Византијска војска (Палеолози)
| Византијска војска | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | ||||||||
| Рани период (395-610) | ||||||||
|
||||||||
| Средњи период (610-1081) | ||||||||
|
||||||||
| Касни период (1081-1453) | ||||||||
|
||||||||
Византијска војска династије Палеолога (1258-1453) била је заснована на феудалним одредима пронијара (чији је број постепено опадао са смањивањем територије Царства) и одредима страних најамника (Алана, Срба, Италијана, Шпанаца и Турака). Њена јачина постепено је опадала, од преко 20.000 у време обнове Византијског царства (1261), до једва 5.000 у време пада Цариграда (1453).[1]
Позадина[уреди | уреди извор]
Уздизање династије Палеолога (1258-1453) значило је победу вишег византијског племства. Процес феудализације узима новог маха и у 14. веку достиже свој врхунац. Световни и духовни велепоседници повећавају своја имања као и број својих парика, добијају све далекосежније привилегије и често уживају потпуни имунитет. Напротив, сељачки посед па чак и непривилеговани посед нижег племства све више опада, губећи земљу, а и радну снагу у корист велепоседника. То утолико пре што су само велики и богати поседи у стању да преживе честа разарања непријатељских најезди. Порески приходи све више се смањују, чему доприносе и све горе злоупотребе пореских чиновника.[1]
Слично осталим велепоседима, и проније стичу нове привилегије. Иако пронија представља условно (везано за војну службу) и првобитно само доживотно власништво, пронијари све чешће добијају право да пренесу своје поседи и приходе на своје наследнике. Већ је Михаило VIII, приликом доласка на престо, претворио проније својих присталица у наследне поседе. Временом ова пракса узима маха, иако пронија остаје везана за обавезу војне службе која се наслеђује са поседом и не сме се отуђивати.[1]
Врхунац (1261-1282)[уреди | уреди извор]
Недовољна ефикасност система проније у доба Палеолога очито се огледа у томе што се сада византијска војска не само већим делом, као у доба Комнина, него скоро искључиво састоји од страних најамника. То је пак за државу представљало тешко финансијско оптерећење. Издржавање многобројних најамничких трупа, које су захтевали велики војни и политички подухвати Михаила VIII, финансијски је упропастило Византију. Нема сумње да су византијске трупе за време Михаила VIII бројале више десетина хиљада: 1263. је на Пелопонезу ратовало 6.000 коњаника, а 1279. у једном походу у Бугарској учествовало је 10.000 војника. У поређењу са приликама средњовизантијског доба, па чак и епохе Комнина, то су доста скромни бројеви. Али за осиромашену позновизантијску државу ова војска са својим најамничким трупама представљала је управо неподношљив терет.[а][1]
Опадање (1282-1371)[уреди | уреди извор]
Војни контингенти морали су знатно да се смање, што је Андроник II и учинио, и то чак са претераним радикализмом. Издржавања флоте, која је захтевала нарочито велике издатке, он се потпуно одрекао, уздајући се у савез са Ђеновљанима: тако је Византија постала зависна од Ђенове не само у привредном него и у војничком погледу. Копнену војску Андроник II је толико смањио, да је она, како тврде савременици, служила за потсмех или чак уопште није постојала.[б] Наравно, то су преувеличавања, али је на византијско становништво оставила мучан утисак превелика разлика између импозантне војске Михаила VIII и више но скромних војних снага његових наследника. Заиста, од краја 13. века ретко наилазимо у Византији војску која броји више од неколико хиљада људи. Сама ова чињеница довољно објашњава зашто је Византија изгубила положај велике силе и зашто није била у стању да се одупре далеко надмоћнијим османлијским снагама.[1]
Мерама штедње и повећањем пореза[в] Андроник II повећао је државне приходе на 1.000.000 перпера[г][1] Војни буџет био је делом одређен за плаћање данка моћнијим суседима, а делом за одржавање флоте од 20 тријера и војске од 3.000 коњаника, од којих је 2.000 било стационирано на Балкану, а 1.000 у западној Малој Азији.[1]
Византија као вазал Османлија (1371-1453)[уреди | уреди извор]
Турска победа на Марици (1371) имала је за Византијско царство, иако оно у борби није учествовало, тешке и далекосежне последице. Убрзо после маричке битке Византија је доспела у вазалну зависност од Османлијског царства[д] и обавезала се на плаћање данка и давање војне помоћи султану: према Халкокондилу, данак је утврђен у висини од 30.000 златника годишње, а византијски помоћни одред бројао је, према Сфранцесу, 12.000 пешака и коњаника. Немајићи довољно војника, цар Манојло II Палеолог је одмах после смрти деспота Србије покојног Угљеше решио да свим манастирима одузме половину њихових поседа и да их подели пронијарима, да би појачао одбрану земље од врло тешке и дуге турске навале.[2]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Чапман сматра да су целокупне оружане снаге за време Михаила VIII бројале 20.000 људи, рачунајући 15.000 на мобилну војску, а 5.000 на посаде по градовима.
- ^ По речима Нићифора Григоре.
- ^ Пошто приходи од царина највећим делом више нису припадали Византији, већ италијанским републикама.[1]
- ^ Перпер је позновизантијски златник (од Алексија I Комнина) упола мање вредности од номизме. Поређења ради, приходи Византије у 8. веку износили су годишње 7-8.000.000 пуновредних номизми.[1]
- ^ Као и Бугарска.