Десничарски популизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Бивши председник Бразила Жаир Болсонаро и бивши председник САД Доналд Трамп су водеће фигуре десничарског популизма
Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Десничарски популизам је политичка идеологија која одбацује тренутни политички консензус и често комбинује индивидуализам, етноцентризам и анти-елитизам. Сматра се да је популизам због свог обраћања обичном човеку насупрот елитама.[1] У Европи, десничарски популизам је израз који се користи да опише групе, политичаре и политичке партије обично познате по својој опозицији имиграцији,[2] нарочито из исламског света[3] и, у већини случајева и еуроскептицизму.[4] Десничарски популизам у Западном свету је обично повезан са идеологијама као што су Нови национализам,[5][6] анти-глобализација,[7] нативизам,[8][9] протекционизам[10] и опозиција имиграцији.[11]

Традиционални десничарски погледи као што су опозиција повећању подршке држави благостања и шема о "раскошнијој али и рестриктивнијој домаћој социјалној потрошњи" су такође описане под десничарским популизмом и понекад их називамо шовинизам благостања.[12][13][14]

Од 1990-их десничарског популистичке странке постају заступљене у законодавству различитих демократија укључујући Канаду, Норвешку, Француску, Израел, Пољску, Русију, Румунију и Чиле, и улазе у коалиционе владе у Швајцарској, Аустрији, Холандији, Новом Зеланду, Италији,[15] Израелу и Пољској.Иако су екстремни десничарски покрети у Сједињеним Државама изучавани одвојено, где се они обично називају "радикална десница", неки писци их разматрају као исти феномен.[16] Десничарски популизам у Сједињеним Државама је такодје блиско повезан са палеоконзерватизмом.[17] Десничарски популизам се разликује од конзерватизма, али неколико десничарско-популистичких странака имају своје корене у конзервативним политичким партијама.[18] Друге политичке странке имају везе са фашистичким покретима насталим у време међуратног периода када су италијански, немачки, мађарски, шпански и јапански фашизам дошли на власт.

Од раних 2010-их десничарско-популистичким покретима као што су Национални фронт у Француској, Странка за слободу у Холандији и Странка за независност Уједињеног Краљевства, почиње да расте,[19][20] великим делом због повећања опозиције имиграцији са Блиског Истока и Африке подижући еуроскептицизам и незадовољство у економску политику у Европској Унији.[21] Политички погледи председника Доналда Трампа у 2016. години резимирани су од стране стручњака као десничарско-популистички[22] и националистички.[23][24]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Класификација десничарског популизма у једну политичку породицу показала се тешком, и није сигурно да ли смислена категорија постоји, или је то само група категорија, по којима се странке разликују у идеологији, организацији и лидерској реторици. Такодје, супротно традиционалним странкама, оне не припадају интернационалним организацијама сродних партија, и не користе сличне термине да опишу себе.[25] Једина истоветност је да су оне више десничарске од осталих политичких партија на "лево или десно" оси.[26]

Научници користе терминологију недоследно, понекад се позивајући на десничарски популизам као "радикално право"[27] или на друге термине као што је Нови национализам.[28] Пипа Норис је приметила да "стандардни референтни радови користе неизменичне типологије и разнолике ознаке категоришући  партије као 'крајња' или 'екстремна' десница, 'нова десница', 'антимигрантске' или 'неофашистичке', 'антиестаблишмент', “националпопулистичке”,”протестне”,”етичке”,”ауторитарне”, “антивладине”, “антипартијске”,”ултранационалистичке”, “неолибералне”, “либертаријалне” итд.[29]

По државама[уреди | уреди извор]

Пиеро Игнази поделио је десничарско-популистичке странке, које је називао 'екстремне десничарске странке', на две категорије: он је поставио традиционалне десничарске партије које су се развиле из историјске деснице и постиндустријске странке које су се развиле независно. Сместио је Британску националну партију, Националну демократску партију Немачке, Немачки народни савез и бившу холандску Централну странку у прву категорију, чији прототип би био распуштен италијански Социјални покрет; француски Национални фронт, немачке Републиканце, холандске Централ демократе, бивши белгијски Фламански блок(који је обухватао извесне аспекте традиционалних екстремних десничарских странака), Данску партију напретка, Норвешку партију напретка и Слободарску партију Аустрије сместио је у другу категорију.[30][31]

Десничарско-популистичке странке на енглеском говорном подручју обухваћају Странку за независност Уједињеног Краљевства, аустралијску Једну Нацију и Прво Нови Зеланд, као и Партију дивље руже у канадској провинцији Алберта.[32] Америчка Републиканска странка и Конзервативна партија Канаде укључују десничарско-популистичке фракције.

Аустралија[уреди | уреди извор]

Паулина Хансон

Главна десничарска партија у Аустралији је „Једна Нација“, вођена од стране Паулине Хансон, сенатора Квинсленда.[33] Једна Нација типично подржава Коалицију.[34]

Остале партије које су представљене у Аустралијском Парламенту са десничарским елементима и реториком су „Аустралиан Цонсервативес“,вођена од стране Кори Бернардија, сенатора Јужне Аустралије,[35] либерална „Либерал Демоцратиц Партy“, вођена од стране Давид Леyохјелм, сенатора Новог Јужног Велса[36] и „Каттер’с Аустралиан Партy“ на челу са Боб Картером.[37] Бернарди и Леyонхјелм су формирали блок за гласање у Аустралијском Сенату.[38]

Неке личности у „Либералној странци Аустралије“ (која је део коалиције) су описане као десничари, на пример бивши премијер Тони Абот.[39]

Канада[уреди | уреди извор]

Канада има дуг низ десничарских протест партија и политичара, највише у Западној Канади због Западног искључивања. Веома успешна „Социал Цредит Партy оф Цанада“ је узастопно освајала места седиста у Британској Колумбији, Алберти и Саскачевану али је тај низ престао седамдесетих година прошлог века. „Реформ Партy оф Цанада“ на челу са Престоном Маннингом је још једна веома успешна десничарска партија која је настала као резултат политике централно-десничарске Прогресивно Конзервативне странке која је искључивала Плаве торисе. Обе партије су се на крају спојиле у Конзервативну партију Канаде.

