Нацрт:Правни систем Сједињењих Америчких Држава

{{Латинизе|

Правни систем Сједињених Америчких Држава припада породици англосаксонског права. Овај велики правни систем се назива англо-америчко право или систем обичајног права. Он дијели низ карактеристика са правом Енглеске, из које је настао, али је развио низ сопствених карактеристика које га разликују од енглеског права.

Настанак и развој

Англосаксонско право се понекад употребљава као назив за старо енглеско обичајно право које је постојало пре норманског освајања 1066. године. С друге стране, термин „цоммон-лаw" може да означава и само један дио овог система, односно једну врсту правних извора, тј. прецедентно право садржано у судским пресудама. Најзад ни назив англоамеричко право није без недостатка будући да би могло да се помисли да означава право Енглеске и Америке, што није тачно, будући да овом систему припадају и многе друге државе.

Родоначелник англосаксонског правног система је Енглеска, па због тога право Сједињених Америчких Држава, које припада овом великом правном систему, има велики број основних карактеристика енглеског права. Међутим, оно поседује и читав низ сопствених својстава која не карактеришу право Енглеске, као што су, на примјер, постојање писаног устава, федерално уређење и многа друга.

Сједињене Америчке Државе су се развиле из Северноамеричке конфедерације образоване тзв. Члановима Конфедерације и вјечите уније (Артицлес оф Цонфедератион анд Перпетуал Унион), од тринаест енглеских колонија које су уобличене 1722. године. На основу Устава из 1787. године ова конфедерација је прерасла у федерацију. Међутим, правни систем ове земље има доста дугу предисторију која почиње много раније, стварањем првих енглеских насеобина почетком седамнаестог вијека. Прве енглеске насеобине на територији данашњих Сједињених Америчких Држава настале су, како је речено, почетком седамнаестог вијека. У тим колонијама важило је у основи енглеско право. Најранији досељеници на источној обали Северне Америке донијели су са собом неке од основних принципа енглеског цоммон лаw-а. Треба рећи да је у Америци реципиран како цоммон-лаw. Ову чињеницу потврђује и једна одлука енглеског суда из 1608. године у случају Цалвин’с цасе.

Међутим, не би било потпуно тачно тврдити да је право америчких колинија било у суштини енглески цоммон лаw, као ни да је оно било исто у свим колонијама. Већ од почетка постојале су извјесне разлике између енглеског права и права колонија, пошто је свака од њих тежила да развије сопствени друштвени и политички систем. У сваком тренутку право колонија сачињавао је и скуп обичаја од којих су неки били енглески, а неки локални. У седамнаестом вијеку колонисти су се углавном придржавали општих принципа цоммон лаw-а, али, због специфичних околности, то је чињено на један упрошћенији начин у односу на енглеско право. Мада је у колонијама важило енглеско право, примењивана је и нека врста традиционалног права које се изводило из Библије, локални обичаји итд. Већ у седамнаестом вијеку дошло је и до неких покушаја кодификације, који додуше немају много сличности са модерним кодификацијама. Све до краја XVII вијека постојала је општа тенденција ка кодификованом праву, прије него прихватање компликованих и често застарјелих правила енглеског цоммон лаw-а, тако да су закони често радикално одступали од принципа цоммон лаw-а. Развоју америчког права значајан допринос дала је и теорија. Посебно значајна за развој права у овом смислу била је Блекстонова (Блацкстоне) књига Коментари о законима Енглеске (Цомментариес он тхе Лаwс оф Енгланд).

Она је изражавала природноправне идеје, али је исто тако на систематски начин излагала енглеско право. Може се закључити да је у Америци већ врло рано дошло до схватања да је потребно изградити нов правни систем, а не просто извршити пресађивање енглеског права. У овом периоду тешко да може да се говори о рецепцији цоммон лаw-а у правом смислу. Било је врло мало стручне литературе и мало школованих правника . Чак су и судије највиших судова често били лаици. Све у свему, доста је тешко извући неке опште закључке везане за америчко право у периоду прије стицања независности. Могло би се, рећи, да је у овом периоду америчко право имало основна својства енглеског права, али да, ипак, већ у ово вријеме почело да стиче и низ сопствених својстава. Борба за независност почела је захтјевом колониста за признавањем статуса који имају енглески грађани, а не изричитим захтјевом за независношћу. Међутим, ствари су се кретале у правцу независности, тако да је 1776. године донијета Декларација о независности базирана на идеји о природним правима. Државна идеологија формулисана је у Декларацији о независности: људска права, народни суверенитет, право народа на револуцију. Идеја људских права преузета је из, тада утицајне, природно-правне теорије у Европи, посебно Јохна Лоцка о три природна права: живот, слобода, власништво. На темељима ове Декларације дошло је до одвајања колонија од Енглеске. Крајњи исход овог процеса било је стварање конфедерације, у оквиру које је свака држава задржала своју сувереност и независност и започела изградњу сопственог правног система. Након доношења Декларације о независности 1776. свака савезна држава је приступила доношењу сопственог устава. Пошто је временом сазрела идеја о потреби стварања чвршће заједнице (разлози су били како политичке тако и економске природе), 1787. године сазвана је Уставна конвенција у Филаделфији чији је задатак био да припреми амандмане на Чланове о конфедерацији. Међутим приступило се, у ствари, усвајању новог устава. Током рада Конвенције испољила су се два супротна приступа: унитарни који је заступала Вирџинија и конфедерални Њу Џерсија. Конектикат је изнио компромисни приједлог који је помирио ова два захтјева, тако да је 1787. усвојен Устав који је ратификован наредне године, да би овим уставом Сједињене Америчке Државе биле организоване као прва модерна федерација. Раскид са Енглеском, међутим, није значио и раскид са цоммон лаw-ом. Америчко право је и даље у основи остало везано за традицију енглеског права. Једино је у Луизијани преовладавао другачији правни систем. Луизијана је првобитно била француска колонија и њен правни систем је био под јаким утицајем европскоконтиненталног права. У периоду између настанка Сједињених Америчких Држава и времена грађанског рата 1861-1865, који се сматра формативним периодом америчког права, посебно значајно постигнуће представља коначно прихватање цоммон-лаw-а. У овом периоду је извршена је децентрализација правног система, као и формирање кривичног права и кривичног поступка.

