Kondenzator

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Obični kondenzator
Različite vrste električnih kondenzatora: višeslojni keramički, disk-keramički, višeslojni folijski, cevasti keramički, polistirolski (aksijalni i radijalni), elektrolitski.

Električni kondenzator (nem. kondensator, prema lat. condensare: zbiti, zgusnuti) deo je (element) električnog strujnog kola kojem je osnovno svojstvo sposobnost skladištenja energije u obliku električnoga naboja razdvojenog priključenjem električnoga napona između dve provodne površine (elektrode), međusobno odvojene neprovodnim slojem (električni izolator ili dielektrik).[1] Ta se sposobnost naziva električni kapacitet. Kondenzator je elektrotehnički element, koji može da sačuva energiju u obliku električnog polja između dve elektrode razdvojene izolatorom (dielektrikom).

Električni kapacitet kondenzatora srazmeran je dielektričnoj permitivnosti ε izolatora i to je veći što je veća površina elektroda, te što je manji razmak među njima. Tako na primer kapacitet pločastog električnog kondenzatora C:

gde je: ε0 - dielektrična konstanta vakuuma , εr - relativna dielektrična permitivnost, to jest relativna dielektrična konstanta koja zavisno od svojstvava materijala određuje koliko će puta kapacitet kondenzatora s nekim dielektrikom između ploča biti veći od kapaciteta kondenzatora kod kojeg se između ploča nalazi vakuum, ε - dielektrična permitivnost (ili samo permitivnosti) materije, S - površina dve jednako velike metalne ploče i d - udaljenost između metalnih ploča.

Električni kondenzatori se razlikuju prema vrsti električnog izolatora (na primer vazduh, liskun, ulje, papir, plastika, staklo, keramika), te po obliku i izvedbi elektroda. U nekim se izvedbama elektrode mogu pomicati, čime se menja električni kapacitet (promenljivi kondenzatori). Vrlo su velikih električnih kapaciteta kondenzatori s provodljivim rastvorom (elektrolitom), na granici koje se uz elektrodu hemijski stvara vrlo tanak izolacijski sloj. Na tom se načelu temelje i elektrohemijski kondenzatori vrlo velikih kapaciteta – superkondenzatori. Kondenzatori se uveliko koriste u električnim strujnim kolima: od energetskih kola, preko oscilatornih kola za bežični prenos signala, do integrisanih kola, gde električni kondenzator čini mikrometarski tanak neprovodni sloj između dva provodna sloja poluprovodnika. Prvi opisani električni kondenzator, nazvan Lajdenska boca (1745), svojom sposobnošću skladišćenja električne energije podstakao je razvoj eksperimenata s elektricitetom, dok je snažna iskra nastala njegovim izbijanjem dala indikaciju potencijala tada novog oblika energije.[2]

Električni kondenzator (u elektrotehnici samo kondenzator) spremnik je statičkog elektriciteta i energije električnog polja koje nastaje u prostoru između dva električno provodna tela zbog razdvajanja električnog naboja. Karakteristična veličina kondenzatora je električni kapacitet C koji se izražava u faradima (F). Kako je kapacitet od 1 farada vrlo velik, kondenzatori koji se susreću u praksi imaju mnogo manje kapacitete, reda veličine 1 pF – 10 mF. U elektrotehnici i elektronici (gde je kondenzator pasivna komponenta) postoji potreba za velikim rasponom kapaciteta i drugih radnih svojstava (probojni napon, faktor gubitaka, tolerancija, dimenzije, temperaturna stabilnost), pa se proizvode tehnološki različite vrste kondenzatora, na primer s folijama od različitih polimera, keramički, elektrolitski i tako dalje. Za potrebe podešavanja oscilatornih kola, izrađuju se kondenzatori promenjivog kapaciteta, jer se uz nepromenjiv induktivitet promenom kapaciteta menja rezonantna frekvencija oscilatornog kola. Ovi kondenzatori mogu biti namenjeni učestalom podešavanju kapaciteta (na primer, za promenu prijemne frekvencije u radioprijamniku), ili za jednokratno podešavanje rezonantne frekvencije oscilatornog kola – tada se nazivaju polupromenjivi ili trimer-kondenzatori. Električni kondenzator čine dva metalna tela naelektrisana raznoimenim nabojima istog iznosa.

