Kolera

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kolera
Slika elektronskim mikroskopom bakterije Vibrio cholerae
SpecijalnostiInfektivna bolest
SimptomiVelike količine vodaste dijareje, povraćanje, grčenje mišića[1][2]
KomplikacijeDehidracija, elektrolitni imbalans[1]
Vreme pojave2 sata do 5 dana nakon izlaganja[2]
TrajanjeNekoliko dana[1]
UzrociVibrio cholerae se širi fekalno-oralnim putem[3][1]
Faktori rizikaLoša sanitacija, nedovoljna čista voda za piće, siromaštvo[1]
Dijagnostički metodTest stolice[1]
PrevencijaPoboljšana sanitacija, čista voda, vakcine za koleru[4][1]
LečenjeOralna rehidraciona terapija, suplementacija cika, intravenozni fluidi, antibiotici[1][5]
Frekvencija3–5 miliona ljudi godišnje[1]
Smrtnost28,800 (2015)[6]
Kolera
Vibrio cholerae: Bakterija, izazivač kolere
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostinfektologija, urgentna medicina
MKB-10A00
MKB-9-CM001
DiseasesDB29089
MedlinePlus000303
eMedicinemed/351
Patient UK[https://patient.info/doctor/cholera-pro cholera-pro Kolera]
MeSHD002771

Kolera je akutna infekcija tankih creva koju uzrokuje neke vrste bakterije Vibrio cholerae.[3] Ova bakterija luči toksin, koji izaziva povećanu sekreciju vode i elektrolita (pre svega jona hlora) u tankom crevu, što može dovesti do teške dehidratacije obolelog i poremećaja acido-bazne ravnoteže. Kolera je karakteristična po tome što izaziva prolive koji traju par dana,[1] povraćanja, grčeve u mišićima,[2] dehidraciju i kolaps.[2] Dijareja može da bude toliko jaka da u toku nekoliko sati dovodi do ozbiljne dehidracije i imbalansa elektrolita.[1] To može da dovede do utonuća očiju, hladne kože, umanjene elastičnosti kože, naboravanja ruku i stopala.[4] Dehidracije može da izazove poplavljivanje kože.[7] Simptomi počinju dva sata do pet dana nakon prvog izlaganja.[2]

Koleru uzrokuje više tipova bakterije Vibrio cholerae, pri čemu neki tipovi uzrokuju težu bolest od drugih. Ona se širi uglavnom putem nesigurne vode i nesigurne hrane kontaminirane ljudskim izmetom koji sadrži bakterije.[1] Nedovoljno kuvana morska hrana je čest uzrok.[8] Ova bolest se ne javlja kod životinja. Faktori rizika za pojavu ove bolesti obuhvataju lošu sanitaciju, nedovoljno čistu vodu za piće, i siromaštvo. Postoji mogućnost da će rastući nivoi mora povećati stopu pojave bolesti.[1] Kolera se može dijagnozirati testom stolice.[1] Brzi test štapićem je dostupan, ali nije precizan.[9]

Prevencija se ostvaruje poboljšanom sanitacijom i pristupom čistoj vodi.[4] Vakcine protiv kolere koje se oralno administriraju pružaju relativno dobru zaštitu tokom šest meseci. Dodatna korist od ovih vakcina je da one pružaju zaštitu od još jednog tipa dijareje koji uzrokuje bakterija E. coli. Primarni tretman je oralna rehidraciona terapija — zamena tečnosti sa neznatno slatkim ili slanim rastvorima.[1] Rastvori bazirani na pirinču su najpoželjniji.[1] Suplementacija cinka je korisna kod dece.[5] U težim slučajevima, intravenozne tečnosti, kao što je Ringerov laktat, mogu da budu neophodne, i antibiotici znatno pomažu. Testiranje da se odredi na koji antibiotik je kolera podložna je korisno u određivanju režima lečenja.[2]

