Милан Мијалковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЛАН МИЈАЛКОВИЋ
Mijalkovic Milan.JPG
Милан Мијалковић
Датум рођења(1897-08-22)22. август 1897.
Место рођењаВинорача, код Јагодине
 Краљевина Србија
Датум смрти18. август 1941.(1941-08-18) (43 год.)
Место смртиДрежник, код Ужица
Србија Србија
Професијапрофесор математике
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од5. јула 1951.

Милан Мијалковић Чича (Винорача, код Јагодине, 22. август 1897Дрежник, код Ужица, 18. август 1941), револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Завршио је Филозофски факултет у Београду и једно време радио као професор математике у гимназијама у Вршцу и Куманову. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1919. године, а члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) 1920. године.

Политички је деловао у најпре у Вршцу, а потом у Куманову, где је једно време обављао дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Деловао је и у Крагујевцу, међу радницима Војно-техничког завода, где је 1928. године формирао организацију КПЈ и обновио рад Културно-уметничког друштва „Абрашевић”. Због револуционарног рада био је ухапшен 1929. године и осуђен на седам година затвора. Током одслужења казне у затвору у Сремској Митровици, због учешћа у борби за боље услове живота политичких затвореника, био је осуђен на још две године затвора.

Од 1939. године био је секретар Окружног комитета КПЈ за Јагодину, а од 1940. године и члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Након окупације Југославије, 1941. године био је именован за инструктора ПК КПЈ за Србију и упућен на терен Чачка и Ужица. Заједно са Бранком Крсмановићем, помогао је тамошњим партијским организацијама у формирању првих партизанских одреда.

Погинуо је 18. августа 1941. године у сукобу с Немцима, на Дрежничкој градини, код Ужица, приликом покушаја повезивања са Првом ужичком партизанском четом. За народног хероја је проглашен 5. јула 1951. године.

Биографија[уреди]

Рођен је 22. августа 1897. године у селу Винорачи, код Јагодине.[1] Његови родитељи – отац Антоније и мајка Живка, рођена Димитријевић из Шуљковца, били су сиромашни сељаци. Године 1902. када је имао само пет година, умрла му је мајка, па су он и тек рођена сестра Кадивка остали сирочићи. Његов отац се потом, поново оженио, удовицом Персом, која је имала двоје деце и са њом добио још двоје — сина Драгољуба и ћерку Никосаву. Живот сиромашне сељачке породице, са шесторо деце, био је веома тежак.[2]

Милан је 1904. године кренуо у основну школу, али пошто у његовом селу није било школе, морао је свакодневно да пешачи до оближњег села Деонице. Иако у лошим условима, помажући родитељима у тешким сеоским пословима, школу је завршио са одличним успехом. Године 1909. уписао је Нижу гимназију у Јагодини, али је по завршетку првог разреда, због материјалних тешкоћа, његово даље школовање доведено је у питање. Да би наставио школовање и издржавао се у Јагодини, морао је да ради разне физичке послове. Његова вредноћа и озбиљност творили су му углед међу друговима и професорима у школи.[2]

Почетак Првог светског рата, 1914. године, прекинуо је његово школовање. У току опште мобилизације, јула 1914. године његов отац Антоније Милајковић, учесник Балканских ратова, био је мобилисан у Шести пешадијски пук и погинуо је у бици на Дрини. Милан тада, заједно са маћехом Персом, преузима бригу о домаћинству. За време рата добровољно се пријавио да као болничар помаже рањеним и болесним војницима у јагодинској Окружној болници.[2][3]

После окупације Србије, 1916. године, да бих избегао интернирање у Немачку, напустио је Јагодину и отишао у Краљево, где се запослио у једној апотеци. Већ наредне 1917. године вратио се у родно село, где је самоиницијативно уз помоћ учитељице Ленке Лазаревић, окупио око 120 деце из Винораче и околних села, са којима је успешно изводио наставу до краја школске године.[4]

