Pređi na sadržaj

Dionizij Njaradi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dionizij Njaradi
Dionizij Njaradi
Lični podaci
Datum rođenja(1874-10-10)10. oktobar 1874.
Mesto rođenjaRuski Krstur, Austrougarska
Datum smrti14. april 1940.(1940-04-14) (65 god.)
Mesto smrtiMrzlo Polje Žumberačko, Kraljevina Jugoslavija
Vladika križevački
Godine(1920—1940)

Dionizij Njaradi (rsn. Дионизий Няради; Ruski Krstur, 10. oktobar 1874 — Mrzlo Polje, 14. april 1940) bio je dvadeset peti po redu, grkokatolički vladika.[1] Osnivao je nove parohije. U križevačkoj Eparhiji je uveo monaške činove: sestre Vasilijanke, sestre Službenice, monahe Vasilijane. Pomogao je u osnivanju štamparije u Bačkoj, kao i u Ukrajini. Pisao je knjige, molitvenike, udžbenike za veronauku. Osnivao je u Eparhiji crkvena društva, delovao je u ekumenskom duhu u crkvi, u cilju ostvarivanja crkvenog jedinstva. Bio je veoma prisutan u crkvenom i kulturnom životu Rusina.[2] U Rusinskom narodnom prosvetnom društvu, pored Havrijila Kosteljnika, i vladika Dionizij je imao ogromnu ulogu kao veliki dobrotvor.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Ruskom Krsturu od oca Janka i majke Ane, rođene Turinski, kao najstariji sin. Imao je dva brata i dve sestre. Brat Mihajlo je bio učitelj u Ruskom Krsturu. Drugi brat Janko je poginuo u Prvom svetskom ratu. Sestre su bile Marija i Ana.

Četiri razreda osnovne škole je završio u Ruskom Krsturu. Prvi razred gimnazije je završio u Vinkovcima, školske 1887/88. godine. Zajedno s njim u razredu je bio i Mihajlo Mudri iz Ruskog Krstura. U Zagrebu je 1888. godine upisan u drugi razred gimnazije.[4]

Bogoslovske studije je završio u Zagrebu i okončao ih doktoratom iz teologije.

Za podđakona ga je posvetio križevački vladika Julijan Drogobecki 21. decembra 1898. godine. a za đakona 25. decembra 1898. godine. Isti vladika ga je posvetio i za sveštenika, 1. januara 1899. godine u Petrovcima.

Posle zaređenja za sveštenika, najpre je bio postavljen za prefekta u srednjoj bogoslovskoj školi u Zagrebu i u međuvremenu za upravnika parohije u Šidu. Godine 1902. je postavljen za rektora Duhovne seminarije u Zagrebu. U isto vreme je bio i paroh na parohiji sv. Ćirila i Metodija u Zagrebu. Na ovoj dužnosti je bio sve do 1914. godine. Između 1908. i 1914. godine je predavao veronauku u srednjim školama u Zagrebu. U to vreme je izdao Molitvenik i Udžbenik za veronauku učenicima srednjih škola.[5]

Dana 3. juna 1914 . godine bio je postavljen za Administratora križevačke biskupije u duhovnim i svetovnim poslovima.[4] Za vladiku je posvećen 9. januara 1915. godine u crkvi svetog Sergija i Vakha, u Rimu. Rukopoložio ga je Lazar Mladenov, vladika Satalenski, apostolski vikar Makedonskog vikarijata za grkokatolike Bugare oko Soluna.[6]

Za križevačkog vladiku je imenovan 22. aprila 1920. godine.

Za vreme vladikinog boravka u Prešovu, 16. marta 1939. godine, mađarske trupe su okupirale teritoriju Karpatske Ukrajine.

Nekoliko dana nakon okupacije, vladika Njaradi je deportovan u Budimpeštu i odveden u kućni pritvor. Posredovanjem apostolskog nuncija, vladika se vratio u križevačku eparhiju u Jugoslaviji.

Umro je 14. aprila 1940. godine prilikom kanonske vizitacije u Mrzlom Polju, u Žumberku.[7] Sahranjen je u Ruskom Krsturu 19. aprila 1940. godine .

