Igumanija Melanija (Krivokućin)

Melanija (Krivokućin)
Osnovni podaci
Pomesna crkva	Srpska pravoslavna crkva
Arhiepiskopija	Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka
Titula	igumanija Manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u Beogradu
Sedište	Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Beogradu kod Senjaka
Godine službe	1938—1942
Lični podaci
Svetovno ime	Melanija Krivokućin
Datum rođenja	(1886-02-01)1. februar 1886.
Mesto rođenja	Deč kod Pećinaca, Kraljevina Srbija
Datum smrti	28. april 1942.(1942-04-28) (56 god.)
Mesto smrti	Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u Beogradu, Okupirana Srbija

Melanija (Krivokućin) (dev. Belegišanin, Deč, 1. februar 1886 — Beograd, 28. april 1942) je bila prva igumanija Srpske pravoslavne crkve nakon njenog ujedinjenja 1920. godine..

Igumanija Melanija bila je deo Bogomoljačkog pokreta. Bogomoljački pokret se javio kao odgovor na posleratni pad duhovnosti u napaćenom srpskom narodu, da verom u Boga i jevanđelskom naukom rade na moralnom preporodu srpskog naroda. Osnova ovog narodnog pokreta bila je da se popravi, utvrdi moralni život, kako lični, domaći, tako i društveni. U mnogim mestima su se pojavila društva bogomoljaca. Okupljali su se oko svojih crkava i manastira.

Život pre monašenja

Igumanija Melanija Krivokućin (rođena Belegišanin) rođena je u Deču u 1. februara 1886. godine od Jefrema Belegišanina, paroha Dečkog i Milice (rođene Subotić). U kući je vaspitavana i učena u verskom i nacionalnom duhu. Posle završetka osnovne škole obolele su joj oči i tako slabog vida bila je prinuđena da odustane od višeg školovanja. Oba tegoba pratila ju je do 14. godine. U 20. godini ostala je bez matere.

Godine 1909. Melanija se udaje za sveštenika i pravnika Nikolu Krivokućina, koji je bio postavljen za pomoćnika svome tastu u Deču. Posle dve godine umire im dete i oni se posvećuju pastirskom radu. Melanija se svojom delatnošću naročito isticala među ženama dečke parohije sve do izbijanja rata 1914. godine. Teško vreme i užasna dešavanja naterale su Melaniju i Nikolu da zajedno sa njenim starim ocem 30. septembra 1914. godine napuste Srem i izbegnu u Niš. U Nišu ostaju godinu dana i predano učestvuju u radu srpskog Crvenog krsta. Melanija je sa srpskim izbeglicama prešla albansku golgotu, sahranila oca u Albaniji 1916. i boravila u Italiji do 1919. godine. Po povratku na ognjište, u Deč, zatekla je sve porušeno i opljačkano. Iste godine, 22. avgusta, umire i suprug Nikola Krivokućin.

Obnova srpskog ženskog monaštva

20. decembra 1920. godine Melanija Krivokućin odlazi u manastir Hopovo, među ruske monahinje, koje su te iste godine došle u Kraljevinu SHS, bežeći od Oktobarske revolucije. Godine 1921, 18. septembra, episkop bitoljski Josif Cvijović postrigao ju je u čin odevanja rase i kamilavke. Postrigu monahinje Melanije prisustvovali su episkop ohridski Nikolaj Velimirović, episkop niški Dositej Vasić. Novopostavljena igumanija Melanija preuzima starešinstvo nad manastirom Hopovo.

Posle Prvog svetskog rata zatečen je na području tadašnje ujedinjene Srpske pravoslavne crkve samo jedan jedini ženski manastir sa desetak monahinja - Berovski manastir u Eparhiji zletovsko-strumičkoj. Godine 1924. postojala su 4 ženska manastira: Hopovo, Kuveždin, Uspenje presvete Bogorodice u Berovu i Sv. Ilija u Mirkovcima, sa ukupno 107 sestara. Pred početak Drugog svetskog rata, 1941. godine, 12 eparhija je imalo svoje ženske manastire, čak 27, sa 397 sestara.

Obnova manastira Kuveždina

Uskoro se ukazala potreba za osnivanjem još jednog ženskog manastira. Odlukom Svetog sinoda i Patrijarha Dimitrija od 16. oktobra 1923. godine manastir Kuveždin u Fruškoj gori pretvoren je u ženski. Iste godine, 1. novembra, manastir je predan na upravu monahinji Melaniji, sestri manastira Hopova.

