Калифат

Халифат (од арап. Hilafa — наслеђе) је систем владавине у којем је врховни владар законити наследник Мухамеда, који се искључиво бирао између најпобожнијих и најобразованијих муслимана. Такав облик владавине није наследан. Наслеђе муслиманских царстава која су постојала у муслиманском свету обично су описана као „халифати“. Халифат представља суверену државу свих муслиманских верника или уме.

У најранијим данима, први халифат, Рашидунски халифат, показивао је елементе непосредне демократије (Шуре). У почетку су то водили Мухамедови ученици и породица, као наставак религијиског система који је он увео.

Сунитска грана ислама налаже да поглавара државе, халифу, треба да бирају муслимани или њихови представници. Следбеници шиитског ислама, сматрају да би халифа требало да буде имам којег је изабрао Бог (Алах) из Ахлу ал-Бејт ( „породица куће“, Мухамедови директни потомци). Од краја периода Рашидунског халифата па све до 1924. године, халифатима су, понекад и више од једне у исто време, владале династије.

Прва од њих је била Умајадска династија, која је понекад била праћена и осталим династијама, а последња је Османска династија. Године 2014. је Исламска Држава у Ираку и Леванту прогласила себе за халифат и прогласила Абу Бакра ел Багдадијаа као свог халифу.

Етимологија

Термин халифа потиче од арапске речи ẖаlīfa خَليفة, што значи „наследник“, „управитељ“, или „заменика“ и сматра се скраћивањеm терминa халифат Расул Аллахa („наследника Божијег гласника“).

У књизи Метјуа С. Гордона „Успон ислама“ (The Rise of Islam), пише да се халифа преведи као „заменику (или представник) од Бога“. Користи се у Кур'ану да успостави улогу Адама као представника Бога на земљи. Халифа се такође користи да опише веровање да је улога човека, у његовој правој природи, је као халифа или намесник Аллаху.

Рана историја

Рашидунски халифат (632–661)

Мухамедови наследници

У својој књизи „Рана исламска освајања“ (The Early Islamic Conquests,1981.), Фред Донер тврди да је стандардна арапска пракса у то време била да се истакнути људи једне сродне групе, или племена, окупе након смрти вође и изаберу лидера међу собом. Није било одређене процедуре за ову шуру или консултацију. Кандидати су били углавном, али не нужно, из истог рода као и преминули лидер. Способни људи који би добро владали имали су предност у односу на неефикасне наследнике.

Сунитски муслимани верују и потврђују да је Абу Бакр је изабран од стране заједнице и да је то одговарајући поступак. Сунити даље тврде би идеално било да се халифа бира изборима или концензусом заједнице.

Шиитски муслимани верују да је Али, зет и рођак Мухамеда, изабран је од стране Мухамеда као свог духовног и временског наследника као mawla (Имамa и hалифu) свих муслимана на месту које се зове Ġadīr ẖum. Мохамед је на ово место позвао око 100.000 окупљених ходочасникеа повратника да дају своју заклетву (bayʿa) Алију у његовом присуству и отада да објављујују добру вест о Алијиној сукцесији на Мухамедово место руководитеља над свим муслиманима који ће тек доћи.

Халифа је често познат и као Амир ал-Муминин (арапски: امير المومنين „заповедник верника“). Мухамед је за престоницу одабрао Медину. Након његове смрти, она је остала престоница за време Рашидунске владавине, све док није наводно халифа Али ибн Абу Талиб прогласио Куфу за престоницу. У историји муслимана повремено је долазило до сукоба између супарничких халифа у различитим деловима исламског света, као и до подела између сунитских и шиитских заједница.

Према речима сунитских муслимана, први халифа који је назван Амир ал-Муминин био је Абу Бекр, потом Омар ибн ал-Хатаб, други од четири правоверне халифе, док су Осман бин Афан и` Али ибн Абу Талиб такође носили исту титулу. Шиити сматрају да је Али био једини истински правоверни халифа од ове четворице мушкараца.