Delatnost vladike Dionizija[uredi | uredi izvor]

Godine 1905. je uveo rekolekcije, odnosno, duhovnu obnovu za sveštenike.[8]

Osnovao je manastir u Križevcima 15. avgusta 1915, gde su se nastanile monahinje čina sv. Vasilija Velikog, a u Kucuri 1. oktobra 1915. godine, dom službenica presvete Bogorodice. Osnovao je sirotište u Križevcima, 12. aprila 1919. godine.

Osnovao je manastire časnih sestara Vasilijanki u Šidu, Osjeku i Mikluševcima. Ukupno je osnovao osam manastira u biskupiji gde prethodno nije bilo manastira.[9]

Za križevačkog vladiku je imenovan 18. oktobra 1920. godine.

Kao episkop, slao je mlade bogoslove na univerzitete u Inzbruk, Lavov i u Rim. Brinuo je o materijalnom položaju sveštenika, obezbeđivao im je pomoć iz inostranstva i materijalni dodatak.[10]

U Potkarpatskoj Rusiji je delovao kao Apostolski Administrator u Prešovu od 30. oktobra 1922. godine do 22. februara 1927. godine.[1]

Godine 1926. je u Velehradu na grobu sv. Metodija, posvetio Petra Gebeja za mukačevskog vladiku, a 1927. godine u crkvi svetog Klimenta u Rimu posvetio je Pavla Gojdića za prešovskog vladiku.[8]

U Križevačkoj biskupiji je u to vreme takođe delovao. Okupljao je vernike, branio staroslovenski crkveni obred i jezik, borio se sa onima koji su, najviše iz neznanja, zastupali stav da je grkokatolička biskupija nepotrebna i da bi sve grkokatolike trebalo prevesti na zapadni obred. On je naglašavao značaj staroslovenskog liturgijskog jezika i istočnog obreda.[4]

Organizovao je mise po parohijama. Misije su najpre predvodili Isusovci iz Žumberka a kasnije Redemptoristi iz prešovske eparhije.

Redovno je održavao kanonske vizitacije.[7]

Godine 1932. je osnovao hor sv. Kirila i Metodija koji se proslavio u zemlji i u inostranstvu.[10]

Vladika je osnovao osam novih parohija i izgradio 13 novih kapela i crkava. Osnovane parohije su Cerovljani (1917), Strumica (1924), Lepenica (1930), Derventa (obnovljena 1930), Beograd (1930), Lišnja (1931), Kamenica (1933), Gospođinci (1939). Crkve i kapele su sagrađene u Cerovljanima (1917), Kamenici (1922), Lipovljanima (1924), Strumici (1925), Sibinju (1929), Banjaluci (1931), Detljaku (1936), Devetini (1937), Lepenici i Srđevićima (1938) i u Jablanu (1939).[11]

Kada je 1938. godine "Karpatska Ukrajina" proglašena za samostalnu državu, Kongregacija za Istočnu Crkvu je 15. novembra 1938. imenovala vladiku Dionizija za Apostolskog Vizitatora sa pravima Apostolskog Administratora u Karpatskoj Ukrajini. Ovu službu je obavljao do 24. marta 1939. godine, kada je ta država ukinuta.[6]

Ugarska vojska je tada okupirala novoproglašenu Karpatsku Ukrajinu i prisilno je pripojila Mađarskoj a vladika je po naredbi regenta Hortija bio deportovan u Budimpeštu, odakle se vratio u Križevce, u tadašnju Jugoslaviju.[12]

Književni rad vladike[uredi | uredi izvor]

Godine 1912. je izdao „Život sv. Jozafata” a pored životopisa i kratku istoriju grkokatolika. To je bila prva knjiga koju je izdao jedan grkokatolički sveštenik.

Molitvenik „Gospodu pomolimsja” je bio, takođe, prvi molitvenik za grkokatolike. Sadržao je liturgije, čitavu crkvenu godinu i molitve za sve potrebe. Prvo izdanje molitvenika je štampano u Žovkvi u Galiciji, u tiražu od 800 komada. Drugo izdanje istog molitvenika je štampano isto u Žovkvi 1911. godine, u tiražu od 5000 primeraka. Štampano je i treće izdanje, u Užgorodu, sa tiražom od 5000.