Последњих година десничарски популистички елементи су постојали унутар Конзервативне партије Канаде,а најзначајнијих су представљени у Онтарију од стране Келлија Леитцха,бизнисмена Кевина Олерија и бившег градоначелника Торонта, Роба Форда.[40][41]

Европске државе[уреди | уреди извор]

Партије десног крила у народним скупштинама европских држава 2017. године

Главне дипломате ЕУ су изразиле своју забринутост због руског финансирања десничарских и популистичких партија у Европи и изјавили су за часопис „Фајненшал тајмс“ да су безбедносне агенције „неколицине“ држава су подигли опрезност због могућих веза са Москвом.[42] У 2016-ој, Чешка Република је упозорила да Русија жели да “завади па владај“ ЕУ путем подршке десничарских популистичких партија кроз Европу.[43]

Аустрија[уреди | уреди извор]

Аустријска партија за слободу је успостављена 1955 од стране бившег нацисте који је хтео да представи "Трећи Камп", поред социјалистицке партије и социјал католичке аустријске народне партије. Наследила је Федерацију за независност која је успостављена после Другог Светског рата која је у склопу имала предратни немачки национализам. Иако није добила пуну пажњу неколико деценија, она је остварила знатну равнотежу моћи подупирући неколико савезних влада, било да се ради о десној или левој страни, нпр. Кабинета социјалистичке војске из 1970. године (види везу Креискy-Петер-Wиесентхал). Од 1980. странка слободе усвојила је либералнији став. По савезним изборима 1983. године ушао је у коалицијску владу с Социјалистичком странком, при чему је председник странке Норберт Стегер био заменик канцелара. Ипак, либерални споразум се завршио када је 1986. изабран за председника Јöрга Хаидера. Хаидер је својим скромним и патриотским ставом поновно интегрирао националистичке базе бирача странке. Ипак, био је у стању да добије гласове из великих делова становништва који су били разочарани политиком јавно осудивши корупцију и непотизам аустријског Пропорз система. Изборни успех подстакнут је уласком Аустрије у ЕУ 1995. године. Након савезних избора 1999. Слободна странка са 26,9% гласова добила је звање друге најјаче странке у парламенту Националног већа. Након што је ушао у коалицијску владу с Народном странком, Хаидер је морао да се суочи са хендикепом неколико министара ФПÖ-а, али и немогућношћу агитације против чланова властитог кабинета. 2005. године коначно се супротставио губитку угледа Странке слободе од стране Савеза за будућност Аустрије (БЗÖ) како би наставио своју владу. Преостали чланови ФПÖ-а изабрали су председника Хеинз-Цхристиан Страцхеа; Од савезних избора 2006. године обе десне странке су се водиле одвојено. Након што је Хаидер убијен у аутомобилској несрећи 2008. године, БЗÖ је изгубио мерљиву количину потпоре.

Холандија[уреди | уреди извор]

У Холандији,десничарски покрет је био представљен у 150 седишта у Представничком дому конгреса у 1982, када је Централна Партија освојила гласање. Током 1990с,, Централни демократи су били успешнији иако је разлика била незнатна. Тек се после 2002 десничарско популистичка партија пробила у Холандији, када је Пим Фортуyн Лист освојио 26 места и формирао коалицију са ВВД и ЦДА. Фортуyн који је имао снажан став против имиграције,поготово муслимана, је убијен у мају 2002,две недеље пре избора.[44]Коалиција је престала 2003 и партија је опадала све док се није распала. Од 2006, Партија за слободу представљана је у Представничком Дому Конгреса. Пратећи главне изборе 2010, били су у пакту са десничарском владом мањине од ВВД и ЦДА након сто је освојио 24 места у Представничком Дому Конгреса. Партија је еуроскептична и игра главну улогу у мењању става Холандске Власти према Европским интеграцијама, након што су  освојили друго место 2009 на Европским Парламентарним Изборима, освојивши 4 од 25 седишта. Странкина главна политика партије је била о строгим критикама о Исламу, рестрикције о имигрантима из нових европских земаља и Исламских земаља, залажући се за асимилацију  имиграната према Холандском друштву, супротстављајући се приступању Турске у Европску Унију, залагање за Холандију да изадје из Европске Уније и залагање да се врати Холандска валута. [45]ПВВ је повукао своју подршку за Први Рут кабинер у 2012 након сто су одбили мере штедње. Ово је покренуло изборе 2012 у којим су ПВВ смањени на 15 места и изостављени из нове владе. У изборима 2017, представник ПВВ Вилдерс је добио још 5 места и тиме је ПВВ постала друга највећа странка у Представничком дому конгреса,чиме је збир места 20.[46]

Белгија[уреди | уреди извор]

