Српски покрет обнове

Српски покрет обнове СПО
Лидер	Вук Драшковић
Коалиција	Преокрет
Основана	14. март 1990.
Претходне странке	делови Српске народне обнове и Српски слободарски покрет
Седиште	Кнез Михаилова 48, 11000 Београд, Србија
Држава	Србија
Идеологија	Монархизам, Либерални конзервативизам, Национални конзервативизам, Европеизам, Атлантизам.
Политичка позиција	Десни центар
Народна скупштина	4 / 250
Међународно чланство	Међународна монархистичка конференција
интернет страница

Српски покрет обнове, скраћено СПО, је монархистичка политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београд. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

Програм

Програмска начела

Српски покрет обнове је национална странка десног центра, либералних, грађанских, хришћанских и демократских опредељења.

СПО се залаже за обнову парламентарне монархије, као и за безусловни улазак Србије у Европску унију и НАТО алијансу. Странка баштини традицију ЈВуО генерала Драгољуба Михаиловића. Српски покрет обнове тражи усвајање нове државне политике према Косову, која би подразумевала „борбу за свестрану заштиту Срба и српске баштине на КиМ, уз европске гаранције, без признавања независности Косова“.

Симболи

Симбол СПО-а је рука са подигнута три прста. Застава СПО-а је светло плаве (краљевске) боје са амблемом СПО у средини.

Амблем странке се представља на подлози боје српске националне заставе на којој се налазе се три стилизована ћирилична слова:

• „С“ које симболизује оцила из националног грба;
• „П“ које симболизује српску националну капу – шајкачу и
• „О“ које симболизује срце и сузу.

Сабори СПО

Сабор је највиши орган Српског покрета обнове. Сабори СПО одржавају се једном у четири године. До сада је одржано шест сабора: 1990, 1993, 1997, 2001, 2005. и 2010. Последњи сабор СПО-а је носио назив Европска десница Србије и на њему је усвојен нови програм странке.

Историја

Оснивање

Мирко Јовић и Вук Драшковић су на Бадње вече, 6. јануара 1989. године основали Српску народу обнову, прву српску националну странку у Југославији. Убрзо долази до разлаза између њих двојице, те Драшковић, са својим отцепљеним крилом СНО, заједно са Војиславом Шешељем, који је предводио Српски слободарски покрет, 14. марта 1990. оснива Српски пократ овнове. Недуго затим дошло је до одвајања Шешељеве струје од које је створен Српски четнички покрет, а касније и Српска радикална странка.

Српска гарда

СПО је у првим годинама ратова у Хрватској и БиХ организовао паравојну формацију Српска гарда , чији су команданти били Ђорђе Божовић Гишка и Бранислав Матић Бели. Бели је убијен 4. августа 1991 испред своје куће у Београду. Убице никада нису откривене, али се сумња да је атентат извела државна безбедност. Гишка гине 15. септембра исте године, у околини Госпића, у једном од првих сукоба, а команду над јединицом преузима његов заменик Бранислав Лаиновић Дуги. Након борби у Хрватској, настављена су борбена дејства у источном делу Босне и Херцеговине. Српска гарда је расформирана 1992. године, а остала је упамћена углавном по коректном понашању и доброј дисциплини, те се за њу не везују пљачке и злочини.

Опозиционо деловање 90-их година

Вук Драшковић, председник СПО

Српски покрет обнове се од свог оснивања доследно борио против режима Слободана Милошевића и водио снажну антиратну кампању, залажући се за опстанак Југославије макар у конфедералном облику.

СПО је предводио све веће антивладине протесте током деведесетих:

• велике антивладине демонстрација 9. марта 1991,
• демонстрације након Видовданског сабора 1992. године,
• јунске демонстрације 1993. године под називом Стоп фашизму,
• велике тромесечне демонстрације широм Србије у зиму 1996/1997, као предводник коалиције Заједно.

СПО је предводио све велике опозиционе коалиције током деведесетих - ДЕПОС и коалицију Заједно, а иницирао је и формирање ДОС-а почетком 2000, иако је убрзо иступио из тог савеза.

Председник странке Вук Драшковић више пута је био изложен полицијској тортури, а био је и мета више атентата од стране државне безбедности:

• током хапшења јула 1993. полиција је брутално мучила њега и његову супругу Даницу, а, након два месеца проведена у затвору, пребачени су на лечење у Француску, под притиском многих светских државника;
• у атентату на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. погинула су четворица његових најближих сарадника, а он је успео да прђе готово неповређен;
• у атентату у Будви 15. јуна 2000, иако је пуцано из близине, Вук је само лакше повређен.

Вук Драшковић је организовао посету престолонаследника Александра II Карађорђевића, његове супруге и синова Југославији 1991.

Године 1997. потпредседник СПО Велимир Илић напушта странку и, са одређеним бројем истомишљеника из СПО, у Чачку оснива народњачу странку Нова Србија.

Учешће у Савезној влади СРЈ

Српски покрет обнове је учествовао у Савезној влади СРЈ уочи и на почетку НАТО бомбардовања, од јануара до априла 1999. Тада је Вук Драшковић обављао функцију потпредседника Савезне владе за спољне послове. СПО је учешће у тој влади, на чијем је челу био СПС, прихватио не би ли спречио међународну војну интервенцију услед разбуктавања косовске кризе. Вук Драшковић се тада заложио за прихватање споразума из Рамбујеа, што је државни врх Србије и СРЈ одбио. Након тога, 24. март, отпочела је интервенција НАТО-а.