Istorija[uredi]

Prvi opisani električni kondenzator je nazvan Lajdenska boca iz 1745.
Pločasti električni kondenzator.
Kondenzator promenjivog kapaciteta.
Blok kondenzatori su kondenzatori stalnog kapaciteta.
Uobičajeni elektrolitski kondenzatori s aluminijumom i om.
Elektrohemijski kondenzatori vrlo velikih kapaciteta ili superkondenzatori.
Pri paralelnom spajanju spoje se međusobno sve plus obloge pojedinih kondenzatora i sve minus obloge.
Pri serijskom spajanju spoji se minus pol jednog kondenzatora s plus polom drugog kondenzatora.

U oktobru 1745, Evald Georg fon Flajst iz Pomeranije, Nemačka, otkrio je da se naelektrisanje može uskladištiti povezujući visokonaponski elektrostatički generator žicom sa vodom u staklenoj čaši.[3] Fon Klajstova ruka i voda su delovali kao provodnici, čaša kao dielektrik (mada su detalji mehanizma bili inkorektno identifikovani u to vreme). Fon Klajst je utvrdio da je dodirivanje žice dovodilo od jakih varnica, mnogo jačih od onih koje su dobijene elektrostatičkom mašinom. Naredne godine, holandski fizičar Piter van Mušenbruk je izumeo sličan kondenzator, koji je on nazvao Lajdenskom bocom, po Lajdenskom univerzitetu gde je on radio.[4] On je isto tako bio impresioniran snagom šoka koji je primio, pišući, „Ja ne bih podneo drugi šok za kraljevstvo Francuske”.[5]

Danijel Gralat je prvi paralelno kombinovao nekoliko boca radi povećanja kapaciteta skladištenja.[6] Bendžamin Frenklin je istraživao Lajdensku bocu i došao do zaključka da je naelektrisanje bilo uskladišteno na staklu, ne u vodi kako su to drugi pretpostavljali. On je isto tako koristio termin „baterija”,[7][8] (u smislu povećanja moći sa redom sličnih jedinica kao u bateriji topova), što je naknadno primenjeno na klastere elektrohemijskih ćelija.[9] Lajdenske boce su kasnije pravljene oblaganjem unutrašnjosti i spoljašnjosti boce metalnom folijom, izostavljajući prostor pri vrhu da bi se sprečio nastanak električnih lukova između folija. Najranija jedinica kapacitivnosti je bio džar, ekvivalentan sa oko 1,11 nanofarada.[10]

Lajdenove boce ili moćniji uređaji u kojima se koriste ravne staklene ploče naizmenično sa folijskim provodnicima su ekskluzivno korištene do 1900-tih, kad je izum bezžične telefonije (radija) stvorio potrebu za standardnim kondenzatorima, i stalni pomak ka višim frekvencijama je stvarao potrebu za kondenzatorima sa nižom induktancom. Došlo je do primene kompaktnijih metoda konstrukcije, kao što su fleksibilne dielektrične ploče (poput nauljenog papira) između ploča metalne folije, uvijene ili savijene u mali paket.

Rani kondenzatori su bili poznati kao kondenzeri, termin koji se povremeno još uvek koristi u današnje vreme, posebno u visokonaponskim primenama, kao što su automobilski sistemi. Termin je prvi put korištio za tu svrhu Alesandro Volta 1782. godine, u smislu sposobnosti ovog uređaja da skladišti veću gustinu električnog naelektrisanja nego što je to moguće u izolovanom provodniku.[11][1] Termin ima donekle dvosmisleno značenje, ako se ima u vidu namena parnog kondenzatora.[12]

Od početka izučavanja elektriciteta izolacioni materijali poput stakla, porcelana, papira i liskuna, korišteni su kao izolatori. Ti materijali su decenijama kasnije isto tako bili veoma podesni za dalju upotrebu kao dielektrici za prve kondenzatore. Papirni kondenzatori napravljeni u vidu sendviča traka impregniranog papira između traka od metala, i umotani u cilindre su bili u širokoj upotrebi u kasnom 19. veku; njihova proizvodnja je počela 1876,[13] i oni su korišteni od ranog 20. veka kao razdvajajući kondenzatorii u telekomunikacijama (telefoniji).

Porcelan je korišten u prvim keramičkim kondenzatorima. U ranim godinama Markonijevog bezžičnog transmisionog aparata porcelanski kondenzatori su korišteni za visoko-naponske i visoko-frekvencione svrhe u transmitorima. Na prijemničkoj strani manji liskunski kondenzatori su korišteni za rezonantna kola. Te dielektrične kondenzatore je izmeo Vilijam Dubilijer 1909. godine. Pre Drugog svetskog rata, liskun je bio najzastupljeniji dielektrik za kondenzatore u Sjedinjenim Državama.[13]

Čarls Polak (rođen Karol Polak), izumitelj je prvih elektrolitičkih kondenzatora. On je ustanovio da su slojevi oksida na aluminjumskoj anodi ostajali stabilni u neutralnom ili alkalinom elektrolitu, čak i kad se napon isključi. Godine 1896, njemu je izdat SAD patent br. 672,913 za „Električni tečni kondenzator sa aluminijumskim elektrodama”. Tantalske kondenzatore sa čvrstim elektrolitom su izumele Bel laboratorije tokom ranih 1950-tih kao minijaturne i pouzdanije nisko-voltne kondenzatore koji su bili podesni za uklapanje u kola sa njihovim novoizumljnim tranzistorima.

