Пређи на садржај

Ампир

С Википедије, слободне енциклопедије
Тријумфална капија[1][2] на Месту Шарл де Гола, један од најпознатијих примера ампир архитектуре, наручена 1806. године након победе код Аустерлица од стране цара Наполеона I.
Столица у ампир стилу
Типична женска одећа у ампиру

Ампир (фр. Style Empire, у значењу царство, империја) је стил који се развио у Француској (најзначајнији представник је Жак Луј Давид) и био је заступљен између 1800. и 1830. године. Превасходно се односи на уређивање ентеријера, у којем се јављају и примењују боје (бела, црна и златна), у уметности израде намештаја, у коме се јавља дрво од ебеновине и украси од месинга, а и у одевању. Процват је доживео између 1800. и 1815. током периода Конзулата и Првог француског царства, иако је његов животни век трајао до касних 1820-их. Из Француске се проширио на већи део Европе и Сједињених Држава.[3]

У ужем смислу под ампиром се подразумева уметнички стил настао за време владавине Наполеона I (1804. – 1815) који је представљао репрезентативни класицизам. Узори уметницима овог стила били су директоар, уметност антике, пре свега доба Римског царства и стари Египат. Истиче се површинама које приањају једна на другу и јасним, једноставним контурама. Углавном симетрични декор подсећа на античке мотиве попут гирланди, ваза или ловоровог венца. Ампир је имао велики значај на целом европском континенту и тек касније га је истиснуо бидермајер.

Историја

[уреди | уреди извор]

Директорски стил непосредно претходећег периода, који је имао за циљ једноставније, али ипак елегантно призивање врлина древне Римске републике:

Стоичке врлине републиканског Рима подржаване су као стандард не само за уметност, већ и за политичко понашање и приватни морал. Конвенционалци су себе видели као античке хероје. Деца су добила имена по Бруту, Солону и [Lycurgus of Sparta[|Ликургу]]. Празнике Револуције Давид је приредио као античке ритуале. Чак су и столице у којима је седео одбор Salut Publique биле направљене на старинским моделима које је осмислио Давид...Заправо, неокласицизам је постао модеран.[4]

Империјални стил се „окренуо украшеној раскоши царског Рима. Уздржану строгост дорског заменило је коринтско богатство и сјај“.[5]

Два француска архитекта, Шарл Персије и Пјер Фонтејн, заједно су били творци стила француског царства. Њих двојица су студирали у Риму, и 1790-их су постали водећи дизајнери намештаја у Паризу, где су добили многе налоге од Наполеона и других државника.[6]

Архитектура стила империје била је заснована на елементима Римског царства и многих његових археолошких блага, која су поново откривене почев од осамнаестог века. Претходни стилови Луја XVI и Директоријума користили су равнији, једноставнији дизајн у поређењу са стилом рококоа из осамнаестог века. Дизајн царства снажно је утицао на савремени амерички федерални стил (као што је дизајн зграде Капитола Сједињених Држава),[7][8] и оба су била облици пропаганде кроз архитектуру. Био је то стил народа, не разметљив, већ трезвен и равномерно уравнотежен. Сматрало се да је стил „ослободио“ и „просветлио“ архитектуру баш као што је Наполеон „ослободио“ народе Европе својим Наполеоновим кодексом.[9][10]

Мотиви и орнаменти

[уреди | уреди извор]

Свим царским орнаментима управља ригорозни дух симетрије који подсећа на стил Луја XIV. Генерално, мотиви на десној и левој страни комада одговарају један другом у сваком детаљу; када то не чине, сами појединачни мотиви су потпуно симетрични по композицији: античке главе са идентичним плетеницама које падају на свако раме, предње фигуре Победе са симетрично распоређеним туникама, идентичне розете или лабудови који окружују плочу, итд. Попут Луја XIV, Наполеон је имао скуп амблема који су непогрешиво повезани са његовом владавином, пре свега орао, пчела, звезде и иницијали I (за Император) и N (за Наполеона), који су обично били уписани у царску ловорову круну. Коришћени мотиви су: фигуре Нике која носи палмине гране, грчке играчице, голе и огрнуте жене, фигуре античких кочија, крилати пути, маскарони Аполона, Хермеса и Горгоне, лабудови, лавови, главе волова, коња и дивљих звери, лептири, канџе, крилате химере, сфинге, букранија, морски коњи, храстови венци везани танким вучним тракама, успињање винове лозе, маков ринсо, розете, палмине гране и ловор. Има пуно грчко-римских: крути и равни листови акантуса, палмете, рогови изобиља, перле, амфоре, троношци, имбрицирани дискови, кадуцеји Меркура, вазе, шлемови, запаљене бакље, крилати трубачи и древни музички инструменти (тубе, звечке и посебно лире). Упркос њиховом античком пореклу, канелури и триглифи који су толико преовладавали под Лујем XVI су напуштени. Мотиви египатског препорода су посебно чести на почетку периода: скарабеји, капители лотоса, крилати дискови, обелисци, пирамиде, фигуре које носе немесе, каријатиде en gaine подупрте босим ногама и са женским египатским покривалима за главу.[11]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

