Двадесетогодишња анархија
| Ромејско царство / Ромеја Imperium Romanum Βασιλεία Ῥωμαίων / Ῥωμανία Римско царство | |||
|---|---|---|---|
 Територија Византијског царства на крају периода двадесетогодишње анархије 717. године. Подручја са пругама су била нападнута. | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа, Азија | ||
| Престоница | Константинопољ | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | грчки | ||
| Религија | Халкидонско хришћанство. | ||
| Политика | |||
| Облик државе | Монархија | ||
| — цар (император) | Леонтије 695–698 | ||
| Тиберије III 698–705 | |||
| Јустинијан II 705–711 | |||
| Филипик 711–713 | |||
| Анастасије II 713–715 | |||
| Историја | |||
| Историјско доба | Средњи век | ||
| Догађаји | |||
| — Прво збацивање Јустинијана II са престола | 695. године | ||
| — Збацивање са престола Теодосија III | 717. године | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
|
| ||
Двадесетогодишња анархија је историографски термин који користе модерни историчари[1][2][3] за период акутне унутрашње нестабилности у Византији обележен брзом сменом неколико царева на престолу од збацивања Јустинијана II 695. године до доласка Лава III Исавријанца на престо 717. године, чиме је почео период владавине Исавријске династије.
Јустинијан II и узурпатори, 685–711[уреди | уреди извор]
Јустинијан II (685–711) је спровођењем све суровије политике и деспотизма довео до низа сукоба и побуна. Након сукоба са аристократијом, избила је побуна у 695. години коју је предводио Леонтије (695–698). Он је збацио Јустинијана II и протерао га, чиме је започео период нестабилности и анархије, са седам царева током периода од 22 године.[3]
Леонтије је такође био веома непопуларан и у 698. години је свргнут од стране Тиберија III (698–705). Тиберије III је успео да ојача источну границу и појача одбрану Цариграда, али у међувремену је Јустинијан II сковао заверу и након што је склопио савез са Бугарима успео да заузме Цариград и погубио је Тиберија III и Леонтија.
Јустинијан II је владао наредних шест година, од 705. до 711. године. Његову другу владавину су обележила истребљења оних који су довели до његовог свргнућа и сакаћења. Ефективно је укинуо историјску улогу Конзула, спајајући га са царем, ојачавши тако царев уставни положај као апсолутног монарха. Изгубио је земље које је Тиберије III вратио на истоку, и дошао је у сукоб са Папом. Међутим, убрзо се суочио са побуном коју је предводио Филипик (711–713). Јустинијан II је био заробљен и погубљен, као и његов син и савладар Тиберије (706–711), чиме је угашена Ираклијева династија.
Филипик, 711–713[уреди | уреди извор]
Филипикова побуна проширила се са политике на религију, смењен је патријарх Кир, поново је успостављен монотелитизам и одбачене су одлуке Шестог васељенског сабора, што је довело до удаљавања царства од Рима. Бугарски војници стигли су до зидина Цариграда, а премештање трупа ради одбране главног града омогућило је Арапима упаде на исток. Његова владавина изненада је завршила војном побуном која га је свргнула и за цара поставила Анастасија II (713–715).
Анастасије II, 713–715[уреди | уреди извор]
Анастасије II је преокренуо верску политику свог претходника и реаговао на арапске нападе морем и копном, који су досезали чак до Галатије у 714. години, са малим успехом. Међутим, сама војска која га је поставила на престо (Опсикијска војска) устала је против њега, прогласила новог цара и шест месеци опкољавала Цариград, на крају присиливши Анастасија да абдицира.
Теодосије III, 715–717[уреди | уреди извор]
Трупе су прогласиле Теодосија III (715–717) за новог цара, а након седања на престо, био је готово одмах суочен с арапским припремама за другу опсаду Цариграда (717–718), што га је присилило да тражи помоћ од Бугари. Такође се суочио са побуном још две теме, Анатолике и Арменијаке у 717. години. На крају био је приморан да абдицира, а наследио га је Лав III (717–741) чиме је окончан период насиља и нестабилности.
Изненађујуће је што је Византија успела да опстане, имајући у виду своје унутрашње проблеме, брзину којом се Сасанидско царство урушило под арапском претњом и чињеницу да је истовремено била угрожена на два фронта. Међутим, снага војне организације у царству и фракцијске борбе унутар арапског света су јој то омогућиле.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Kaegi 1994, стр. 186, 195
- ^ Bellinger & Grierson (1992), p. 5
- ^ а б Jenkins 1966, стр. 56
Литература[уреди | уреди извор]
- Kaegi, Walter Emil (1992). Byzantium and the Early Islamic Conquests. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-41172-1.
- Bellinger, Alfred Raymond; Grierson, Philip, ур. (1992). Catalogue of the Byzantine Coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection: Phocas to Theodosius III, 602-717. Part 1. Phocas and Heraclius (602-641). Dumbarton Oaks. ISBN 9780884020240.
- Jenkins, Romilly (1966). Byzantium The Imperial centuries AD 610-1071. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 0-8020-6667-4.