Пређи на садржај

Владимир Беара

С Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Беара
Владимир Беара, 1953. године
Лични подаци
Надимак Велики Владимир
Датум рођења (1928-11-02)2. новембар 1928.
Место рођења Зелово Сутинско, Краљевина СХС
Датум смрти 11. август 2014.(2014-08-11) (85 год.)
Место смрти Сплит, Хрватска
Држављанство СФРЈ
Позиција голман
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1947—1955
1955—1960
1960—1963
1963—1964
Укупно		 Хајдук Сплит
Црвена звезда
Алеманија
Келн		 308
174
25
23
530		 (0)
(0)
(0)
(0)
(0)
Репрезентативна каријера
1950—1959
Укупно		 Југославија 59
59		 (0)
(0)
Награде
Фудбал
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1952. Хелсинки Југославија

Владимир Беара (Зелово Сутинско, 2. новембар 1928 — Сплит, 11. август 2014) био је југословенски фудбалер који је играо на позицији голмана.[1] Играо је у сплитском Хајдуку, за Црвену звезду, а потом одлази за Келн. Освајач је олимпијског сребра у Хелсинкију 1952. године.[2] Учествовао је на Светским првенствима 1950, 1954 и 1958. године.

Важи за једног од најбољих југословенских и српских голмана који је икада бранио.[2]

Спортско рекреативно друштво Срба у Хрватској у сарадњи са Српским народним вијећем додељује награду „Владимир Беара” за делање у доприносу развоју спортске културе и друштвене толеранције.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 2. новембра 1928. године у далматинском селу Зелово Сутинско као трећи најмлађи син оца Јакова Беаре (1897—1980) и мајке Марије (рођ. Стојанац; 1900—1976).

Пре него што је почео озбиљно да се бави фудбалом, Беара је био електричар по занимању, који је у слободном времену статирао у Сплитском казалишту и помало играо балет. На игралишту сплитског фудбалског тима „Хајдук” случајно се затекао да би вежбао еластичност, одраз и високи скок у балету, а остао да би постао (заједно са Џајићем) југословенским фудбалером са највише освојених домаћих трофеја — седам титула првака и два пехара Купа Маршала Тита.

За НК Хајдук је одиграо 308 утакмица и примио 139 голова. Са Хајдуком је освојио Првенства Југославије 1950, 1952. и 1955. У Црвену звезду је прешао 1955. и са њом освојио првенства 1956, 1957, 1959. и 1960. и два Купа Југославије 1958. и 1959. Одиграо је 174 утакмице, 83 првенствене и примио 81 гол. Играо је за Црвену звезду против Манчестер Јунајтеда, након које су фудбалери Манчестера доживели тешку несрећу код Минхена. Беара је своју каријеру завршио у немачким клубовима Алеманија Ахен (1960-1962) и Викторија Келн (1963-1965).

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица између 1950. и 1959. Дебитовао је 8. октобра 1950. против репрезентације Аустрије (последњих десет минута игре 2:7), а опростио се од репрезентације 1959. у Београду против Мађарске (2:4).

Беара је учествовао на Олимпијским играма 1952. у Хелсинкију и освојио је сребрну медаљу. У финалној утакмици против Мађарске 0:2 одбранио је славном Пушкашу ударац са 11 метара. Упамћен је по ванредној одбрани у Лондону (1950) против Енглеске (2:2), када су га енглески новинари назвали Велики Владимир.[2]

Играо је на три Светска првенства: 1950, 1954. и 1958.

Наступио је у репрезентацији ФИФА под називом репрезентације остатак света против репрезентације Енглеске 1953. у Лондону (4:4).

Тренерска каријера

[уреди | уреди извор]

Беара је 1967. завршио Вишу тренерску школу у Келну. Радио је као тренер у Немачкој, Холандији, Камеруну и Југославији.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Беарина два старија брата звала су се Љубомир (1925—1989) и Светозар (1927—2012). Деда по оцу био му је Јован Беара (1856—1938) док је баба Цвита Станојевић (1852—1948). Владимир се женио два пута. Са првом супругом Борицом Јонић (1927—1985) из Биског код Триља, имао је сина Предрага званог „Дадо” (1954—1990) који је млад умро и није имао потомке. Друга супруга, са којом се венчао у својим седамдесетим годинама, звала се Јадранка Цоце.

Смрт

[уреди | уреди извор]

Преминуо је 11. августa 2014. године у Сплиту.[3] Иако је за живота себи израдио гробницу на православном гробљу у родном месту, противно својој жељи сахрањен је на сплитском гробљу Ловринац уз присуство три римокатоличка свештеника.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Интернет Монитор: Дамир Пилић. Од струје до Југопластике, Беаре и чојства. Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2016) приступљено 10. септембар 2011.
  2. ^ а б в г „95. ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА ВЕЛИКОГ ВЛАДИМИРА БЕАРЕ”. PROSVJETA | Službeni portal (на језику: хрватски). 2023-08-26. Архивирано из оригинала 26. 08. 2023. г. Приступљено 2023-08-26. 
  3. ^ Преминуо чувени југословенски голман Владимир Беара („Вечерње новости”, 11. август 2014)
  4. ^ Погазили жељу великог Беаре, сахранили га као католика на сплитском Ловринцу! („Вечерње новости”, 12. август 2015)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_Беара&oldid=28857274”