Mati Melanija je od Njegove Svetosti dobila usmeni blagoslov da još 30. septembra dođe u Kuveždin i pripremi manastirski konak za prijem dvadeset sestara koje iz Hopova u Kuveždin trebaju preći na Mitrovdan. Manastir je bio u bednom stanju, sa malo novca u blagajni, velikim dugom, nimalo stoke, sa zgradama u trošnom stanju, prilično praznim prostorijama, trpezarijom i kuhinjom bez posuđa. Ponešto od stoke bilo je vraćeno iz Hopova tek sledeće godine. Istovremeno je došlo do odvajanja manastira Divše od Kuveždina. Divša je uvek pripadala Kuveždinu kao metoh.

Mati Melanija je u roditeljskom domu dobila obrazovanje, a od bogobojažljivih i plemenitih roditelja nasledila je izuzetno vaspitanje i odgovornost. Uz ruske monahinje u Hopovu ona je stekla molitvenost i poslušnost, ali i umeće za organizaciju poslova i poslušanja. Među sestrama je uživala veliki autoritet. Sestre su je volele, poštovale i u svemu slušale, svoja poslušanja obavljale su vredno i radosno i, kako ih je ona učila, sa molitvom u srcu. U manastiru Kuveždinu vladao je uzoran red po kome se živelo i radilo.

Mati Melanija je važila za ozbiljnu i strogu igumaniju, ali je, ipak, najstroža bila prema sebi. I sama Mati vršila je sva poslušanja na zadivljujući način dužnosti nastojateljice, namesnice, ekonomke. Vodila je i kancelarijske poslove. Bila je slabašna telom i bolešljiva, pa verovatno i zbog toga uvek vrlo pažljiva i oprezna prema svojim sestrama. Brinula je za sve u manastiru. Sama je umela, kada treba, da okreči, zalepi, popravi i zakuca. Bila je uvek prisutna svuda gde su monahinje radile. Motrila je na njihov rad i vladanje, starajući se za njihove bogoljubive duše.

Rad i požrtvovanje igumanije Melanije nije ostao neprimećen od dva velika patrijarha, Patrijarha Dimitrija i Patrijarha Varnave, koju su redovno pohodili manastir Kuveždin.

Dobrotvorni rad kuveždinskih monahinja u Sarajevu

Godine 1929. u Sarajevu, u Čemerlinoj ulici br. 15, sarajevska crkvena Opština je osnovala i smestila tri dobrotvorne ustanove: Dečji dom, Zabavište i Trpezu za siromahe. Tim povodom odbor ove opštine je uputio molbu dabrobosanskom mitropolitu Petru Zimonjiću da pronađe pogodno osoblje koje bi to preuzelo i vodilo. Mitropolit se obratio vikarnom episkopu Irineju iz Sremskih Karlovaca aktom da se uprava ovim ustanovama poveri monahinjama manastira Kuveždina. Episkop Irinej je 14. jula poslao akt Upravi manastira pozivajući mati Melaniju da što pre odredi i izabere četiri monahinje koje bi za ove službe odgovarale po sposobnosti i vladanju. Već 30. avgusta iste godine mati Melanija je zajedno sa šest svojih monahinja otišla u Sarajevo. Za mesec dana je sa odbornicima sarajevske crkvene Opštine i njenim predsednikom g. Atanasijem Ikonićem, dobro organizovala celu delatnost.

Prelazak monahinja iz Kuveždina u Vavedenje Beograd

Kuveždinske monahinje su staranjem mati Melanije devet godina revnosno upravljale Dečjim domom, Zabavištem i sirotinjskom kuhinjom u Sarajevu. Dalju brigu oko ovih ustanova po blagoslovu niškog episkopa g. Jovana, preuzele su sestre manastira Divljana kod Bele Palanke.

Kuveždin je 1938. godine brojao 50 sestara. U to vreme u Beogradu je već bio podignut manastir Vavedenje, koji je postao metoh manastira Kuveždina. Ktitorka ove novopodignute zadužbine bila je gđa Persida Milenković. Patrijarh srpski Varnava 10. avgusta 1935. godine osvetio je temelje, a 25. oktobra 1936. godine i sam hram. Želja patrijarha Varnave i same ktitorke bila je da se u tom ženskom manastiru osnuje naša prva pravoslavna škola za milosrdne sestre, radi hrišćanske službe po srpskim bolnicama.

Godine 1938. po odluci blaženopočivšeg patrijarha Varnave 12 sestara je došlo u manastir Vavedenje u Beogradu. U manastiru nije bilo ni osnovnih stvari; izvesno vreme spavale su na slamaricama. Deo sestara ostao je u Kuveždinu, a mati Melanija se starala da se sve dobro uredi. Mati Melanija se sa sestrama svesrdno posvetila novom manastiru. Početak je bio prilično težak mada su imale pomoć Patrijaršije. To ipak nije bilo dovoljno da se nabavi sav inventar potreban za boravak i opstanak monahinja. Početak u manastiru Vavedenje ličio je na početak u Kuveždinu. Kada su se malo snašle i sebi obezbedile osnovne uslove za život, naravno vrlo skroman i pun odricanja, počele su da se bave ručnim radovima na svili i sa zlatom. Ubrzo su dobile i prvu veliku porudžbinu od same Patrijaršije, a i velikih crkvenih velikodostojnika.