Osnovao je časopis „Eparhijski Vjesnik”. Prvi broj časopisa izlazi 22. februara 1915. godine u Križevcima.

Godine 1917. izdao je „Knjižicu za članove udruženja Živog rožarija u Eparhiji križevačkoj”. „Knjižica” je objavljena u Zagrebu. Imala je 120 strana a sadržala je molitve obične, dužnosti hrišćanina, kratki veronauk i objašnjenje kako treba moliti krunicu.[13]

Godine 1919. izdao je udžbenik za veronauku u tiražu od 10 000 primeraka. Pre toga, za Rusine u Bačkoj, Slavoniji i Sremu izdao je isti udžbenik 1913. godine i to prvo izdanje u Žovkvi a drugo u Beču 1920. godine.

Na rusinskom jeziku 1920. godine objavio je knjigu „Istine katoličke vere”.[11] To je bio prvi udžbenik za veronauku na rusinskom jeziku. Knjiga je imala132 strane i štampana je u Vidnju.[13]

Godine 1924. je u Žovkvi objavio Žitije sv. Kirila i Metodija, knjigu napisanu literarnim jezikom.

Knjiga „Žitije sv. Kirila i Metodija” je objavljena i u Novom Sadu 1927. godine, a objavilo ju je rusinsko narodno-prosvetno društvo.[13]

„Hrišćanski nauk” izdao je 1929, a za vernike u Makedoniji izdao je poseban udžbenik.

Godine 1932. je izdao objašnjenje svete liturgije na rusinskom jeziku „Služba Božja ili Liturgija”[6] Knjiga je sadržala 136 strana i bila štampana u Đakovu.[13]

U Đakovu je 1935. štampao i knjigu „Pradedovska vera u svetlu istorije”. U knjizi je na 80 strana izložio crkvenu istoriju Rusina od svetog Vladimira i svete Olge do savremenog doba, kad je knjiga pisana.[13]

U Ruskom Krsturu je 1938. objavio „O ženidbi”, knjigu koja na 56 strana razmatra crkveni, ali i nacionalni, socijalni i društveni aspekt braka.[13]

Na hrvatskom jeziku je objavio „Sveti Josafat Kuncevič” i „ Grof Andrija Šepticki ”.[14]

Pisao je rasprave o Crkvi, mnoge članke i radove koje je objavljivao u „Spomenici”, „Katoličkom listu” i „Vrhbosni”.

Za vreme svog boravka u Prešovu kao apostolski administrator, pokrenuo je „Ruske slovo”, novine koje još i danas izlaze.

U Užgorodu je pokrenuo pitanje osnivanja štamparije. Tu je izdao „Život sv. Ćirila i Metoda”. U Užgorodu je pokrenuo izlaženje lista „Dušpastir”.

Među Rusinima u Bačkoj i Sremu, pokrenuo je „Ruske Novine” i izdanje kalendara. Među Ukrajincima u Bosni i Slavoniji, pokrenuo je „Ridno Slovo”

i kalendar. Za Žumberčane je dao potsticaj za izdavanje „Žumberačkih Novina” i „Spomenice”.[4]

U periodu između 1921. i 1941. je redovno u „Ruskom kalendaru” objavljivao verske, istorijske i druge članke i studije.[13]

Prethodnici vladike Dionizija[uredi | uredi izvor]

Dionizij Njaradi je bio 25. po redu, grkokatolički vladika. Za križevačkog vladiku je imenovan 1920. godine i bio je vladika do smrti, 1940. godine. Pre njega je 24. križevački grkokatolički vladika (19. oktobra 1891- 1. maja 1920) bio Julije Drohobecki, rođen 5. novembra 1853.

23. vladika je bio Ilija Hranilović, rođen 3. oktobra 1850. i on je bio vladika od 1883. do 1889. godine, kada je umro.

