Божидарка Дамњановић-Марковић Кика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
БОЖИДАРКА ДАМЊАНОВИЋ КИКА
Božidarka Damnjanović Kika.jpg
Божидарка Дамњановић Кика
Датум рођења(1920-09-25)25. септембар 1920.
Место рођењаМладеновац
 Краљевина СХС
Датум смрти17. јануар 1996.(1996-01-17) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругДража Марковић
Професијапросветна радница
Чланица КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од9. октобра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Партизанска споменица 1941.

Божидарка Дамњановић-Марковић – Кика (Младеновац, 25. септембар 1920Београд, 17. јануар 1996), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 25. септембра 1920. године у Младеновцу у породици у којој је било четворо деце. Њен отац Ђура био је био железничар, родом из Копљара[1]. Основну школу је завршила у Младеновцу, а четири разреда гимназије у Смедеревској Паланци. До почетка Другог светског рата завршила је и женску (домаћичку) занатску школу и почела да похађа стенографску школу. Када се њена породица преселила у Ваљево, Божидарка је остала да живи у Младеновцу у стану своје куме[1]. Рат је прекинуо њено даље школовање.

Организатори устанка и чланови Комунистичке партије Југославије у Крагујевцу са којима се повезала током лета 1941. године, додељују јој разне задатке везане за подизње устанка које она са успехом обавља. Док је радила на припреми и организацији устанка живела је у Младеновцу скривајући се. Постала је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) крајем јуна 1941. године.

Половином октобра 1941. године добровољно је ступила у Први шумадијски партизански одред, а из њега убрзо прешла у Космајски партизански одред, у којем је примљена у чланство Комунистичке партије Југославије, а затим је постављена за члана Повереништва КПЈ за младеновачки срез. Убрзо је била постављена за секретара Повереништва и члана Окружног комитета КПЈ за младеновачки срез.

Када се Космајски партизански одред, због Прве непријатељске офанзиве немачке окупационе војске и њених савезника, повукао у област Санџака, на територији Космаја остала је једна партизанска чета, која је повремено изводила оружане акције. У свим тим акцијама учествовала је и Божидарка Дамјановић. Од својих сабораца је добила надимак „Кика“. Учествовала је у великом броју борби које су шумадијски партизани водили против Немачке војске, Специјалне полиције, Српске државне страже и четника. Али су, упркос свим тим борбама, често дизане у ваздух железничке пруге, станице, камиони и други објекти.

Током 1943. године постаје супруга Драже Марковића, тада и касније виског функционера СКЈ и СФРЈ. Када је 1943. поново основан Космајски партизански одред, Кика је у њему постављена за заменика политичког комесара. До краја рата је била и у чланству Окружног комитета КПЈ за Младеновац.

После краја Другог светског рата, била је и даље политички активна на следећим политичким функцијама: помоћник председника Комисије државне контроле Народне Републике Србије, начелник Кадровске управе Централног комитета Комунистичке партије Србије и члан Извршног одбора СУБНОРСрбије. Паралелно са политичким активностима на наведеним функцијама је завршила Учитељску школу и од 1952. године радила на месту учитељице, а од 1959. до 1963. године на радном месту директора у једној београдској основној школи. Била је и директор Завода за основно образовање и образовање наставника Социјалистичке Републике Србије.

Од краја Другог светског рата је више пута била изабрана за народног посланика Савезне Скупштине и Народне скупштине СР Србије. Још у току рату почела је се бавити новинарско-публицистичким радом у органу Народног фронта Србије „Глас“ и у „Космајском борцу“. После рата била је сарадник листа „Нови дани“ и бројних других публикација. Написала је биографску књигу „Ја и моји другови“. Добитник је Октобарске награде Града Београда.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 9. октобра 1953. године.

Контроверзе[уреди]

После Другог светског рата, учествовала је у раду Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части формираног 12. новембра 1944. године и на првом заседању овог суда учествовала је у суђењу Жанки Стокић и Сими Пандуровићу .[2]

Постоје и наводи о томе да је била распоређена на радно место учитељице за казну јер је на неком од Титових балова стргла златну огрлицу са врата Милене Дапчевић уз узвик да се они нису зато борили[1].

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. „Нолит”, Београд 1975. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Хероине Југославије. „Спектар“, Загреб 1980. година.

Референце[уреди]