Пређи на садржај

Митра Митровић

С Википедије, слободне енциклопедије
митра митровић
Митра Митровић
Лични подаци
Датум рођења(1912-09-06)6. септембар 1912.
Место рођењаПожега, Краљевина Србија
Датум смрти4. април 2001.(2001-04-04) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијадруштвено-политичка радница
Породица
СупружникМилован Ђилас (1936—1952)
ДецаВукица Ђилас
Деловање
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
У току НОБчлан Агитпропа ЦК КПЈ
Повереник и министар просвете НР Србије
Период9. април 19455. септембар 1948.
Претходник
НаследникЂурица Јојкић

Одликовања
Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Митра Митровић (Пожега, 6. септембар 1912Београд, 4. април 2001) била је књижевница, учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница Социјалистичке Републике Србије. Прва је министарка у историји Србије.[1] Ресор јој је била просвета током прве и друге владе Благоја Нешковића.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је у породици железничара који гине током Првог светског рата и домаћице која је по мужевљевој смрти дошколовала Митру и четворо друге деце.[1] Током студија на Филозофском факултету у Београду, приступила је студентском револуционарном покрету и 1931. године постала чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је једна од најактивнијих студената-комуниста на Београдском универзитету. Учествовала је у свим акцијама и демонстрацијама које је тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ) организовала на Универзитету.

У чланство КПЈ примљена је 1933. године на Филозофском факултету. Извршавала је разне партијске задатке, ишла је као курирка у унутрашњост и преносила партијски и илегални пропагандни материјал. Дипломирала је 1935. године и запослила се у Скупштини града Београда. Служила је у то време као веза за чланове Централног комитета и инструкторе из иностранства. Године 1935. по задатку партије, укључила се у Женски покрет, где је формирала Омладинску секцију Женског покрета и била њена прва председница. Била је у групи која је основала лист „Жена данас“ и била чланица редакције овог листа. Године 1939. послата је као инструкторка у партијску организацију у фабрици Владе Илића и у том својству учествовала у организовању штрајкова у овој, а и у другим фабрикама. У годинама пред Други светски рат била је чланица Рејонског комитета КПЈ на Дорћолу и чланица Комисије за рад међу женама при Покрајинском комитету КПЈ за Србију.

После окупације Краљевине Југославије, 1941. године радила је у Рејонском комитету КПЈ на Дорћолу. Јула 1941. године била је ухапшена и послата у Бањички логор, одакле је после месец дана пребачена у затворску болницу у Видинској улици. Уз помоћ стражара успела је да побегне, заједно са Вером Вребалов и Натом Хаџић. Октобра 1941. године пребацила се у Мачвански партизански одред, а затим у ослобођено Ужице, где је радила у Агитпропу и постала члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан Главног Народноослободилачког одбора Србије, у коме је радила на питањима просвете и школства. Новембра 1941. године с Главнином партизанских снага повукла се из Ужица у Санџак, и све време била на руководећим партијским дужностима у Народноослободилачком покрету (НОП). Једно време је била чланица редакције листа „Борба“, учествовала је у организовању Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На Земаљској конференцији у Босанском Петровцу, децембра 1942. године изабрана је за чланицу Централног одбора АФЖ-а Југославије, а на Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу изабрана је за чланицу Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).

Октобра 1944. године с партизанским јединицама прешла је у Србију. Радила је као чланица Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а од оснивања Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, члан Агитпропа Централног комитета. Била је министарка просвете у Првој Влади Народне Републике Србије. Касније се налазила на функцијама председнице Савета за просвету и културу Владе НР Србије и директорке Савезног завода за школство. Бирана је за народну посланицу Народне скупштине НР Србије и Савезне скупштине СФРЈ у више сазива. Била је чланица Централног комитета Савеза комуниста Србије и Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Била је прва супруга Милована Ђиласа, с којим је била у браку од маја 1936. до марта 1952. и 1948. добила ћерку Вукицу Ђилас (1948—2001).

Преминула је 4. априла 2001. године у Београду.[2][3]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Активно се бавила публицистичким радом. Сарађивала је у дневној штампи и часописима: „Летопис Матице српске“ и „Дело“. Објавила је књиге:

  • Ратно путовање (мемоари), 1953. - у књизи даје својеврсну визију рата и револуције[2]
  • Веселин Маслеша (портрет), 1956.
  • Положај жене у савременом свету, 1960.
  • Виђење рата, 1967. - зборник текстова, литерарних прилога о рату[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Mitra Mitrović — heroina Srbije prepuštena zaboravu”. bbc.com/serbian. 04. 04. 2021. 
  2. ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 517. 
  3. ^ „Žene i istorija Srbije: Mitra Mitrović prva ministarka u istoriji Srbije koje se danas malo ko seća”. bbc.com. Приступљено 15. 1. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. 
  • Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. 1975. 
  • Љушић, Радош (2005). Владе Србије (1805—2005). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Пантелић, Ивана (2011). Партизанке као грађанке: друштвена еманципација партизанки после Другог светског рата у Србији, 1945—1953. Београд: Институт за савремену историју; Еволута. 


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]