После прве четири халифе, халифат су водиле династије попут Омејада, Абасида и Османлија, а повремено би га на краћи временски период водиле и сукобљене династије у Андалузији, Северној Африци, и Египту. После распада Отоманског царства, Мустафа Кемал Ататурк званично је укинуо систем халифата у исламу (Отоманско царство) и основао Републику Турску 1923. године. За Мароканце, краљеви Марока су и даље носиоци титуле Амир ал-Муминина, али се не позивају на халифат.

Неке муслиманске земље, укључујући Сомалију, Индонезију и Малезију, никада нису биле под управом халифата, изузимајући Аћех, која је на кратко време била под Османском влашћу. Зато су ове земље имале своје локалне султане или владаре који нису у потпуности признавали халифат.

Рашидунске халифе

Главни чланак: Праведни калифи

Рашидунски халифат на свом врхунцу, под халифом Османом

Абу Бекр, први Мухамедов наследник, је на самрти за свог наследника именовао Омара. Омара ибн Хаттаба, другог халифу, убио је Персијанац по имену Фируз Нахаванди. Његовог наследника, Османа бин Афана, изабрао је савет бирача (Меџлис). Након што је Османа убила група побуњеника, Али је преузео власт, али га гувернери Египта нису признали као халифу. Суочио се са две велике побуне, а убио га је један од хариџита, Абдурахман. Алијева бурна владавина је трајала само пет година. Овај период је познат у историји као Фитна, односно као Први исламски грађански рат. Следбеници Алија су касније постали Шиити („Шиити Алија“, следбеници Алија), мањинска секта ислама која не признаје прве 3 халифе. Следбеници све четири правоверне халифе (Абу Бекра, Омара, Османа и Алија) су постали већинска сунитска секта.

Под влашћу правоверних халифа (Рашидуна) сваки регион (султанат, вилајет или емират) имао је свог гувернера (султана, валију или емира). Муавија, рођак Османа и гувернера Сирије, наследио је Алија као халифа. Увео је промене у халифат тако што је установио принцип наслеђивања халифата и на тај начин основао Омејадски халифат.

У областима које су претходно биле под влашћу Сасанидске Персије или Византије, халифе су смањиле порез, успоставиле већу локалну аутономију (својим повереним гувернерима), већу верску слободу за Јевреје, као и за неке хришћане, и донеле мир народу који је био деморалисан и разочаран губицима, као и високим порезима из периода Римско-персијских ратова.

Рашидунски халифат је на врхунцу своје славе био највеће царство на свету.

Алијев халифат и успон Омајадске династије

Алијева владавина као калифа прожета је великим превирањима и унутрашњим сукобима. Али је суочен са вишеструким бунама и устанцима. Примарна је дошао из неспоразума са Муавијом, гувернером Дамаска, што је означило почетак краја (правоверних) халифа. Персијанци, искористивши то, инфилтрирали су се у обе војске и напали другу војску изазвавши хаос и унутрашњу мржњу између асхаба у бици код Сифина. Битка је трајала неколико месеци, што доводи до застоја. Да би се избегло даље крвопролиће, Али пристао да преговара са Муавијом. То је изазвало фракцију од око 4.000 људи који ће бити познати као хариџити, да напусте борбу. Након победе над хариџитима у бици код Нахравана, Али ће касније бити убијен од стране хариџита Ибн Муљам. Алијев син Хасан изабран је за наредног халифу, али уручио је титулу Муавији неколико месеци касније. Муавија је постао пети халифа, оснивајући Омајадску династију, назван по прадеда Османа и Муавије, Умаје ибн Абделшамса.

Омајадски халифат (661-750)

Главни чланак: Омејадски калифат

Халифат, 622–750

  Експанзија под Мухамедом, 622–632

  Експанзија за време Рашидунских халифа, 632–661

  Експанзија за време Омајадског халифата, 661–750

Под влашћу Омајада, халифат се територијално брзо ширио, укључујући Кавказ, Трансоксијанију, Синд, Магреб и Пиринејско полуострво (Ал Андалуз) у муслимански свет. На врхунцу своје моћи, Омајадски халифат је заузимао 5.17 милиона квадратних миља (13,400,000 км2), што га је чинило највећим царством које је до тад виђено и петим највећим царством у историји.

