Владимир Беара

Владимир Беара
Владимир Беара
	Владимир Беара
Лични подаци
Пуно име	Владимир Беара
Рођење	2. новембар 1928.; Зелово, Далмација, Краљевина СХС
Смрт	11. август 2014. (85 год.); Сплит, Хрватска
Позиција	голман
Сениорска каријера
Године	Клуб
1947-55; 1955-60; 1960-63; 1963-64; Укупно	Хајдук Сплит; Црвена звезда; Алеманија; Келн
Репрезентативна каријера
1950-1959; Укупно	Југославија
Награде
Фудбал
Олимпијске игре

Владимир Беара (Зелово, Далмација, Краљевина СХС, 2. новембар 1928 — Сплит, 11. август 2014) био је југословенски фудбалер (голман) српске националности.^[1] Играо је у сплитском Хајдуку, за Црвену звезду, а потом одлази за Келн. Био је учесник Олимпијских игра 1952, као и на светским првенствима 1950, 1954 и 1958.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен као трећи најмлађи син оца Јакова Беаре (1897—1980) а мајке Марије Стојанац (1900—1976). Два старија брата звала су се Љубомир (1925—1989) и Светозар (1927—2012). Деда по оцу био му је Јован Беара (1856—1938) док је баба Цвита Станојевић (1852—1948). Владимир се женио два пута. Са првом супругом Борицом Јонић (1927—1985) из Биског код Триља, имао је сина Предрага званог "Дадо" (1954-1990) који је млад умро и није имао потомке. Друга супруга, са којом се венчао у својим седамдесетим годинама, звала се Јадранка Цоце.

Пре него што је почео озбиљно да се бави фудбалом, Беара је био електричар по занимању, који је у слободном времену статирао у Сплитском казалишту и помало играо балет. На игралишту сплитског фудбалског тима „Хајдук“ случајно се затекао да би вежбао еластичност, одраз и високи скок у балету, а остао да би постао (заједно са Џајићем) југословенским фудбалером са највише освојених домаћих трофеја — седам титула првака и два пехара Купа Маршала Тита.

За НК Хајдук је одиграо 308 утакмица и примио 139 голова. Са Хајдуком је освојио Првенства Југославије 1950, 1952. и 1955. У Црвену звезду је прешао 1955. и са њом освојио првенства 1956, 1957, 1959. и 1960. и два Купа Југославије 1958. и 1959. Одиграо је 174 утакмице, 83 првенствене и примио 81 гол. Играо је за Црвену звезду против Манчестер Јунајтеда, након које су фудбалери Манчестера доживели тешку несрећу код Минхена. Беара је своју каријеру завршио у немачким клубовима Алеманија Ахен (1960-1962) и Викторија Келн (1963-1965).

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица између 1950. и 1959. Дебитовао је 8. октобра 1950. против репрезентације Аустрије (последњих десет минута игре 2:7), а опростио се од репрезентације 1959. у Београду против Мађарске (2:4).

Беара је учествовао на Олимпијским играма 1952. у Хелсинкију и освојио је сребрну медаљу. У финалној утакмици против Мађарске 0:2 одбранио је славном Пушкашу ударац са 11 метара. Упамћен је по ванредној одбрани у Лондону (1950) против Енглеске (2:2), када су га енглески новинари назвали Велики Владимир.

Играо је на три Светска првенства: 1950, 1954. и 1958.

Наступио је у репрезентацији ФИФА под називом репрезентације остатак света против репрезентације Енглеске 1953. у Лондону (4:4).

Беара је 1967. завршио Вишу тренерску школу у Келну. Радио је као тренер у Немачкој, Холандији, Камеруну и Југославији.

Преминуо је 11. августa 2014. године.^[2] Иако је за живота себи израдио гробницу на православном гробљу у родном месту, противно својој жељи сахрањен је на сплитском гробљу Ловринац уз присуство три римокатоличка свештеника.^[3]