Пређи на садржај

Блажо Јанковић

С Википедије, слободне енциклопедије
блажо јанковић
Блажо Јанковић
Лични подаци
Датум рођења(1910-03-07)7. март 1910.
Место рођењаДрушићи, код Цетиња, Књажевина Црна Гора
Датум смрти4. фебруар 1996.(1996-02-04) (85 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијавојно лице,
професор математике
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411965.
Чингенерал-пуковник
У току НОБкомандант 17. дивизије НОВЈ
Херој
Народни херој од10. јула 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединства са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден народне армије са златном звездом
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Блажо Јанковић (Друшићи, код Цетиња, 7. март 1910Београд, 4. фебруар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 7. марта 1910. године у селу Друшићи, код Цетиња. Детињство је провео у свом родном селу, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Цетињу, Подгорици и Беранама и 1931. године матурирао. Године 1932/1933. служио је војску у Школи резервних официра, а после тога се уписао на Природно-математички факултет у Београду и дипломирао 1938. године. По завршетку факултета, запослио се као професор математике.

За револуционарни раднички покрет определио се као гимназијалац, ради чега је био извођен пред суд и одстрањиван из школе. На факултету у Београду наставио је политички рад, па је 1935. године примљен за члана Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан СКОЈ-а и КПЈ, учествовао је у многим демонстрацијама и другим акцијама које су водили прокомунистички оријентисани студенти. Због таквог рада био је више пута затваран, а једном је био и протеран са факултета са забраном на право студирања у трајању од две године. Ова казна му је после укинута. Радио је у штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

По повратку у свој родни крај, маја 1941. године, одмах се укључио у припреме за оружани устанак. За време рата био је командант батаљона, бригаде и дивизије. У Тринаестојулском устанку био је командир Друшићко-превлачког одреда. Као командир чете у Пљеваљској бици, цео је дан у граду водио борбу, а крајем дана извео је чету у полазни положај. Посебно се истакао при нападу и заробљавању брода „Скендербег“ на Скадарском језеру почетком 1942. године. Такође се истакао у борбама приликом повлачења партизанских снага из Црне Горе, у борбама за Бугојно, Купрес и Јајце 1942. године.

У Четвртој непријатељској офанзиви, на челу чете ушао је у Тврђаву у Јабланици, а истакао се и у борбама за Коњиц, где је био рањен. За време Пете непријатељске офанзиве, истакао се у борбама око Колашина и на Сутјесци. За време противофанзиве у источној Босни, 1943. године, истакао се у борбама на Сјетлони и Озрену, а као старешина и борац у борбама око Колашина крајем 1943. и у старој Црној Гори почетком 1944. године.

За време похода Друге дивизије у Србију, 1944. године, истакао се при покушају форсирања Ибра код Увца, на Мелоћа-брду, комуникацији Ужице-Кремна, на Маљену и Повлену, Јеловој гори, комуникацији Пријепоље-Сјеница и у другим борбама.

Истакао се као старешина за време продора Оперативне групе дивизија из Црне Горе у Србију, лета 1944. године, у ослобађању Бруса, Куршумлије, Крушевца, форсирању Западне Мораве и разбијању око 10.000 четника, те у ослобађању Трстеника и Краљева. Као командант Седамнаесте дивизије НОВЈ истакао се у многим подухватима у Босни, Хрватској и Словенији, где је одиграо значајну улогу у заробљавању немачких и квислиншких снага.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После рата и ослобођења Југославије, деловао је у Југословенској народној армији (ЈНА) као начелник управе у Главном штабу, помоћник Начелника Генералштаба ЈНА, начелник инжињерије и начелник Војно-историјског института ЈНА (ВИИ). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Активна војна служба му је престала 1965. године.

Вршио је и високе партијске функције:

Осим тога је био и председник и оснивач Југословенског друштва за путеве, председник Савета на Природословно-математичком факултету и остало.

Преминуо је 4. фебруара 1996. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — два Ордена за храброст, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден народне армије са златном звездом. Од иностраних одликовања, истиче се бугарски Орден за храброст четвртог реда. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Фото-галерија

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]