Париска комуна
Париска комуна се односи на власт која је управљала Паризом у периоду од 18. марта (формално од 26. марта) до 28. маја 1871. године. Зависно од идеологије коментатора, била је описивана као анархистичка или комунистичка.
У јануару 1871. Париз су освојили Пруси, а нова влада сачињена углавном од монархиста, није успела да збаци народну гарду и ухапси републиканце па се сели у Версај. 18. марта 1871. народ излази на улице и преузима контролу над Паризом. Они су основали комуну, у којој су људи сами, контролисали судбину града и покушали да успоставе слободу и једнакост за све.[1]
Хронологија догађаја
[уреди | уреди извор]Дана 4. септембра 1870. Пруси су били пред Паризом, а армије царства су биле опкољене и у безнадежном положају. Царство се срушило и поново је проглашена република. Образована је влада националне одбране и формирана Национална гарда у којој су радници били у већини. Ускоро је дошло до сукоба између Националне гарде и владе састављене од буржоазије. Дана 31. октобра раднички батаљон је извршио јуриш на Градску већницу и заробио чланове владе. Затим је неколико грађанских батаљона успело да ослободи чланове владе и сачува постојећу власт. Дана 28. јануара 1871. капитулирао је Париз. Национална гарда је склопила примирје с Прусима који се нису усуђивали да уђу у Париз. За време трајања рата радници су били за наставак борбе. Сада им је главни противник постао Тјер, који се налази на челу владе, и који је врло добро схватао опасност по буржоазију од наоружаних радника. Влада се налази ван Париза у Версају. Дана 18. марта Тјер је покушао да отме артиљерију од Националне гарде. Париз је тог јутра одзвањао од узвика „Живела Комуна!“. Тјеров генерал Леконт је наредио да се пуца на ненаоружану гомилу на Пигалу. Војници су одбили наређење. Када је генерал покушао да их натера, они су га убили.
Централни комитет Националне гарде у свом манифесту од 18. марта поручује: „Пролетери Париза услед пораза и издаје владајућих класа схватили су да је куцнуо час када они морају спасавати ситуацију, узимајући у своје руке вођење јавних послова... Они су схватили да је њихова највиша дужност, и апсолутно право, да сами постану господари своје судбине”. Комуна је изабрана 26. а проглашена 28. марта. Била је састављена од градских одборника изабраних на основу општег права гласа. Комуна је била законодавно, и у исто време, радно и извршно тело. Чланови Комуне су се делили на бланкисте и присталице Прудонове социјалистичке школе. Дана 30. марта Национална гарда је постала једина оружана сила. Комуна је укинула регрутовање и стајаћу војску. Доноси се декрет о одвајању цркве од државе. Укидају се сва државна плаћања за верске сврхе. Сва црквена имања постају национална својина. Из школе су уклоњени сви верски симболи.
Спаљена је гиљотина и срушен споменик Победника, за многе симбол шовинизма и мржње међу народима. Дана 16. априла Комуна је направила попис фабрика у којима су фабриканти обуставили рад. Израђују се планови за отпочињање рада у тим фабрикама, и доноси одлука да се радници организују у кооперативне задруге. Проглашено је начело: алат радницима, земља сељацима, а рад свима. Дана 20. априла је укинут ноћни рад у пекарама. Дана 30. априла се доноси одлука да се затворе заложни заводи, уз образложење да су они установе за експлоатацију радника. Поништена су сва дуговања на име кирије.
Уведена је изборност и смењивост свих судија и градских одборника. Плате свих чиновника, почев од чланова Комуне па наниже, изједначене су с радничким надницама. Дана 23. априла Тјер прекида преговоре са комунарима о размени париског надбискупа и великог броја попова за Бланкија који је био у рукама версајаца. Дана 10. маја је потписан мировни уговор између Пруса и владе у Версају. Тјер се појачава пристиглим заробљеницима које су Пруси пустили. Дана 21. маја версајци су продрли у град.[2] Прешли су преко терена који је, по условима примирја, био затворен за Прусе. Пруси су версајцима дозволили да несметано прођу. Тјер самоуверено изјављује: „Ја нећу имати милости“.
