Париска комуна

С Википедије, слободне енциклопедије
Жене и деца помажу преношење топова Националне гарде у Монмартр (савремени цртеж)

Париска комуна се односи на власт која је управљала Паризом у периоду од 18. марта (формално од 26. марта) до 28. маја 1871. године. Зависно од идеологије коментатора, била је описивана као анархистичка или комунистичка.

У јануару 1871. Париз су освојили Пруси, а нова влада сачињена углавном од монархиста, није успела да збаци народну гарду и ухапси републиканце па се сели у Версај. 18. марта 1871. народ излази на улице и преузима контролу над Паризом. Они су основали комуну, у којој су људи сами, контролисали судбину града и покушали да успоставе слободу и једнакост за све.[1]

Хронологија догађаја[уреди | уреди извор]

Дана 4. септембра 1870. Пруси су били пред Паризом, а армије царства су биле опкољене и у безнадежном положају. Царство се срушило и поново је проглашена република. Образована је влада националне одбране и формирана Национална гарда у којој су радници били у већини. Ускоро је дошло до сукоба између Националне гарде и владе састављене од буржоазије. Дана 31. октобра раднички батаљон је извршио јуриш на Градску већницу и заробио чланове владе. Затим је неколико грађанских батаљона успело да ослободи чланове владе и сачува постојећу власт. Дана 28. јануара 1871. капитулирао је Париз. Национална гарда је склопила примирје с Прусима који се нису усуђивали да уђу у Париз. За време трајања рата радници су били за наставак борбе. Сада им је главни противник постао Тјер, који се налази на челу владе, и који је врло добро схватао опасност по буржоазију од наоружаних радника. Влада се налази ван Париза у Версају. Дана 18. марта Тјер је покушао да отме артиљерију од Националне гарде. Париз је тог јутра одзвањао од узвика „Живела Комуна!“. Тјеров генерал Леконт је наредио да се пуца на ненаоружану гомилу на Пигалу. Војници су одбили наређење. Када је генерал покушао да их натера, они су га убили.

Централни комитет Националне гарде у свом манифесту од 18. марта поручује: „Пролетери Париза услед пораза и издаје владајућих класа схватили су да је куцнуо час када они морају спасавати ситуацију, узимајући у своје руке вођење јавних послова... Они су схватили да је њихова највиша дужност, и апсолутно право, да сами постану господари своје судбине”. Комуна је изабрана 26. а проглашена 28. марта. Била је састављена од градских одборника изабраних на основу општег права гласа. Комуна је била законодавно, и у исто време, радно и извршно тело. Чланови Комуне су се делили на бланкисте и присталице Прудонове социјалистичке школе. Дана 30. марта Национална гарда је постала једина оружана сила. Комуна је укинула регрутовање и стајаћу војску. Доноси се декрет о одвајању цркве од државе. Укидају се сва државна плаћања за верске сврхе. Сва црквена имања постају национална својина. Из школе су уклоњени сви верски симболи.

Рушење споменика током Париске комуне.

Спаљена је гиљотина и срушен споменик Победника, за многе симбол шовинизма и мржење међу народима. Дана 16. априла Комуна је направила попис фабрика у којима су фабриканти обуставили рад. Израђују се планови за отпочињање рада у тим фабрикама, и доноси одлука да се радници организују у кооперативне задруге. Проглашено је начело: алат радницима, земља сељацима, а рад свима. Дана 20. априла је укинут ноћни рад у пекарама. Дана 30. априла се доноси одлука да се затворе заложни заводи, уз образложење да су они установе за екплоатацију радника. Поништена су сва дуговања на име кирије.