Po nekim procenama koleri podleže 3–5 miliona ljudi širom sveta i ona uzrokuje 28,800–130,000 smrtnih slučajeva godišnje.[1][6] Iako je trenutno klasifikovana kao pandemična, ona je retka u razvijenom svetu. Deca su uglavnom pogođena.[1][10] Kolera se javlja u vidu epidemija i kao hronična bolest u pojedinim oblastima. Područja sa trajnim rizikom od bolesti obuhvataju Afriku i jugoistočnu Aziju. Mada je rizik od smrti među onima koji su pogođeni obično manji od 5%, on može da bude i do 50% među pojedinim grupama koje nemaju pristup tretmanu.[1] Istorijski opisi kolere su nađeni još u 5. veku p. n. e. u Sanskritu.[4] Studija kolere koju je sproveo Džon Snou u periodu od 1849 do 1854 dovela je do znatnog napretka u polju epidemiologije.[4][11]

Opšti podaci[uredi | uredi izvor]

Kolera se između ostalog širi vodom i morskom hranom. Najčešće se javlja u Aziji, srednjem istoku, Africi, južnoj i centralnoj Americi, a u SAD duž obale Meksičkog zaliva. Slučajevi transportovani u Evropu, Japan i Australiju uzrokovali su lokalne epidemije. U endemskim područjima epidemije se obično pojavljuju za vreme toplih meseci, a najviše stradaju deca. U novozahvaćenim područjima epidemije se mogu pojaviti u bilo koje doba godine.

Etiologija, epidemiologija i patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Uzročnik, Vibrio cholerae, serogrupa 01 i 0139, kratak je, zakrivljen, pokretan aerobni bacil (štapić). I biotip El Tor i klasični biotipovi V. cholerae mogu izazvati tešku bolest, kao i blaga ili asimptomatska infekcija mnogo su češće s biotipom El Tor.

Kolera se širi ingestijom vode, morske hrane i druge hrane kontaminirane izlučevinama osoba sa simptomatskom ili asimptomatskom infekcijom. Kolera je endemična u dijelovima Azije, srednjeg istoka, Afrike, južne i centralne Amerike, a u SAD duž obale Meksičkog zaliva. Slučajevi transportovani u Evropu, Japan i Australiju, izazvali su lokalizirane epidemije. U endemskim se područjima epidemije obično pojavljuju za vreme toplih meseci, a incidencija je najveća kod dece; u novozahvaćenim područjima epidemije se mogu pojaviti u bilo koje doba godine, a sve su dobne grupe jednako osetljive. Osetljivost na infekciju varira i najveća je kod osoba s krvnom grupom 0. Budući da je vibrion osetljiv na želudačna kiselinu, hipohlorhidrija i aklorhidrija su predisponirajući faktori. Osobe koje žive u endemskim područjima, postepeno stiču prirodni imunitet. V. cholerae 01 i 0139 stvaraju enterotoksin – belančevinu koja potiče inače intaktnu sluznicu tankoga crijeva na hipersekreciju izotoničnog rastvora elektrolita. Mucinaza bi mogla biti važna u smanjivanju protektivnog učinka crevnog mucina, dok bi neuraminidaza mogla menjati strukturu gangliozida u Ćelijska membranaćelijska membranama sluznice, povećavajući tako sadržaj specifičnog gangliozida (GM1) koji veže enterotoksin. Iako su fimbrije važnije u procesu kolonizacije sluznice, i ćelijski hemaglutinin može potpomoći ovaj proces.

Simptomi i znaci[uredi | uredi izvor]

Osoba sa jakom dehidracijom usled kolere. Uočljive su utonule oči i naboranost kože usled nedovoljne hidracija
Tipična dijareja izgleda „pirinčane vode“

Inkubacija je 1 do 3 dana. Kolera može biti subklinička; može se ispoljiti blagom, nekomplikovanom epizodom proliva; ili može biti fulminantna, potencijalno smrtonosna bolest. Početni simptomi su obično naglo nastali, bezbolni vodenasti proliv i povraćanje; gubitak tečnosti stolicom u odraslih, može biti veći od 1 L po času, no obično je mnogo manji. Posledicom teškog gubitka vode i elektrolita dovodi do jake žeđi, oligurije, grčeva u mišićima, slabosti i značajno oslabljenog turgora kože s upalim očima i nabranom kožom na prstima. Manifestacije kolere posledica su gubitka tečnosti izotoničnim vodenastim stolicama koje su bogate natrijumom, hloridima, bikarbonatima i kalijumom. Nastaje hipovolemija, hemokoncentracija, oligurija i anurija, teška metabolička acidoza s kaliopenijom (ali s normalnom serumskom koncentracijom natrijuma) i ako se ne preduzme lečenje, može uslediti cirkulatorni kolaps s cijanozom i soporom. Produžena hipovolemija može izazvati renalnu tubularnu nekrozu. Nekomplikovana kolera prestaje spontano i do oporavka dolazi za 3 do 6 dana. Kod nelečenih, težih slučajeva, smrtnost može biti > 50% - obično zbog dehidracije – ali uz promptnu i adekvatnu terapiju infuzijama tečnosti i elektrolita, smrtnost je < 1%. Većina bolesnika prestane izlučivati V. cholerae u dve sedmice, a mali deo njih postanu hronične bilijarne kliconoše.