Фламански блок

Фламански блок основан је 1978, оперисао на платформи закона и реда,  анти-имиграције (са посебним фокусом на Исламску имиграцију) и сецесији Фландријског региона земље. Завршетак сецесије је првобитно планиран анексијом Фландрије од стране културно и лингвистички сличне Холандије, док тај план није био одбачен због мултикултурализма у тој земљи. У току избора Фламанског парламента у јуну 2004, странка је прикупила 24,2% гласова, само 2% мање од лидерске партије.[47] Било како било у новембру исте године, партија је проглашесна илегалном у оквиру анти-расистичког права за, поред осталих ствари, заговарање социјално диференцираних школа измеђју грађана и имиграната.[48] За мање од недељу дана партија је поново успостављена под именом „Фламански интерес’’ са скоро идентичном идеологијом. Заговара да имигранти уколико желе да остану требају да прихвате Фландријску културу и језик.[49] Упркос неким оптужбама антисемитизма од стране Белгијске јеврејске популације, партија је демонстрирала оданост про-Израелском ставу као део њихове опозиције Исламу.[50] Са 18 од 124 места „Фландријски интерес’’ је увео опозицију у Фламански парламент.[51] I такође је имао 11 од 150 места у Белгијској Комори представника.

Француска[уреди | уреди извор]

Марин ле Пен

У Француској, главна десничарска партија је Национални Фронт. Од кандидатуре Марин ле Пен на изборима на челу партије у 2011, Национални Фронт је утврђен као један од главних политичких партија у Француској али такође и као најјача и најуспешнија партија у Европи 2015.[52] године. Ле Пен је била кандидат на председничким изборима у Француској 2017. године. У другом кругу изгубила је од Емануела Макрона.

Немачка[уреди | уреди извор]

Алтернатива за Немачку

Још од 2014, најпознатија десничарска популистичка партија је била „Алтернатива за Немачку. Од јануара 2017 десничарске популистичке партије нису улазиле у Бундестаг-Национални парламент Немачке, али кандидати „Алтернативе за Немачку су били изабрани за више од 100 места у Немачком Државном Парламенту. Левичарски популизам је репрезентован у Бундестагу од стране „Левице.

На регионалном нивоу десничарски популистички покрети као „Про НРW и „БИW-градјани у бесу спорадично привлаче неку подршку. Републиканци вођени од стране Франца Шонхубера 1989. ушли  су у државни парламент Берлина и достигли више од 7% Немачких гласова изгласаних у оквиру „1989 Европских елекција, са 6 места у Европском парламенту. Партија је такође освојила места у „ Ландтаг оф Баден Wуртемберг два пута у 1992 и 1996. После 2000. Републиканска подршка еродирала је у корист десничарске „ Немачке Народне Уније,, и  „Националне Демократске Партије Немачке, који су на  Федералним изборима 2009 држали 1,5% гласова (освајајући чак до 9% у регионалним „Ландтаг парламентарним изборима).

У 2005 национално распрострањен „Про-Немачки градјански покрет је основан у Келну. Покрет се испољио као конгломерат многобројних малих партија, гласачких асоцијација и друштава, разликујући себе кампањом против Исламских екстремиста[53] и муслиманских имиграната. Њени представници заступају крајње нетолерантну политику и борбу против корупције. Са порицањем мултиетничког друштва и будјењем наводне исламизације, про-политика се шири до десничарских позиција. Остале мање десничарске популистичке партије укључују „ Немачку партију Слободе основану 2010, бивше источне Немачке „Немачка Социјална Унија (ДСУ), расцепљене „ Партије офанзиве владавине права (Сцхилл партy).

Кипар[уреди | уреди извор]

ЕЛАМ  (национални народни фронт) је формиран на темељима одржања кипарског идентитета, противно даљој Европској интеграцији, имиграцији и статусу qуо који остаје због Турске инвазије на трећину острва (и мањка намере итернационалне заједнице да реши проблем).

Пољска[уреди | уреди извор]

Пољски Конгрес новог права руковођен од стране Мишала Марушика, промовише концепте као што су радикално смањење пореза подстакнуто укидањем социјалног осигурања, универзалну јавну здравствену заштиту, државно спонзорисану едукацију и укидање комунистичке Пољске 1994 агрокултуралне реформе, као пут ка динамичном економском и социјалном расту.[54][55]Услед недостатка емпиријских и економских доказа презентованих од стране партијских лидера и чланова, партија се сматра популистичком од стране како десничарских тако и левичарских публициста.[56][57]

Данска[уреди | уреди извор]

Почетком 1970их, седиште једне од најјачих десничарских партија у Европи било је у Данској, “Напредна странка”.На изборима 1973, добили су скоро 16% гласова.[58] У наредним годинама њихова подршка се смањивала, и 1990их је замењена “Данском Народном партијом”, која је постала значајна подршка владајућој либерално-конзервативној коалицији током 2000их.[59] “Данска Нрадона партија” је највећа и најутицајнија десничарска популистичка странка у Данској данас. Добили су 15 места на Данским општим изборима 2015[60] и постали друга највећа странка у Данској. “Данска Народна партија” заговара смањење имиграција, посебно из незападних земаља, подржава културне асимилације прве генерације мигранта у данско друштво и противе се томе да Данска постане мултикултурално друштво.