Sa razvojem plastičnih materijala tokom Drugog svetskog rata, industrija kondenzatora je počela da zamenjuje papir sa tanjim polimernim filmovima. Jedan veoma rani razvoj u oblasti filmskih kondenzatora je opisan u britanskom patentu 587,953 iz 1944. godine.[13]

Poslednji, ali ne manje važni, izumljeni su električni dvoslojni kondenzatori (sad superkondenzatori). Godine 1957 H. Beker je razvio „niskonaponski elektrolitički kondenzator sa poroznim ugljeničnim elektrodama”.[13][14][15] On je smatrao da je energija bila uskladištena kao naelektrisanje u ugljeničnim porama korištenim u njegoviom kondenzatoru, kao u porama ugraviranih folija elektrolitičkih kondenzatora. Pošto mehanizam dvostrukog sloja nije bio poznat u to vreme, on je napisao u patentu: „Nije poznato tačno šta se dešava u komponenti ako se koristi za skladištenje energije, ali dovodi do izuzetno velikog kapaciteta”.

Energija električnog polja naelektrisanog kondenzatora[uredi]

Kad se nekom električnom provodniku dovode mali električni naboji dQ, sa svakim nabojem raste količina elektriciteta, a time i električni potencijal V. Time se energija električnog polja naelektrisanog provodnika može dobiti:[16]

Kako je električni kapacitet pločastog kondenzatora:

onda je energija pločastog kondenzatora odnosno električnog polja:[17]

Idealni kondenzator[uredi]

Napon na idealnom kondenzatoru, sa kapacitivnošću C, kroz koji teče električna struja i(t), je:[18][19]

Minus beskonačno u donjoj granici integrala znači, da je kondenzator neka vrsta jednostavne memorije i da je njegov napon zavisan takođe i od događanja pre trenutka početka posmatranja t=0. Inverzna jednačina je:

Kada se kondenzator priključi na naizmenični napon , prema prethodnoj jednačini, kroz njega teče naizmenična struja

Može se zapažiti da struja prethodi naponu za četvrtinu perioda oscilacije, tj. za .

Ekvivalentna kapacitivnost nekoliko paralelno vezanih idealnih kondenzatora, jednaka je zbiru kapacitivnosti tih kondenzatora:

Kod serijskoj vezanih idealnih kondenzatora, recipročna vrednost ekvivalentne kapacitivnosti jednaka je zbiru recipročnih vrednosti kapacitivnosti pojedinih kondenzatora:

Spajanje kondenzatora[uredi]

Električni kondenzatori se mogu spajati u seriju i paralelno. Pri paralelnom spajanju spoje se međusobno sve plus obloge pojedinih kondenzatora i sve minus obloge. Ukupni električni naboj ovakve kombinacije jednak je zbiru pojedinih kondenzatora, pa je:[20]

Kako je:

(; i tako dalje)

dobija se:

Iz toga sledi ako se cela jednačina podeli sa U:

Pri paralelnom spoju električnih kondenzatora ukupni električni kapacitet kombinacije jednak je zbiru kapaciteta pojedinih kondenzatora.

Pri serijskom spajanju spoji se minus pol jednog kondenzatora s plus polom drugog kondenzatora. Električni naponi koji će vladati između krajeva pojedinih kondenzatora određeni su kapacitetom kondenzatora i veličinom naboja. Zbir tih pojedinih padova napona mora biti jednak ukupnom električnom naponu U izvora struje, to jest:

kako je:

( i tako dalje)

to je:

i odatle izlazi:

Pri serijskom spajanju kondenzatora sabiraju se recipročne vrednosti kapaciteta pojedinih kondenzatora tako da ukupan kapacitet takve kombinacije bude manji od kapaciteta pojedinih kondenzatora. Recipročna vrednost ukupnog kapaciteta jednaka je zbiru recipročnih vrednosti pojedinih kapaciteta.

U seriju se spajaju kondenzatori da se smanji električni napon između njihovih ploča. Ako se na primer kondenzatori sa 110 V žele uključiti na napon od 220 V, potrebno je dva kondenzatora od 110 V spojiti u seriju.