Uzrok[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vibrio cholerae
Vibrio cholerae, bakterija koja uzrokuje koleru

Transmisija[uredi | uredi izvor]

Koleara je nađena u dve životinjske populacije: školjkama i planktonu.[12]

Transmisija se obično vrši putem fekalno-oralnog puta kontaminiranom hranom ili vodom usled loše sanitacije.[1] Većina slučajeva kolere u razvijenim zemljama su rezultat prenosa hranom, dok je u zemljama u razvoju češći uzročnik voda.[12] Prenos hranom se može javiti kad se ubira hrana iz mora poput ostriga u vodi infektiranoj kanalizacijom, pošto se Vibrio cholerae akumulira u planktonskim veslonošcima, a ostrige jedu zooplankton.[13]

Osobe zaražene kolerom često imaju dijareju, i bolest se može transmitovati ako ta visoko tečna stolica, kolokvijalno zvana „pirinčana voda“, kontaminira vodu koju druge osobe koriste.[14] Izvor kontaminacije su tipično druge obolele osobe od kolere kad se netretiranom prolivnom iscetku dozvoli da uđe u vodene puteve, podzemnu vodu ili zalihe vode za piće. Pijenjem zaražene vode ili unosom hrane koja je isprana u takvoj vodi, kao i školjki koje žive u zahvaćenom plovnom putu, može da dođe do širenja zaraze. Kolera se retko širi direktno od osobe do osobe.

Postoje toksični i netoksični sojevi bakterija kolere. netoksične vrste mogu da poprime toksičnost putem bakteriofaga.[15]

Podložnost[uredi | uredi izvor]

Tipično se mora uneti oko 100 miliona bakterija da bi došlo do infekcije kolerom u telu normalne zdrave osobe.[12] Ova doza, međutim, je manja kod onih sa sniženim koncentracijom želudačne kiseline (na primer kod onih koji koriste inhibitore protonske pumpe).[12] Deca su takođe osetljivija, pri čemu deca uzrasta dve do četiri godine imaju najviše stope infekcije.[12] Individualna podložnost koleri je isto tako zavisna od krvne grupe, pri čemu su osobe sa krvnim tipom O najpodložnije.[12] Osobe sa oslabljenim imunitetom, kao što su osobe sa sidom ili deca koja su neuhranjena, imaju veću verovatnoću zadobijanja ozbiljnih infekcija, ukoliko dođu u kontakt sa kolerom.[16] Svaka osoba, čak i zdrava odrasla osoba srednjih godina, može da doživi ozbiljnu infekciju, i slučaj svake osobe treba meriti gubitkom tečnosti, preferentno u konsultaciji sa lekarom.

Genetička mutacija cistične fibroze poznate kao delta-F508 kod ljudi pruža selektivnu heterozigotnu prednost: heterozigotni nosioci mutacije (koji stoga ne boluju od cistične fibroze) su otporniji na V. cholerae infekcije.[17] U tom modelu, genetička deficijencija kanalnih proteina cistično fibroznih transmembranskih regulatora provodnosti ometa bakterijsko vezivanje za gastrointestinalni epitel, čime se smanjuju efekti infekcije.