Додатно циљеви “Данске Народне партије”су да спроводе стриктну владавину права, да задрже јак систем социјалне заштите за оне којима је то потребно, да промовишу економски раст ојачавајући образовање и охрабрујући људе да раде, у корист очувања животне средине.[61] Године 2015, оформљена је “Нова деснца”, али још нису учествовали на изборима.[62]  

Италија[уреди | уреди извор]

Матео Салвини

У Италији, најистакнутија популистичка странка политичке деснице је Северна лига за независност Паданије,[63] чије вође одбацују ознаку деснице,[64][65][66] али не и термин „популистичка“.[67] ЛН је федералистичка, регионалистичка и донекле сецесионистичка партија, основана 1991. као федерација неколико регионалних партија Северне и Централне Италије, од којих се већина појавила и проширила током осамдесетих година. Њен програм заступа трансформацију Италије у федералну државу, фискални федерализам и већу регионалну аутономију, нарочито за северне регије. Ова партија је повремено заступала и отцепљење Северне Италије, коју зове Паданија. ЛН уопштено заузима став против Јужне Итаије, њени чланови су познати по томе што се противе емиграцији људи из Јужне Италије у градове на северу, осуђујући их као оне који искоришћавају социјалну помоћ и штетни су по италијанско друштво, приписујући економске проблеме Италије и неједнакост економије у северним и јужним деловима наводно инхерентним особинама оних са југа државе, као што су лењост, недостатак образовања и одавање криминалу.[68][69][70][71] Познато је да одређени чланови умеју да у јавности користе увредљив термин „терроне“, уобичајен пежоратив за људе из јужних регија, који означава те негативе стереотипе[72] у вези са њима. Као федералистичка, регионалистичка, популистичка странка севера Италије, ЛН такође критикује централизовану моћ и политички значај Рима, понекад заузимајући, у мањем замаху, негативан став против Римљана, уз онај против Италијана са југа.

Са порастом имиграције у Италију од касних деведесетих година, ЛН је пажњу усмерила ка супротстављању масовној имиграцији у Италију. ЛН, која је такође против илегалне имиграције, критикује ислам и предлаже излазак Италије из Еврозоне, сматра се покретом против Европске уније и, као таква, прикључила се Европи слободе и директне демократије, групи у Европском парламенту, након парламентарних избора 2009.  ЛН је била део државне владе 1994, 2001-2006 и 2008-2011, увек са Силвиом Берлусконијем на челу. Најскорије, партија, међу чијим се члановима налазе и председници Ломбардије и Венета, освојила је 4,1% гласова током парламентарних избора 2013. Током европских избора 2014. годинем Лега Норд је освојила 6,2% гласова, под вођством Матеа Салвинија.

Број национално-конзервативних, националистичких и, донекле, десничарско-популистичких партија је велик, нарочито у Лацију, регији око Рима и Јужној Италији. Већина њих су наследнице Италијанског социјалног покрета (постфашистичке партије, чији је најбољи резултат био 8,7% гласова током парламентарних избора 1972. године). Укључују Браћу Италије (2% гласова 2013), Десницу (0,6%), Нову силу (0,3%), ЦасаПоунд Италиа (0,1%), Тробојни пламен (0,1%) и неколицину других.

Такође, у Јужном Тиролу, где се говори немачки, друга по величини локална партија, Дие Фреихеитлицхен, је често описана као популистичка, десничарска партија.

Швајцарска[уреди | уреди извор]

У Швајцарској, популистичка десница Швајцарске народне партије, достигла је најбоље резултате на изборима 2015. године. За партију се већински сматра да је национално конзервативна, али су је такође сматрали за "екстремну десницу" I за “радикално популистичку десницу", која одражава спектар идеологија присутних између њених чланова. У својој далекој десници укључује чланове као што су Улрицх Сцхлüер, Пасцал Јунод, који воде “Нову Десницу", студијску групу коју су људи повезивали са порицањем холокауста I неонацизмом.[73][74]

У Швајцарској, радикалне десничарске популистичке партије су држале 10% народног гласа 1971 године, смањене су за испод 2% 1979 I поново су порасле на више од 10% 1991 године. Од 1991, ове партије (Швајцарске демократе I Швајцарска слободна партија) су се ујединиле у Народну партију Швајцарске. Током деведесетих Швајцарска народна партија је прерасла од четрврте највеће партије до тога да је постала највећа I држала је другу позицију у Швајцарском федералном већу 2003 са истакнутим политичарем I бизнисменом Кристофом Блохером. У 2015, Швајцарска народна партија је освијла 29,4% гласова, највећи број гласова забележен икад за једнупартију у Швајцарској парламентарној историји.[75][76][77][78][79]

Грчка[уреди | уреди извор]

Панос Каменос

Најистакнутија популистичка странка политичке деснице у Грчкој су Независни Грци (АНЕЛ).[80][81] Упркос томе што је мања од екстремније партије “Златна зора”, након парламентарних избора јануара 2015, АНЕЛ формира владајућу коалицију са политичком левицом Коалицијом радикалне левице(СYРИЗА), чиме је странка постала владајућа странка и добила место у кабинету Алексиса Ципраса.[82]

Златна зора је значајно порасла у Грчкој током економске кризе у земљи, добијају 7% гласова I 18 од 300 места у парламенту Грчке. Идеологија странке обухвата анексију територија Албаније и Турске, укључујући и турске градове Истанбул и Измир.[83] Контроверзне мере које је странка увела, укључивале су народну кухињу у Атини која је само снадбевала грчке грађане I угашена је убрзо од стране полиције.[84]