По завршетку Првог светског рата, 1918. године Милан одлази у Београд, где наставља прекинуто школовање у Другој мушкој гимназији. Матурирао је са скраћеним испитним роком и у јесен 1919. године уписао математику и физику на Филозофском факултету. Тада у Београду, међу средњошколском и студентском омладином, добија прва сазнања о револуционарном радничком покрету и придружује му се.[4]

Партијски рад[уреди]

Често је долазио у Раднички дом на Славији, где је упознао многе другове. Доста времена одвајао је за учење и опште образовање, а посебно за изучавање марксистичке литературе. Похађао је партијски курс који је организовао Извршни одбор Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), чији је члан постао одмах по њеном оснивању 1919. године. Након тога, држао је предавања, марксистичке кружоке, организовао дискусије о политичкој ситуацији у земљи и свету. На његову иницијативу 1919. године основана је Студентска задруга „Побратимство“ за пружање материјалне помоћи сиромашним студентима, чији је био председник. Такође је био и један од оснивача Марксистичког студентског клуба (Клуб судената—комуниста), на Филозофском факултету, са око 56 чланова. Тада је упознао револуционара, публицисту и сликара Мошу Пијаде, са којим је био велики пријатељ.[5]

Исте године 23. јуна, поводом хапшења шест студената, на иницијативу Социјалистичке радничке партије одржане су студентске демонстрације у којима је учествовао и Милан. Следећег месеца, од 21. јула, учествовао је у дводневном штрајку југословенске радничке класе, која је желела да спречи непосредно учествовање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у гушењу Мађарске револуције. Учествовао је и у организовању генералног штрајка железничара, 5. фебруара 1920. године.[5]

У пролеће 1920. године, Милан се укључио у рад Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а средином године је постао члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд.[3] После доношења „Обзнане“, децембра 1920. године и почетка отвореног прогона комуниста, Министарство унутрашњих дела објављује списак студената – комуниста на Београдском универзитету, на коме се налази и име Милана Мијалковића, због чега је изгубио стипендију. Тада је био записан и у полицијској картотеци, због чега је свој партијски рад морао да обавља илегално.[6]

У пролеће 1921. године се оженио студенткињом књижевности Љубицом Живковић, која је са њим прошла кроз све студентске окршаје и демонстрације. Летњи распуст, 1921. године са супругом је провео у родној Винорачи, где се укључио у рад Месне организације КПЈ за Јагодину. Одлуком Министарства просвете, септембра 1921. године, недипломирани професор Мијалковић постављен је за суплента и васпитача Учитељске школе у Вршцу. Доласком у Вршац, наставља своју револуционарну активност и убрзо стиче симпатије и поверење својих ђака, будућих учитеља. Његовом заслугом у граду су убрзо формирана три активна СКОЈ-а — у Учитељској школи, гимназији и међу радничком омладином.[6]

Био је члан полуилегалног друштва „Пелагић“, које су основали повратници из Октобарске револуције. Он је ово друштво реорганизовао у КУД „Абрашевић“, које организовано окупља велики број радника. Ствара неколико партијских ћелија, као и Месни комитета КПЈ за Вршац, чији је био члан. Преко супруге Љубице, која је студирала у Београду, одржавао је везу са београдском партијском организацијом.[6]

У Учитељској школи је 1922. године, уз подршку директора школе др Живана Ивановића, формирао ђачку дружину „Узајамност“, чији је циљ био решавање проблема сиромашних ђака. Након дипломирања математике, у јесен 1923. године, почео је да ради као хонорарни професор у Вршачкој гимназији. Због тешких услова живота просветих радника, у пролеће 1924. године, успешно је организовао штрајк просветних радника у Вршцу. Полиција тада почиње да га прати, како би се пронашао разлог за његово хапшење.[7] Пошто му је стални полицијски надзор, онемогућио даљи рад у Партији, Мијалковић је по завршетку школске године у Вршцу, на лични захтев, са супругом, добија премештај у Куманово. Пре одласка у Куманово, летњи распуст проводи у Београду и у свом родном селу. Тада се повезује са илегалним члановима и симпатизерима КПЈ у Јагодини, а сусреће се и са Златком Шнајдером, секретаром ЦК СКОЈ-а.[8]