Mehanizam[uredi | uredi izvor]

Crtež Smrti koja donosi koleru, u časopisu Le Petit (1912)
Car Pedro II od Brazila u poseti ljudi sa kolerom 1855. godine

Nakon konzumacije, većina bakterija ne preživi kisele uslove ljudskog želuca.[18] Nekoliko preživelih bakterija očuvavaju svoju energiju i sačuvane hranljive materije tokom prolaza kroz želudac isključivanjem najvećeg dela svoje proteinske produkcije. Kad preživele bakterije izađu iz stomaka i dosegnu tanko crevo, one moraju da prođu kroz gustu sluzokožu kojom je obloženo tanko crevo da bi dosegli do zida creva za koji se pričvršćuju i na kome bujaju.[18]

Kada bakterije kolere dospeju do crevnog zida njima više nisu potrebne flagele za kretanje. Bakterija prestaje da proizvodi protein flagelin da bi konzervirala energiju i nutrijente menjajući smešu proteina koji se izražavaju u responsu na promenu hemijskog okruženja. Po dolasku na crevni zid, V. cholerae počinje da proizvodi toksične proteine koji kod zaražene osobe uzrokuju vodnjikavi proliv. Njime se iznose umnožavajuće nove generacije V. cholerae bakterija, koje potencijalno dospevaju u vodu za piće sledećeg domaćina, ako odgovarajuće sanitarne mere nisu preduzete.

Toksin kolere (CTX ili CT) je oligomerni kompleks formiran od šest proteinskih podjedinica: jedne kopije A podjedinice (deo A), i pet kopija B podjedinice (deo B), povezane disulfidnim mostovima. Pet B podjedinica formiraju petočlani prsten koji se vezuje za GM1 gangliozide na površini intestinalnih epitelnih ćelija. A1 porcija A podjedinice je enzim koji ADP-riboziluje G proteine, dok se A2 lanac smešta u centralnu poru prstena B podjedinica. Nakon vezivanja, kompleks se preuzima u ćeliju putem receptorski posredovane endocitoze. Nakon ulaska u ćeliju, disulfidna veza se redukuje, i A1 podjedinica se oslobađa tako da se može vezati za ljudski protein pod imenom ADP-ribozilacioni faktor 6 (Arf6).[19] Vezivanjem se izlaže aktivno mesto enzima, čime se omogućava permanentna ribozilacija Gs alfa podjedinice heterotrimernog G proteina. To dovodi do konstitutivne cAMP produkcije, koja dovodi do sekrecije H2O, Na+, K+, Cl−, i HCO3− u lumen tankog creva i brzu dehidraciju. Gen koji kodira toksin kolere je uveden u V. cholerae horizontalnim genskim transferom. Virulentni sojevi V. cholerae nose varijantu umerenog bakteriofaga zvanog CTXφ.

Mikrobiolozi su izučavali genetički mehanizam kojim V. cholerae bakterija isključuje produkciju nekih proteina i uključuje produkciju drugih u responsu na serije hemijskih promena okoline, prolazeći kroz želudac, kroz sluzokožu tankog creva, i pri prianjanju za crevni zid.[20] Od posebnog interesa su bili genetički mehanizmi kojima bakterija kolere uključuje produkciju toksina koji formiraju interakcije sa ćelijama domaćina i uzrokuju pumpanje hloridnih jona u tanko crevo, čime se stvara jonski pritisak koji sprečava ulazak natrijumovih jona u ćeliju. Hloridni i natrijumski joni formiraju okruženje slane vode u tankom crevu, kojim se putem osmoze može izvući do šest litara vode na dan kroz intestinalne ćelije, kreirajući masivne količine dijareje. Domaćin može da brzo postane dehidrisan ukoliko se odgovarajuća smeša razblažene slane vode i šećera ne unese da bi se nadoknadio gubitak krvne vode i soli izazvan dijarejom.

Umetanjem zasebnih, uzastopnih sekcija V. cholerae DNK u DNK drugih bakterija, kao što je E. coli koja prirodno ne proizvodi proteinske toksine, naučnici su istražili mehanizam kojim V. cholerae odgovara na promene hemijskog okruženja u želucu, slojevima sluzokože, i intestinalnog zida. Istraživači su otkrili da kompleksna kaskada regulatornih proteina kontroliše izražavanje determinanti V. cholerae virulencije. U odgovoru na hemijsko okruženje intestinalnog zida, V. cholerae bakterija proizvodi TcpP/TcpH proteine, koji zajedno sa ToxR/ToxS proteinima, aktiviraju izražavanje ToxT regulatornog proteina. ToxT zatim direktno aktivira izražavanje gena virulencije kojima se proizvode toksini, uzrokujući dijareju kod inficirane osobe i omogućavajući bakteriji da kolonizuje creva.[20] Trenutna istraživanja imaju za cilj otkrivanje „signala koji uzrokuje da bakterija kolere prestane da pliva i da počne da kolonizuje (tj. da se pričvrščava za ćelije) tanko crevo.“[20]