Уведена је изборност и смењивост свих судија и градских одборника. Плате свих чиновника, почев од чланова Комуне па наниже, изједначене су с радничким надницама. Дана 23. априла Тјер прекида преговоре са комунарима о размени париског надбискупа и великог броја попова за Бланкија који је био у рукама версајаца. Дана 10. маја је потписан мировни уговор између Пруса и владе у Версају. Тјер се појачава пристиглим заробљеницима које су Пруси пустили. Дана 21. маја версајци су продрли у град.[2] Прешли су преко терена који је, по условима примирја, био затворен за Прусе. Пруси су версајцима дозволили да несметано прођу. Тјер самоуверено изјављује: „Ја нећу имати милости“.

Марш заробљених комунара за Версај (савремена илустрација)

Дана 28. маја су на узвишењу Белвила последњи браниоци Комуне пружали очајнички отпор. Онда је наступила крвава недеља. Уместо стрељања пушкама, убијало се из митраљеза. Неки комунари су успели да се пробију и спасу преласком кроз пруске положаје. Прусима је било забрањено да пропуштају комунаре, али саксонски армијски корпус није у потпуности поштовао ову одлуку. Након тога, власти су натерале заробљенике да марширају од Версаја до Саторија. Уз пут су неке људе пробудили усред ноћи, приморали их да сами ископају своје гробове и онда их побили. Укупно је убијено око 30.000 мушкараца.

Историјски контекст[уреди | уреди извор]

Комуну је омогућио грађански устанак свих револуционарних тенденција у Паризу након Француско-пруског рата који је завршио француским поразом. Рат с Пруском, који је започео Наполеон III (Луј Бонапарта) у јулу 1870, био је катастрофалан за Французе па је у септембру сам Париз био под опсадом. Разлика између богатих и сиромашних у главном граду је порасла задњих година па су тадашња несташица хране и непрестано пруско бомбардирање били само додатни разлог општег незадовољства. Радничка класа се све више отварала радикалним идејама. Постојао је конкретан захтев да би Париз морао имати своју самоуправу у виду неког изабраног већа (градско веће се на француском такође зове commune, нешто што је већ постојало у већини француских градова, али је било негирано Паризу, јер се влада бојала становништва главнога града којим се није могло владати. Том захтеву је била придружена и једна мање формулирана жеља за једним праведнијим, ако и не обавезно социјалистичким вођењем економије која је била сажета у народном изразу: La Sociale!.

У јануару 1871, кад је опсада трајала већ четири месеца, Луј Адолф Тјер, који је ускоро постао извршни шеф, а касније председник Треће републике, затражио је примирје. Један од пруских услова за мир је била и окупација Париза. Упркос дуготрајној и тешкој опсади, многи су Парижани били снажно увређени и посебно бесни због чина који ће Прусима дозволити кратку церемонијалну окупацију њиховога града.

У том су тренутку десеци хиљада Парижана били чланови једне грађанске милиције познате као „Национална гарда”, која се била у великој мери проширила да би помогла у обрани града. Батаљони из најсиромашнијих квартова су изабрали своје официре и поседовали су многе топове који су били постављени у Паризу и плаћени јавним средствима. Град и његова Национална гарда су се одупирали пруским трупама шест месеци. Становништво Париза је било презирно према окупацији, те су зато ограничили пруско присуство на једно мало подручје града и надзирали су те границе.

Почео се формирати Централни комитет Гарде, а Луј Адолф Тјер, председник нове, треће француске републике, постао је свестан да би тај орган у тренутно нестабилној ситуацији могао постати алтернативни центар политичке моћи. Такође, бојао се и тога да би се радници могли наоружати оружјем Националне гарде и изазвати Прусе.

Ту су се сад догађали разни сметени догађаји и историјске књиге о том кратком раздобљу до оснивања Комуне нису баш јасне, али оно што је јасно је да је Национална гарда, пре него што су Пруси ушли у Париз, уз помоћ обичних грађана склонила све топове (које су сматрали својим власништвом) далеко од Пруса и чувала их је на сигурном. Једно од главних „топовских складишта” је било на врху Монмартр.

Успон и природа комуне[уреди | уреди извор]

Пруси су на кратко ушли у Париз и изашли без инцидената. Али, град је и даље био опкољен док се повлачило питање ратних одштета.