Народни православни покрет није предтсављен у законодавству Грчке, али је снадбевао 2 од 22 земље МЕПСА све до 2014. Подржава антиглобализацију и ниже порезе за мала предузећа и противи се придружењу Турске Европској Унији као и коришћењу имена Македонија од стране Републике Македоније, као и имиграцији која важи само за европљане.[85] Његово учешће у влади је био један од разлога зашто је постао непопуларан код његових гласача, који су се окренули ка Златној зори на изборима 2012 год.[86]

Велика Британија[уреди | уреди извор]

Медији као што су Неw Yорк Тимес, су сматрали Странку за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) као највећу политичку партију деснице у Уједињеном Краљевству.[87] УКИП је водио кампању за излазак из Европске Уније пре референдума за чланство ЕУ 2016 године,[88] као I имиграциони систем сличан као у Аустралији.[89][90]

Владајућа партија Уједињеног Краљевства  „Конзервативна партија” видела је неслагање са УКИПОМ око Европске Уније I имигрантских дебата, као I истополних бракова.[91] Оснивач, бивши градоначелник Лондона, Борис Џонсон био је критикован због поседовања десничарско-популистичких погледа током успешне кампање „Глас одсуства“.

У Северној Ирској, „Демократска Савезна партија“ је главна десничарско-популистичка сила.

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

Мур (1996) истиче да је „ популистичка опозиција растућој моћи политичких, економских и културних елита помогла обликовању „Конзервативних и десничарских покрета још од 1920их.[92] Иторијске десничарско популистичке личности у Сједињеним Државама били су Томас Вотсон, Џо Макарти, Вари Голдвотер, Џорџ Валас и Пет Бјукенан.[93]

Покрет чајанка је био окарактерисан као „ десничарски анти-системски популистички покрет од стране Рамузена и Шоена (2010). Они додају: „Данас је наша земља услед новог популистичког револта који се претежно изродио из деснице-манифестујући себе кроз „Покрет чајанка.[94] Неw Yорк Тимес процењује:,,Покрет чајанка је постао темељ конзервативног популистичког незадовољства.[95] Неке политичке фигуре су уско повезане за „Покретом чајанка као нпр. Амерички сенатор Тед Круз и бивши амерички представник Рон Паул, који су описани као десничарски популисти.[96][97][98]