Genetička struktura[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vibrio cholerae

AFLP profilisanjem pandemijskih izolata bakterije V. cholerae su otkrivene varijacije u genetskoj strukturi. Dva klastera su identifikovana: klaster I i kluster II. Najvećim delom se klaster I sastoji od sojeva iz 1960-ih i 1970-ih, dok se klaster II uglavnom sastoji od sojeva iz 1980-ih i 1990-ih, sudeći po promeni klonske strukture. Ovo grupisanje sojeva je najuočljivije kod sojeva sa Afričkog kontinenta.[21]

Otpornost na antibiotike[uredi | uredi izvor]

U mnogim oblastima sveta, otpornost na antibiotike se povećava. U Bangladešu, na primer, većina sojeva je otporna na tetraciklin, trimetoprim-sulfametoksazol, i eritromicin.[22] Brzi dijagnostički testovi su dostupni za identifikaciju slučajeva otpornosti na višestruke lekove.[23] Nedavno je otkrivena je nova generacija antimikrobnih agenasa koji su efektivni protiv bakterija kolere u in vitro studijama.[24]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Dijagnoza se potvrđuje izolacijom V. cholerae u svežoj stolici. Kolera se mora razlikovati od klinički slične bolesti, uzrokovane vrstama Escherichie coli.

Za kontrolu kolere važno je pravilno uklanjanje ljudskog izmeta, kao i praćenje čistoće izvora za piće. Vodu za piće treba prokuvati, a povrće i ribu treba dobro skuvati.

Profilaksa[uredi | uredi izvor]

Za kontrolu kolere važna je pravilna dispozicija ljudskih otpadnih materija, kao i čisti izvori vode. Vodu za piće treba prokuvati ili hlorisati, a povrće i ribu treba dobro skuvati. Neživa peroralna vakcina, koja se sastoji od celih ćelija i B podjedinice (nije odobrena u SAD), pruža 85%-tnu zaštitu protiv serogrupe 01, kroz 4 do 6 meseci. Zaštita kod odraslih traje i do 3 godine, ali brzo slabi kod dece i veća je za klasični, nego za El Tor biotip. Između serogrupa 01 i 0139 nema unakrsne zaštite, tako da se tek u budućnosti može očekivati vakcina funkcionalna protiv obe serogrupe. Parenteralna vakcina daje samo kratkotrajnu i delimičnu zaštitu i njena se primena ne preporučuje. Brza profilaksa tetraciklinima može smanjiti broj sekundarnih slučajeva među kućnim kontaktima s bolesnicima od kolere, no masovna profilaksa nije praktična, a neki sojevi nisu niti osetljivi. Za profilaksu kod djece < 9 god. može se takođe upotrebiti i kotrimoksazol.

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Važna je brza korekcija hipovolemije i metaboličke acidoze, kao i prevencija hipokalijemije. Teško dehidriranim bolesnicima, posebno onima koji nisu sposobni da piju, treba dati što pre, ako je to moguće, intravensku infuziju rastvora za rehidrataciju. IV infuzija može da bude jedan od sledećih rastvora: (1) 100 ml/kg rastvora Ringerovog laktata, (2) rastvor 0,9% natrijum hlorida i 0,17 molarnog (1/6 molarnog) natrijum laktata u odnosu 2:1 ili (3) rastvor 0,9% natrijum hlorida. Infuziju treba davati brzo (1 do 2 mL/kg/min) do normalizacije krvnog pritiska i dobro ispunjenog pulsa, a ostatak treba dati kroz 3 h. Bolesniku takođe treba dati da pije vodu po želji. Za nadoknadu izgubljenog kalijuma može se u IV rastvor dodati kalijum hlorid 10 do 15 mq/L ili se može dati rastvor od 100 g/L kalijum bikarbonata u dozi od 1 mL/kg po 4 puta na dan. Ovo je posebno važno kod dece, koja slabije podnose gubitak kalijuma.