Коалиција Преокрет и сукоб у странци

Након одлуке руководства Српског покрета обнове да уђе у коалицију Преокрет са Либерално демократском партијом и Социјалдемократском унијом, долази до сукоба унутар странке крајем 2011. и почетком 2012. године.

Предлогу у уласку у ову коалицију успротивили су се потпредседници странке Срђан Срећковић, министар вера и дијаспоре и Сања Чековић, државна секретарка у министарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу. Они су предлагали да Српски покрет обнове остане у коалицији са Демократском странком, као главним стратешким партнером. Главни одбор СПО је 10. децембар 2011. сменио Срећковића са места потпредседника странке, а Председништво СПО их је обоје искључило из стране 10. фебруара 2012. године. Срећковић и Чековићева су одмах након искључења прогласили формирање фракције Изворни Српски покрет обнове и наставили да обављају своје државне функције. Тада су посланици у Народној скупштини, чланови Српског покрета обнове, одлучили да бојкотују рад парламента док се Срећковић и Чековићева не разреше функција у Влади. Посланици из редова СПО су убрзо одустали од својих захтева, вратили се у посланичке клупе и омогућили избор члана Високог савета судства и заменика јавних тужилаца.

Главни одбор СПО је 25. фебруара 2012. године донео одлуку о учешћу Српског покрета обнове на парламентарним, покрајинским и локалним изборима 6. маја 2012. у оквиру коалиционе листе Чедомир Јовановић — Преокрет.

Изборни резултати

Српски покрет обнове је самостално или у коалицијама са другим странкама учествовао на свим парламентарним изборима у Србији:

• На првим вишестраначким изборима 9. децембра 1990. СПО је добио 7,6% гласова, тј. 19 посланичких места.
• 1992. године, у оквиру коалиције ДЕПОС (СПО, Демократска странка Србије и Нова демократија), која је добила 20% гласова, тј. 50 посланичких места, СПО-у је припало 26.
• 1993. године, коалиција ДЕПОС (СПО, Нова демократија и Грађански савез Србије) је добила 18% гласова, тј. 45 посланичких места, од којих је 37 припало СПО.
• 1997. године СПО је учествовао самостално на изборима и добио је 18% гласова, тј. 45 посланичких места.
• 2000. године СПО је учествовао самостално и добила је 3,3% гласова, што је било мање од потребног цензуса.
• 2003. године, 28. децембра, СПО је учествовао у коалицији са Новом Србијом. Та коалициј је освојила 7,7% гласова, тј. 22 посланичка места, од којих је СПО-у припало 13.
• 2007. године, 21. јануара, СПО излази самостално и осваја 3,33% гласова, те не прелази цензус.
• 2008. године, 11. маја СПО је изашао на изборе у оквиру коалиције За европску Србију, са ДС, Г17+, ЛСВ и СДП. Та коалиција је освојила 102 посланичких мандата, а СПО-у је припало 4 мандата, место министра за дијаспору у Влади Србије, које је поверено тадашњем потпредседнику странке Срђану Срећковићу и место државног секретара у министарству за државну управу и локалну самоуправу, које је поверено тадашњој потпредседници странке Сањи Чековић.
• 2012. године, 6. маја СПО је изашао на изборе у оквиру коалиције Преокрет, са Либерално-демократском партијом, Социјалдемократском унијом и другим мањим странкама и синдикатима. Та коалиција је освојила 6,6% гласова, тј. 19 посланичких мандата, од којих је СПО-у припало 4 мандата.

Коментар: Народна скупштина Републике Србије има 250 народних посланика.

Истакнути чланови

• Вук Драшковић — оснивач и председник СПО
• Александар Југовић — потпредседник СПО
• Мирко Чикириз — потпредседник СПО
• Жика Гојковић — потпредседник СПО
• Александар Чотрић — потпредседник СПО
• Зоран Миленковић — потпредседник СПО
• Александар Којић — генерални секретар СПО
• Немања Старовић — портпарол СПО
• Александар Цветковић — директор СПО.

Бивши чланови

• Војислав Шешељ — председник Српске радикалне странке, напустио СПО 1990.
• Велимир Илић — председник Нове Србије, бивши министар за инфрастуруктуру и за капиталне инвестиције и актуелни министар грађевинарства и урбанизма, напустио СПО 1997.
• Верољуб Стевановић — председник странке Заједно за Шумадију и актуелни градоначелник Крагујевца, напустио СПО 1998.
• Војислав Михаиловић — бивши председник Српског демократског покрета обнове, бивши председник Скупштине града Београда и унук генерала Драгољуба Драже Михаиловића, напустио СПО 1998.
• Богољуб Пејчић — бивши народни посланик, напустио СПО 1998.
• Благица Костић — бивша народна посланица, напустила СПО 2005.
• Бојан Димитријевић — бивши министар трговине, туризма и услуга, напустио СПО 2008.
• Влајко Сенић — бивши народни посланик УРС-а, напустио СПО 2007.
• Александар Милутиновић — бивши директор Јата
• Владимир Божовић — бивши генерални инспектор МУП-а
• Милан Божић — бивши лични саветник Вука Драшковића
• Срђан Срећковић — бивши потпредседник СПО и бивши министар вера и дијаспоре, искључен из странке 2012.
• Сања Чековић — бивша потпредседница СПО, бивша државна секретарка у министарству за људска и мањинска права, државну управу и локалну самоуправу и актуелна народна посланица, искључена из странке 2012.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Српски покрет обнове

• Званична презентација