У доба класицизма акценат је стављен на античке узоре, а радило се о обично дорском реду и египатским узорима, које су примењивали Наполеонови архитекати, а одисали су једноставношћу. Стил се проширио у целој Европи и највише се задржао у Русији. Један од примера је дворац Качина у Кутној Хори у Чешкој где преовлађује снажна и чврста контура. У орнаментику ампира се ушле и неке староегипатске орнаментике након Наполеонових похода на Египат. У доба ампира настао је цео ред нових грађевинских типова, као што су административне зграде, касарне, док су у урбанизму преовлађивале правоугаоне и симетричне форме уличних мрежа.

Намештај

[уреди | уреди извор]

Преовладава црно-златна боја. Употребљава се дрво од ебановине и јављају се месингани украси. Ножице код намештаја су често завршаване имитацијама животињских шапа да би се нагласила функција стајања.

Крајем 18. века и почетком 19. века дошло је до великих променама у одевању и то нарочито код жена. Култура одевања је била под утицајем антике и у употреби је био велики деколте који је сакривала марама. Постепено се скраћивала сукња и показивале се ципеле, а касније и глежњеви. У Париз су доношени из Египта први крзнени капути и прави шалови од кашмира. Моду почињу да пропагирају модни часописи који излазе од 1770. године.

