Владимир Беара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Беара

Владимир Беара
Владимир Беара

Лични подаци
Пуно име Владимир Беара
Датум рођења (1928-11-02) 2. новембар 1928.
Место рођења Зелово, Далмација, Застава Краљевине Југославије Краљевина СХС
Датум смрти 11. август 2014.(2014-08-11)(85 год.)
Место смрти Сплит, Застава Хрватске Хрватска
Позиција голман
Сениорски клубови *
Год. Клуб Ута. (Гол.)
1947-55
1955-60
1960-63
1963-64
Социјалистичка Федеративна Република Југославија НК Хајдук
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Црвена звезда
Немачка Алеманија
Немачка Келн
Укупно
308 (0)
174 (0)

25 (0)
23 (0)

530 (0)
Репрезентација **
Год. Репрезентација Ута. (Гол.)
1950-1959 Југославија Југославија
Укупно
59 (0)
59 (0)

* Датум актуелизовања: 10. мај 2015.
** Датум актуелизовања: 10. мај 2015.

Освојене медаље
Фудбал
Сребро 1952. Хелсинки Југославија

Владимир Беара (Зелово, Далмација, Краљевина СХС, 2. новембар 1928Сплит, 11. август 2014[1]) је бивши југословенски фудбалер (голман) српске националности.[2]

Биографија[уреди]

Пре него што је почео озбиљно да се бави фудбалом, Беара је био електричар по занимању, који је у слободном времену статирао у Сплитском казалишту и помало играо балет. На игралишту сплитског фудбалског тима „Хајдук“ случајно се затекао да би вежбао еластичност, одраз и високи скок у балету, а остао да би постао (заједно са Џајићем) југословенски фудбалер са највише освојених домаћих трофеја — седам титула првака и два пехара Купа Маршала Тита.

За НК Хајдук је одиграо 308 утакмица и примио 139 голова. Са Хајдуком је освојио Првенства Југославије 1950, 1952. и 1955. У Црвену звезду је прешао 1955. и са њом освојио првенства 1956, 1957, 1959. и 1960. и два Купа Југославије 1958. и 1959. Одиграо је 174 утакмице, 83 првенствене и примио 81 гол. Играо је за Црвену звезду против Манчестер Јунајтеда, након које су фудбалери Манчестера доживели тешку несрећу код Минхена. Беара је своју каријеру завршио у немачким клубовима Алеманија Ахен (1960-1962) и Викторија Келн (1963-1965).

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица између 1950. и 1959. Дебитовао је 8. октобра 1950. против репрезентације Аустрије (последњих десет минута игре 2:7), а опростио се од репрезентације 1959. у Београду против Мађарске (2:4).

Беара је учествовао на Олимпијским играма 1952. у Хелсинкију и освојио је сребрну медаљу. У финалној утакмици против Мађарске 0:2 одбранио је славном Пушкашу ударац са 11 метара. Упамћен је по ванредној одбрани у Лондону (1950) против Енглеске (2:2), када су га енглески новинари назвали Велики Владимир.

Играо је на три Светска првенства: 1950, 1954. и 1958.

Наступио је у репрезентацији ФИФА под називом репрезентације остатак света против репрезентације Енглеске 1953. у Лондону (4:4).

Беара је 1967. завршио Вишу тренерску школу у Келну. Радио је као тренер у Немачкој, Холандији, у и Југославији.

Преминуо је 11. августa 2014. године. Иако је за живота себи израдио гробницу на православном гробљу у родном месту, противно својој жељи сахрањен је на сплитском гробљу Ловринац уз присуство три римокатоличка свештеника.[3]

Тренер[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]