Ikarus 214
 Ikarus 214 | |
| Opšte | |
|---|---|
| Dimenzije | |
| Masa | |
| Pogon | |
| Performanse | |
| Početak proizvodnje | 1949 do 1959. |
| Dužina | 11,20 |
| Razmah krila | 16,20 |
| Visina | 3,95 |
| Površina krila | 29,80 |
| Prazan | 3.965 |
| Normalna poletna | 5.025 |
| Klipno-elisni motor | 2 x Prat & Vitni R-1340-AN-1 |
| Snaga | 440 kW |
| Maks. brzina na Hopt | 302 km/h |
| Maks. brzina na H=0 | 365 km/h |
| Dolet | 1.080 km |
| Plafon leta | 7.000 m |
Ikarus 214 je jugoslovenski višenamenski dvomotorni avion koji je bio u službi JRV-a od 1951. do 1967. godine.[1]
Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]
Ikarus 214 je projektovao konstruktor prof. Simo Milutinović, a izvorno je bio projektovan kao laki transportni avion, da bi zbog potreba ratnog vazduhoplovstva bio redizajniran u laki bombarder. Prvi prototip je poletio 7. avgusta 1949. godine. Avion je bio drvene konstrukcije, dvomotorni niskokrilac sa posadom od dva do četiri člana (u zavisnosti od namene aviona). Glavni točkovi stajnog trapa su se uvlačili u kućište motora dok se repni nije uvlačio. Prototip Ikarusa 214 su pokretala dva linijska klipna motora Ranger SVG-770C-B1, u serijskoj proizvodnji ovi motori su zamenjeni radijalnim motorima Prat & Vitni R-1340AN-1. Verzija aviona sa Prat & Vitni motorima dobila je oznaku Ikarus 214D.
Prvi prototip aviona Ikarus 214 ja bio sa fiksnim (neuvlačećim) stajnim trapom iako to projektom nije bilo predviđeno (nestrpljenje da se što pre počne sa ispitivanjem aviona). Na prvom probnom letu otkazao je jedan motor, pilot poručnik Nikola Simić je pokušao da okrene avion i da se spusti na aerodrom u Zemunu ali je izgubio visinu i pao u neposrednoj blizini fabrike Ikarus i poginuo. Analizom udesa konstatovano je da zbog toga što se elisa ugašenog motora nije mogla da postavi u položaj „nultog“ otpora, velikog otpora stajnog trapa, nedovoljne površine vertikalnih repnih površina pri nesimetričnoj vuči i ograničene snage motora (Ranger SVG-770C-B1) došlo je do gubitka visine i pada aviona.
Drugi prototip sa istim mototom, uvlačećim stajnim trapom i povećanim vertikalnim repnim površinama je poleteo 1951. godine. Ovaj avion je nakon ispitivanja korišćen u JRV a 10. oktobra 1957. godine prerađen u izviđačku verziju za aerofoto snimanje i imao je oznaki Ikarus 214F. Leteo je do 1959. godine kada je posle jedne nesreće otpisan.
Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]
Ukupno je izrađena 22 aviona, dva prototipa i serija od samo 20 primeraka, tako da Ikarus 214 nije naišao na širu upotrebu u vazduhoplovstvu. Tokom testiranja utvrđeno je da ovaj avion neće moći da odgovori osnovnoj nameni (laki dvomotorni bombarder), tome je takođe doprineo nepredvidivo brz razvoj lovačko bombarderske avijacije koja preuzima ulogu srednjih bamardera. Ikarus 214 je uglavnom korišćen kao školski trenažni za obuku pilota bombardera i pri navigaciji danju i noću (verzija Ikarus 214AS). Transportna varijanta ovog aviona mogla je da preveze do 8 putnika ili padobranaca. Godine 1959. neki modeli su korišćeni i za mornaričko izviđanje, a zbog nedostatka potrebne opreme mogao je leteti na izviđačke misije samo danju i to pod dobrim meteorološkim uslovima. Godine 1961. dva aviona su opremljena tako da su mogla vršiti i protiv podmorničko izviđanje Ikarus 214PP, i poboljšana verzija Ikarus 214AM2. Svi modeli su povučeni iz vojne upotrebe 1967. godine. Šest vaiona su data Vazduhoplovnom Savezu Jugoslavije i nastavili su da lete u civilnim aero-klubovima (Ljubljana, Zagreb, Novi Sad, Vršac, Skoplje i Sarajevo) gde su korišćeni za transport i padobranske skokove. Svi su potpuno povučeni iz upotrebe tokom 70-ih godina 20. veka. Iako ovaj avion nije u potpunosti odgovorio nameni za koju je projektovan, pa time nije odigrao neku značajniju ulogu kao avion ratnog vazduhoplovstva bio je veoma značajan sa stanovišta razvoja vazduhoplovne industrije u nas, a ostao je u lepom sećanju i mnogih padobranaca. Jedan primerak ovog aviona se od 2001. godine čuva u Muzeju Vazduhoplovstva na aerodromu Beograd.
Osobine aviona Ikarus 214[uredi | uredi izvor]
Opšte karakteristike[uredi | uredi izvor]
- Motor - 2x330 kW Rendžer SVG-770C-B1 kasnije zamenjen 2x440 kW Prat&Vitni R-1340AN-1
- Elisa - dvokraka metalna promenljivog koraka,
- Razmah krila - 16,20 m,
- Površina krila - 29,80 m²
- Dužina aviona - 11,20 m,
- Visina aviona - 3,95 m,
- Masa praznog aviona - 3.965 kg,
- Maksimalna poletna masa - 5.025 kg,
- Posada - 2 do 4 člana (u zavisnosti od namene aviona).
- Naoružanje - 3 mitraljeza 7,92 mm, i 4 lake bombe po 50 kg
- Stajni trap - uvlačeći
Performanse[uredi | uredi izvor]
- Maksimalna brzina - 365 km/h,
- Putna brzina - 302 km/h,
- Dolet - 1.080 km,
- Plafon leta - 7.000 m
Zemlje koje su koristile ovaj avion[uredi | uredi izvor]
|
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Spisak aviona proizvedenih u Ikarusu od 1946 do 1961.
- Avro Anson
- Hirtenberg WN.15
- Persival proktor MK 3
- Erspid AS 6 Envoy
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Ikarus 214[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 07. 04. 2014. g. Pristupljeno 01. 04. 2014. Sukob URL—vikiveza (pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Dimitrijević, Bojan (2012). Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942-1992. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 978-86-7403-163-6.
- Žutić, N.; Bošković, L. (1999). Ikarus - Ikarbus: 1923—1998. (Monografija 75 godina Ikarusa). Beograd: Ikarbus.
- Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: Institut Lola.
- Đokić Nebojša, (2016), Prvi jugoslovenski izrađivani dvomotorni avion Ikarus tip 214, Braničevski glasnik 10, Požarevac str.231-250
- Đokić, Nebojša (jun 2004). Predrag Miladinović. „Domaći avion "214"”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: BB Soft. 59: 33—36. ISSN 1450-6068.
- Lekić, Mile (2007). Konstrukcija lakih aviona. Novi Sad: Lem Aeroprom. ISBN 978-86-909363-2-8.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.