Уочи и после грађанског рата постало је јасно да је цоммон-лаw побједио. Након грађанског рата долази до наглог развоја права посебно у областима које цоммон лаw није регулисао.

Основне карактеристике

Уставом из 1787. године успостављен је федерални систем државног уређења. Сходно томе, нека овлашћења дата су савезној власти, док су остала остављена државама чланицама. Државна власт у Сједињеним Америчким Државама је организована на релативно досљедно спроведеном принципу подјеле власти. Националну (савезну) власт чине законодавна, извршна и судска власт, међусобно повезане и преклапајуће, премда засебне и које треба да контролишу и држе у равнотежи једна другу. Свака држава чланица има устав паралелан савезном уставу. Свака држава-чланица има своја организацију, гувернера, законодавну, извршну и судску власт. Оне имају опсежне функције са обимном административном организацијом. Законодавни орган на савезном нивоу је Конгрес, који се састоји од Сената и Представничког дома. Сенат се састоји од по два представника (сенатора) из сваке државе чланице, изабраних на шест година, од чега се једна трећина мења сваке двије године. Функционише углавном кроз већи број сталних одбора. Представнички дом је сачињен од представника изабраних на непосредним изборима на период од двије године, при чему је број представника сваке државе базиран на њеном броју становника. У Сједињеним Америчким Државама постоје двије главне политичке партије, Демократска партија и Републиканска. Конгрес је овлашћен да уводи порезе, позајмљује новац, регулише међудржавну трговину, објављује рат и регулише сопствени поступак.

Извршна власт

На челу извршне власти налази се Предсједник Сједињених Америчких Држава, који је шеф државе, државни поглавар и главнокомандујући оружаних снага. Његове дужности укључују утврђивање унутрашње и спољне политике, руковођење својом политичком партијом. Формално он нема право законодавне иницијативе, али треба додати да периодично обраћање Председника Конгресу фактички има значај приједлога закона. Предсједник обавља своје функције уз сарадњу извесног броја функционера које сам именује и који сачињавају Кабинет. Чланови кабинета не представљају владу каква постоји у парламентарним системима, пошто су у пуној зависности од Предсједника и не представљају посебан државни орган. Сваки члан Кабинета се налази на челу одговарајућег ресора државне управе, као што су спољни послови, финансије, одбрана итд. Треба додати да велики дио ових функција врше и предсједникови помоћници ван Кабинета. Чланови Кабинета, иначе, нису чланови Конгреса.

Правосудни систем

Главна одлика правног система Сједињених Америчких Држава-а је дуализам федералних и државних судова. Савезно судство је тростепено. Постоје окружни судови као судови првог степена, затим апелациони судови који суде у другом степену и Врховни суд као највиша судска инстанца. На савезном нивоу постоје и специјализовани судови са посебном надлежношћу, као што су царински суд, апелациони војни суд, порески суд, итд. Посебни значај има Врховни суд Сједињених Америчких Држава. Ово је једини суд који је установљен непосредно Уставом. У свом саставу има девет судија, које именује Председник Сједињених Америчких Држава на основу сагласности Сената. Треба рећи да се у пракси врло ријетко дешава да Сенат ускрати своју сагласност. Приступ Врховном суду је ограничен, будући да Врховни суд може да одбије разматрање одређеног случаја ако га сматра недовољно правно значајним. Савезни судови су надлежни у свим случајевима покренутим на основу уставом предвиђеним случајевима који се тичу амбасадора, у морнаричким и поморским случајевима, споровима у којима су Сједињене Америчке Државе једна страна, споровима између двије или више држава чланица, између државе и држављанина неке друге државе, као и извјесним другим случајевима. Случајеви из претходно наведене групе потпадају под федералну надлежност, уколико закони тако налаже, а у неким случајевима надлежност је конкурентна судовима савезних држава. Врховни суд има изворну надлежност у случајевима који се тичу амбасадора и у споровима у којима је једна од страна држава. У одређеним случајевима има апелациону надлежност у односу на савезне окружне судове и у односу на све судове држава чланица у случајевима у којима се ради о правима предвиђеним савезним прописима.