У јесен 1924. године, нову школску годину, са супругом започиње у гимназији у Куманову. Имао је тежак задатак да у непознатој средини илегално организује партијски рад, али је већ у новембру, непуна два месеца по доласку, формирао неколико скојевских група. Ово је убрзало оснивање партијских ћелија и Месног комитета СКОЈ-а, који је током 1925. године био међу најактивнијима у Македонији. Пошто се Месна организација брзо омасовила великим бројем симпатизера, Милан је постао секретар Месног комитета КПЈ за Куманово. Крајем 1925. године у Скопљу је одржана Покрајинска конференција СКОЈ-а за Македонију, на којој је присуствовао Златко Шнајдер, а међу делегатима из Куманова била је и Љубица Мијалковић.[8]

Почетком 1926. године, КПЈ је формирала КУД „Коста Абрашевић“, у коме је његова супруга Љубица, водила разне секције и окупљала младе. Супружници Мијалковић су писали текстове кратких драма, које су изводили глумци из КУД-а. Запажене су биле једночинке на македонском језику – „Жртва капитала“, као и драме „Рудари“ и „Отворено писмо“. Посебне симпатије, стекао је што је новцем добијеним од представа, солидарно помагало породицама унесрећених радника. Као секретар Месног комитета КПЈ у Куманову, Милан је активно радио и у Покрајинском комитету КПЈ за Македонију. Обилазио је Скопље, Прилеп, Битољ, Охрид и друга места да би активирао партијски рад.[8] Марта 1927. године прихватио је дужност секретара Покрајинског комитета КПЈ Македоније, чиме је седиште ПК премештено у Куманово. Одржавао је партијску везу са Жарком Зрењанином у Вршцу, преко Вјекослава Смољана, који је илегално преносио партијски материјал у Куманово, одатле је растуран широм Македоније.[9]

Марта 1928. године, на предлог КПЈ, прешао је у Крагујевац, који је тада био један од најјачих радничких центара Србије. Радио је у Крагујевачкој гимназији и илегално се бавио партијским радом. Одржавао је партијску везу са Београдом, под изговором да посећује ташту. Честа путовања користио је за преношење брошура и летака, које је растурао по граду и селима. Најближи сарадници Мијалковића у Крагујевцу, били су адвокат Михајло Ивеша, књижар Радомир Бата Бугарски, студент медицине Стеван Лилчић (погинуо у Шпанији 1937), Драги Недељковић, кројачки радник и др. Веома брзо је успео да организује пасивизиране раднике Крагујевца и основао је прву партијску ћелију у Војно-техничком заводу. Обновио је и ојачао рад радничко-културног уметничког друштва „Абрашевић“, који се одвијао преко приредби, игранки и Радничког клуба са спортским друштвима. После увођења шестојануарске диктатуре, 1929. године, када су почела масовна хапшења и убиства чланова КПЈ и СКОЈ-а, полиција у Крагујевцу, га је неколико пута претресала, али нису успели ништа пронаћи што бих га компромитовало.[10]

Робија[уреди]

Након увођења Шестојануарске диктатуре и доношења Закона о заштити државе, отпочела су масовна хапшења комуниста и њихових симпатизера. Крајем јула 1929. године, полиција је успела да изврши провалу у партијску и скојевску организацију у Куманову. Тада је ухапшен већи број скојеваца и комуниста, а неко од ухапшених је Милана представио као организатора. Убрзо потом, средином августа, Милан је био ухапшен у Крагујевцу и спроведен у Куманово, где је терећен као организатор и секретар Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Из кумановског истражног затвора, у коме је провео месец дана, спроведен је са осталим затвореницима, члановима КПЈ и СКОЈ-а, у затвор на Ади Циганлији у Београду. После петомесечне истраге изведен је пред Државни суд за заштиту државе у Београду и 1. фебруара 1930. године, заједно са „кумановском групом“, осуђен на седам година затвора.[11] Због демонстративног узвика „доле крвави режим“ приликом читања пресуде, био је кажњен са још три и по месеца робије.[10][11]