Географски, царство је било подељено на неколико провинција, чије су границе безброј пута мењане током Омајадске владавине.Свака покрајина је имала свог гувернера којег је именовао халифа. Међутим, из више разлога, укључујући и то да их нису изабрали чланови шуре, као и примедбе на њихово неприкладно понашање, Омајадску династију нису све муслиманске заједнице подржале. Неки су подржали истакнуте муслимане као што је Зубајр ибн Авам, док су други сматрали да само припадници Мухамедовог племена, Бану Хашима, или из његове лозе, потомци Алија,треба да владају.

Било је бројних побуна против Омајада, као и подела међу омајадским редовима ( нарочито ривалство између Јамана и Кајса]). Наводно је Шимр Ибн Јавша убио Алијевог сина Хусеина и његову породицу у бици код Карбале, 680. године, чиме је раскол између Сунита и Шиита учвршћен. Временом ће се присталице Бану Хашима и присталице Алијевих наследника ујединити како би поразили Омајаде 750. године. Међутим, Алијеви Шиити, „Алијева партија“, били су разочарани када је на власт дошла Абасидска династија, јер су Абасиди водили порекло од Мухамедовог ујака, Абаса ибн Абд ал-Муталиба, а не од Алија.

Абасидски халифат (750–1517)

Главни чланак: Абасидски калифат

Абасидски халифат у Багдаду

Главни чланак: Абасидски калифат

Универзитет Мустансирија у Багдаду.

Абасидска династија је 750. године, као једна од породица из Меке, преузела власт од Омајада. Абасиди, који су владали из Багдада као халифе више од три века, учврстили су исламску владавину и имали велики утицај на интелектуални и културни развој Блиског Истока. До 940. године моћ Абасидског халифата је полако почела да слаби код неарапа, посебно Бербера из Магреба и Турака, да би касније, у другој половини 13. века, Мамелуци из Египта стекли утицај, а султани и емири постепено постали независни.

Абасидски халифат у Каиру (1261-1517)

Абасиди су у 9. веку створили војску лојалну само њиховом халифату, састављену претежно од турских Кумана, Черкеза и грузијских робова познатих као Мамелуци. Временом ће Мамелуци доћи на власт у Египту. Мамелучка војска, на коју се често гледало у негативном смислу, успела је да уздигне халифат али исто тако и да га уништи. У почетку је ова династија успела да створи једну стабилну силу која се бавила проблемима у самом халифату, као и проблемима ван њега. Међутим, стварање овакве војске и Ал-Мутасимова промена престонице из Багдада у Самару, довела је да стварања поделе између халифата и људи који су себе сматрали владарима. Поред тога, снага Мамелука је расла све док Ар-Ради (934-41) није био приморан да преда већину краљевских функција Мухамеду Ибн Раик

Године 1261. након што су Багдад разорили Монголи, Мамлучки владари Египта поново су основали Абасидски халифат у Каиру. Први абасидски халифа у Каиру био је Ал-Мустансир. Абасидске халифе у Египту су и даље биле део власти, али су им функције биле ограничене на верске проблеме. Абасидски халифат у Каиру трајао је све до Ал-Мутавакила III, који је владао као халифа од 1508 до 1516. године, а затим га је на кратко свргнуо с власти 1516. његов претходник Ал-Мустамсик. Да би поново био враћен у халифат 1517., Османски султан Селим I поразио је Мамелучки султанат и припојио Египат Османском царству 1517. године. Ал-Мутавакил III заробљен је заједно са својом породицом и депортован у Цариград као затвореник где је био у повлашћеном положају. Након повратка у Каиро он умире 1543. године.