Испод Врховног суда налазе се апелациони судови са посредном апелационом надлежношћу. Налазе се у дистрикту Колумбија као и у других десет округа, одн. група држава и имају апелациону надлежност у односу на окружне судове Сједињених Америчких Држава.

Подјела

Сваки правни систем може се подјелити у различите категорије. Како ће класификација бити извршена зависи од низа чинилаца, како од традиције, степена развијености система, тако и од преовлађујућих схватања у правној науци. Известан степен арбитрерности и непрецизности готово увек прати сваку класификацију. У америчком праву постоје одређени проблеми који су пратили све покушаје класификације права. Као прво, један од разлога лежи у томе што у овој земљи не постоји никакав свеобухватан план кодификације који би био основ за одређен систем класификовања права. Даље, чињеница да је америчко право прецедентно право довела је до једног практичног и емпиријског приступа праву, а не теоријског и апстрактног. Ово озбиљно омета покушаје уопштавања. Најзад, у свим гранама права преовлађују заједнички методи и технике што онемогућава развој аутономних области права. У овом систему не постоје посебни судови који се баве одређеним великим гранама права, што је случај у европскоконтиненталном праву. Ипак, и у америчком праву постоје одређене прихваћене категоризације права. Овде је најважније поменути три основне подјеле: подјелу на цоммон лаw и еqуитy, материјално и формално право (поступак), и на јавно и приватно право. Подјела на цоммон лаw и еqуитy, првобитно преузета из енглеског права, данас нема значај који је некада имала. Треба додуше рећи да је ово разликовање изгубило практични значај и у самој Енглеској, тако да више не постоје посебни судови који при одлучивању примењују цоммон-лаw, односно еqуитy. I у Сједињеним Америчким Државама нестале су разлике у судском поступку пред савезним судовима као и пред судовима велике већине савезних држава. Подјела материјалног права на јавно и приватно, нема већи практичан значај, будући да не постоје посебни судови надлежни у јавноправним и приватноправним стварима. Кривично право има извјесних специфичности у погледу судског поступка. Не постоји подјела приватног права на грађанско и трговачко. Ипак подјела на јавно и приватно право има одређени значај и позната је америчким правницима. Сматра се да јавно право обухвата она права која се остварују у оквиру управног поступка, док се приватно право односи на она права чије је остварење препуштено слободној вољи у поступку пред редовним судовима.

С друге стране, о јавном праву се обично размишља као о грани права која се односи на функционисање државних органа и којом се уређују односи између државе и грађана, док би приватно право била област која регулише односе међу појединцима. Није спорно да би уставно и управно право спадали у област јавног права. Ту би спадало и радно право, прије свега они радноправни односи који су регулисани државним прописима, као и кривично право. Приватно право обухвата већи број правних грана и у већој мјери је исцјепкано него што је случај у европскоконтиненталном праву. Тако, оно што се у европскоконтиненталном праву назива грађанским правом у Америци се дијели на уговорно право ( облигационо ), накнаду вануговорне штете (лаw оф тортс), породично право, својинско право, право банкарских трансакција итд. Важнија је подјела на материјално и формално право, подјела која је, иначе, позната и у другим правним системима. У поступак спадају кривични и грађански поступак. У поступак спадају и доказни поступак који регулише извођење доказа у поступку пред судом и представља посебну грану права.

Уговорно право обухвата правну и пословну способност, форму уговора, понуду и прихват понуде, основ чинидбе, грешку и превару, законитост, тумачење уговора, извршење и услове извршења, испуњење уговора, извршење уговора судским путем итд. Углавном, уговорно право не познаје разликовање између појединих врста уговора било по предмету уговора, било по својствима уговорних страна. Регулисање уговорних односа је првенствено у надлежности држава чланица, међутим, од државе до државе уговорно право се врло мало разликује. Највећим дијелом материја уговора је регулисана прецедентима, међутим јача је тенденција регулисања уговора законима. Накнада вануговорне штете (лаw оф тортс) обухвата грађанскоправне деликте који не представљају кршење уговора, а који угрожавају личност, имовину, углед или друштвени или трговачки положај. Штета се може поделити у две категорије зависно од тога да ли је штета причињена намјерно или из нехата. Постоји и посебна врста штете проузрокована клеветом. Својинско право је у великој мери регулисано локалним прописима, тако да су разлике између појединих држава чланица знатно веће него што је случај са уговорима и накнадом вануговорне штете. Трговачко право нема оне карактеристике које одликују трговачко право у многим европско континенталним системима. Прије свега, у Сједињеним Америчким Државама не постоје посебни трговачки судови, већ се трговачки спорови ријешавају пред редовним судовима. Исто тако, концепција о трговцима као посебној врсти субјеката непозната је у Сједињеним Америчким Државама.

