта 3. батаљона 738. пука. Имајући у рукама 25 немачких војника, међу којима и једног мајора, око 100 војника НДХ и око 600 Италијана, Врховни штаб одлучио је да иницира размену заробљеника. Разговори представника двеју страна који су уследили познати су као Мартовски преговори. Овај догађај је после рата различито тумачен и широко коментарисан.

Борбена дејства наставила су се независно од ових разговора. Током 4. марта четници Петра Баћовића ушли су у Имотски потиснувши 4. далматинску бригаду, а 5. марта извиђачки батаљон 369. легионарске дивизије ушао је у Ливно. То је представљало додатно угрожавање позиције групације НОВЈ са југа и југозапада. Док су се немачке снаге код Горњег Вакуфа повлачиле у Бугојно, Тито је већ 4. марта наредио још један заокрет за 180 степени, те усиљени марш јединица и болнице назад на Неретву, у циљу њеног форсирања.

Ово оштро маневрисање којем је Тито прибегао у два наврата, такође је предмет различитих тумачења. Према једном које је сугерисао Тито у свом ТВ-интервјуу 1973. поводом четрдесете годишњице битке на Неретви, то је био јединствен план у коме је рушење моста на Неретви требало да обмане непријатеља у погледу смера пробоја. Противудар код Горњег Вакуфа, осим што је служио истом циљу, требало је да одбијањем непосредне омогући потребно време и простор за маневар. Критике и алтернативна тумачења заснивају се на неизвесности да ли се могло знати да ће, након рушења моста, прелазак Неретве код Јабланице уопште бити могућ. Сећање Љуба Вучковића, тада команданта Друге далматинске, поткрепљује прву верзију.

Викицитати „У штаб бригаде, који је био у селу Слатини, 4. марта око подне је стигао курир мотоциклист с наређењем да се командант бригаде хитно јави у Врховни штаб... Док сам излагао ситуацију на фронту бригаде, док сам причао о непријатељу, његовој јачини и о нашим положајима друг Тито ме је упитао да ли је непријатељ поново у Јабланици. Када сам му одговорио потврдно, он је рекао да то нијесмо смјели дозволити. Рекао сам да задатак бригаде није био да брани Јабланицу већ правце који воде из Јабланице према долини Раме, али да ће, ако је то потребно, Јабланица већ у току ноћи поново бити у нашим рукама. На то је друг Тито кратко одговорио: »Да, биће потребно«. Подробно ме је, затим, упознао са ситуацијом према Горњем Вакуфу, која се из часа у час мијењала у нашу корист. Очекивало се да ће се Нијемци, потпуно разбијени, већ у току ноћи повући према Горњем Вакуфу... Затим је издао усмено наређење о предстојећем раду Друге далматинске. Друг Тито је поставио бригади овај задатак: »У што краћем времену поново ослободити Јабланицу и припремити се за форсирање Неретве. Неретву форсирати на сектору од Раме до Доње Јабланице, на мјесту које сами одаберемо. Форсирање извршити гажењем или чамцима, или преко срушеног моста у Јабланици, како штаб бригаде оцијени да је најсигурније. Припрема да буде што краћа, јер је задатак неопходно потребно извршити у току наредна два дана«.“
({{{2}}})

[5]

Немачка групација одбачена код Горњег Вакуфа, средила се у очекивању наставка напада НОВЈ. Како напад није уследио, наступање према Прозору и Јабланици обновљено је 8. марта.

Битка на Неретви[уреди]

Музеј битке на Неретви

Уз помоћ тенковске чете Врховног штаба Друга далматинска бригада је 4/5. марта разбила четнике и поново заузела Јабланицу. Друга далматинска и Друга пролетерска бригада добиле су задатак да се током ноћи 6/7. марта пребаце преко рушевина моста у Јабланици на леву обалу Неретве, савладају четничку одбрану и успоставе мостобран. Четврта десетина друге чете 3. батаљона Друге далматинске под командом народног хероја Стеве Опачића доборвољно се пријавила да се пребаци прва. Да би прикрили пребацивање, батаљони две бригаде дуж обале Неретве отворили су ватру на четничке положаје на другој страни. Десетина је даскама импровизовано премостила распон између срушених кракова моста и попела се уз конструкцију на другу страну, где је ручним бомбама уништила четнички бункер. Након ње, на исти начин су се пребацили остали делови батаљона, па затим и два батаљона Друге пролетерске. Ова три батаљона у зору су јуришем разбила четничку 2. дурмиторску бригаду капетана Николе Бојовића и обезбедиле мостобран.

Пионирска чета Врховног штаба под командом Владимира Смирнова направила је импровизовану конструкцију користећи се крацима срушеног моста у Јабланици. Од 5. до 9. марта две бригаде Треће дивизије одбациле су немачку 718. дивизију до самог Коњица отворивши тако преко моста у Острошцу још једно место за прелаз Неретве. Комплетна Главна оперативна група Врховног штаба прешла је Неретву до 14. марта, пребацивши Централну болницу и држећи заштитнице пред наступањем Немаца из правца Прозора (717. дивизија) и Томиславграда (369. дивизија).