Паралелни халифати

Током периода Абасидске династије, абасидска права на халифат била су неоспорна. Шиитски вођа Абдулах Ал-Махди Билах ( ̒abdu al-llah al-mahdī bil-llah), Фатимидске династије, који је тврдио да води порекло од Мухамеда преко његове ћерке, присвојио је титулу халифе 909. године, стварајући посебну линију халифа у Северној Африци.

У почетку контролишући Алжир, Тунис и Либију, Фатимидске халифе продужиле су своју владавину на наредних 150 година, заузимајући Египат и Палестину, пре него што су Абасиди били у могућности да то промене, ограничавајући Фатимидску власт у Египту. Крај Фатимидској династији дошао је 1171. године. Oмајадска династија, која је опстала и дошла да влада Ал-Андалусом, повратила је халифску титулу 929. године и трајала је до 1031. када је уништена.

Фатимидски халифат

Главни чланак: Фатимидски халифат

Мапа Фатимидског халифата на његовом врхунцу у раном 11. веку

Фатимидски халифат био је исмаилитски шиитски халифат,који је обухватао бескрајне пределе арапског света. Испрва са седиштем у Тунису,Фатимидска династија проширила је своју владавину преко медитеранске обале Африке, и на крају од Египта начинила своју престоницу. На свом врхунцу,заједно са Египтом, халифат је укључивао различите области Магреба, Сицилије, Леванта и Хиџаза.

Фатимиди су учврстили Тунис град Махдие и учинили га својим средиштем, пре освајања Египта и изградње Каира 969. Након тога, Каиро је постао престоница државе, са Египтом који постаје политички, верски и културни центар земље. Исламиста Луис Масињон (Louis Massignon) назвао је 10. век пре нове ере „Исмаилитским веком у историји ислама“.

Термин „Фатимиди“ је некада упућивао на грађане овог халифата. Владајућа елита државе припадала је исмаилитском огранку Шиита. Лидери ове династије су такође били исмаилитски имами, због тога су имали верски значај код муслимана исмаилита. Они такође припадају ланцу халифских владара, што је признато од стране неких муслимана. Ово представља редак период у историји у којем су Алијеви потомци (отуда и име Фатимиди, које се односи на Фатиму, Алијеву супругу) и халифат били уједињени до извесног ступња, осим у завршном периоду Рашидунског халифата под Алијем лично. Овај халифат је био чувен по томе што је остварио одређени степен верске толеранције према неисмаилитским сектама, као и према Јеврејима, малтешким и коптским хришћанима.

Омајадски Кордопски халифат

Главни чланци: Кордопски халифат и Ал-Андалуз

Карта Кордопског халифата c. 1000

Током Омајадске династије, Иберијско полуострво било је саставни део Омајадског халифата којим се управљало из Дамаска. Омајади су изгубили место халифе у Дамаску 750. године и Абд ал-Рахман постаје емир Кордобе након шест година прогонства. С намером да поврати своју моћ, он је поразио постојеће исламске владаре тог подручја који су пркосили омајадској владавини и ујединио бројне локалне феудалце у емират.

Владари емирата носили су титулу „емир“ или „султан“ све до 10. века, када је Абдурахман ( ̒abdu ar-raḥmān ) III био суочен са претњом од инвазије Фатимида ( опонентског исламског царства са седиштем у Каиру). Да би потпомогао своју борбу против окупаторских Фатимида, који су присвајали халифат и били у сукобу са општепризнатим Абасидским халифом у Багдаду, Абдурахман III (abdu ar-raḥmān) се самопрогласио за халифу. То је помогло Абдурахману III да стекне углед међу својим подређенима, а титула се задржала и након што су Фатимиди поражени. Владавина халифата сматра се врхунцем муслиманског утицаја на Иберијском полуострву, пре него што се распарчао на бројне таифе у 11. веку. Овај период карактерише изузетни технолошки, економски и културни процват. Многа ремек-дела Ал-Андалуса су изграђена у том периоду.

Алмохадски халифат (1147–1269)

Главни чланак: Алмохадски халифат

Алмохадски халифат је марокански берберски муслимански покрет основан у 12. веку.