Трговачко право и његово регулисање је првенствено у надлежности држава чланица, мада је Конгрес овлашћен да доноси законе који се односе на трговину између држава чланица. Грађански поступак карактеришу два основна обележја. То је првенствено контрадикторни, а не истражни поступак. Друго, велики значај има институција пороте чија је функција одвојена од функције судије. У почетку државе чланице су прилагођавале своје процесно право енглеском праву, али одређени недостаци енглеског процесног права навели су америчке правнике да ову материју детаљније регулишу законским прописима, тако да је данас ова материја регулисана одговарајућим законима као и општим правилима поступка које доносе сами судови, посебно врховни. У области јавног права, како је речено, спадају уставно право, управно право, радно право, кривично право итд.

У изворе уставног права поред устава спадају и одлуке Врховног суда којима се тумачи устав, као и уставни обичаји. Управно право се бави питањем надлежности и поступка државних органа који не спадају ни у законодавну ни у судску власт, а који утичу на приватне интересе путем својих одлука или прописа. Најважнији дио управног права односи се на регулисање функција управних органа, као и на судску контролу управе. У изворе управног права спадају одредбе устава које се односе на управу, одговарајући закони, прецеденти, правилници и одлуке управних органа итд.

Кривично право Америке потиче из енглеског кривичног права које је у то време било углавном садржано у прецедентима. Међутим, оно је данас највећим дијелом садржано у законима. Свака држава чланица има сопствене кривичне законе, а савезна власт, која не располаже општим законодавним овлашћењем у области кривичног права, је донијела је низ кривичних закона у оним областима у којима је надлежна, на примјер у области трговине, пореза и пошта. Само мањи број држава донио је релативно потпуне кривичне законе у оквирима своје надлежности, тако да је дуго времена регулатива у овој области била мањкава.

1962. године Амерички правни институт је ради поправљања ситуације израдио Модел кривичног законика. Овај Модел закона извршио је значајан утицај како на савезно кривично право, тако и на кривично право држава чланица. Кривични поступак је под много већим утицајем савезног устава и устава држава чланица него што је то грађански поступак. Кривични поступак је превасходно регулисан законима који се знатно разликују од јурисдикције до јурисдикције.

Кривични поступак у Америци је претежно акузаторске природе. У поступку најважнију улогу има тужилац, а не судија што је својствено инквизиторском поступку. Сам поступак током суђења се не разликује много од оног у грађанском поступку. Као и у грађанском поступку свједоци се испитују један за другим. Свједоци се испитују један за другим и при том нема суочавања. Оптужени има право да свједочи и то као и сваки други свједок, али се на то не може приморати.

Закон о грађанским правима из 1964. године

Закон забрањује противправно разликовање на основу расе, боје коже, вјероисповијести, пола и етничког порјекла. Иако су одредбе Главе VII пре свега усмјерене на заштиту припадника оних група које су традиционално изложене дискриминацији, у случају Мкдоналд против Санта Фе Транспортејшн Ко. (МцДоналд в. Санта Фе Транспортатион Цо.), Врховни суд САД наглашава да Глава VII забрањује свако неоправдано разликовање по основу расе и осталих набројаних основа, како црначке и других мањинских заједница тако и припадника бијеле већине.

Стање криминалитета у САД

Криминалитет се традиционално сматра једним од највећих социјалних проблема америчког друштва.

Омиљени начин за илустровање стања криминалитета у САД је коришћење „часовника злочина“ као показатеља. Тај начин популарног приказивања података, који се у криминолошкој литератури често критикује као прикривени начин манипулисања страхом грађана од криминалитета. Према подацима из 2002. године по једно кривично дијело које се евидентира вршено је на сваке три секунде. Неко од насилничких кривичних дијела на сваких 22 секунде, од тога: убиство на сваких 32 минута, силовање на 5 минута, а тешка тјелесна повреда на сваких 35 секунди. Што се тиче дијела против имовине, она су просјечно вршена на сваке три секунде, од чега: разбојништво сваког минута, провална крађа на 15 секунди, обична крађа на 4,5 секунде, а крађа моторног возила на сваких 25 секунди.

Много поузданији начин приказивања стања криминалитета у САД су подаци изражени у апсолутним и релативним бројевима који не подразумевају овакав вид драматизације. Ради се о фактима садржаним у Јединственим извештајима о криминалитету (Униформ Цриме Репортс – УЦР), Националном систему извештавања о криминалним догађајима (Натионал Инцидент-Басед Репортинг Сyстем – НИБС), Прегледима виктимизације (Вицтимизатион Сурвеyс – ВЦ) и Студијама самооптуживања (Селф-Репорт Студиес – СРС),

Јединствени извештаји о криминалитету (УЦР) су најпознатије и најраширеније средство за приказивање стања криминалиета у САД. Једном годишње их објављује Федерални истражни биро (ФБИ) и обухватају податке прикупљене у 17.000 америчких градова, а сматра се да обухватају дјела која се тичу око 93% цјелокупне популације САД. У УЦР се обавезно уносе подаци о само осам кривичних дијела– по четири насилничка (убиство, силовање, разбојништво и тешка тјелесна повреда) и исто толико дјела против имовине (провална крађа, обична крађа, крађа моторног возила и паљевина), док се остала дјела не морају унијети у евиденцију. Основна замјерка овом облику евидентирања је да се у, у ситуацијама када једно лице истом приликом изврши више различитих кривичних дјела (или му се за више дијела једновремено суди – стицај) у УЦР се налази само податак о једном и то најтежем извршеном дјелу.

