Ampir

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Trijumfalna kapija[1][2] na Mestu Šarl de Gola, jedan od najpoznatijih primera ampir arhitekture, naručena 1806. godine nakon pobede kod Austerlica od strane cara Napoleona I.
Stolica u ampir stilu
Tipična ženska odeća u ampiru

Ampir (franc. Style Empire, u značenju carstvo, imperija) je stil koji se razvio u Francuskoj (najznačajniji predstavnik je Žak Luj David) i bio je zastupljen između 1800. i 1830. godine. Prevashodno se odnosi na uređivanje enterijera, u kojem se javljaju i primenjuju boje (bela, crna i zlatna), u umetnosti izrade nameštaja, u kome se javlja drvo od ebenovine i ukrasi od mesinga, a i u odevanju. Procvat je doživeo između 1800. i 1815. tokom perioda Konzulata i Prvog francuskog carstva, iako je njegov životni vek trajao do kasnih 1820-ih. Iz Francuske se proširio na veći deo Evrope i Sjedinjenih Država.[3]

U užem smislu pod ampirom se podrazumeva umetnički stil nastao za vreme vladavine Napoleona I (1804. – 1815) koji je predstavljao reprezentativni klasicizam. Uzori umetnicima ovog stila bili su direktoar, umetnost antike, pre svega doba Rimskog carstva i stari Egipat. Ističe se površinama koje prianjaju jedna na drugu i jasnim, jednostavnim konturama. Uglavnom simetrični dekor podseća na antičke motive poput girlandi, vaza ili lovorovog venca. Ampir je imao veliki značaj na celom evropskom kontinentu i tek kasnije ga je istisnuo bidermajer.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Direktorski stil neposredno prethodećeg perioda, koji je imao za cilj jednostavnije, ali ipak elegantno prizivanje vrlina drevne Rimske republike:

Stoičke vrline republikanskog Rima podržavane su kao standard ne samo za umetnost, već i za političko ponašanje i privatni moral. Konvencionalci su sebe videli kao antičke heroje. Deca su dobila imena po Brutu, Solonu i [Lycurgus of Sparta[|Likurgu]]. Praznike Revolucije David je priredio kao antičke rituale. Čak su i stolice u kojima je sedeo odbor Salut Publique bile napravljene na starinskim modelima koje je osmislio David. ...Zapravo, neoklasicizam je postao moderan.[4]

Imperijalni stil se „okrenuo ukrašenoj raskoši carskog Rima. Uzdržanu strogost dorskog zamenilo je korintsko bogatstvo i sjaj“.[5]

Dva francuska arhitekta, Šarl Persije i Pjer Fontejn, zajedno su bili tvorci stila francuskog carstva. Njih dvojica su studirali u Rimu, i 1790-ih su postali vodeći dizajneri nameštaja u Parizu, gde su dobili mnoge naloge od Napoleona i drugih državnika.[6]

Arhitektura stila imperije bila je zasnovana na elementima Rimskog carstva i mnogih njegovih arheoloških blaga, koja su ponovo otkrivene počev od osamnaestog veka. Prethodni stilovi Luja XVI i Direktorijuma koristili su ravniji, jednostavniji dizajn u poređenju sa stilom rokokoa iz osamnaestog veka. Dizajn carstva snažno je uticao na savremeni američki federalni stil (kao što je dizajn zgrade Kapitola Sjedinjenih Država),[7][8] i oba su bila oblici propagande kroz arhitekturu. Bio je to stil naroda, ne razmetljiv, već trezven i ravnomerno uravnotežen. Smatralo se da je stil „oslobodio“ i „prosvetlio“ arhitekturu baš kao što je Napoleon „oslobodio“ narode Evrope svojim Napoleonovim kodeksom.[9][10]

Motivi i ornamenti[uredi | uredi izvor]

Svim carskim ornamentima upravlja rigorozni duh simetrije koji podseća na stil Luja XIV. Generalno, motivi na desnoj i levoj strani komada odgovaraju jedan drugom u svakom detalju; kada to ne čine, sami pojedinačni motivi su potpuno simetrični po kompoziciji: antičke glave sa identičnim pletenicama koje padaju na svako rame, prednje figure Pobede sa simetrično raspoređenim tunikama, identične rozete ili labudovi koji okružuju ploču, itd. Poput Luja XIV, Napoleon je imao skup amblema koji su nepogrešivo povezani sa njegovom vladavinom, pre svega orao, pčela, zvezde i inicijali I (za Imperator) i N (za Napoleona), koji su obično bili upisani u carsku lovorovu krunu. Korišćeni motivi su: figure Nike koja nosi palmine grane, grčke igračice, gole i ogrnute žene, figure antičkih kočija, krilati puti, maskaroni Apolona, Hermesa i Gorgone, labudovi, lavovi, glave volova, konja i divljih zveri, leptiri, kandže, krilate himere, sfinge, bukranija, morski konji, hrastovi venci vezani tankim vučnim trakama, uspinjanje vinove loze, makov rinso, rozete, palmine grane i lovor. Ima puno grčko-rimskih: kruti i ravni listovi akantusa, palmete, rogovi izobilja, perle, amfore, tronošci, imbricirani diskovi, kaduceji Merkura, vaze, šlemovi, zapaljene baklje, krilati trubači i drevni muzički instrumenti (tube, zvečke i posebno lire). Uprkos njihovom antičkom poreklu, kaneluri i triglifi koji su toliko preovladavali pod Lujem XVI su napušteni. Motivi egipatskog preporoda su posebno česti na početku perioda: skarabeji, kapiteli lotosa, krilati diskovi, obelisci, piramide, figure koje nose nemese, karijatide en gaine poduprte bosim nogama i sa ženskim egipatskim pokrivalima za glavu.[11]