Група робијаша у затвору у Сремској Митровици, 1930-их година

Издржавање казне започео је у затвору у Сремској Митровици. Одмах по доласку у затвор, отпочео је борбу против односа затворске управе према политичким затвореницима. Заједно са већом групом затвореника-комуниста, међу којима су били — Иван Милутиновић, Радивоје Давидовић Кепа, Саломон Леви, Јован Трајковић, Отокар Кершовани, Трајко Стаменковић и Момчило Ђорђевић, у пролеће 1931. године, транспортован је у затвор Лепоглава. Ту се сусрео са својим старим познаником Мошом Пијаде, са којим је због строгог режима, а посебно због одвођења болесног робијаша-комунисте Антуна Фестинија у подрумску тамницу организовао дводневни штрајк глађу, 8. априла 1931. гдоине. Из солидарности, овом штрајку се придружило и осталих око 1.200 затвореника. Штрајк је у потпуности успео — болесни затвореник је био изведен из тамнице и упућен на лечење, забрањено је батинање, а дозвољено је уношење књига и часописа.[10][12]

За време тамновања у Сремској Митровици и Лепоглави, упознао се и сарађивао са истакнутим комунистичким револуционарима, међу којима су — Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Огњен Прица, Павле Грегорић, Јован Веселинов, Марко Орешковић и др, а у Лепоглави је упознао и Јосипа Броза Тита, који је у то време био секретар казнионичког комитета КПЈ. Овај комитет је руководио радом затвореника-комуниста и њиховим активностима — читању, превођењу и тумачењу марксистичке литературе, али је организовао и штрајкове и демонстрације у циљу побољшања услова живота политичких затвореника. Управа затвора је успела да открије план о организовању штрајка, које су заједно планирали политички затвореници, старе и нове зграде затвора у Лепоглав, након чега су затвореници ступили у вишедневни штрајк глађу. Управа је тада осуђенике, међу којима је био и Мијалковић, затворила у подрумске самице, где су издржали од јула до новембра 1932. године. Крајем исте године, Милан се нашао у групи затвореника, која је поново транспортована у затвор у Сремску Митровицу.[12]

Октобра 1933. године учествовао је у великом штрајку 117 политичких затвореника, чији је главни циљ био побољшање услова живота политичких затвореника. После 14 дана штрајка, исти је успешно завршен јер су политички затвореници пребачени у засебну зграду, у којој су имали боље услове. КПЈ је успела да упозна јавност са овим штрајком и да придобије њену подршку, што је делом и успела, а у знак солидарности са штрајкачима — београдски студенти су организовали протестни збор. Марта 1934. године избиле су нове демонстрације политичких затвореника у Сремској Митровици. Повод за њих је био лош однос управника према затвореницима-комунистима. Демонстрације су потом прерасле у једномесечни штрајк. Управа затвора је 26 штрајкача извела пред Окружни суд у Сремској Митровици, који их је 15. јуна 1934. осудио на додатну робију. Милан Мијалковић је тада заједно са организаторима штрајка, међу којима су били Моша Пијаде, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Милорад Петровић, Мустафа Пашић и др, био одуђен на две додатне године затвора. Неколико дана након овога, заједно са већом групом затвореника, био је поново пребачен у Лепоглаву. Ту је остао до августа 1935. године, када је враћен у Сремску Митровицу.[13]

Револуционарни рад[уреди]

