Битољска епархија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битољска епархија
Српска православна црква
Седиште Битољске епархије (Српска православна црква) у Битољу.jpg
Зграда седишта у Битољу данас
Основни подаци
Држава Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Краљевина СХС
Основана 1920.
Укинута 1931.
Архијереј
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ битољски

Битољска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године.

Историја[уреди]

Први помен Битољске епископије налази се у повељи византијског цара Василија II. Године 1018, под именом Пелагонијске епископије, у којој је раније био главни град Линкестијска Хераклеја, затим можда Пелагон и најзад Битољ. У то доба је Битољска епископија поред Пелагоније обухватала и градове Прилеп, Дебрет и Велес. Касније је отпао Велес, а можда и непознати Дебрет, те је епископ битољски око 1600. носио назив пелагонијски и прилепски, а касније, све до пред крај 19. вијека, само пелагонијски.

Престолонаследник Александар испред зграде митрополије у Битољу 1912−1913

Пелагонијска епархија је током 19. века била једна од најзначајнијих епархија Цариградске патријаршије пошто се њено средиште налазило у Битољу, главном граду Битољског вилајета. Године 1897. успјела је Бугарска егзархија да, поред тадашњег мелагонијског митрополита Цариградске патријаршије, пошаље у Битољ и свог епископа, који је назван битољским епископом. Битољ је 1912. године ослободила српска војска и ове области су по слову мировног уговора из 1913. године званично прикључене Краљевини Србији. У то време, пелагонијски митрополит је био Хризостом Кавуридис. Средином 1913. године, бугарско-егзархијски битољски епископ Аксентије Големинов је интерниран од српских власти, а патријаршијски пелагонијски митрополит се сам уклонио из Битоља. Тиме је постављена основа за покретање канонског поступка за прикључење ове епархије Београдској митрополији.

Прве званичне преговоре са Цариградском патријаршијом, који су вођени током пролећа 1914. године, омело је избијање Првог светског рата. Недуго по окончању рата, преговори су обновљени и успешно закључени већ током 1920. године, када је Цариградска патријаршија пренела надлежност над Битољском епархијом на управо уједињену Српску православну цркву. Након привремене управе, године 1920. добила је Битољска епископија, као првог свог српског редовног епископа, Јосифа Цвијовића.

Устројство[уреди]

По подацима из 1927, Битољска епископија има двадесет и девет манастира (Буковски, Берешански, Берански, Брајчински, Доњо-Дупенски, Велушински, Драгошки, Житошки, Жиречки, Зашљенски, Зрзевски, Јанковачки, Крушевски, Кичевски, Лисолајски, Маловишки, Марков-Градски, Мелнички, Параловски, Прилепачки, Слепчански, Степаначки, Смиљевски, Сливнички, Трескавац, Христофорски, Цапарски и Чембренски), један протопрезвитерат (Битољски) са 4 намесништва (Крушевско, Кичевско, Прилепско и Преспанско), 227 цркава и капела, 108 парохија, 100 свештеника и 106.543 душе.

Литература[уреди]