Стрељање генерала Лекомтеа и Томаса (фотографска реконструкција)

Док је Централни комитет Националне гарде заузимао све радикалније стајалиште и освајао све више ауторитета, влада није могла да дозволи да исти има на неодређено време на располагању четрсто топова. Због тога је Тјер, као први корак, 18. марта наредио редовним трупама да узму топове ускладиштене на Монмартру. Уместо да изврше наредбу војници су се спријатељили са Националном гардом и становницима. Кад им је њихов генерал Клод Мартин Лекомт дао наређење да пуцају на ненаоружану гомилу, они су га срушили с коња, те стрељали заједно са генералом Томасом - омраженим бившим командантом Гарде којег је заробила гомила у спољашњим булеварима.

Неколико других војних јединица се придружило побуни, која се толико брзо ширила да је председник Тјер наредио брзу евакуацију Париза од стране свих још послушних оружаних снага, полиције и специјалиста. Он је и сам побегао, њима на челу, према Версају. Централни комитет Националне гарде је сад остао једина ефективна влада у Паризу; зато је одмах абдицирирао свој ауторитет и припремио изборе за комунални Савјет, који су се одржали 26. марта.

Комунални савјет од 92 члана је био састављен од квалификованих радника, разних стручњака (као што су лекари и новинари) и великог броја политичких активиста разних струја - од републиканских реформиста, преко разних врста социјалиста па скроз до јакобинаца који су се носталгично присећали револуције из 1789. Харизматични социјалиста Луј Огист Бланки је био изабран за председника Савета, али то се догодило у његовој одсутности. Он је, наиме, био ухапшен 17. марта и заточен у тајном затвору за време целог раздобља постојања Комуне. Париска комуна је проглашена 28. марта, иако су многи квартови и суседства задржали организације утемељене још за време опсаде.

Упркос интерним разликама, Савет је успешно започео одржававање јавних служби неопходних за град с два милиона становника; био је чак у стању да оствари консензуз код разних политичких одлука које су по свом садржају нагињале ка једној напредној социјалдемокрацији, више него ка социјалној револуцији. Мањак времена (Комуна је била у прилици да се састаје мање од 60 дана) је разлог због којег је само мали број одлука био ефективно спроведен. Оне укључују: опрост најамнина из целог раздобља опсаде (за време које су их многи власници поприлично подигли); укидање ноћног рада у стотинама париских пекара; укидање гиљотине; увођење новчане накнаде невенчаним супругама припадника Националне гарде убијених у служби, као и њиховој деци; повраћај, од стране државних служби свих средстава за рад које су радници заложили за време опсаде; били су одгођени рокови истека меница и укинута је камата на дуг; дато је право радницима да преузму и воде предузеће, ако га је власник напустио.

Париска комуна враћа радницима алате заложене за време опсаде

Савет је укинуо регрутовање за војску, а уместо тога је увео Националну гарду састављену од свих грађана који су могли и били вољни да носе оружје. Међу законодавним пројектима, раздвајање цркве и државе је омогућило национализацију црквених добара и искључивање религије из школа. Међутим, црквама није било забрањено да се баве религиозним активностима, али су истовремено служиле и за вечерња јавна политичка окупљања. Цркве су биле главна попришта политичког учествовања у Комуни. Један други законодавни пројект се тицао реформе образовања, требало је да он високо образовање и техничку подуку учини доступне свима.

Комуна је вратила у оптицај француски републикански календар и за време свог кратког постојања је користила црвену заставу уместо тробојнице.

Опсег рада је био олакшан разним факторима, иако су чланови Савета (који нису били „представници”, него делегати подложни непосредном опозиву у било којем тренутку од стране њихових бирача) морали водити и многе извршне функције, а не само законодавне. Многе ad hoc организације основане у градским четвртима за време опсаде са сврхом да задовоље потребе становништва (мензе, хитне помоћи...) су наставиле да цветају и сарађују са Комуном.