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

U doba klasicizma akcenat je stavljen na antičke uzore, a radilo se o obično dorskom redu i egipatskim uzorima, koje su primenjivali Napoleonovi arhitekati, a odisali su jednostavnošću. Stil se proširio u celoj Evropi i najviše se zadržao u Rusiji. Jedan od primera je dvorac Kačina u Kutnoj Hori u Češkoj gde preovlađuje snažna i čvrsta kontura. U ornamentiku ampira se ušle i neke staroegipatske ornamentike nakon Napoleonovih pohoda na Egipat. U doba ampira nastao je ceo red novih građevinskih tipova, kao što su administrativne zgrade, kasarne, dok su u urbanizmu preovlađivale pravougaone i simetrične forme uličnih mreža.

Nameštaj[uredi | uredi izvor]

Preovladava crno-zlatna boja. Upotrebljava se drvo od ebanovine i javljaju se mesingani ukrasi. Nožice kod nameštaja su često završavane imitacijama životinjskih šapa da bi se naglasila funkcija stajanja.

Odeća[uredi | uredi izvor]

Krajem 18. veka i početkom 19. veka došlo je do velikih promenama u odevanju i to naročito kod žena. Kultura odevanja je bila pod uticajem antike i u upotrebi je bio veliki dekolte koji je sakrivala marama. Postepeno se skraćivala suknja i pokazivale se cipele, a kasnije i gležnjevi. U Pariz su donošeni iz Egipta prvi krzneni kaputi i pravi šalovi od kašmira. Modu počinju da propagiraju modni časopisi koji izlaze od 1770. godine.