Такође и председничка кампања Доналда Трампа из 2016. је окарактерисана као десничарско популистичка.[99][100]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бетз анд Иммерфалл, пп. 4–5
  2. ^ Схарпе, Маттхеw. "Тхе метаполитицал лонг гаме оф тхе Еуропеан Неw Ригхт". Тхе Цонверсатион. Приступљено 2017-03-24
  3. ^ Трауб, Јамес. "Тхе Геерт Wилдерс Еффецт анд тхе натионал елецтион ин тхе Нетхерландс". цхицаготрибуне.цом. Приступљено 2017-03-24.
  4. ^ Бурума, Иан (2017-03-10). "Хоw тхе Дутцх Стоппед Беинг Децент анд Дулл". Тхе Неw Yорк Тимес. ИССН 0362-4331. Приступљено 2017-03-24.
  5. ^ "Тхе Неw Натионалисм". Онлине Либрарy оф Лаw & Либертy. 2016-12-08. Приступљено 2017-03-24.
  6. ^ Тауб, Аманда (2016-07-08). "А Централ Цонфлицт оф 21ст-Центурy Политицс: Wхо Белонгс?". Тхе Неw Yорк Тимес. ИССН 0362-4331. Приступљено 2017-03-24.
  7. ^ Нортх, Бонние. "Тхе Рисе оф Ригхт-Wинг Натионалист Политицал Партиес ин Еуропе". Приступљено 2017-03-24.
  8. ^ "Феар оф Диверситy Маде Пеопле Море Ликелy то Воте Трумп" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. март 2017). Тхе Натион. ИССН 0027-8378. Приступљено 2017-03-24.
  9. ^ "Тхе политицал леxицон оф а биллионаире популист". Wасхингтон Пост. Приступљено 2017-03-24.
  10. ^ "Тхе Енд оф Реаганисм". ПОЛИТИЦО Магазине. Приступљено 2017-03-24.
  11. ^ Гревен, Тхомас (Маy 2016). "Тхе Рисе оф Ригхт-wинг Популисм ин Еуропе анд тхе Унитед Статес" Архивирано на сајту Wayback Machine (3. децембар 2020) (PDF). Friedrich-Ebert-Stiftung.
  12. ^ Edsall, Thomas (16 December 2014). "The Rise of 'Welfare Chauvinism'". New York Times. Приступљено 4 January 2015.
  13. ^ Rippon, Haydn (4 May 2012). "The European far right: actually right? Or left? Or something altogether different?". The Conversation. Приступљено 4 January 2015.
  14. ^ Matlack, Carol (20 November 2013). "The Far-Left Economics of France's Far Right". Business Week. Приступљено 4 January 2015.
  15. ^ Norris 2005, стр. 3.
  16. ^ Kaplan & Weinberg 1998, стр. 1–2.
  17. ^ "The Trump phenomenon and the European populist radical right" Washington Post. Приступљено 2017-03-24.
  18. ^ Kaplan & Weinberg (1998), pp. 10–13.
  19. ^ "The map which shows how Ukip support is growing in every constituency but two". The Independent. 2015-05-15. Приступљено 2017-03-24.
  20. ^ Hunt, Alex (2014-11-21). "UKIP: The story of the UK Independence Party's rise". BBC News. Приступљено 2017-03-24.
  21. ^ Lowe, Josh; Matthews, Owen; AM, Matt McAllester On 11/23/16 at 9:02 (2016-11-23). "Why Europe's populist revolt is spreading". Newsweek. Приступљено 2017-03-24.
  22. ^ "Trump's 6 populist positions". POLITICO. Приступљено 2017-03-24.
  23. ^ Reinhard, Beth (2016-11-08). "Donald Trump Ends Election 2016 the Way He Started It". Wall Street Journal. ISSN 0099-9660. Приступљено 2017-03-24.
  24. ^ "How Donald Trump's nationalism won over white Americans". Newsweek. 2016-11-15. Приступљено 2017-03-24.
  25. ^ Norris (2005), pp. 43–44.
  26. ^ Ware (1996), pp. 41–42.
  27. ^ Kaplan & Weinberg (1998), pp. 10–11.
  28. ^ "From 'Brexit' To Trump, Nationalist Movements Gain Momentum Around World". NPR.org. Приступљено 2017-03-24.
  29. ^ Norris 2005, стр. 44.
  30. ^ Ignazi 2002, стр. 26.
  31. ^ Mudde, Cas (2002). The Ideology of the Extreme Right. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-6446-3. 
  32. ^ Norris (2005), pp. 68–69, 72.
  33. ^ "The rise of populist politics in Australia". BBC. March 1, 2017.
  34. ^ "Pauline Hanson's One Nation emerges as government's most reliable Senate voting partner". Sydney Morning Herald. March 4, 2017.
  35. ^ "Turnbull challenged by populist upstart". The Times. February 7, 2017.
  36. ^ "Meet Bob and David, our new libertarian senators". Australian Financial Review. July 12, 2014.
  37. ^ The mice that may yet roar: who are the minor right-wing parties?. The Conversation. August 28, 2013.
  38. ^ "Bernardi's alliance intends to bloc Xenophon". The Australian. 27 April 2017.
  39. ^ "Can Australia's Conservative Leader Survive a Poltical Near-Death Experience?". National Review. February 16, 2016.
  40. ^ "'Irresponsible' populism: Lisa Raitt slams Kevin O'Leary, Kellie Leitch".
  41. ^ "Could Trumpism Take Root in Canada?". Pacific Standard. 2017-03-15. Приступљено 2017-03-24.
  42. ^ "EU leaders to hold talks on Russian political meddling". Financial Times. Приступљено 29 January 2017.
  43. ^ "Czech Republic accuses Putin of backing EU's rightwing". Financial Times. Приступљено 29 January 2017.
  44. ^ "In pictures: Death of Pim Fortuyn". BBC News. 7 May 2002.
  45. ^ "Far-right outcast Geert Wilders vows to 'de-Islamise' the Netherlands after taking lead in Dutch polls". The Independent. 2017-02-12. Приступљено 2017-03-24.
  46. ^ CNN, Lauren Said-Moorhouse and Bryony Jones. "Dutch elections: Wilders' far-right party beaten, early results show". CNN. Приступљено 2017-03-24.
  47. ^ "Elections 2004 – Flemish Council – List Results". polling2004.belgium.be. Приступљено 3 January 2015.
  48. ^ "Court rules Vlaams Blok is racist". BBC News. 9 November 2004.
  49. ^ Vlaams Belang (7 January 2005). "Programmaboek 2004" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016) (ПДФ). Приступљено 3 Јануарy 2015.
  50. ^ " Адвертисемент". хааретз.цом. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  51. ^ "Влаамс Парлемент". влаамспарлемент.бе. Арцхивед фром тхе оригинал он 7 Јануарy 2015. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  52. ^ "'А граве момент фор Франце': Натионал Фронт сwеепс то вицторy ин Парис леавинг Социалист говернмент фигхтинг фор лифе – анд ин Германy а нео-Нази ис елецтед фор фирст тиме ин децадес". 25 Маy 2014.
  53. ^ "Салафистс анд Ригхт-Wинг Популистс Баттле ин Бонн". Спиегел. 5 Јулy 2012.
  54. ^ "Корwин-Микке: Феудализмие wрóћ! | Најwyżсзy Цзас!". нцзас.цом. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  55. ^ "Програм КНП". ноwапраwицајкм.пл. Арцхивед фром тхе оригинал он 7 Јануарy 2015. Приступљено 3 Јануарy 2015. Јумп уп ^
  56. ^ "Корwин-Микке – гуру нонсенсу Газета wСиеци". wсиеци.пл. Приступљено 3 Јануарy 2015. Јумп уп ^