Mati Melanija je imala želju da u okviru manastira Vavedenja otvori internat za devojke koje su se u Beogradu školovale. Bilo je nekoliko pitomica koje su živele u manastiru pod budnim i brižnim rukovođenjem mati Melanije i njenih sestara. Povremeno je mati Melanija odlazila i u Kuveždin, gde su vredno poslovale i živele ostale monahinje koje su održavale veliku ekonomiju i šume. I Patrijarh Gavrilo Dožić je takođe očinski brinuo za ove monaške obitelji.

Odlazak monahinja u logor Caprag i stradanje manastira Kuveždina

Ratna razaranja su 1941. godine zadesila i Frušku goru, pa tako i manastir Kuveždin. Manastir je bio pokraden, spaljen i porušen. Nešto od svetinja se dalo spasiti i izneti na vreme. Meseca maja 1941. postavljen je za komesara manastira - ustaša Stipe Rukavina, a za njegovog zamenika Marijan Debeljak, obojica iz Sremske Mitrovice. Pre dolaska komisije zagrebačkog Muzeja počela je pljačka manastirskih dragocenosti i imovine.

Zapisnik o primopredaji istorijsko-umetničkih dela manastira Kuveždina potpisali su 15. septembra dr. Ivan Bah, dr. Stjepan Gotvald, i komesar Stipe Rukavina: «Inventar sadrži 58 stavaka, od toga 22 iz crkve, 32 iz riznice i 4 iz kapele.» Pod stavkom br. 50 nalazi se «oko 150 knjiga iz knjižnice.» Utvrđeno je da je u manastirskim konacima boravila ustaška jedinica koja je brojala oko 120 vojnika. «U borbama sa partizanima stradale su manastirske zgrade u namerno izazvanim požarima. Posle povlačenja ustaša nespaljeni deo konaka nalazio se u rukama partizana i služio za komandu.» Tada je manastir Kuveždin bio u sastavu fruškogorskih partizanskih Rohalj baza, pa je u njemu bila smeštena velika intendantura sa radnicima.

U proleće 1944. godine nemačka vojska i ustaše minirali su crkvu i konake, čak i ekonomske zgrade. Oburvani su kube, stubovi držači kubeta, zvonik, svodovi. U ruševinama crkve ikonostasa, radovi akademskog slikara Pavla Simića, dok je duborezbarija potpuno uništena. Posle rušenja crkve u Kuveždin se vratila jedna monahinja i počela da spasava ikone ispod debelih slojeva porušene opeke i šuta, prenoseći ih u obližnju kapelu. Ovo svoje požrtvovanje platila je glavom. Ustaše su je uhvatile, ubile i na nju nabacale ikone. U Kuveždinu je stradala arhiva, veći deo biblioteke, deo riznice sa crkvenim sasudima.

6. septembra 1941. igumanija Melanija je sa 32 monahinje odvedena u logor Caprag. Ustaše su zadržale Srpkinje, a Ruskinje su otpustili i one su se odmah vratile. Po puštanju, ostale monahinje Ruskinje su sa siročićima prešle u Beograd, u svoj metoh, manastir Vavedenje.

Mati Melanija je još u logoru bila jako bolesna (bolovala je od raka). Hrabrost i dostojanstvo ove krhke monahinje plenila je sredinu gde bi se nalazila. Izmučene i zatvorene monahinje ipak po Božijem promislu bivaju puštene iz logora na dan Vozdviženja Časnog Krsta 27. septembra. Od tada do u naše dane ovaj praznik i sećanje na izbavljenje sestara iz logora smrti obeležava se kao druga manastirska slava manastira Vavedenja.

Bolest i smrt

Jedino utočište gde su monahinje Kuveždina, sa svojom igumanijom Melanijom, mogle da borave bio je njihov metoh, beogradsko Vavedenje. Bolest mati Melanije je uzimala maha. Nemoćna telom, a duhom još jaka i budna, mati Melanija je vodila kuću kao da je potpuno zdrava. Monahinje su je brižno negovale i čuvale. U utorak, 28. aprila 1942. godine, predstavila se u Gospodu, u ženskom manastiru sv. Vavedenja na Topčiderskom brdu u Beogradu, igumanija Melanija nastojateljica Kuveždina, Đipše i sv. Vavedenja u Beogradu.

Vidi još

• Manastir Kuveždin
• Manastir Vavedenje Presvete Bogorodice
• Manastir Hopovo

Spoljašnje veze

• „PRVA SRPSKA IGUMANIJA POSLE SREDNjEG VEKA“
• www.pravoslovo.net „Pravo slovo“