Grčka književnost

Grčka književnost obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje Homer ovim epovima oko 8. veka p. n. e, a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Grčka je književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako iu oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici - Osam pre nove ere i pet nove ere - stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi Aleksandrovih naslednika - Aleksandrija, Antiohija i drugi - postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkih polisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička grčka književnost podeliti na četiri perioda:

• Arhajski period (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka p. n. e.);
• Klasično period (5. i 4. vek p. n. e.);
• Aleksandrijsko period (od 3. do 1. veka p. n. e.);
• Rimsko period (od 30. p. n. e. Do 529. Nove ere).

Arhajsko period

KNjIŽEVNOST

antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena

Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na gline nim tablicama iz toga doba. Te tabele sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih spiskova, koji se odnose na trgovinu : prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska se književnost, kao što je slučaj is kasnijim Homerovim i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagođen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji, književna dela - budući element društvene elite - bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se međutim nije sačuvao.

Epsko pesništvo

Homer

Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, te nekoliko neznatnih metričkih zapisa iz 8. veka p. n. e. Ali te dve pesničke tvorevine svojom složenom strukturom i stilizacijom daleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac 1 epske tradicije čiji počeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka p. n. e.). Homer (Ομηρος) je prvi pisac grčke književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je živeo negde u 8. veku p. n. e., Ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija nam kazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača Demodoka iz Odiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio čitav korpus veoma različitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrađuje takozvano. Homersko pitanje.

Homer

Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodišnjeg razvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji. Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači - rapsodi (ραψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljali stanovnike pesmama o „slavnim delima junaka“ (κλεα ανδρων) i među koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi (αοιδοι), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskog perioda. Prema nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junačke pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska poezija, potvrđuju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savršenu epsku tehniku, umetnički izraz, književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, takozvanih stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju dođe do određenog mesta u opisu bitke, plovidbe lađe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave nesumnjivo su plod dugotrajne umetničke prakse. Može se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uz pratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima. Te su pesme, kako se čini, bile delo Eoljani - Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga kopna i prvi se učvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme sa likovima i motivima iz kopnene Grčke mešale su se sa onima u novoj domovini, a bile su podređene jednoj osnovnoj temi - borbi sa stanovnicima u novom kraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najviše umetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku p. n. e.

Ilijada

Ilijada ( Ιλιας, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (Ιλιον), drugom imenu grada Troje. Sadržaj joj je uzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograničio građu prikazavši događaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj godini rata. Glavna tema ovoga epa svađa između Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla.

Odiseja

Odiseja (Οδυσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod Trojom Odisej luta deset godina po raznim morima i doživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uz pomoć sina Telemah a osvećuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavali njegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćeni sintetičkim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodisnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feačkoga kralja Alkinoj a (9—12. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem (1—4. Pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je jednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: „Svaka mu je naime od pesama sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna“. Homer je genijalni pesnik kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije dostigao. Homerova poezija je puna živog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih karaktera, sveže životne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.

Kikiličke epopeje

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki broj pesama koje su se takođe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kikličnim epovima jer čine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut krug (κυκλος) mitskih događaja u sadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takođe nalazile na recitatorske repertoaru rapsoda i pružile su bogatu mitološku građu lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Međutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme u drugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov sadržaj poznat.tebanski ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οιδιποδεια, 6.600 stihova) o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incest uoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatim Tebaida (Θεβαις, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog prokletstva međusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, epigoni (Επιγονοι, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe i, naposletku, Alkmeonida o tome kako je Alkmeon ubio svoju majku i potom se čistio od greha.

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κυπρια, 11 knjiga) koja je opevao događaje koji su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (Αιθιοπις, 5 knjiga) koja je opisivala događaje nakon Ilijade, uključujući kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vođu Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim Mala Ilijada (Ιλιας μικρα, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oružje između Ajantai Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija (Ιλιου περσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejini beg, zauzeće Troje, smrt Prijema i Astijanaktaa, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, požar grada i žrtvovanje Poliksena na Ahilejevom grobu. Povratak (Νοστοι, 2 knjige) opevao je povratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opis sahrane Penelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku.

