Портал:Медицина/Изабрани чланак 2009.
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Пеницилини су група бета-лактамских антибиотика који се користе у лечењу инфекција изазваних бактеријама. На дејство пеницилина осетљиви су превасходно Грам-позитивни патогени, док је један број полусинтетских пеницилина ефикасан и против Грам-негативних бактерија. Природни пеницилини су производ метаболизма гљивица из рода Penicillium. Њихово антибактеријско дејство препознао је Александар Флеминг 1928. године, али су први пеницилини у широку клиничку примену ушли тек током и након завршетка Другог светског рата. И данас се широко употребљавају, али њихов терапијски значај полако опада, добрим делом услед растуће учесталости појаве резистентних сојева.
Фебруар[уреди извор]
Сида је болест која представља последњи стадијум инфекције вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ) и дефинисана је као скуп симптома и инфекција који резултују слабљењем и уништавањем имунског система. На тај начин организам губи способност да се брани од било које друге болести или инфекције. Сида је акроним од француског назива за синдром стеченог имунолошког дефицита (франц. Syndrome d'immunodéficience acquise), а AIDS од енглеског назива Acquired Immunodeficiency Syndrome.
Постоји разлика између појмова ХИВ позитивна особа и особа оболела од сиде. То су две повезане, али различите ствари. ХИВ позитивна особа је заражена вирусом ХИВ, а код особе оболеле од сиде је тај вирус дошао до последње фазе после чега наступа смрт. Ако је нека особа заражена овим вирусом она је ХИВ позитивна, али то још увек не значи да има сиду. До појаве болести може да прође временски период од две до десет година. ХИВ позитивна особа може да изгледа потпуно здраво, способна је за рад или било коју другу активност, попут здравих појединаца.
Март[уреди извор]
Анкилозирајући спондилитис или анкилопоезни спондилартритис је хронична, серонегативна, прогресивна запаљенска болест локомоторног система. Најчешће започиње у крсно-бедреном зглобу, а потом се шири на зглобове, лигаменте и друге везивне формације кичменог стуба. У каснијим стадијумима обољење захвата и периферне зглобове, а такође се јављају манифестације на очима и структурама кардиоваскуларног, респираторног и гастро-интестиналног система.
Болест се након неколико година завршава окоштавањем свих везивних структура и анкилозом зглобова, тако да кичмени стуб постаје јединствен окоштали блок (стање познато као „бамбусов штап“).
У стручној литератури се срећу и други називи за ово обољење: Бехтерева болест (лат. morbus Bechterewi), Бехтерев синдром, Мари-Штримпел болест, реуматоидни спондилитис итд.
Април[уреди извор]
Морфин (раније и морфијум) је природни алкалоид који се добија из опијума. Име је добио по грчком богу сна Морфеју. У медицини се користи због снажног аналгетичког дејства. Због опасности од зависности, користи се ретко, само код најтежих болова. Предмет је злоупотребе а представља и полазну сировину за добијање полисинтетских опијата, пре свега хероина.
Мај[уреди извор]
1 - Цистичне акне на лицу,
2 - Акне на трбуху,
3 - Акне на грудима и раменима
Акне (лат. Acne vulgaris) су инфламаторно (упално, запаљенско) обољење коже, узроковано променама у пилосебацеалној јединици (структури која се налази у кожи и састоји се из фоликула длаке и њему придружене лојне жлезде). Уобичајено је да се акне називају бубуљице.
Ово стање обично настаје током пубертета, и нарочито је заступљено у популацији западних земаља, што се објашњава већом генетском предиспонираношћу. Акне су појавни облик претераног одзива лојних жлезди на уобичајене нивое мушког хормона тестостерона. Код већине људи овај пренаглашен одзив нестаје током времена и око двадесете године акне нестају или се у најмањој мери повлаче, било делимично било привремено. Међутим, не постоји начин помоћу кога се може поуздано предвидети колико дуго времена ће оне опстати, и код неких особа оне се задржавају деценијама, и опстају у тридесетим и четрдесетим годинама живота, па понекад и касније. Акне погађају велики проценат популације у неком од животних раздобља.
Сам израз акне потиче из нетачно преузетог грчког израза άκμή (акме, у смислу осипа коже) који се среће у списима Етиуса Емидеуса.
Јуни[уреди извор]
Шећерна болест или дијабетес (лат. diabetes mellitus грч. διαβήτης) је хронични системски поремећај метаболизма, који се карактерише хипергликемијом, тј. трајно повишеним нивоом глукозе у крви. Углавном је условљен наследним факторима, а настаје због смањене секреције или смањеног биолошког дејства хормона инсулина, односно у комбинацији ова два фактора. Тај недостатак омета размену угљених хидрата, масти и беланчевина у организму (што се испољава типичним тегобама), а након дужег времена утиче и на структуру и функцију крвних судова, живаца и других виталних органа и органских система.
Дијабетес се данас убраја међу најчешћа ендокринолошка обољења, са преваленцом у сталном порасту (нарочито у развијеним земљама света). То је последица модерног стила живота и повећања броја спољашњих етиолошких чинилаца, међу којима се посебно издваја гојазност. Шећерна болест се најчешће јавља у старијем животном добу као последица општих дегенеративних и склеротичних промена у организму (која захватају и панкреас), а код младих особа може настати услед генетских поремећаја или оштећења панкреаса код одређених заразних обољења.