Примери у ампиру

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Raymond, Gino (30. 10. 2008). Historical dictionary of France. Scarecrow Press. стр. 9. ISBN 978-0-8108-5095-8. Архивирано из оригинала 12. 1. 2023. г. Приступљено 28. 7. 2011. 
  2. ^ „Arc de Triomphe facts”. Paris Digest. 2018. Архивирано из оригинала 7. 9. 2018. г. Приступљено 2018-09-06. 
  3. ^ Gontar, Cybele (2004-10-01). „Empire Style, 1800–1815”. metmuseum.org. Department of European Sculpture and Decorative Arts, The Metropolitan Museum of Art. Приступљено 2022-09-18. „Courts across Europe adopted the Empire style, especially in Russia, where it became a staple. In Germany and Austria, it coexisted with the gentler Biedermeier associated with modest domestic interiors. Charles Percier (1764–1838) and Pierre François Léonard Fontaine (1762–1853) were the two most influential figures in the field of Empire decoration and furnishing. Official architects to the court of Napoleon, their main responsibility was the renovation of the various royal residences. Their Recueil de décorations intérieures (1812) was an essential handbook of the Empire style. 
  4. ^ Honour 1977, стр. 171
  5. ^ Honour 1977, стр. 172
  6. ^ Fredlund, Jane (2008). Stilguiden: möbler & inredning 1700–2000 (на језику: шведски) (2nd изд.). Stockholm: Prisma. стр. 108. ISBN 9789151849874. OCLC 234047178. 
  7. ^ „The United States Capitol: An Overview of the Building and Its Function”. Architect of the Capitol. Приступљено 5. 11. 2010. 
  8. ^ Crew, Harvey W.; William Bensing Webb; John Wooldridge (1892). Centennial History of the City of Washington, D. C. Dayton, Ohio: United Brethren Publishing House. стр. 66. 
  9. ^ Code civil des Français: édition originale et seule officielle. Paris: L'Imprimerie de la République. 1804. Приступљено 28. 11. 2016 — преко Gallica. 
  10. ^ Mohamed A.M. Ismail (2016). Globalization and New International Public Works Agreements in Developing Countries: An Analytical Perspective. Routledge. стр. 19. ISBN 9781317127031 — преко Google Books. „"All civil codes of Arab Middle Eastern states are based on Napoleonic Codes and were influenced by Egyptian legislation" 
  11. ^ Sylvie, Chadenet (2001). French Furniture • From Louis XIII to Art Deco (на језику: енглески). Little, Brown and Company. стр. 103 & 105. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Honour, Hugh (1977) [1968]. Neo-classicismНеопходна слободна регистрација. Style and Civilisation (reprinted with revisions изд.). London: Penguin Books. ISBN 9780140137606. OCLC 36284165. 
  • Hopkins, Owen (2014). Architectural Styles: A Visual Guide (на језику: енглески). Laurence King. ISBN 978-178067-163-5. 
  • Jones, Denna, ур. (2014). Architecture The Whole Story (на језику: енглески). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-29148-1. 
  • Dean, Winton (1980). „Bizet, Georges (Alexandre César Léopold)”. Ур.: Sadie, Stanley. New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2. London: Macmillan. ISBN 0-333-23111-2. 
  • De Morant, Henry (1970). Histoire des arts décoratifs. Librarie Hacahette. 
  • Ducher, Robert (1988), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, ISBN 2-08-011539-1 
  • Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221-07862-4. 
  • Héron de Villefosse, René (1959). Histoire de Paris. Bernard Grasset. 
  • Jover, Manuel (2005). Ingres (на језику: French). Paris: Terrail/Édigroup. ISBN 2-87939-287-X. 
  • Maneglier, Hervé (1990). Paris Impérial- La vie quotidienne sous le Second Empire (на језику: француски). Paris: Armand Colin. ISBN 2-200-37226-4. 
  • Prina, Francesca; Demartini, Elena (2006). Petite encyclopédie de l'architecture. Paris: Solar. ISBN 2-263-04096-X. 
  • Hopkins, Owen (2014). Les styles en architecture. Dunod. ISBN 978-2-10-070689-1. 
  • Renault, Christophe (2006), Les Styles de l'architecture et du mobilier, Paris: Gisserot, ISBN 978-2-87747-465-8 
  • Riley, Noël (2004), Grammaire des Arts Décoratifs de la Renaissance au Post-Modernisme, Flammarion, ISBN 978-2-08-011327-6 
  • Sarmant, Thierry (2012). Histoire de Paris: Politique, urbanisme, civilisation. Editions Jean-Paul Gisserot. ISBN 978-2-7558-0330-3. 
  • Texier, Simon (2012), Paris- Panorama de l'architecture de l'Antiquité à nos jours, Paris: Parigramme, ISBN 978-2-84096-667-8 
  • Toman, Rolf (2007). Néoclassicisme et Romantisme: architecture, sculpture, peinture, dessin (на језику: French). Ullmann. ISBN 978-3-8331-3557-6. 
  • Dictionnaire Historique de Paris. Le Livre de Poche. 2013. ISBN 978-2-253-13140-3. 
  • Vila, Marie Christine (2006). Paris Musique- Huit Siècles d'histoire. Paris: Parigramme. ISBN 978-2-84096-419-3. 
  • Crabb, John H., trans. The French Civil Code, revised ed. (as amended to 1 July 1994). Littleton, Colo.: Fred B. Rothman & Co.; Deventer, The Netherlands: Kluwer Law and Taxation, 1995.
  • Fairgrieve, Duncan, ed. The Influence of the French Civil Code on the Common Law and Beyond. London: British Institute of International and Comparative Law, 2007.
  • Fisher, H. A. L. "The Codes", in Cambridge Modern History, ed. A. W. Ward (1906). Vol. IX, pp. 148–179. An old standard scholarly summary. online free
  • Halperin, Jean-Louis. The French Civil Code. Trans. Tony Weir. London: Routledge, 2006.
  • Josselin, Jean-Michel, and Alain Marciano. "The Making of the French Civil Code: An Economic Interpretation". European Journal of Law and Economics 14.3 (2002): 193–203. online
  • Lobingier, Charles Summer. "Napoleon and His Code". Harvard Law Rev. 32 (1918): 114+. online
  • Lydorf, Claudia (2012), Romance Legal Family, EGO – European History Online, Mainz: Institute of European History, retrieved: March 25, 2021 (pdf).
  • Schwartz, Bernard, ed (1998). The Code Napoleon and the common-law world: the sesquicentennial lectures delivered at the Law Center of New York University, December 13–15, 1954. The Lawbook Exchange, Ltd. . 438 pp.
  • Smithers, William W. (1901). „The Code Napoléon”. The American Law Register (1898-1907). 49 (3): 127—147. JSTOR 3306716. doi:10.2307/3306716. .
  • Tunc, André. "Grand Outlines of the Code Napoleon". Tulane Law Review 29 (1954): 431+.
  • Tunc, André. "Husband and Wife Under French Law: Past, Present, Future". University of Pennsylvania Law Review 104 (1955): 1064+.online

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]