  57. ^ "Wирус корwинизму – Крзyсзтоф Деребецки – Мóј леwицоwy пункт wидзениа". леwица.пл. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  58. ^ Гивенс, Терри Е. (2005). Вотинг Радицал Ригхт ин Wестерн Еуропе. Цамбридге Университy Пресс. стр. 136—39. ИСБН 978-0-521-85134-3. 
  59. ^ "Хеад оф Данисх Популист Партy то Ресигн". Ассоциатед Пресс. 8 Аугуст 2012. Приступљено 8 Аугуст 2012.
  60. ^ Еддy, Мелисса (2015-06-18). "Анти-Иммигрант Партy Гаинс ин Денмарк Елецтионс". Тхе Неw Yорк Тимес. ИССН 0362-4331. Приступљено 2017-03-24.
  61. ^ "Тхе Партy Програм оф тхе Данисх Пеопле'с Партy". данскфолкепарти. Оцтобер 2002. Арцхивед фром тхе оригинал он 2013-12-19.
  62. ^ "Хер ер Данмаркс нyе боргерлиге парти: Вил удфордре ДФ ог ЛА" (ин Данисх). ТВ 2 Неwс. 20 Оцтобер 2015. Приступљено 27 Децембер 2016.
  63. ^ "Цонтинент оф Феар: Тхе Рисе оф Еуропе'с Ригхт-Wинг Популистс". спиегел.де. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  64. ^ "Цосì ла Лега цонqуиста нуови елеттори (нон соло ал норд)" Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2014). илфоглио.ит. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  65. ^ "Лега Норд: Марони не' дестра не' синистра, аллеанзе допо цонгрессо"[мртва веза]. асца.ит. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  66. ^ "ИНТЕРВИСТА Маттео Салвини (Лега): "Рензи? Пеггио ди Монти, вергогносо цон ла Меркел". термометрополитицо.ит. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  67. ^ "Лега Норд" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2019). леганорд.орг. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  68. ^ Тамбини, Дамиан (6 Дец 2012). Натионалисм ин Италиан Политицс: Тхе Сториес оф тхе Нортхерн Леагуе, 1980–2000. Роутледге.
  69. ^ Руссо Булларо, Граце (2010). Фром Терроне то Еxтрацомунитарио: Неw Манифестатионс оф Рацисм ин Цонтемпорарy Италиан Цинема: Схифтинг Демограпхицс анд Цхангинг Имагес ин а Мулти-цултурал Глобализед Социетy. Троубадор Публисхинг Лтд. пп. 179–81.
  70. ^ Wиллеy, Давид (14 Април 2012). "Тхе рисе анд фалл оф Нортхерн Леагуе фоундер Умберто Босси". ББЦ Неwс. Приступљено 28 Оцтобер 2015.
  71. ^ Пуллелла, Пхилип (8 Марцх 2011). "Италy унитy анниверсарy дивидес море тхан унитес". Реутерс. Приступљено 28 Оцтобер 2015.
  72. ^ Гарау, Ева (17 Дец 2014). Политицс оф Натионал Идентитy ин Италy: Иммигратион анд 'Италианитà'. Роутледге. пп. 110–11. Приступљено 28 Оцтобер 2015.
  73. ^ "Антисемитисм Анд Рацисм ин Сwитзерланд 2000-1". Арцхивед фром тхе оригинал он 2002-04-21. Приступљено 3 Јануарy 2015.
  74. ^ "Антисемитисм анд Рацисм ин Сwитзерланд 1999–2000" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. новембар 2012). тау.ац.ил. Приступљено 28 Април 2017.
  75. ^ "Анти-иммигратион партy wинс Сwисс елецтион ин 'слиде то тхе Ригхт'". Тхе Даилy Телеграпх. Реутерс. 19 Оцтобер 2015. Приступљено 19 Оцтобер 2015.
  76. ^ "Анти-иммигратион СВП wинс Сwисс елецтион ин биг сwинг то ригхт". ББЦ Неwс. 19 Оцтобер 2015. Приступљено 19 Оцтобер 2015.
  77. ^ "Анти-иммигратион СВП wинс Сwисс елецтион ин биг сwинг то ригхт". ББЦ Неwс. 19 Оцтобер 2015. Приступљено 19 Оцтобер 2015.
  78. ^ Ларсон, Нина (19 Оцтобер 2015). "Сwисс парлиамент схифтс то ригхт ин воте доминатед бy мигрант феарс" Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јун 2018). Yahoo!. AFP. Приступљено 19 October 2015.
  79. ^ "Amid rising fears over refugees, far-right party gains ground in Swiss election". Deutsche Welle. 19 October 2015. Приступљено 19 October 2015.
  80. ^ Boyka M. Stefanova (14. 11. 2014). The European Union beyond the Crisis: Evolving Governance, Contested Policies, and Disenchanted Publics. Lexington Books. стр. 261. ISBN 978-1-4985-0348-8. 
  81. ^ Karner, Christian; Mertens, Bram (30. 9. 2013). The Use and Abuse of Memory: Interpreting World War II in Contemporary European Politics. Transaction Publishers. стр. 168. ISBN 978-1-4128-5203-6. 
  82. ^ "Greece anti-bailout leader Tsipras made prime minister". BBC News.
  83. ^ "Greek far-right leader vows to 'take back' İstanbul, İzmir". todayszaman.com. Archived from the original on 3 November 2013. Приступљено 3 January 2015.
  84. ^ Squires, Nick (2 May 2013). "Golden Dawn's 'Greeks only' soup kitchen ends in chaos". The Daily Telegraph. London.
  85. ^ "Archived copy" (PDF). Archived from the original (PDF) on 16 July 2011. Приступљено 2011-01-15.
  86. ^ "Tribunes and Patricians: Radical Fringe Parties in the 21st Century" (PDF). carleton.ca. 16 January 2013. Archived from the original (PDF) on 14 July 2014. Приступљено 3 January 2015.
  87. ^ Ashkenas, Jeremy; Aisch, Gregor (2016-12-05). "European Populism in the Age of Donald Trump". The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2017-03-24.
  88. ^ "Who wants to leave the European Union?". The Telegraph. Приступљено 2017-03-24.
  89. ^ Merrick, Jane; Rentoul, John (19 January 2014). "Ukip tops Independent on Sunday poll as the nation's favourite party". The Independent. London.
  90. ^ "Poll says Labour still on course for 2015 victory – but UKIP is now Britain's 'favourite' political party". mirror.co.uk. Приступљено 3 January 2015.
  91. ^ Ross, Tim (19 May 2013). "Tories begin defecting to Ukip over 'loons' slur". The Daily Telegraph. London.
  92. ^ Leonard J. Moore (1996). „Good Old-Fashioned New Social History and the Twentieth-Century American Right”. Reviews in American History Vol. 24 (4): 555—73. S2CID 143600463. doi:10.1353/rah.1996.0084. 
  93. ^ Stark, Steven (February 1996). "Right-Wing Populist". The Atlantic.
  94. ^ Scott Rasmussen and Doug Schoen, Mad As Hell: How the Tea Party Movement Is Fundamentally Remaking Our Two-Party System (2010) quotes on p. 19
  95. ^ David Barstow, "Tea Party Lights Fuse for Rebellion on Right" New York Times Feb 6, 2010
  96. ^ "What On Earth Is Ted Cruz Doing?". Vanity Fair. September 23, 2016.
  97. ^ "Playing with fear". The Economist. December 12, 2015.
  98. ^ Maltsev, Yuri (2013). The Tea Party Explained: From Crisis to Crusade. Open Court. p. 26.
  99. ^ Dolgert 2016; Greven 2016.
  100. ^ Neiwert, David (2016). "Trump and Right-Wing Populism: A Long Time Coming" Архивирано на сајту Wayback Machine (30. новембар 2016) (ПДФ). Тхе Публиц Еyе. Но. 86. Сомервилле, Массацхусеттс: Политицал Ресеарцх Ассоциатес. пп. 3, 19. ИССН 0275-9322. Приступљено 9 Аугуст 2016