Алмохадски покрет је започео је Ибн Тумарт Масмуда племенима из јужног Марока. Алмохади су прво успоставили берберску државу у Тинмелу на планини Атлас око 1120. године. Алмохади успели су да свргну владајуће Алморавиде у управним над Мороком до 1147, када je Абдалмуамин ал-Гули (око 1130-1163) освојo Маракеш и прогласио себе за халифу. Они су затим проширили своју власт над целим Магребом до 1159. Ал Андалуз је пратио судбину Африке и цела исламска Иберија била је под влашћу Алмохада до 1172.

Алмохадska доминација Иберијом наставила се све до 1212, када је Мухамед III, „ал-Насир“ (1199-1214) поражен у бици код Укаба у Сијера Морени савезом хришћанских кнезова Кастиље, Арагона, Навара, и Португалије. Скоро сва маварска господства у Иберији су изгубљена убрзо после, са великим маварским градовима Кордобом и Севиљом који доспевају у руке хришћана 1236. и 1248. године.

Алмохади су наставили да владају у Африци до парцијалног губитка територије кроз побуне племена и округа омогућавајући успон њихових најефикаснијих непријатеља, Маринида 1215. године. Последњем представнику линије, Идрису Ал-Ватику, смањен је опсег владавине само на Маракеш, где је убијен од стране једног роба 1269; Мариниди су освојили Маракеш, чиме су окончали алмохадску доминацију западног Магреба.

Османски халифат (1453-1924)

Локалне маркице издате за град Љанос пошту Цариграда

Главни чланак: Османски халифат

Од 15. века халифат преузимају Турци Османлије, почевши од султана Мехмеда Освајача. Они су поступно виђени као де факто лидери и представници исламског света. Према Бартхолду, први пут када је титула халифе искоришћена као политичка уместо као симболичко-верска титула од стране Османлија, јесте потписивање мировног споразума са Русијом 1774. године, када је царство задржало морални ауторитет над територијом, чији је суверенитет био уступљен Руском царству.

Исход руско-турског рата 1768-1774 био је поражавајућ за Османлије. Велике територије, укључујући и оне са бројним муслиманским становништвом, као што је Крим, постале су део Руског царства. Међутим, Османлије су под Абдул Хамидом I однеле дипломатску победу тако што им је било дозвољено да остану верске вође муслимана у сада независном Криму, што је био део мировног споразума. Заузврат Русија је постала званични заштитник хришћана на територијама Османског царства.

Око 1880. султан Абдул Хамид II поново je искористио титулу као начин супротстављања руском ширењу на муслиманске територије. Његов поступак су најватреније подржали муслимани британске Индије. Уочи Првог светског рата, Османска држава, иако знатно слабија у односу на Европу, представљала је највећи и најјачи исламски независни политички ентитет. Султан је имао власт и изван граница свог сада умањеног царства као вођа муслимана у Египту, Индији, и Централној Азији.

Укидање халифата (1924)

[[File:Portrait Caliph Abdulmecid II.jpg|thumb|Aбдул Меџид II је био последњи исламски халифа из Османске династије.

Халифатски покрет (1919-1924) је био панисламски, политички протест кампање која је покренута од стране муслимана у британској Индији како би се утицало на британску владу и заштитило Османско царство на крају Првог светског рата. Након примирја из Мудроса (октобар 1918), војне окупације Истанбула и Версајског споразума (1919), положај Османлија је био неизвестан. Покрет за заштиту и повратак Османлија ојачао је после споразума у Севру (август 1920) који је наметнуо поделу Османског царства и Грчкој дао одличан положај у Анадолији, на несрећу Турака. Турци су затим упутили апел за помоћ, што је резултирало настанком овог покрета. Покрет је угашен крајем 1922. године.

Први председник Републике Турске Мустафа Кемал Ататурк је 3. марта 1924. године, у сколпу својих реформи, уставно укинуо институцију халифата. Сада је његову улогу преузела Велика народна скупштина, парламент новоосноване Републике Турске. Титулу халифе је тада носио Хусеин бин Али од Хиџаза, вођа Арапског устанка, али је његово краљевство поражено и анектирано од стране Ибн Саудија 1925. Халифат је после тога био неактиван све до 2014. године.

