Париска комуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Жене и деца помажу преношење топова Националне гарде у Монтмартр (савремени цртеж)

Париска комуна се односи на власт која је управљала Паризом у периоду од 18. марта (формално од 26. марта) до 28. маја 1871. године. Зависно од идеологије коментатора, била је описивана као анархистичка или комунистичка.

У јануару 1871. Париз су освојили Пруси, а нова влада сачињена углавном од монархиста, није успела да збаци народну гарду и ухапси републиканце па се сели у Версај. 18. марта 1871. народ излази на улице и преузима контролу над Паризом. Они су основали комуну, у којој су људи сами, контролисали судбину града и покушали да успоставе слободу и једнакост за све.

Хронологија догађаја[уреди]

4. септембра 1870. Пруси су били пред Паризом, а армије царства су биле опкољене и у безнадежном положају. Царство се срушило и поново је проглашена република.

Образована је влада националне одбране и формирана Национална гарда у којој су радници били у већини. Ускоро је дошло до сукоба између Националне гарде и владе састављене од буржоазије.

31. октобра раднички батаљон је извршио јуриш на Градску већницу и заробио чланове владе. Затим је неколико грађанских батаљона успело да ослободи чланове владе и сачува постојећу власт.

28. јануара 1871. капитулирао је Париз. Национална гарда је склопила примирје с Прусима који се нису усуђивали да уђу у Париз. За време трајања рата радници су били за наставак борбе. Сада им је главни противник постао Тјер, који се налази на челу владе, и који је врло добро схватао опасност по буржоазију од наоружаних радника. Влада се налази ван Париза у Версају.

18. марта Тјер је покушао да отме артиљерију од Националне гарде. Париз је тог јутра одзвањао од узвика „Живела Комуна!“. Тјеров генерал Леконт је наредио да се пуца на ненаоружану гомилу на Пигалу. Војници су одбили наређење. Када је генерал покушао да их натера, они су га убили.

Централни комитет Националне гарде у свом манифесту од 18. марта поручује: „Пролетери Париза услед пораза и издаје владајућих класа схватили су да је куцнуо час када они морају спасавати ситуацију, узимајући у своје руке вођење јавних послова... Они су схватили да је њихова највиша дужност, и апсолутно право, да сами постану господари своје судбине”.

Комуна је изабрана 26. а проглашена 28. марта. Била је састављена од градских одборника изабраних на основу општег права гласа. Комуна је била законодавно, и у исто време, радно и извршно тело.

Чланови Комуне су се делили на бланкисте и присталице Прудонове социјалистичке школе.

30. марта Национална гарда је постала једина оружана сила. Комуна је укинула регрутовање и стајаћу војску.

Доноси се декрет о одвајању цркве од државе. Укидају се сва државна плаћања за верске сврхе. Сва црквена имања постају национална својина. Из школе су уклоњени сви верски симболи.

Рушење споменика током Париске комуне.

Спаљена је гиљотина и срушен споменик Победника, за многе симбол шовинизма и мржење међу народима.

16. априла Комуна је направила попис фабрика у којима су фабриканти обуставили рад. Израђују се планови за отпочињање рада у тим фабрикама, и доноси одлука да се радници организују у кооперативне задруге. Проглашено је начело: алат радницима, земља сељацима, а рад свима.

20. априла је укинут ноћни рад у пекарама.

30. априла се доноси одлука да се затворе заложни заводи, уз образложење да су они установе за екплоатацију радника. Поништена су сва дуговања на име кирије.

Уведена је изборност и смењивост свих судија и градских одборника. Плате свих чиновника, почев од чланова Комуне па наниже, изједначене су с радничким надницама.

23. априла Тјер прекида преговоре са комунарима о размени париског надбискупа и великог броја попова за Бланкија који је био у рукама версајаца.

10. маја је потписан мировни уговор између Пруса и владе у Версају. Тјер се појачава пристиглим заробљеницима које су Пруси пустили.

21. маја версајци су продрли у град. Прешли су преко терена који је, по условима примирја, био затворен за Прусе. Пруси су версајцима дозволили да несметано прођу. Тјер самоуверено изјављује: „Ја нећу имати милости“.

Марш заробљених комунара за Версај (савремена илустрација)

28. маја су на узвишењу Белвила последњи браниоци Комуне пружали очајнички отпор.

Онда је наступила крвава недеља. Уместо стрељања пушкама, убијало се из митраљеза. Неки комунари су успели да се пробију и спасу преласком кроз пруске положаје. Прусима је било забрањено да пропуштају комунаре, али саксонски армијски корпус није у потпуности поштовао ову одлуку.

Након тога, власти су натерале заробљенике да марширају од Версаја до Саторија. Уз пут су неке људе пробудили усред ноћи, приморали их да сами ископају своје гробове и онда их побили.

Укупно је убијено око 30.000 мушкараца.

Спољашње везе[уреди]