Национални систем извјештавања о криминалним догађајима (НИБС) развијен је како би се ријешио управо овај проблем. Од 1998.године развија се овај модел приказивања података о криминалитету који, још није прихваћен у свим државама које чине САД, али се сматра да ће бити далеко погоднији од УЦР. У његовој евиденцији налазе се подаци о двије групе дјела.

У првој групи биљеже се сви познати случајеви извршења следећих кривичних дјела: паљевина, тјелесне повреде (сви облици), подмићивање, провална крађа, фалсификовање, вандализам, дијела у вези са наркотицима, проневјера, изнуђивање, превара, дјела у вези са коцкањем, убиства, отмица, крађа, дјела у вези са порнографијом, проститицијом, азбојништво, сексуални деликти (уз примјену насиља и без ње), прикривање и дјела у вези са кршењем закона о ватреном оружју.

У другој групи су остала кривична дјела која се евидентирају само ако је њихов учинилац ухапшен.

Прегледи виктимизације (ВЦ) и Студије самооптуживања (СРС) су методи за проучавање тамне бројке и њима се настоји стећи представа о размјерама нерегистрованог криминалитета. Прегледи виктимизације су у САД уведени 1968. године и у међувремену је развијена чак четврта генерација тих истраживачких техника.

Данас се углавном обављају путем комјутерски подржаних телефонских интервјуа (Цомпутер- Ассистед Телепхоне Интервиеwс – ЦАТИ) и на најразличитије начине се настоје превазићи основне концептуалне мањкавости овог метода. Без обзира на приговоре који им се могу ставити, прегледи виктимизације дају драгоцјене информације о стварно извршеном криминалитету. Стевен Баркан тако истиче да је, према подацима за 2002. годину број дјела пријављених полицији од стране жртава знатно мањи од половине (42,1%). Студије самооптуживања су још непоузданије истраживачко средство, код кога у највећој мјери зависимо од воље респодента да искрено одговори на постављена питања. Осим тога, као и код претходног метода, њиховом примјеном нећемо доћи до података о размјерама неколико веома опасних типова криминалитета: о кривичним дјелима „бијелог оковратника“, организованом кримиалитету, деликтима везаним за наркотике, али и о онима која се односе на проституцију и коцкање.

Карактеристике америчког затворског система

Затворски систем Америке је организационо сложен, са више надлежности и са веома великим бројем установа. Подељене надлежности између федералне, државне и локалне власти, са једне стране и мноштво врста и типова затвора, са друге стране, чини овај затворски систем компликованим и нејединственим. Зато и постоје необјашњиве разлике у условима, стандардима, начину постојања и сличним питањима од државе до државе

У Сједињеним Америчким Државама се, крајем 2006. године, у затворима налазило 2.333.331 лице, или сваки 98. становник, што је највећи број затвореника у односу на број становника у свијету. Из године у годину број затвореника се увећава у просјеку за 3,7%. Последњих година запажена је тенденција повећања затвореника у федералним и државним затворима, а смањења у локалним због недовољних средстава на нивоу локалне заједнице. Као реакцију на перманентно повећање затвореника и на све израженију опасност за општу безбједност грађана, у Америци се развија идеја тзв. супер-максимално-безбједан-затвор (супер-маxимум цустодy) или скраћено супермаx. Ти затвори се описују као „казнионе будућности“ које треба да послуже сврси оштријег кажњавања оних који су превише насилни или који не смију бити смјештени међу уобичајену затворску популацију.

Амерички затворски систем је изданак британских и континенталних идеја и праксе које су се развиле у оквирима политичке идеологије и структуре америчког Устава. Успостављањем локалних власти у америчким колонијама образоване су и тамнице по британском моделу, са свим својим недостацима и проблемима. Пенсилванија је била једина колонија за коју постоје подаци о пракси затварања као начину кажњавања. Када је Вилијем Пен (Wиллиам Пенн) примио на дар земљу која ће постати Пенсилванија, завјетовао се да ће остварити квекерску идеју хришћанске државе. Убрзо по доласку, Пен и његови пријатељи су одржали свечану скупштину на којој су донијели Велики закон из 1682 . Закон је имао за циљ, поред осталог, да:

а) професионалном обуком и радним навикама спријечи злочин;

б) укине смртну казну за све деликте изузев за убиство;

в) да обезбједи тамницу која ће бити изграђена по узору на поправилишта и домове за притвор у коју ће се упућивати лица која су извршила било које дјело изузев убиства.