Светски дан борбе против дијабетеса се обележава широм света 14. новембра сваке године.
Јули[уреди извор]
Трансфузија крви (лат. transfundere, прелити) је процес преношења крви или њених продуката из крвног система једне особе у крвни систем друге. Трансфузија може спасити живот у многим ургентним стањима када долази до обимног крварења, а може се користити и за надокнађивање изгубљене крви у току разних лекарских интервенција или код појединих обољења (тежи облик анемије, тромбоцитопенија итд). Особама које пате од хемофилије или српасте анемије потребне су готово свакодневне трансфузије крви.
Август[уреди извор]
Аномалије зуба представљају абнормалности у структури, облику, броју, положају и величини зуба или њиховом међусобном односу. Понекад је тешко направити разлику између аномалије и есктремне варијације у денталној морфологији. Узроци аномалија су поливалентни и обухватају генетске факторе, различите метаболичке сметње у току развоја, деловање локалних штетних чинилаца, превремени губитак млечних зуба и сл.
Денталне аномалије се јављају веома ретко, и знатно чешће су присутне код зуба сталне дентиције. Најчешће се манифестују у периоду смене зуба (између шесте и осме године живота), али се могу јавити и пре извијања зуба или касније.
Важно је да се оне на време препознају и адекватно третирају, јер се временом аномалије мењају и постају све компликованије. Грана стоматологије која се бави растом и развојем зуба, вилица и структура лица и њиховим абнормалностима, се зове ортодонција. У збрињавање абнормалности укључују се и друге стоматолошке дисциплине у зависности од конкретног случаја и тежине аномалије.
Септембар[уреди извор]
Пљувачне жлезде (лат. glandulae salivatores s. oris) су део дигестивног тракта, који је придодат усној дупљи. У њу жлезде изливају продукт своје секреције и тако учествују у хемијској преради хране. Према типу ћелија од којих су изграђене и врсти пљувачне секреције, деле се на: серозне, мукозне и мешовите. С обзиром на димензије и положај, пљувачне жлезде су подељене у две основне групе: мале и велике жлезде.
Жлезде усне дупље су ектодермалног порекла, а настају инвагинацијом пупољака епитела примитивне усне дупље (стомодеум) у мезенхим. Мале пљувачне жлезде изван усне дупље су ендодермалног порекла.
Октобар[уреди извор]
Каријес (лат. Caries dentium) је хронично обољење тврдих зубних ткива које напредује прогресивно, центрипетално и доводи до разарања зуба. Његово порекло је вишеузрочно, а велика учесталост га убраја међу најчешћа обољења савременог човека. Каријес почиње на површини зуба (у 75 % случајева на гризној површини) и то разградњом глеђи (деминерализацијом) и прогресивно продире у дубину и ширину захватајући остале структуре зубног ткива.
Новембар[уреди извор]
Лекари без граница (франц. Médecins Sans Frontières, енгл. Doctors Without Borders, 
изговор) су међународна, хуманитарна, невладина организација која пружа медицинску помоћ жртвама оружаних сукоба, епидемија и природних или вештачки изазваних катастрофа. Осим тога, она нуди помоћ свима онима којима је медицинска нега ускраћена или тешко доступна због географске удаљености, сиромаштва или етничке, политичке и било које друге маргинализације. Познати су по својим пројектима у ратом захваћеним подручјима и земљама у развоју које се суочавају са ендемским обољењима.
Организацију је основала група француских лекара 20. децембра 1971. године. Широм света је позната по свом називу на француском језику Médecins Sans Frontières или скраћено MSF. Седиште организације се налази у Женеви, а у 20 држава постоје њена представништва.
Сваке године око 3.000 лекара, медицинских сестара, санитарних стручњака и другог медицинског и немедицинског особља одлази на различите задатке широм света. Са друге стране, око 1.000 стално запослених људи ради на ангажовању волонтера, обезбеђивању финансијских средстава итд. Приватни донатори обезбеђују приближно 80 % финансијског фонда организације, док донације влада и корпорација осигуравају остатак. На тај начин се формира буџет који годишње износи око 400 милиона америчких долара.
Лекари без граница делују у преко 70 различитих земаља, где пружају примарну здравствену заштиту, обављају оперативне захвате, вакцинишу становништво, оспособљавају болнице и амбуланте, спроводе разне санитарне и прехрамбене програме, обучавају локално становништво и сл. Године 1999. добили су Нобелову награду за мир, а три године раније и Награду за мир у Сеулу.
Децембар[уреди извор]
Формирање зуба (одонтогенеза) је сложен процес у коме се зуби развијају од ембрионалних ћелија, расту и ничу у усној дупљи. Мада постоје разлике у денталној морфологији различитих врста, развој зуба је мање-више сличан код животиња и људи. Примарна дентиција почиње да се развија између шесте и осме недење трудноће, а формирање сталних зуба почиње у двадесетој недељи интраутериног живота плода. Велики број истраживања је био посвећен откривању процеса који иницирају развој зуба, и општеприхваћена је теза по којој је то фактор присутан у ткиву првог бранхијалног лука. Читав процес одонтогенезе се одвија кроз три главне фазе:
- фаза раста и развоја зуба,
- фаза ерупције и
- фаза оклузалне адаптације.