Наталија Дугошевић

С Википедије, слободне енциклопедије
наталија дугошевић
Наталија као ученица Учитељске школе у Неготину
Лични подаци
Датум рођења(1910-00-00)1910.
Место рођењаНеготин,  Краљевина Србија
Датум смрти5. март 1942.(1942-03-05) (31/32 год.)
Место смртиЈајинци, код Београда, Србија Србија
Професијаучитељица
Породица
СупружникВељко Дугошевић
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

Наталија Ната Дугошевић (рођ. Николић; Неготин, 1910Јајинци, код Београда, 5. март 1942), учитељица и учесница Народноослободилачке борбе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 1910. године у Неготину. Потицала је из сиромашне грађанске породице. Основну школу и гимназију је завршила у Неготину, а 1932. је завршила и Учитељску школу. Заједно са својим супругом, такође учитељем Вељком Дугошевићем, службовала је у селима Македоније. Поред рада са ђацима, Наталија и Вељко су радили на политичком и културном уздизању мештана у селима у којима су радили. Оснивали су народне читаонице, а Наталија је била посебно нагажована на раду са женама и омалдином. Организовала је аналфабетске и домаћичке курсеве, као и школске кухиње.[1]

Године 1936. Наталија и Вељко су почели да читају чист „Учитељска стаража“, а потом су почели да читају издања учитељске културно-просветне издавачке куће „Вук Караџић“. Године 1937. отишли су у Београд, где су се до 1939. године школовали на Вишој педагошкој школи. Током 1939. године, њен муж је постао члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). По завршетку Више школе, Вељко и Наталија су таржили да службу добију поново у селу, како би могли да наставе политички рад међу народом. Тада су добили службу у селу Турији, код Кучева.[1]

И у овом месту су успели да оставре политички утицај на мештане села. Наталија је окупљала жене и омладину и у сарадњи са Удружењем студената из Пожаревца, организовала је политичка предавања. Пошто је њен супруг био један од руководилаца Учитељске задруге „Вук Караџић“, она му је помагала у организовању курсева за учитеље, који су организовани у време летњих распуста. Активно је учествовала и у Женском покрету. Посебно је деловала међу учитељицама у пожаревачком крају и радила на њиховом укључивању у револуционарни покрет. Априла 1941. године примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

После окупације Југославије, 1941. године, заједно са супругом, активно је помагала партијској организацији у Пожаревцу, на организовању устанка. Она је тада највише политички деловала међу женама, позивајући их да се укључе у Народноослободилачки покрет (НОП). Када је половином јула 1941. године формирана прва партизанска чета у пожаревачком крају, она је била њен први женски борац. Налазила се најпре на дужности болничарке, а потом је постала политички комесар Друге чете у Звишком одреду. Била је учесник многих борби, од којих се издвајају – напад на железничку станицу у Добри, ослобођењу Кучева, Великог Градишта, Голупца, Петровца, Малог Црнића и др.[1]

Наталија Дугошевић

Крајем октобра 1941. године, Немци су уз помоћ љотићеваца и недићеваца, покренули велику офанзиву против партизана у источној Србији. Њен супруг, који се налазио на дужности команданта Пожаревачког партизанског одреда, погинуо је половином новембра, у борбама око Кучева. Наталија је и после овога наставила са борбом. Предводила је своју чету у поновном заузимању Малог Црнића, а учествовала је и у борбама код Криваче и Брежана. Крајем новембра је са тројицом другова била упућена по задатку у место Добру, на Дунаву. Ту су сво троје, издајом, били ухваћени од стране четника, који су их спровели најпре у Петровац, а потом у Пожаревац, где су предати Немцима. У пожаревачком затвору су били мучени и малтретирани, али никога нису издали. Наталија је половином децембра пребачена је у логор на Бањици.[1]

Окупаторска штампа је тада писала о „учитељици вођи једне комунистичке банде” с њеном фотографијом, описујући њено упорно држање и изглед. У логору на Бањици је током ислеђивања, била подвргнута страшним мучењима, али је то није сломило. Иако се налазила у соби број 13, која је називана „соба смрти“, она је уочи Нове 1942. године приредила „маскенбал“ на коме су затворенице са папирним маскама, које су представљале карикатуре њихових мучитеља и опонашале сцене из њиховог затворског живота. Заједно са Загом Маливук, која је била организатор „прославе“ у својој соби, сутрадан је одеведена на саслушање код управника логора Светозара Тозе Вујковића, где су обе биле претучене.[1]

Почетком марта, Ната је отпочела припреме за организовање „прославе“ Дана жена 8. марта, али је 5. марта 1942. године изведена на стрељање у Јајинцима, код Београда. Тог дана, стрељана је већа група затвореника-комуниста, међу којима је био и велики број жена, а неке од њих су биле – Александра Цана Марјановић, Радмила Јовић Малецка, Даница Минић, Наталија Недељковић Нана и др.[1]

Њено име данас носи једна улица у Неготину, као и Женски рукометни клуб из Кучева.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Зоркић, Сретеније (1974). Вељко Дугошевић. Рума: Основна школа „Душан Јерковић”. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета. 1975.