Источно од Неретве, Главна оперативна група држала је иницијативу у својим рукама, гонећи четнике. Четничка команда покушавала је да заустави повлачење својих снага и заустави напредовање НОВЈ. До значајне битке дошло је код Главатичева 15/16. марта, где су прикупљене четничке снаге поново разбијене од стране јединица НОВЈ. Одатле се оперативна група НОВЈ развила у две колоне. Северна је наспупала према Калиновику, где је 22/23. марта у оштрим борбама успела да потуче новодоведене снаге црногорских четника под командом Павла Ђуришића. Јужна колона је у борбама 22-28. марта поразила комбиноване снаге под командом Баја Станишића ојачане италијанским деловима и заузела Невесиње. Након тога обе колоне наставиле су наступање према истоку.

Истовремено, Седма банијска и Девета далматинска дивизија биле су задужене да транспортују Централну болницу преко беспутног залеђеног Прења. Пошто је у болници дошло до епидемије пегавог тифуса, епидемија се раширила и на борце ове две дивизије, што је у наредном периоду знатно утицало на њихову борбену способност и на губитке. Да би се заштитио транспорт рањеника, држано је обезбеђење према немачкој 718. дивизији у Коњицу, чији су делови вршили честе испаде покушавајући да пресеку партизанске колоне. У документима 718. дивизије забележена је борба код места Бијела, кад су Немци у нападу изгубили један тенк[6]. Као последња заштитница, 22. марта се Трећа крајишка бригада одвојила од немачких делова из Коњица.

Трећа дивизија НОВЈ заузела је 1. априла Гацко од четника и Италијана, док су се Прва и Друга дивизија оријентисале према Дрини. Обалу Дрине су италијанско-четничке снаге утврдиле у намери да спрече прелаз снагама НОВЈ, па ове нису успеле да форсирају Дрину из покрета. То је довело до десетодневног застоја, а напредовање снага НОВЈ настављено је битком на Дрини од 7. априла.

У борбама на Неретви и у источној Херцеговини четничке снаге под личном Михаиловићевом командом су тешко потучене, упркос бројчаној надмоћи, подршци и снабдевању од стране Италијана и повољним положајима. На страни 29 свог извештаја Врховној команди Вермахта од 1. априла 1943. командант Југоистока Лер (нем. Löhr) дао је оцену да је Михаиловићево лоше руковођење било главни разлог неуспеха четника:

Викицитати „Недавне борбе показују да је Михаиловић омануо као војни лидер. Несхватање датих могућности у погледу времена, простора и терена чини њега најодговорнијим за недавне неуспехе.[7]
({{{2}}})

Битка за рањенике[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Срушени мост изграђен за потребе снимања филма
Ranjenike ne smijemo ostaviti.jpg

Од почетка непријатељске офанзиве, на слободној територији су постојала четири стационарна болничка центра: два у Босанској крајини, један у Лици и један на Кордуну. Сем тога, у Бихаћу је смештено неколико стотина лакших рањеника. Укупно је у тим болничким центрима било на лечењу око 3.000 рањеника и болесника. Било је извесно да ће непријатељске снаге да продру и запоседну слободну територију и да неће имати милости према рањенима и болеснима.

Већ је 24. јануара започела евакуација појединих болница на подручју Дрвара, где је организован прихват. Тих дана је начелник Санитетског одељења Врховног штаба др Гојко Николиш испитивао могућност да се рањеници склоне у шуме планине Осјеченице. Пошто се уверио да за то нема услова, вратио се у Дрвар. Када је 30. јануара Николиш поднео извештај Јосипу Брозу Титу о санитетској ситуацији и о условима на Осјеченици, Тито му је саопштио своју одлуку да се организује евакуација рањеника и болесника правцем којим ће наступати Главна оперативна група ка Херцеговини.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Извештај оперативног одељења Команде Југоистока од 22. марта 1943, Национална архива Вашингтон, NAW, T311, Roll 175, frame 000563“. Znaci.net Приступљено 22. 1. 2013.. 
  2. ^ Директива Драже Михаиловића од 2. јануара 1943. командантима корпуса за борбу против јединица НОВ и ПОЈ на слободној територији западне Босне, Лике и Кордуна, Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIV (четнички документи), књига 2, Војноисторијски институт, Београд - документ 1
  3. ^ Извод из књиге примљених депеша Штаба Драже Михаиловића у времену од 26. фебруара до 14. марта 1943. године, Зборник докуменатака и података НОР-а, том XIV (четнички документи), књига 2, Војноисторијски институт, Београд - документ 85
  4. ^ „Записи Александра Лера, часопис СРПСКО НАСЛЕЂЕ, број 7/1998“. Srpsko-nasledje.co.rs. 3. 1. 1943. Приступљено 22. 1. 2013.. 
  5. ^ Љубо Вучковић: ДАЛМАТИНСКИ ПРОЛЕТЕРИ, НА НЕРЕТВИ, стр. 71-72
  6. ^ Национална архива Вашингтон, T315, ролна 2271, фрејмови 840-842
  7. ^
    Викицитати „Die bisherigen Kämpfe zeigen, daß Mihailovic als militärischer Führer versagte. Die gegebenen Möglichkeiten infolge Unkenntnis von Zeitbedarf, Raum und Gelände nicht erkennend, trägt er die Hauptschuld an den bisherigen Mißerfolgen.“
    ({{{2}}})
    Извештај команде југоистока врховној команди Вермахта од 1. априла 1943, Национална архива Вашингтон, T78, ролна 332, фрејмови 6290035-72, страна 29, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]