Пеново интересовање за затворе је последица његовог честог затварања, усљед његове побуне против праксе енглеске цркве. После изласка из затвора Пен је обишао Европу и посјетио радне домове у Холандији који су на њега оставили снажан утисак због пружања прилике скитницама и дужницима да у затворима раде уместо да воде залудан живот. То европско искуство је код Пена учврстило увјерење да рад треба да буде значајан вид казне, а да злочин треба спријечити оспособљавањем преступника за неко занимање. Пен 1682. године подиже тамницу у виду кавеза. Упркос квекерским идеалима, прва тамница која је подигнута у Филаделфији је жигосана као ругло 1718. године. Након доношења кривичног законика, започета је изградња новог каменог затвора. Ова рана филаделфијска тамница је била прва установа намјењена затварању осуђених злочинаца. Многи су се грађани, ишчуђавали што су у исте просторије смјештани и мушкарци и жене, деца, болесни, заражени и сл. Услови и поступање са осуђеницима су били врло лоши, али је то ипак престављало корак ка хуманијем поступању са затвореницима. Лоши услови су изазвали реакцију квекера Ричарда Вистера (Рицхард Wистер) да о свом трошку објезбеђује дио хране за затворенике, а уочи револуције, он и њему слични филантропи основали су Филаделфијско друштво за помоћ сиромашним затвореницима. Врло брзо Филаделфија је била под контролом Британаца, па су тиме и тамнице припадале Британцима који су примјењивали своје законе и правила. Препорукама законодавног тијела из 1790. године саграђена је блок ћелија за окореле криминалце у улици Валнут гдје се налазила позната тамница која је проглашена државним затвором. Тај блок ћелија назван је казненим заводом и он је постао први, у савременом смислу речи, блоковски затвор у Америци.

Џон Хауард и Џереми Бентам, под утицајем европских хуманиста, посјетили су већину европских затвора и били су јако разочарани ниским стандардом и условима у затворима. Хауард је одмах покренуо снажну акцију за реформу затворског система, али и реформу казненог система. Неспорно је да је на Хауарда и Бентама најјачи утисак оставио белгијски затвор у Гану, па је тако Бентам ангажовао свог брата архитекту да изради планове за пројектовање затвора у Русији који, нажалост, због сукоба са Турском никада није реализован. После америчке револуције, поједине државе су озбиљно приступиле изградњи сопствених казнених система. Како се земља ширила, економски јачала и политички представљала јаку државу, тако се све више развијао федерални казнени систем. Затварање као начин кажњавања, како су га установили квекери, постало је узор поступања у свим случајевима, осим код деликата који повлаче смртну казну (нпр. убиство, издаја).

У првим деценијама XIX вијека амерички затворски систем карактеришу врло лоши смјештајни и хигијенски услови, непостојање критеријума за одвајање осуђеника, велика пренатрпаност, слаба или никаква здравствена заштита од заразних епидемија. Такво стање довело је до интензивног предузимања мијера од стране државе на изградњи нових и адаптацији постојећих затвора, одвајање здравих од болесних затвореника, а касније и вршење других класификација. У Масачусетсу је учињен значајан покушај да се затвореници разврставају у три категорије, према понашању и општем ставу. Истовремено је уведена и основна настава. У појединим затворима се покушавало са религијском наставом, што је у то време представљало велики напредак. У федералном периоду америчког затворског система појавила се идеја о затвору са посебним ћелијама као идеалан начин изградње затвора што је, према многим пенолозима, преломни период у схватању затворске архитектуре.

Период раног америчког затвора (1790-1830) карактерише заједничко издржавање затворске казне свих категорија лица лишених слободе, јако лоши смештајни, хигијенски и други услови, неадекватне зграде у којима су смјештени затвори, то све је последица схватања казне као одмазде за учињено дјело. Затвореници су изнајмљивани за рад разним занатлијама, али су осуђеници коришћени за рад и у корист државе. Већ у овом периоду било је идеја о затворима са посебним ћелијама.

Период пенсилванијског и обурнског затворског система (1830-1870) карактерише увођење засебних затворских јединица (ћелија) за све преступнике. Сматрало се да ће се раздвајањем затвореника, једном врстом изолације, уз вјерске службе, они покајати и променити. Упркос таквим добрим намјерама и оптимистичним очекивањима, последице су биле лоше. Депривације су код многих затвореника доводиле до менталних поремећаја, а поврх тога, трошкови одржавања оваквог система били су огромни. Ипак, ова реформа је имала дуготрајне ефекте на затворски систем. Затвореници још увек више времена проводе у својим ћелијама, а идеја о затварању као облику казне остаје.

У исто вријеме, развијан је још један систем, у државном затвору Обурн у Њујорку. Овај затвор је отворен 1817. године и у њему је примењивана мјера рада у потпуној тишини, док су током ноћи затвореници били одвојени. Рад затвореника је смањио трошкове одржавања у Обурну, али је систем био корумпиран, док се о затвореницима говорило као о робовима.