Дана 28. маја су на узвишењу Белвила последњи браниоци Комуне пружали очајнички отпор. Онда је наступила крвава недеља. Уместо стрељања пушкама, убијало се из митраљеза. Неки комунари су успели да се пробију и спасу преласком кроз пруске положаје. Прусима је било забрањено да пропуштају комунаре, али саксонски армијски корпус није у потпуности поштовао ову одлуку. Након тога, власти су натерале заробљенике да марширају од Версаја до Саторија. Уз пут су неке људе пробудили усред ноћи, приморали их да сами ископају своје гробове и онда их побили. Укупно је убијено око 30.000 мушкараца.
Историјски контекст
[уреди | уреди извор]Комуну је омогућио грађански устанак свих револуционарних тенденција у Паризу након Француско-пруског рата који је завршио француским поразом. Рат с Пруском, који је започео Наполеон III (Луј Бонапарта) у јулу 1870, био је катастрофалан за Французе па је у септембру сам Париз био под опсадом. Разлика између богатих и сиромашних у главном граду је порасла задњих година па су тадашња несташица хране и непрестано пруско бомбардирање били само додатни разлог општег незадовољства. Радничка класа се све више отварала радикалним идејама. Постојао је конкретан захтев да би Париз морао имати своју самоуправу у виду неког изабраног већа (градско веће се на француском такође зове commune, нешто што је већ постојало у већини француских градова, али је било негирано Паризу, јер се влада бојала становништва главнога града којим се није могло владати. Том захтеву је била придружена и једна мање формулирана жеља за једним праведнијим, ако и не обавезно социјалистичким вођењем економије која је била сажета у народном изразу: La Sociale!.
У јануару 1871, кад је опсада трајала већ четири месеца, Луј Адолф Тјер, који је ускоро постао извршни шеф, а касније председник Треће републике, затражио је примирје. Један од пруских услова за мир је била и окупација Париза. Упркос дуготрајној и тешкој опсади, многи су Парижани били снажно увређени и посебно бесни због чина који ће Прусима дозволити кратку церемонијалну окупацију њиховога града.
У том су тренутку десеци хиљада Парижана били чланови једне грађанске милиције познате као „Национална гарда”, која се била у великој мери проширила да би помогла у обрани града. Батаљони из најсиромашнијих квартова су изабрали своје официре и поседовали су многе топове који су били постављени у Паризу и плаћени јавним средствима. Град и његова Национална гарда су се одупирали пруским трупама шест месеци. Становништво Париза је било презирно према окупацији, те су зато ограничили пруско присуство на једно мало подручје града и надзирали су те границе.
Почео се формирати Централни комитет Гарде, а Луј Адолф Тјер, председник нове, треће француске републике, постао је свестан да би тај орган у тренутно нестабилној ситуацији могао постати алтернативни центар политичке моћи. Такође, бојао се и тога да би се радници могли наоружати оружјем Националне гарде и изазвати Прусе.
Ту су се сад догађали разни сметени догађаји и историјске књиге о том кратком раздобљу до оснивања Комуне нису баш јасне, али оно што је јасно је да је Национална гарда, пре него што су Пруси ушли у Париз, уз помоћ обичних грађана склонила све топове (које су сматрали својим власништвом) далеко од Пруса и чувала их је на сигурном. Једно од главних „топовских складишта” је било на врху Монмартр.
Успон и природа комуне
[уреди | уреди извор]Пруси су на кратко ушли у Париз и изашли без инцидената. Али, град је и даље био опкољен док се повлачило питање ратних одштета.
Док је Централни комитет Националне гарде заузимао све радикалније стајалиште и освајао све више ауторитета, влада није могла да дозволи да исти има на неодређено време на располагању четрсто топова. Због тога је Тјер, као први корак, 18. марта наредио редовним трупама да узму топове ускладиштене на Монмартру. Уместо да изврше наредбу војници су се спријатељили са Националном гардом и становницима. Кад им је њихов генерал Клод Мартин Лекомт дао наређење да пуцају на ненаоружану гомилу, они су га срушили с коња, те стрељали заједно са генералом Томасом - омраженим бившим командантом Гарде којег је заробила гомила у спољашњим булеварима.