Истовремено, локалне скупштине нису напустиле своје циљеве, а у њима су углавном деловали локални радници. Упркос формалном реформизму Савета, састав Комуне је у својој суштини био револуционаран. Међу присутним револуционарним струјама ту су били анархисти и социјалисти, бланкисти и слободарски републиканци. Париска комуна је непрестано слављена међу анархистима и марксистима све до данашњих дана, добрим делом баш због те различитости оријентација, због високог ступња радничког самоуправљања и због успешне сарадње међу разним револуционарним групама.

У трећем арондисману, на пример, се бесплатно делио школски прибор, три су школе лаицизиране (одстрањена је религиозност) и отворено је сиротиште. У XX арондисману су ученици бесплатно добивали одећу и храну. Било је још много сличних примера, али један од кључних елемената релативног успеха Комуне је била иницијатива коју су у јавном сектору показали обични радници. Они су успешно на себе преузели задатке администратора и специјалиста које је Тјер одвео са собом.

Фридрих Енгелс је касније тврдио да су непостојање војске, самоуправа градских четврти и друге особености значиле да Комуна није више била „држава” у старом и репресивном смислу речи: она је била један транзициони облик који је тежио ка укидању државе као такве. Међутим, њен будући развој је ипак остао само теоријско питање. Након само недељу дана, постала је метом напада елемената нове француске војске на брзину састављене у Версају.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Роугерие, Јацqуес, Парис либре- 1871. пп. 264-270
  2. '^ Роберт Томбс, Тхе Wар Агаинст Парис, 1871 (1981).

Литература[уреди | уреди извор]

  • Роугерие, Јацqуес (2014). Ла Цоммуне де 1871. Парис: Прессес университаирес де Франце. ИСБН 978-2-13-062078-5. 
  • Роугерие, Јацqуес (2004). Парис либре 1871. Парис: Едитионс ду Сеуил. ИСБН 978-2-02-055465-7. 
  • Милза, Пиерре (2009а). L'аннéе террибле: Ла Цоммуне (марс–јуин 1871). Парис: Перрин. ИСБН 978-2-262-03073-5. 
  • Милза, Пиерре (2009б). L'аннéе террибле: Ла гуерре францо-пруссиенне (септембре 1870 – марс 1871). Парис: Перрин. ИСБН 978-2-262-02498-7. 
  • ду Цамп, Маxиме (1881). Лес Цонвулсионс де Парис. Парис: Хацхетте. 
  • Тхе Ред Републиц, А Романце оф Тхе Цоммуне, Роберт W. Цхамберс 1895 (а Романтиц адвентуре абоут тхе Парис Цоммуне оф 1871)
  • Глуцкстеин, Доннy (2006). Тхе Парис Цоммуне: А Револутион ин Демоцрацy. Лондон: Боокмаркс. ИСБН 978-1-90-519214-4. 
  • Тхе Wорлд Тхат Невер Wас: А Труе Сторy оф Дреамерс, Сцхемерс, Анарцхистс анд Сецрет Полице бy Алеx Буттерwортх (Пантхеон Боокс, 2010)
  • (језик: немачки) Хаупт, Герхард; Хаусен, Карин: Дие Парисер Коммуне: Ерфолг унд Сцхеитерн еинер Револутион. . Frankfurt Campus Verlag. 1979. ISBN 978-3-593-32607-8. .
  • Edwards, Stewart (1971). The Paris Commune 1871. London: Eyre & Spottiswoode. ISBN 978-0-413-28110-4. 
  • De la Croix de Castries, René (1983). Monsieur Thiers. Librarie Academique Perrin. ISBN 978-2-262-00299-2. 
  • Guiral, Pierre (1986). Adolphe Thiers ou De la nécessité en politique. Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-01825-6. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Pariska komuna на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Pariska_komuna&oldid=27552178”