Hesiod

Velike društvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka p. n. e. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (Ησιοδος, možda kraj 8. v. Pne.), Iz sela ASKR u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti.Njegova Teogonija (Θεογονια = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar pravde. Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani (Εργα και ημεραι, 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipnik upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na častan način. Međutim, pesnikovo obraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim savremenicima o tome da se čovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o Pet rodova koji govore da je ljudski život nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiod etike, a u svakoj državi koja želi biti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda je Hesiodov pogled na život pesimističan - velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale - ipak se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih stremljenja u odnosu na prethodni ratnički ideal herojske epohe.

Lirsko pesništvo

Grčki svet oko 550. p. n. e.

Postanak i ujedno najviši domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek p. n. e., kada je epska poezija bila već na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmički usavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničke grčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvi čine nove društvene prilike tokom kojih dolazi do dubokih promena u političkim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamašne grčke kolonizacije okolini Mediterana te do izgradnje i učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog i državnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici - otkriće harmonije i usavršavanje muzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem smislu obeležavala razvitak velikog dela duševnog života, pa je izraz ανηρ μουσικος (= muzički čovek) nasuprot izraza ανηρ αμουσος (= nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika nažalost propala, ali znamo da su među najčešćim muzičkim instrumentima bili lira, kitara, forming i frula.

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica - sami Grci arhajskog doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od μελος = pesma). Ta se melika delila na monodijske liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvođenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. Monodijske liričare Alkeja, Sapfo i Anakreonta i horske liričare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilidai Pindara. Međutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

Elegija

Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička građa, tzv. Elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tuzbalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. Kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog života sadržaj. Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλινος), koji se ubraja među najstarije elegičare i koji je živeo negde u prvoj polovini 7. veka p. n. e. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugrađane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi. Ratničku elegiju pisao je i Tirtej (Τυρταιος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog mesenskog rata (645. - 628. p. n. e.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete (υποθηκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama.Njegova je poezija ratna i građanska: glavni su mu motivi odlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poređenje junaka s kukavicom i njihove različite sudbine.

Solon

Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo ( Μιμνερμος, druga polovina 7. veka p. n. e.), Najverovatnije iz Kolofona, čija je poezija usredsređena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik živeo.Njegova je poezija melanholična i ljubavna.Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suđeno da precvate i prođe, a umesto nje će doći starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviračicu Nani (Ναννω) koju je pesnik snažno ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom.

Jambografija

Jampski poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογη, tj. ritmičke recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh (Αρχιλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku p. n. e., Burnim i nemirnim životom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaćenika u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa se pesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke ćudi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada Jambo, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili - takav utisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko osećajan i plemenit, ali strasna i neuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki Paroškog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako oštrim i zajedljivim pesmama, da im - prema legendi - nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote. Arhilohov uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a među rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao Horacije.

Monodija

Uporedo s elegijom i Jambo prilagođavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskog društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej (Αλκαιος, rođen oko 630. p. n. e.), Čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci.U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. p. n. e., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, međutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života.Njegove su pesme filolozi podelili na političke i ratničke pesme (στασιωτικα), ljubavne (ερωτικα), vinske (συμποτικα ili σκολια) i himne bogovima, ali nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna. Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stil bio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale govorničku žestinu ( plerumkue oratori similis , kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće retorike.U političkim pesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva io veselju na gozbama io ljubavi: božanska Dionisa tečnost našla je u njemu sjajnog i vatrenog pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu.

Sapfa

Najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφω, druga polovina 7. veka p. n. e.)Bila je s ostrva Lezbosa.Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa, kada je oko 596. p. n. e. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila na Siciliju, odakle se vratila kada je Mitileni zavladao Pitak.O Sapfi su kolale mnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladić faon nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbijka - po njoj je, najzad, i nazvana istopolna ljubav između žena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo kako je Sapfa znala snažno ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala „kućom Muza". Alkej ju je zvao „čistom" (αγνα), Platon ju je nazvao "desetom Muzom“,a Strabon "nečim čudnovatim“ (θαυμαστον τι χρημα).Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamij a (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetnički svakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odiše dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i savršenim stilom. Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja - to su motivi i slike koji se skladno razlivaju u njenim stihovima.

Pesmama sa društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin Solon (Σολων, oko 638. - 558. p. n. e.), Veliki zakonodavac i reformator atinskog ustava. On je u elegijama i Jambo izložio svoje etičke ideje i refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada. Pre no što se 594. p. n. e. kao arhont eponim prihvatio reformatorskog posla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje su tada držali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sačuvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu s dosta atičkih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u kojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima izlaže svoja etička shvatanja.