Период поправног система (1870-1900. година) појавио се као резултат истраживања Џона Хауарда затвора и услова у затворима. Та истраживања представљала су подстицај за реформу затвора и затворских система и елиминисање уочених недостатака постојећег система. Хауард уводи нови израз „казнени завод“ (казнено-поправни завод ), чиме се потенцира да су те установе места на којима је могуће да се осуђеници замисле над недјелима која су учинили, покају и поправе. У ствари, период поправног система заступа реалан и достижан концепт поправљања учинилаца кривичних дијела. Као резултат таквог схватања кажњавања у адаптацији и изградњи затвора значајна пажња се посвећује и другим просторима који су у функцији потреба затвореника, па се тако граде заједничке просторије, капеле, као и блокови са више ћелија.

Од 1870. до 1900. године трајала је ера у развоју затворског система коју су карактерисали курсеви за стручно оспособљавање и образовање, условно отпуштање и раздвајање малољетника од одраслих преступника. Овај период је познат и као реформаторска ера која се подудара са прогресивном ером у области америчке политике. Овај приступ је у већој мјери карактерисала брига о томе шта је најбоље за саме осуђенике, а посредно и за шире друштво.

Период раног индустријског затворског система (1900-1935) карактерише увођење радних програма у затворе. По теорији о кажњавању која је у то вријеме доминирала у Америци, људи се у затвор шаљу на тежак рад као казну, а не за казну. Суштина боравка у затвору је само рад и остварење дохотка, а све друге активности нису имале никакав значај у процесу поступања са затвореницима. Релативно брзо се увидјело да такав приступ није ни у чијем интересу, те да се са таквом праксом мора прекинути. Ефекти радног ангажовања осуђеника су почели да се губе и после неколико деценија приватна предузећа нису више могла да користе услуге јефтине радне снаге, а почетком 20-их година XX вијека почело је да се указује на лоше поступање са затвореницима. Реаговања јавности довела су до усвајања Хјус-Куперовог закона (Хаwес-Цоопер Ацт) 1929. године као и Ахарст-Самнерсовог закона (Асхурст-Сумнерс Ацт) из 1935. године. Ова два закона су ефикасно ограничила институцију затворског рада. Развој током раног XX века окончао је идеју о системима казненог третмана, која је постала ствар прошлости. Неки концепти, попут оног из Обурна, током овог периода су елиминисани.

Нови затворски систем у Америци обухвата период од 1935. до 1960. године. Карактерише га разврставање затвора за различите врсте затвореника. Прије тог периода, готово сви затвори су били установе са максималним мјерама обезбјеђења. Од 1940. године изграђена су само два затвора опасана зидинама, али је отворено много установа са минималним мјерама безбједности. У том периоду донијети су веома значајни међународни документи који уређују стандарде поступања са осуђеницима.

Савремени рехабилитационо-реинтеграциони затворски систем (од 1960. године - до данас) карактерише тенденција наглашавања рехабилитације и експериментисање са концепцијом корекције у заједници, која се огледа у томе да затвореници преко дана раде у локалној средини, а ноћу се враћају у затвор. Ови поступци су наишли на прихватање, а стручњаци из области друштвених дисциплина били су задовољни оваквим развојем, јер је нагласак стављен на психологију затвореника и почели су процеси рехабилитације.

Током 1975. године ситуација се значајно промјенила захваљујући студији која је обухватила 240 програма рехабилитације који су се спроводили у америчким затворима. Студија је показала да стручно оспособљавање, вођено савјетовање и психотерапија мало утичу на стопу рецидива. Данас се највећи број пенолога слаже да рехабилитација није валидан мотив за смјештање некога у затвор. Мада су примењивани различити приступи процесу рехабилитације, студија из 1975. године је показала да ниједан од њих није функционисао у оној мјери и циљу за који је био створен.

Од 80-их година XX вијека затворски систем покушава да интегрише најбоље идеје из свих периода развоја затворског система. У великој мјери због побуне у затвору Атика (1971. године) многи су забринути због стандарда живота у затворима, али највећи дио јавности жели више сигурности и заштите од насиља. Можда је због тога највећи број затвореника у затворима са максималним мјерама безбедности, док тек сваки десети борави у затворима са минималним мерама обезбеђења. То говори и о даље присутном страху јавности од насиља и злочина.

САД имају највећу стопу затвореника у свету. Она је последица високе стопе криминала и изречених осуђујућих пресуда, тако да данас, више него икада раније, затвори преузимају највећу одговорност за одржавање реда и заштиту друштва. Проблеми данашњег америчког затворског система углавном су добро познати: насиље је све присутније, погоршано и усљед чињенице да је затворска популација веома велика. Услови који данас постоје несумњиво утичу на будући развој затворског система, али и на неке мјере које се већ предузимају. Затворска популација постаје озбиљан друштвени проблем, јер се у затворима интензивно формирају и организују озбиљне банде и гангови који, поред угрожавања безбједности унутар затворског система преузимају контролу над организованим бандама на слободи и воде послове из затвора. Тренутно је у Америчким затворима најпознатија веома опасна неформална организација под називом “Аријевско братство” која у значајном обиму контролише затворски систем, организује и контролише дистрибуцију дроге унутар затвора, али у значајном обиму и изван затвора. Та групација дјелује у свим затворима у Америци. Организатори постају веома богати и утицајни, а њихова „војска” веома сурова и агресивна. Често изазивају озбиљне сукобе који имају жртве како међу осуђеницима, тако и међу стражарима. Сваке године на десетине затворских стражара страда од напада затвореника.