Литература[уреди | уреди извор]

  • Берлет, Цхип анд Маттхеw Н. Лyонс.  Ригхт-Wинг Популисм ин Америца: Тоо Цлосе фор Цомфорт. Неw Yорк: Гуилфорд Пресс. . 2000. ISBN 978-1-57230-568-7. . ISBN 978-1-57230-562-5.
  • Бетз, Ханс-Георг. Радицал ригхт-wинг популисм ин Wестерн Еуропе. Неw Yорк: Палграве Мацмиллан, 1994 . ISBN 978-0-312-08390-8.
  • Бетз, Ханс-Георг анд Иммерфалл, Стефан. Тхе Неw Политицс оф тхе Ригхт: Нео-Популист Партиес анд Мовементс ин Естаблисхед Демоцрациес. Хоундсмилл, Басингстоке, Хампсхире, УК: Мацмиллан Пресс Лтд., 1998 . ISBN 978-0-312-21338-1.
  • Фиелитз, Маик; Лалоире, Лаура Лотте (едс.) . Троубле он тхе Фар Ригхт. Цонтемпорарy Ригхт-Wинг Стратегиес анд Працтицес ин Еуропе. Биелефелд: трансцрипт. . 2016. ISBN 978-3-8376-3720-5.
  • Фритзсцхе, Петер.  Рехеарсалс фор Фасцисм: Популисм анд Политицал Мобилизатион ин Wеимар Германy. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. . 1990. ISBN 978-0-19-505780-5.
  • Geden, Oliver (2006). Diskursstrategien im Rechtspopulismus: Freiheitliche Partei Österreichs und Schweizerische Volkspartei zwischen Opposition und Regierungsbeteiligung (1. Aufl изд.). Wiesbaden: VS, Verl. für Sozialwiss. ISBN 978-3-531-15127-4. 
  • Greven, Thomas (2016). The Rise of Right-wing Populism in Europe and the United States: A Comparative Perspective Архивирано на сајту Wayback Machine (3. децембар 2020) (ПДФ). Берлин: Фриедрицх-Еберт-Стифтунг. Ретриевед 9 Аугуст 2016.
  • Игнази, Пиеро (2002). "Тхе Еxтреме Ригхт: Дефининг тхе Објецт анд Ассессинг тхе Цаусес". Ин Сцхаин, Мартин; Золберг, Аристиде Р.; Хоссаy, Патрицк. Схадоwс овер Еуропе: Тхе Девелопмент анд Импацт оф тхе Еxтреме Ригхт ин Wестерн Еуропе. Неw Yорк: Палграве Мацмиллан.  ISBN 978-0-312-29593-6.
  • Каплан, Јеффреy; Wеинберг, Леонард (1998). Тхе Емергенце оф а Еуро-Америцан Радицал Ригхт. Неw Брунсwицк, Неw Јерсеy: Рутгерс Университy Пресс.  ISBN 978-0-8135-2564-8.
  • Норрис, Пиппа (2005). Радицал Ригхт: Вотерс анд Партиес ин тхе Елецторал Маркет. Цамбридге, Енгланд: Цамбридге Университy Пресс.  ISBN 978-0-521-84914-2.
  • Скендеровиц, Дамир (2009). Тхе Радицал Ригхт ин Сwитзерланд: Цонтинуитy анд Цханге, 1945–2000. Неw Yорк: Бергхахн Боокс.  ISBN 978-1-84545-580-4. ЈСТОР ј.цтт9qцнтн.
  • Wаре, Алан (1996). Политицал Партиес анд Партy Сyстемс. Оxфорд Университy Пресс.  ISBN 978-0-19-878076-2.

Прочитај још[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Desničarski_populizam&oldid=26738253”