Količina tečnosti za nadoknadu kontinuiranog gubitka treba da bude jednaka izmerenom volumenu stolice. Adekvatnost rehidracije procenjuje se češćim kliničkim pregledom (frekvencija i jačina pulsa, turgor kože i diureza). Peroralna primena rastvora glukoze i elektrolita delotvorna je u nadoknadi gubitaka stolicom i može se upotrebiti nakon inicijalne intravenske rehidracije. Ona je takođe korisna – ponekad i kao jedini način rehidracije – u epidemijskim područjima s ograničenim zalihama parenteralnih rastvora. Bolesnici koji su blago do umereno dehidrisani i koji mogu piti, mogu se rehidrirati isključivo s peroralnom rastvorom (oko 75 mL/kg kroz 4 h). Teže dehidrisanim je potrebno više i kod njih može da bude potrebna rehidracija preko nazogastrične sonde. Peroralni rastvor koji preporučuje SZO sadrži po litri vode 20 g glukoze; 3,5 g natrijum hlorida; 2,9 g trinatrijum citrata, dihidrata (ili 2,5 g natrijum bikarbonata); i 1,5 g kalijum hlorida. Primenu ovog rastvora treba nastaviti ad libitum nakon rehidracije u količini koja je barem jednaka kontinuiranom gubitku stolicom i povraćanjem. Čvrstu hranu treba dati nakon prestanka povraćanja i povratka apetita.

Rano lečenje s delotvornim antibiotikom eradicira vibrione, smanjuje zapreminu stolice za 50% i zaustavlja proliv unutar 48 časova. Izbor antibiotika zasniva se na osetljivosti V. cholerae izolovanog u zajednici. U lekove koji su delotvorni protiv osetljivih sojeva ubrajaju se

  • tetraciklin (odrasli, 500 mg po 4 puta na dan kroz 72 h; deca, 50 mg/kg/dan podeljeno u 4 doze kroz 72 h - maksimalna dnevna doza, 2 g),
  • doksiciklin (kod odraslih je pojedinačna doza od 300 mg jednako delotvorna);
  • furazolidon (odrasli, 100 mg po 4 puta na dan kroz 72 h; deca, 5 mg/kg/dan podeljeno u 4 doze kroz 72 h);
  • eritromicin (odrasli, 100 mg 4 puta na dan kroz 72 h; deca, 50 mg/kg/dan podeljeno u 4 doze kroz 72 h);
  • kotrimoksazol (odrasli, 160 mg 2 puta na dan trimetoprim i 800 mg 2 puta na dan sulfametoksazol; deca, 5 mg/kg 2 puta na dan trimetoprim i 25 mg/kg 2 puta na dan [sulfametoksazol] kroz 72 h); ili
  • norfloksacin (odrasli, 400 mg po 2 puta na dan).