Самит у Каиру 1926. године сазван је да би се разговарало о оживљавању халифата, али пошто већина муслиманских земаља није учествовала, ништа није учињено како би се спровеле одлуке донесене на овом самиту.

Мада је назив титуле Амир ал-Муминин усвојен од краља Марока и муле Мухамеда Омара, бивши шеф талибанског режима у Авганистану, није уживао правни положај ни ауторитет над муслиманима ван граница њихових држава.

Од пада Османског царства, повремени немири били су позив на поновно успостављање халифата. Организације које су позивале на оживљавање халифата биле су покрет Муслиманске браће и Хизбу ат-Тахрир

Савремена историја

Сви доле наведени спроводили су халифску власт у неком облику од краха Османског царства, али нико од њих није успео да управља масовним бројем муслимана у свету.

Сокото халифат (1804-1903)

Главни чланак: Калифат Сокото

Сокото халифат је био исламска духовна заједница у Нигерији, под вођством Шеха Османа дан Фодиа. Основан током фуланског рата на почетку 19. века, Сокото халифат је био једно од најмоћнијих царстава у субсахарској Африци пре европског освајања и колонизације. Халифат је опстајао током колонијалног периода и после, али са знатно умањеним утицајем.

Халифатски покрет (1920)

Главни чланци: Халифатски покрет и Подела Османског царства

Халифатски покрет, покрет за одбрану Османског халифата, се 1920. расуо широм британских колонија. Нарочито је имао јак утицај у Индији, где се поставио као стожер окупљања индијских муслимана, као један од многих антибританских политичких покрета. Његове вође су били Мевлана Мухамед Али, његов брат Шавкат Али, Абу ал-Калам Азад, Мухтар Ахмед Ансари и адвокат Мухамед Џан Абаси. Неко време овај покрет је радио у савезу са Хинду заједницама и био подржаван од стране Мохандаса Карамчанда Гандија, који је био члан Централног Халифатског Комитета. Међутим, пулс покрета почиње да слаби након хапшења његових лидера и тада се из њега издваја низ огранака.

ИСИЛ халифат (2014)

Главни чланак: Исламска држава

Група Ал Каида у Ираку формирана је као део Ал Каидине мреже исламских екстремиста током рата у Ираку. Временом се проширила у Сирији и била позната као Исламска држава у Ираку и Леванту током Сиријског грађанског рата. Постала је најмоћнија група која се супротставила председнику Башар ал-Асаду. У лето 2014. Ал Каида је покренула офанзиву у севереном Ираку, заузимајући други град по величини, Мосул. Група је самопрогласила халифат под Абу Бекром ал-Багдадијем који је узео титулу и име халифе Ибрахима, и преименовала се у Исламску државу. Тенденција Исламске државе да постане највећи ауторитет међу муслиманима није баш широко прихваћена, те се она сукобила са оружаним снагама у Ираку, сиријском војском, Слободном сиријском армијом, Џабат ал-Нусром и курдском војском не би ли озваничила затечено стање.

Махдијев проречени халифат

Главни чланци: Иса, Парусија, Махди и Есхатологија ислама

Спиритуални халифати

Иако аполитични, многи спиритуални покрети, као што су неки Суфијски редови и Ахмедије, себе називају халифатима (khilafat-un ruḥaniyyat-un). Њихове духовне вође се из тог разлога обично називају халифама.

Суфијски халифати

У суфизму, тарикате (редови) предводе духовне вође, главне халифе које именују локалне халифе да организују Завију (Az-zawiyyatu). Суфијски халифати нису нужно наследни. Халифама је циљ да служе силсилу ( As-silsilatu) у односу на духовне одговорности и да пропагирају учења свог тариката (реда).

Види још

• Омејадски калифат
• Абасидски калифат
• Османско царство
• Кордопски калифат