Насиље у породици:доместиц виоленце и/или фамилy виоленце

На почетку би ваљало расправити дилему везану за тумачење ова два појма, која се у српском језику тумаче на исти начин насиље у породици. Управо због тога се у српском правном систему заштите од насиља у породици појављује и проблем са захтевима за ширим тумачењем породице, односно њених чланова. Дакле, доместиц виоленце за синоним има споусал абусе, односно брачно насиље, али се сагледава и шире као насиље над партнером (инитмате партнер абусе), најчешће партнерком, било да је реч о брачној или ванбрачној заједници или интимној (емотивној и/или сексуалној) вези (тзв. датинг виоленце), садашњој или бившој, хетероскексуалној или хомосексуалној. Суштина јесте у томе да се овај облик насиља везује за тип везе који постоји између одређених лица, односно насилника и жртве, а то је интимна релација (инитмате релатионсхип). Посебна канцеларија у оквиру Министарства правде САД која се бави проблемом насиља над женама дефинише насиље у породици (доместиц виоленце) као “модел злостављачког понашања у које било којој вези користи један партнер како би остварио или задржао контролу над другим партнером”. У ширем тумачењу, то може бити и релација коју карактерише повјерење и зависност која постоји и између родитеља и дјеце. У случају да веза више не постоји, али насиље јесте у вези са њеним ранијим постојањем, нема разлога да се овим лицима (најчешће бившим партнеркама) не пружи заштита (обично од прогањања – сталкинг). Насиље у породици (фамилy виоленце) би било насиље које се дешава између чланова породице што подразумева обично ужи круг лица. Разумије се, тешкоће у тумачењу воде и тешкоћама у остваривању заштите од насиља за она лица која се не сматрају породицом.Битна карактеристика америчког одговора на насиље у породици јесте његово креирање и развијање управо према налазима истраживања ове појаве и захтевима покрета оних који ову врсту насиља трпе. Тако се насиље у породици (у смислу у коме је дефинисано, као доместиц виоленце – партнерско насиље) сматра првенствено насиљем над женама у породици, односно интимној, партнерској вези. Насиље се може манифестовати као физичко, сексуално, емоционално, економско и/или психолошко насиље. То су понашања која су претећа, манипулативна постиђујућа, која застрашују, понижавају, изолују или присиљавају другога.

Закон о заштити жена од насиља који је заправо дио обухватног Закона о контроли насилничког криминалитета (његово IV поглавље) из 1994. године. Овај закон, који иначе акцентује превентивне активности, један свој дио посвећује насиљу над женама у породици (Тхе Сафе Хомес фор Wомен Ацт) и у тим оквирима релоцира новац на склоништа за жене жртве насиља, националну СОС линију, али и на подстицање политике хапшења насилника у оквиру опште препоруке да се насиљу над женама у породици приступа као озбиљном криминалном феномену. Он одређује и да се заштитне мјере једне државе морају спроводити у другој, а у федерални Закон о доказима уводи забрану истраживања сексуалне прошлости оштећене приликом унакрсног испитивања које спроводи одбрана у поступцима који се воде за силовање (тзв. рапе схиелд лаw). У Закон је 2000. унијета дефиниција датинг виоленце како би се заштита пружила и женама које су (или су биле) у емотивној или сексуалној вези, што се процењује на основу дужине везе, њене природе и учесталости контаката између партнера. Борба против ове врсте насиља и то у оквирима тинејџерске популације (теен датинг виоленце) је заоштрена приликом измјена Закона о насиљу над женама 2005. године. Занимљиво је и то што се као посебна врста насиља третира и прогањање (сталкинг) које се дефинише као модел понашања које подразумева понављану, а нежељену пажњу, узнемиравање, контактирање или друго понашање усмерено ка одређеној особи које код ње ствара осећај страха (понављана, нежељена, непријатна комуникација путем телефона, поште или интернета, понављано остављање или слање нежељених поклона или цвијећа, праћење или сачекивање жртве у кући, школи, на послу, постављање или ширење гласина о жртви путем интернета, прибављање информација личне природе о жртви ангажовањем детектива, праћењем жртве, преко њених пријатеља или познаника или на друге начине, итд. Када су у питању активности на федералном нивоу, треба поменути и активности Националног савјетодавног комитета за насиље према женама који се стара о примјени Закона о насиљу према женама, саставља извештаје и препоруке, а коме предсједавају амерички државни тужилац и државни секретар за здравство. Са стране цивилног сектора, против насиља над женама у породици бори се (још од 1966. године) Национална организација за жене која броји 500,000 активисткиња и активиста феминистичке оријентације и има изузетан утицај на креирање државног одговора на насиље над женама.Ту је и нешто касније (1978. године) основана Национална колација против насиља у породици која је такође утицајна у сфери супротстављања насиљу над женама (и дјецом), посебно у породици.