Primeri u ampiru[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raymond, Gino (30. 10. 2008). Historical dictionary of France. Scarecrow Press. str. 9. ISBN 978-0-8108-5095-8. Arhivirano iz originala 12. 1. 2023. g. Pristupljeno 28. 7. 2011. 
  2. ^ „Arc de Triomphe facts”. Paris Digest. 2018. Arhivirano iz originala 7. 9. 2018. g. Pristupljeno 2018-09-06. 
  3. ^ Gontar, Cybele (2004-10-01). „Empire Style, 1800–1815”. metmuseum.org. Department of European Sculpture and Decorative Arts, The Metropolitan Museum of Art. Pristupljeno 2022-09-18. „Courts across Europe adopted the Empire style, especially in Russia, where it became a staple. In Germany and Austria, it coexisted with the gentler Biedermeier associated with modest domestic interiors. Charles Percier (1764–1838) and Pierre François Léonard Fontaine (1762–1853) were the two most influential figures in the field of Empire decoration and furnishing. Official architects to the court of Napoleon, their main responsibility was the renovation of the various royal residences. Their Recueil de décorations intérieures (1812) was an essential handbook of the Empire style.” 
  4. ^ Honour 1977, str. 171
  5. ^ Honour 1977, str. 172
  6. ^ Fredlund, Jane (2008). Stilguiden: möbler & inredning 1700–2000 (na jeziku: švedski) (2nd izd.). Stockholm: Prisma. str. 108. ISBN 9789151849874. OCLC 234047178. 
  7. ^ „The United States Capitol: An Overview of the Building and Its Function”. Architect of the Capitol. Pristupljeno 5. 11. 2010. 
  8. ^ Crew, Harvey W.; William Bensing Webb; John Wooldridge (1892). Centennial History of the City of Washington, D. C. Dayton, Ohio: United Brethren Publishing House. str. 66. 
  9. ^ Code civil des Français: édition originale et seule officielle. Paris: L'Imprimerie de la République. 1804. Pristupljeno 28. 11. 2016 — preko Gallica. 
  10. ^ Mohamed A.M. Ismail (2016). Globalization and New International Public Works Agreements in Developing Countries: An Analytical Perspective. Routledge. str. 19. ISBN 9781317127031 — preko Google Books. „"All civil codes of Arab Middle Eastern states are based on Napoleonic Codes and were influenced by Egyptian legislation"” 
  11. ^ Sylvie, Chadenet (2001). French Furniture • From Louis XIII to Art Deco (na jeziku: engleski). Little, Brown and Company. str. 103 & 105. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Honour, Hugh (1977) [1968]. Neo-classicismNeophodna slobodna registracija. Style and Civilisation (reprinted with revisions izd.). London: Penguin Books. ISBN 9780140137606. OCLC 36284165. 
  • Hopkins, Owen (2014). Architectural Styles: A Visual Guide (na jeziku: engleski). Laurence King. ISBN 978-178067-163-5. 
  • Jones, Denna, ur. (2014). Architecture The Whole Story (na jeziku: engleski). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-29148-1. 
  • Dean, Winton (1980). „Bizet, Georges (Alexandre César Léopold)”. Ur.: Sadie, Stanley. New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2. London: Macmillan. ISBN 0-333-23111-2. 
  • De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs. Librarie Hacahette. 
  • Ducher, Robert (1988), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, ISBN 2-08-011539-1 
  • Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221-07862-4. 
  • Héron de Villefosse, René (1959). Histoire de Paris. Bernard Grasset. 
  • Jover, Manuel (2005). Ingres (na jeziku: French). Paris: Terrail/Édigroup. ISBN 2-87939-287-X. 
  • Maneglier, Hervé (1990). Paris Impérial- La vie quotidienne sous le Second Empire (na jeziku: francuski). Paris: Armand Colin. ISBN 2-200-37226-4. 
  • Prina, Francesca; Demartini, Elena (2006). Petite encyclopédie de l'architecture. Paris: Solar. ISBN 2-263-04096-X. 
  • Hopkins, Owen (2014). Les styles en architecture. Dunod. ISBN 978-2-10-070689-1. 
  • Renault, Christophe (2006), Les Styles de l'architecture et du mobilier, Paris: Gisserot, ISBN 978-2-87747-465-8 
  • Riley, Noël (2004), Grammaire des Arts Décoratifs de la Renaissance au Post-Modernisme, Flammarion, ISBN 978-2-08-011327-6 
  • Sarmant, Thierry (2012). Histoire de Paris: Politique, urbanisme, civilisation. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-7558-0330-3. 
  • Texier, Simon (2012), Paris- Panorama de l'architecture de l'Antiquité à nos jours, Paris: Parigramme, ISBN 978-2-84096-667-8 
  • Toman, Rolf (2007). Néoclassicisme et Romantisme: architecture, sculpture, peinture, dessin (na jeziku: French). Ullmann. ISBN 978-3-8331-3557-6. 
  • Dictionnaire Historique de Paris. Le Livre de Poche. 2013. ISBN 978-2-253-13140-3. 
  • Vila, Marie Christine (2006). Paris Musique- Huit Siècles d'histoire. Paris: Parigramme. ISBN 978-2-84096-419-3. 
  • Crabb, John H., trans. The French Civil Code, revised ed. (as amended to 1 July 1994). Littleton, Colo.: Fred B. Rothman & Co.; Deventer, The Netherlands: Kluwer Law and Taxation, 1995.
  • Fairgrieve, Duncan, ed. The Influence of the French Civil Code on the Common Law and Beyond. London: British Institute of International and Comparative Law, 2007.
  • Fisher, H. A. L. "The Codes", in Cambridge Modern History, ed. A. W. Ward (1906). Vol. IX, pp. 148–179. An old standard scholarly summary. online free
  • Halperin, Jean-Louis. The French Civil Code. Trans. Tony Weir. London: Routledge, 2006.
  • Josselin, Jean-Michel, and Alain Marciano. "The Making of the French Civil Code: An Economic Interpretation". European Journal of Law and Economics 14.3 (2002): 193–203. online
  • Lobingier, Charles Summer. "Napoleon and His Code". Harvard Law Rev. 32 (1918): 114+. online
  • Lydorf, Claudia (2012), Romance Legal Family, EGO – European History Online, Mainz: Institute of European History, retrieved: March 25, 2021 (pdf).
  • Schwartz, Bernard, ed. The Code Napoleon and the common-law world: the sesquicentennial lectures delivered at the Law Center of New York University, December 13–15, 1954 (The Lawbook Exchange, Ltd., 1998). 438 pp.
  • Smithers, William W. (1901). „The Code Napoléon”. The American Law Register (1898-1907). 49 (3): 127—147. JSTOR 3306716. doi:10.2307/3306716. .
  • Tunc, André. "Grand Outlines of the Code Napoleon". Tulane Law Review 29 (1954): 431+.
  • Tunc, André. "Husband and Wife Under French Law: Past, Present, Future". University of Pennsylvania Law Review 104 (1955): 1064+.online

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ampir na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ампир&oldid=27553353”