Uticaj temperature[uredi]

Data kapacitivnost vredi samo za određenu temperaturu, obično za . Zavisnost kapacitivnosti kod drugih temperatura je linearna i povezana sa temperaturnim koeficijentom , koji je zavisan od dielektrika:

Porastom temperature opada dozvoljeni radni napon.

Realni kondenzator[uredi]

Kod idealnih kondenzatora se dielektrik posmatra kao potpuni izolator i otpornost priključaka je zanemarljiva. U praksi najčešće ne važi ni jedno ni drugo.

Kvalitet kondenzatora[uredi]

Napunjen kondenzator, kada se ostavi nepriključen, prazni se kroz dielektrik i na neki drugi način, npr. kroz kućište. Realni kondenzator se modeluje idealnim kondenzatorom sa kapacitivnošću C i otpornikom otpronosti R paralelno vezanim sa kondenzatorom. Kvalitet kondenzatora se tada ocenjuje vremenskom konstantom , koja je jednaka proizvodu ; što je ova konstanta veća, to je kondenzator kvalitetniji.

Faktor gubitaka[uredi]

Kada se priključi na izmenični napon idealni kondenzator ne troši snagu. U realnom kondenzatoru nije tako, jer neke omske otpornosti se ne mogu zanemariti i zato se nešto snage ipak gubi. Gubici se ocenjuju uglom , koji kazuje za koliko se fazni ugao između vektora napona i struje razlikuje od , koliko iznosi kod idealnog kondenzatora.

Faktor gubitaka na visokim frekvencijama je:

Na niskim frekvencijama je impedansa kondenzatora po apsolutnoj vrednosti veoma velika, uticaj otpornosti dovoda je zanemarljiv, zato dolazi do izražaja izolacijska otpornost dielektrika.

Faktor gubitaka kod niskih frekvencija je:

Upotreba[uredi]

Kondenzator je nezaobilazan element kod izrade električnih kola. Kondenzatori sa malom tolerancijom kapacitivnosti upotrebljavaju se, pre svega u radio-tehnici, kao delovi oscilatornih kola, filtera, frekventnih skretnica, integratora i diferencijatora. Kondenzatori sa većom tolerancijom se upotrebljavaju za ravnanje oscilacija jednosmernog napona, u umnoživačima napona, za generisanje reaktivne (jalove) snage, pogon monofaznih asinhronih motora itd. Kondenzatori sa velikim kapacitetom upotrebljavaju se kao rezervni izvor energije za napajanje nekih delova veza, na primer kod kratkotrajnog ispada spoljašnjeg izvora električne energije.

Probojni napon[uredi]

Probojni napon je druga osnovna karakteristika (pored kapaciteta). Označava napon pri kome dolazi do proboja i trajnog oštećenja kondenzatora. Poređeći kondenzator sa oprugom u mehanici, to je sila koja trajno deformiše oprugu. Kada se kondenzator probije, počinje da se ponaša kao provodnik.

Tolerancija[uredi]

Tolerancija je dimenzija koja definiše koliko stvarna vrednost kondenzatora sme da odstupa od nazivne vrednosti. U serijskoj proizvodnji kondenzatora u zavisnosti od materijala od kojih je kondenzator napravljen dolazi do odstupanja od nominalne vrednosti.

Izvedbe kondenzatora[uredi]

Simboli kondenzatora
Kondenzator Polarizovani
kondenzatori
Promenljivi
kondenzator
Simbol kondenzatora
Simbol polazovanog kondenzatora
Simbol polazovanog kondenzatora, 2
Simbol polazovanog kondenzatora, 3
Simbol polazovanog kondenzatora, 4
Simbol promenljivog kondenzatora

Kondenzator ima dve elektrode, najčešće pločaste ili valjkaste, između kojih se nalazi dielektrik (izolator), koji povećava kapacitivnost i pojednostavljuje izradu kondenzatora. Kondenzatore delimo po materijalu, od kog je sačinjen dielektrik:

