Блажо Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БЛАЖО ЈАНКОВИЋ
Blazo Jankovic.jpg
Блажо Јанковић
Датум рођења(1910-03-07)7. март 1910.
Место рођењаДрушићи, код Цетиња
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти4. фебруар 1996.(1996-02-04) (85 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијапрофесор математике
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
У току НОБ-акомандант 17. дивизије НОВЈ
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
Чингенерал-пуковник
Народни херој од10. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Блажо Јанковић (Друшићи, код Цетиња, 7. март 1910Београд, 4. фебруар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 7. марта 1910. године у селу Друшићи код Цетиња. Детињство је провео у свом родном селу, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Цетињу, Подгорици и Беранама и 1931. године матурирао. Године 1932./1933. служио је војску у школи резервних официра, а после тога се уписао на Природно-математички факултет у Београду и дипломирао 1938. године. По завршетку факултета запослио се као професор математике.

За револуционарни раднички покрет определио се као гимназијалац, ради чега је био извођен пред суд и одстрањиван из школе. На факултету у Београду наставио је политички рад, па је 1935. године примљен за члана СКОЈ-а, а убрзо и Комунистичке партије Југославије. Као члан СКОЈ-а и КПЈ, учествовао је у многим демонстрацијама и другим акцијама које су водили прокомунистички орјентисани студенти. Због таквог рада био је више пута затваран, а једном је био и протеран са факултета са забраном на право студирања у трајању од две године. Ова казна му је после укинута. Радио је у штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

По повратку у свој родни крај, маја 1941. године, одмах се укључио у припреме за оружани устанак. За време рата био је командант батаљона, бригаде и дивизије. У Тринаестојулском устанку био је командир Друшићко-превлачког одреда. Као командир чете у Пљеваљској бици, цео је дан у граду водио борбу, а крајем дана извео је чету у полазни положај. Посебно се истакао при нападу и заробљавању брода „Скендербег“ на Скадарском језеру почетком 1942. године. Такође се истакао у борбама приликом повлачења партизанских снага из Црне Горе, у борбама за Бугојно, Купрес и Јајце 1942. године.

У Четвртој непријатељској офанзиви, на челу чете ушао је у Тврђаву у Јабланици, а истакао се и у борбама за Коњиц, где је био рањен. За време Пете непријатељске офанзиве, истакао се у борбама око Колашина и на Сутјесци. За време противофанзиве у источној Босни 1943. године, истакао се у борбама на Сјетлони и Озрену, а као старешина и борац у борбама око Колашина крајем 1943. и у старој Црној Гори почетком 1944. године.

За време похода Друге дивизије у Србију 1944. године истакао се при покушају форсирања Ибра код Увца, на Мелоћа-брду, комуникацији Ужице-Кремна, на Маљену и Повлену, Јеловој гори, комуникацији Пријепоље-Сјеница и у другим борбама.

Истакао се као старешина за време продора Оперативне групе дивизија из Црне Горе у Србију, лета 1944. године, у ослобађању Бруса, Куршумлије, Крушевца, форсирању Западне Мораве и разбијању око 10.000 четника, те у ослобађању Трстеника и Краљева. Као командант Седамнаесте дивизије НОВЈ истакао се у многим подухватима у Босни, Хрватској и Словенији, где је одиграо значајну улогу у заробљавању немачких и квислиншких снага.

После рата деловао је у Југословенској народној армији као начелник управе у Главном штабу, помоћник начелника Генералштаба, начелник инжињерије и начелник Војно-историјског института ЈНА. Завршио је Вишу војну академију и курс оператике у ЈНА. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Активна војна служба му је престала 1965. године.

Вршио је и високе партијске функције:

  • секретар ћелије Генералштаба
  • секретар Комитета
  • члан Опуномоћства Централног комитета КПЈ у ЈНА
  • председник Контролне комисије Опуномоћства до 1965. године

Осим тога је био и председник и оснивач Југословенског друштва за путеве, председник Савета на Природословно-математичком факултету и остало.

Преминуо је 4. фебруара 1996. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941., два Ордена за храброст и осталих југословенских и страних одликовања, међу којима је бугарски Орден за храброст четвртог реда. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Литература[уреди]