После издржане деветогодишње робије, августа 1938. године је пуштен на слободу. Најпре је дошао у Београд, где је наставио са револуционарним радом, али је убрзо поново био затворен и протеран у своје родно село Винорачу. Било му је забрањено слободно кретање и јавно иступање, а имао је обавезу да се сваког дана јавља Среском начелству у Јагодини. Поред строгих забране и немогућности слободног кретања, свакодневно је обилазио бициклом оближња места под изговором да спрема ђаке математике. Његовим доласком Месна организација КПЈ у Јагодини, нагло је ојачала. У току лета је успео да организује чланове КПЈ и СКОЈ-а на територији Поморавља. У Јагодини је деловало Удружење младих умних радника „УМУР“, које је имало своју марксистичку библиотеку. Организоване су читалачке групе од радника и средњошколске омладине, која се окупљала по реонима и преко пропагандног материјала, прогласа, летака и брошура упознавала са марксистичким учењем.

Током 1939. године је основао, организовао и активирао рад КПЈ у свим већим градовима Поморавља – Јагодини, Ћуприји, Параћину, Смедеревској Паланци, Свилајнцу и др. Радио је у лепеничком, великоорашком и темничком срезу. Био је члан Обласног комитета КПЈ и обнавља рад у Синдикату.

Почетком фебруара 1940. године, на Црном врху, у забрану села Мишевића одржана је проширена Обласна партијска конференција коју је организовао, отворио и водио Милан Мијалковић. Конференцији је присуствовало око 30 делегата из Јагодине, Ћуприје, Крагујевца, Краљева, Чачка, Ужица и других места Поморавља, Шумадије и западне Србије. Присуствовали су делегати – Петар Стамболић, Душан Петровић Шане, Мијалко Тодоровић, Станислав Сремчевић и други, а испред Покрајинског комитета КПЈ Спасенија Цана Бабовић и Милан Благојевић Шпанац. На конференцији је разматрана међународна ситуација, изнет је значај јачања Партије, СКОЈ-а и Синдиката и припреме за одбрану земље од фашизма. Предложени су и кандидати КПЈ за Покрајинску конференцију КПЈ за Србију.

Током 1940. године у Јагодини је Обласни комитет КПЈ за Јагодину реорганизован у Окружни комитет КПЈ за Моравски округ, који је поред Јагодине обухватао Ћуприју и Параћин. Милан је био секретар овог комитета, а поред њега чланови су били Бошко Ђуричић, Радислав Никчевић и Јован Милосављевић. Био је делегат на Петој покрајинска конференција КПЈ за Србију, одржаној маја 1940. године у Београду и на њој изабран за члана ПК КПЈ за Србију.

Крајем 1940. године организовао је у Јагодини Окружну партијску конференцију, на којој је било око 20 партијских делегата из Поморавља, које је информисао о одржавању Пете земаљске конференције КПЈ и изнео им закључке донете на њој.

Народноослободилачки рат[уреди]

На вест о потписивању Тројног пакта, 26. марта 1941. године, Милан је у Јагодини два пута говорио пред око 250 демонстраната. Потом је истог дана обишао и организовао демонстрације у Ћуприји и Смедеревској Паланци. Тада је демонстрантима растуран проглас ПК КПЈ за Србију и летак Окружног комитета КПЈ за Поморавље, који је написао Мијалковић и штампао у Ћуприји са потписом „Верни борци за народна права“.

Присуствовао је партијском саветовању Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржаном 29. марта 1941. године у Београду, коме је испред присуствовао и Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ. Милан је тада поднео извештај о мартовским догађајима у Поморављу, који су позитивно оцењени. Овом приликом је одлучено да за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за западну Србију (Чачак и Ужице) оде Милан Мијалковић, а на његово место у Поморавље дође Петар Стамболић. Ова замена је била потребна, јер су обојица као дугогодишњи партијски радници били познати полицији.