Неколико других војних јединица се придружило побуни, која се толико брзо ширила да је председник Тјер наредио брзу евакуацију Париза од стране свих још послушних оружаних снага, полиције и специјалиста. Он је и сам побегао, њима на челу, према Версају. Централни комитет Националне гарде је сад остао једина ефективна влада у Паризу; зато је одмах абдицирао свој ауторитет и припремио изборе за комунални Савјет, који су се одржали 26. марта.
Комунални савјет од 92 члана је био састављен од квалификованих радника, разних стручњака (као што су лекари и новинари) и великог броја политичких активиста разних струја - од републиканских реформиста, преко разних врста социјалиста па скроз до јакобинаца који су се носталгично присећали револуције из 1789. Харизматични социјалиста Луј Огист Бланки је био изабран за председника Савета, али то се догодило у његовој одсутности. Он је, наиме, био ухапшен 17. марта и заточен у тајном затвору за време целог раздобља постојања Комуне. Париска комуна је проглашена 28. марта, иако су многи квартови и суседства задржали организације утемељене још за време опсаде.
Упркос интерним разликама, Савет је успешно започео одржавање јавних служби неопходних за град с два милиона становника; био је чак у стању да оствари консензус код разних политичких одлука које су по свом садржају нагињале ка једној напредној социјалдемокрацији, више него ка социјалној револуцији. Мањак времена (Комуна је била у прилици да се састаје мање од 60 дана) је разлог због којег је само мали број одлука био ефективно спроведен. Оне укључују: опрост најамнина из целог раздобља опсаде (за време које су их многи власници поприлично подигли); укидање ноћног рада у стотинама париских пекара; укидање гиљотине; увођење новчане накнаде невенчаним супругама припадника Националне гарде убијених у служби, као и њиховој деци; повраћај, од стране државних служби свих средстава за рад које су радници заложили за време опсаде; били су одгођени рокови истека меница и укинута је камата на дуг; дато је право радницима да преузму и воде предузеће, ако га је власник напустио.
Савет је укинуо регрутовање за војску, а уместо тога је увео Националну гарду састављену од свих грађана који су могли и били вољни да носе оружје. Међу законодавним пројектима, раздвајање цркве и државе је омогућило национализацију црквених добара и искључивање религије из школа. Међутим, црквама није било забрањено да се баве религиозним активностима, али су истовремено служиле и за вечерња јавна политичка окупљања. Цркве су биле главна попришта политичког учествовања у Комуни. Један други законодавни пројект се тицао реформе образовања, требало је да он високо образовање и техничку подуку учини доступне свима.
Комуна је вратила у оптицај француски републикански календар и за време свог кратког постојања је користила црвену заставу уместо тробојнице.
Опсег рада је био олакшан разним факторима, иако су чланови Савета (који нису били „представници”, него делегати подложни непосредном опозиву у било којем тренутку од стране њихових бирача) морали водити и многе извршне функције, а не само законодавне. Многе ad hoc organizacije osnovane u gradskim četvrtima za vreme opsade sa svrhom da zadovolje potrebe stanovništva (menze, hitne pomoći...) su nastavile da cvetaju i sarađuju sa Komunom.
Istovremeno, lokalne skupštine nisu napustile svoje ciljeve, a u njima su uglavnom delovali lokalni radnici. Uprkos formalnom reformizmu Saveta, sastav Komune je u svojoj suštini bio revolucionaran. Među prisutnim revolucionarnim strujama tu su bili anarhisti i socijalisti, blankisti i slobodarski republikanci. Pariska komuna je neprestano slavljena među anarhistima i marksistima sve do današnjih dana, dobrim delom baš zbog te različitosti orijentacija, zbog visokog stupnja radničkog samoupravljanja i zbog uspešne saradnje među raznim revolucionarnim grupama.