Izbjegavanjem primene tetraciklina kod dece < 8 god, eliminiša se mali rizik diskoloracije zuba.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r „Cholera vaccines: WHO position paper.” (PDF). Weekly epidemiological record. 85: 117—128. 26. 3. 2010. PMID 20349546. 
  2. ^ a b v g d đ „Cholera - Vibrio cholerae infection Information for Public Health & Medical Professionals”. cdc.gov. 6. 1. 2015. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  3. ^ a b Finkelstein, Richard. „Medical microbiology”. Pristupljeno 14. 8. 2016. 
  4. ^ a b v g d Harris, JB; LaRocque, RC; Qadri, F; Ryan, ET; Calderwood, SB (30. 6. 2012). „Cholera.”. Lancet. 379 (9835): 2466—76. PMC 3761070 Slobodan pristup. PMID 22748592. doi:10.1016/s0140-6736(12)60436-x. 
  5. ^ a b „Cholera - Vibrio cholerae infection Treatment”. cdc.gov. 7. 11. 2014. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  6. ^ a b GBD 2015 Mortality and Causes of Death, Collaborators. (8. 10. 2016). „Global, regional, and national life expectancy, all-cause mortality, and cause-specific mortality for 249 causes of death, 1980-2015: a systematic analysis for the Global Burden of Disease Study 2015.”. Lancet. 388 (10053): 1459—1544. PMID 27733281. 
  7. ^ Bailey, Diane (2011). Cholera (1st izd.). New York: Rosen Pub. str. 7. ISBN 9781435894372. 
  8. ^ „Sources of Infection & Risk Factors”. cdc.gov. 7. 11. 2014. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  9. ^ „Diagnosis and Detection”. cdc.gov. 10. 2. 2015. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  10. ^ „Cholera - Vibrio cholerae infection”. cdc.gov. 27. 10. 2014. Pristupljeno 17. 3. 2015. 
  11. ^ Timmreck, Thomas C. (2002). An introduction to epidemiology (3. izd.). Sudbury, Mass.: Jones and Bartlett Publishers. str. 77. ISBN 9780763700607. 
  12. ^ a b v g d đ Sack DA, Sack RB, Nair GB, Siddique AK (2004). „Cholera”. Lancet. 363 (9404): 223—33. PMID 14738797. doi:10.1016/S0140-6736(03)15328-7. 
  13. ^ Rita Colwell. Oceans, Climate, and Health: Cholera as a Model of Infectious Diseases in a Changing Environment. Rice University: James A Baker III Institute for Public Policy. Arhivirano iz originala 26. 10. 2013. g. Pristupljeno 23. 10. 2013. 
  14. ^ Ryan KJ, Ray CG, ur. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th izd.). McGraw Hill. str. 376-7. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  15. ^ Archivist (1997). „Cholera phage discovery”. Arch Dis Child. 76 (3): 274. doi:10.1136/adc.76.3.274. 
  16. ^ Prevention and control of cholera outbreaks: WHO policy and recommendations, World Health Organization, Regional Office for the Eastern Mediterranean, undated but citing sources from ’07, ’04, ’03, ’04, and ’05.
  17. ^ Bertranpetit J, Calafell F (1996). „Genetic and geographical variability in cystic fibrosis: evolutionary considerations”. Ciba Found. Symp. 197: 97—114; discussion 114—8. PMID 8827370. 
  18. ^ a b Almagro-Moreno, S; Pruss, K; Taylor, RK (2015). „Intestinal Colonization Dynamics of Vibrio cholerae.”. PLOS Pathogens. 11 (5): e1004787. PMC 4440752 Slobodan pristup. PMID 25996593. doi:10.1371/journal.ppat.1004787. 
  19. ^ O'Neal CJ, Jobling MG, Holmes RK, Hol WG (2005). „Structural basis for the activation of cholera toxin by human ARF6-GTP”. Science. 309 (5737): 1093—6. Bibcode:2005Sci...309.1093O. PMID 16099990. doi:10.1126/science.1113398. 
  20. ^ a b v DiRita VJ, Parsot C, Jander G, Mekalanos JJ (1991). „Regulatory cascade controls virulence in Vibrio cholerae”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 88 (12): 5403—7. Bibcode:1991PNAS...88.5403D. PMC 51881 Slobodan pristup. PMID 2052618. doi:10.1073/pnas.88.12.5403. 
  21. ^ Lan R, Reeves PR (2002). „Pandemic Spread of Cholera: Genetic Diversity and Relationships within the Seventh Pandemic Clone of Vibrio cholerae Determined by Amplified Fragment Length Polymorphism”. Journal of Clinical Microbiology. 40 (1): 172—181. ISSN 0095-1137. PMC 120103 Slobodan pristup. PMID 11773113. doi:10.1128/JCM.40.1.172-181.2002. Arhivirano iz originala 03. 03. 2020. g. Pristupljeno 01. 06. 2017. 
  22. ^ Sack DA, Sack RB, Chaignat CL (2006). „Getting serious about cholera”. N. Engl. J. Med. 355 (7): 649—51. PMID 16914700. doi:10.1056/NEJMp068144. 
  23. ^ Mackay IM, ur. (2007). Real-Time PCR in microbiology: From diagnosis to characterization. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-18-9. 
  24. ^ Ramamurthy T (2008). „Antibiotic resistance in Vibrio cholerae”. Vibrio cholerae: Genomics and molecular biology. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-33-2. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Колера&oldid=27440517”