Đuro Smičiklas je bio 22. po redu, grkokatolički vladika. On je rođen 14. decembra 1815. godine a vladika je bio od 21. decembra 1857. do smrti, 20. aprila 1881.

Gavrilo Smičiklas, rođen 1783. godine, bio je 21. vladika po redu, imenovan za vladiku 9. marta 1834. godine. Bio je vladika do smrti 14. marta 1856. godine.

20. grkokatolički vladika je bio Konstantin Stanić (1814–1830)

19. je bio Silvestar Bubanović (1794–1810)

18. vladika je bio Jozafat Bastašić (1787–1793)

17. Vasilije Božiković (1759—1785)

16. Gabrijel Palković (1751–1759)

15. Teofil Pašić (1738–1746)

14. Silvestar Ivanović (1734–1735)

13. Grgur Vučinić (1727–1733)

12. Rafael Marković (1709–1726)

11. Grgur Jugović (1707–1709)

10. Gabriel Turčinović (1700–1706)

9. Isaija Popović (1689–1699)

8. Marko Zorčić (1685–1688)

7. Pavle Zorčić (1671–1685)

6. Gavrilo Mijakić (1663–1670)

5. Sava Stanisavljević (1648–1661)

4. Vasilije Predojević (1644–1648)

3. Gabrijel Predojević (1642–1644)

2. Maksim Predojević (1630–1642)

1. Simo Vratanja (1611–1630)[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Šimrak, Dr Janko (1930). Spomenica, Kalendar grkokatolika križevačke biskupije za godinu 1931. Zagreb: Narodna prosvjeta. str. 29. 
  2. ^ Makaj, Mihajlo (1979). Hrišćanski kalendar 1980. Ruski Krstur: Vojvođanski vikarijat Križevačke eparhije. str. 40—41. 
  3. ^ o. Julijan Rac,, Nikola Šanta (2003). Hrišćanski kalendar, rusinski kalendar, 2004. Petrovaradin: Hrišćanski časopis „Dzvoni” i NIU "Ruske slovo". str. 158. 
  4. ^ a b v g Šimrak, Dr Janko (1936). „Život i rad vladike”. Spomenica grkokatolika križevačke biskupije za godinu 1936: 70. 
  5. ^ Šanta, Nikola (2008). Rusinski hrišćanski kalendar 2009 (na rusinskom). Novi Sad: Ruske slovo. str. 195. 
  6. ^ a b v Makaj, Mihajlo (1975). Hrišćanski kalendar 1976. Ruski Krstur: Vojvođanski vikarijat Križevačke eparhije. str. 41—53. 
  7. ^ a b Makaj, Mihajlo (1977). Hrišćanski kalendar 1978. Ruski Krstur: Vojvođanski vikarijat Križevačke Eparhije. str. 21. 
  8. ^ a b Segedi, dr Joakim (1977). Hrišćanski kalendar 1978. Ruski Krstur: Vojvođanski vikarijat Križevačke Eparhije. str. 70. 
  9. ^ Cap, Nikola (april 1994). „Dionizij Njaradi, vladika”. Dzvoni: 13. 
  10. ^ a b Živković, O. (oktobar 2004). „130-godišnjica od rođenja vladike Njaradija”. Hrišćanski časopis "Zvona": 7. 
  11. ^ a b Rac, Darko (2009). Rusinski hrišćanski kalendar 2010. Novi Sad: NIU Ruske slovo. str. 71—76. 
  12. ^ Kulič, dr Jakov (2009). Rusinski hrišćanski kalendar 2010. Novi Sad: NIU "Ruske slovo". str. 192. 
  13. ^ a b v g d đ e Nota, Volodimir (1974). Hrišćanski kalendar 1975. Ruski Krstur: Vojvođanski Vikarijat Križevačke Eparhije. str. 104. 
  14. ^ Miz, Roman (2016). Sveštenici nekadašnjeg osječkog vikarijata. Petrovaradin: Parohija sv. Petra i Pavla Novi Sad. str. 245. ISBN 978-86-88983-19-8. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дионизиј_Њаради&oldid=27456996”