Почетак Априлског рата, 1941. године затиче га у родном селу. Одмах по окупацији, окупља сеоску омладину у акцију за прикупљање хране и одеће за рањенике и заробљенике. У згради Јагодинске гиманзије, помогао је неколицини заробљених војника Југословенске војске, који су чекали транспорт за Немачку. Дотурао им је храну и цивилну одећу, у којој су многи успевали да побегну. Неколико пута је одлазио у Београд, где се састајао са члановима Покрајинског комитета КПЈ за Србију и договарао се о даљем раду и припремама за оружану борбу против окупатора. Карјем априла, заједно са Митром Митровић, на гештетнеру је умножио Првомајски проглас КПЈ, који је потом растуран у читавој земљи.

Током маја и јуна одржао је више партијских састанака у Поморављу. После седнице Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 23. јуна 1941. године, по директиви је упућен у ужички и чачански крај, за инструктора и организатора устанка. На састанку Окружног комитета КПЈ за Чачк, 5. јула 1941. године донета је одлука о оснивању Чачанског партизанског одреда, а следећег дана уз присуство Бранка Крсмановића и Милана Мијалковића именован је Штаб Чачанског партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“. После овог састанка, Милан Мијалковић и Бранко Крсмановић су 7. јула са члановима Окружног комитета КПЈ за Ужице донели одлуку о оснивању Ужичког партизанског одредаДимитрије Туцовић“. У другој половини јула Мијалковић је одржао састанак при Штабу Чачанског партизанског одреда са члановима Окружног комитета КПЈ и члановима Штаба Крагујевачког партизанског одреда.

Из борбених група никле су чете Ужичког партизанског одреда. Прва ужичка чета „Радоје Марић“ основана је 28. јула 1941. године на брду Татинац изнад Ужица у присуству инструктора Мијалковића. Ова чета на дан оснивања бројала је око 22 борца. Почетком августа извршила је више диверзија у околини Ужица и потом се повукла на логоровање југоисточно од Ужица, на брду Дрежничка градина. Тада је чета већ нарасла на око 40 бораца. Обавештени о месту логоровања партизана, Немци су средином месеца припремали напад. Десетоструко јачи, кренули су ноћу, 17. августа у напад.

Погибија[уреди]

У рано магловито јутро, 18. августа 1941. у сусрет партизанима, кренуо је Милан Михалковић, са водичем младом учитељицом Олгом Ђуровић (1920–1941). Немци су за то време опколили и напали чету. Њих двоје су тада упали у ватру непријатељског стрељачког строја и страдали. Опкољена партизанска чета успела је да се извуче из немачког обруча, а током борбе је погинуло седам партизана.

У „Билтену Главног штаба“ број 4, од 3. септембра 1941. године под насловом „Пали за народ смрћу хероја“ о погибији Милана Мијалковића пише:


За време ослобођења Ужица и постојања „Ужичке републике“, 2. октобра 1941. године организована је сахрана погинулих бораца Ужичког партизанског одреда на гробљу Доварје, а међу њима и Милана Мијалковића.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.[15]

У Јагодини једна основна школа носи име Милана Мијалковића,[16] а у њеном дворишту је 1968. године постављена његова биста, рад вајара Војислава Џелетовића.[17][18] Поред ове, у Јагодини се налази још једна његова биста — испред зграде бившег Комитета, подигнута 1961. године, рад вајара Александра Зарина.[19] Такође, његово име носе и три улице — у Јагодини, Београду и Смедеревској Паланци.[20]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том II, књига I — Билтен Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије 1941—1945. Београд: Војно-историјски институт Југословенске армије. 1949. ISBN. 
  • Ликови револуције. Београд: Просвета. 1962. ISBN. 
  • Жене Србије у НОБ. Београд: Просвета/Нолит. 1975. ISBN. 
  • Поповић Зума, Разуменка (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. ISBN. 
  • Здравковић, Љубица (1988). Народни хероји Светозарева. Светозарево: Завичајни музеј Светозарево. ISBN.