U trećem arondismanu, na primer, se besplatno delio školski pribor, tri su škole laicizirane (odstranjena je religioznost) i otvoreno je sirotište. U XX arondismanu su učenici besplatno dobivali odeću i hranu. Bilo je još mnogo sličnih primera, ali jedan od ključnih elemenata relativnog uspeha Komune je bila inicijativa koju su u javnom sektoru pokazali obični radnici. Oni su uspešno na sebe preuzeli zadatke administratora i specijalista koje je Tjer odveo sa sobom.
Fridrih Engels je kasnije tvrdio da su nepostojanje vojske, samouprava gradskih četvrti i druge osobenosti značile da Komuna nije više bila „država” u starom i represivnom smislu reči: ona je bila jedan tranzicioni oblik koji je težio ka ukidanju države kao takve. Međutim, njen budući razvoj je ipak ostao samo teorijsko pitanje. Nakon samo nedelju dana, postala je metom napada elemenata nove francuske vojske na brzinu sastavljene u Versaju.
Reference
[уреди | уреди извор]Literatura
[уреди | уреди извор]- Rougerie, Jacques (2014). La Commune de 1871. Paris: Presses universitaires de France. ISBN 978-2-13-062078-5.
- Rougerie, Jacques (2004). Paris libre 1871. Paris: Editions du Seuil. ISBN 978-2-02-055465-7.
- Milza, Pierre (2009a). L'année terrible: La Commune (mars–juin 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-03073-5.
- Milza, Pierre (2009b). L'année terrible: La guerre franco-prussienne (septembre 1870 – mars 1871). Paris: Perrin. ISBN 978-2-262-02498-7.
- du Camp, Maxime (1881). Les Convulsions de Paris. Paris: Hachette.
- The Red Republic, A Romance of The Commune, Robert W. Chambers 1895 (a Romantic adventure about the Paris Commune of 1871)
- Gluckstein, Donny (2006). The Paris Commune: A Revolution in Democracy. London: Bookmarks. ISBN 978-1-90-519214-4.
- The World That Never Was: A True Story of Dreamers, Schemers, Anarchists and Secret Police by Alex Butterworth (Pantheon Books, 2010)
- (језик: немачки) Haupt, Gerhard; Hausen, Karin: Die Pariser Kommune: Erfolg und Scheitern einer Revolution. Frankfurt Campus Verlag. 1979. ISBN 978-3-593-32607-8..
- Edwards, Stewart (1971). The Paris Commune 1871. London: Eyre & Spottiswoode. ISBN 978-0-413-28110-4.
- De la Croix de Castries, René (1983). Monsieur Thiers. Librarie Academique Perrin. ISBN 978-2-262-00299-2.
- Guiral, Pierre (1986). Adolphe Thiers ou De la nécessité en politique. Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-01825-6.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]- Izvorni tekst o Pariskoj komuni na Anarhopediji
- Istorija Pariske komune
- La Commune de 1871 by JP Achard (in French)
- Paris Commune Archive at Marxists Internet Archive
- Paris Commune Archive at Anarchist Archive
- Karl Marx and the Paris Commune by C.L.R. James
- The Paris Commune and Marx' Theory of Revolution by Paul Dorn
- Association Les Amis de la Commune de Paris (1871) (in French)
- Siege and Commune of Paris Collection (ca. 1870-1871) at Northwestern University Library: McCormick Library of Special Collections
- Paris Commune on Encyclopedia.com
- Movie (in Polish): JAROSŁAW DĄBROWSKI (released: 26 January 1976) directed by Bohdan Poręba (length: 2 hours, 12 minutes); Music by Wojciech Kilar; After opening credits, at 03:37 begins with extensive scenes of the 1871 Siege and Commune of Paris
- Documentary (in French): COMMUNE DE PARIS (LA) (released: 1951) directed by Robert Ménégoz (length: 24 minutes, 55 seconds); Dramatic historical evocation of the Paris Commune, and its Bloody Week, featuring numerous documents, photographs, and drawings, animated with special effects, and underscored with music, describing major events of the Commune, while presenting its leaders
- Encyclopædia Britannica