  • vazduh - ti kondenzatori bez dielektrika su vrlo kvalitetni i upotrebljavaju se u visokofrekventnim radio predajnicima. Takođe i kondenzatori sa podešavanjem kapacitivnosti su vazdušni. Mana im je manja kapacitivnost po jedinici površine;
  • papir - primereni za velike radne napone (do sto kilovolti - 100 kV), velika izolacijska otpornost i velika tolerancija;
  • metalopapir - na papir je naparen metal i sve zajedno zamotano. Velika kapacitivnost na jedinici površine, mali faktor gubitaka, metal se u tački mogućeg proboja istopi i tako se kondenzator sam „popravi";
  • stirofleks - mali gubici i mali temperaturni koeficijent;
  • metalopolikarbonat i metalopoliester - na foliju od polikarbonata ili poliestera je naparen metal. Mogućnost regenerisanja kod proboja (slično kao metalopapirni kond.), velika izolacijska otpornost i velika vremenska konstanta;
  • mineral kalijumovog aluminosilikata - mali faktor gubitaka, pogotovo na visokim frekvencijama, veoma velika izolacijska otpornost, dozvoljeni veliki radni naponi (do nekoliko kilovolti);
  • aluminijum silikat - mala tolereancija, veliki radni napon, mali faktor gubitaka;
  • keramika - široko frekventno područje, mali faktor gubitaka, veoma velika kapacitivnost po jedinici površine, veliki temperaturni koeficijent.

Kod polarizovanih kondenzatora nastane dielektrik tek kod priključenja u električno kolo, te se moraju pravilno priključiti na jednosmerni napon. Nekoliko trenutaka nakon priključenja teče kroz njih velika struja. Zato se najčešće upotrebljavaju za „peglanje“ oscilacija jednosmernog napona.

Dve izvedbe polarizovanih kondenzatora su:

  • elektrolitski kondenzator - između elektroda se nalazi papirna gaza sa otopinom boraksa, fosfata ili karbonata. Pri priključenju na jednosmerni napon se na pozitivnoj elektrodi sakupi plast aluminijevog oksida, koji deluje kao dielektrik. Veoma velika kapacitivnost po jedinici površine;
  • tantalov kondenzator - elektrolit je tvrdi tantalov penstrujasid, mali radni naponi (retko iznad 100 V), velika tolerancija, veliki faktor gubitaka, velika kapacitivnost po jedinici površine; pogodni u sklopovima sa integrisanim elektronskim kolima.

Veličina kapacitivnosti je najčešće reda μF do mF. Kondenzatori sa velikim kapacitetom (do 1F ili više) se zovu superkondenzatori.

Vrste kondenzatora[uredi]

Kondenzatori većeg električnog kapaciteta mogu se dobiti:

Najpoznatije vrste kondenzatori su: Lajdenska boca, kondenzatori promenjivog kapaciteta, blok kondenzatori, uljni kondenzatori, elektrolitski kondenzatori, kondenzatori na pritisak.

Lajdenska boca[uredi]

Lajdenska boca je s vanjske i unutarnje strane obložena do određene visine slojem staniola (tankim srebrnastim listovima ili kalajnom folijom, proizvedenom valjanjem) ili aluminijuma. Ona ima mali kapacitet do 10-8 F, pa može podneti veliki električni napon.

Kondenzatori promenjivog kapaciteta[uredi]

Kondenzatori promenjivog kapaciteta su izrađeni na bazi svojstva da kapacitet kondenzatora raste s površinom uzajamnog prekrivanja ploča, gde je dielektrik vazduh. To je na primer potrebno kod radio aparata. Traženje stanica vrši se okretanjem osovine kondenzatora, dakle promenom kapaciteta. Neparne su pločice nepokretne a parne pokretne. Okretanjem osovine parne pločice više ili manje ulaze u razmake nepokretnih pločica. Zbog toga se površina kondenzatora menja, a time i kapacitet. Uvlačenjem pokretnih pločica povećava se kapacitet, a izvlačenjem se smanjuje. Najveći kapacitet takvih kondenzatora je 10-3 μF.

Blok kondenzatori[uredi]

Blok kondenzatori su kondenzatori stalnog kapaciteta. U znatnoj meri se upotrebljavaju u radio tehnici, a ima ih različitih izvedbi. Obično su izrađeni tako da se izmenjuju metalna obloga od staniola i izolator od parafiniranog papira. Sve parne obloge vezane su zajedno i čine jednu ploču kondenzatora, a sve neparne drugu. Da ne bi vlažnost vazduha uticala na izolaciju, blokovi se često zaliju parafinom ili smolom. Osim toga blokovi se izrađuju i na taj način da se dve metalne trake, između kojih se nalazi izolator, namataju na male valjke. Celi je blok zaliven smolom, a s vanjske strane oblepljen papirom ili tankim slojem trolitula, specijalnog laka.

Uljni kondenzatori[uredi]

Uljni kondenzatori se izrađuju za veće električne napone, te su stavljaju radi zaštite od vlage i promene temperature u ulje.

Elektrolitski kondenzatori[uredi]

Elektrolitski kondenzator se sastoji od dva aluminijumska sloja koja se nalaze u vodenom rastvoru boraksa i borne kiseline. Kod priključka kondenzatora na električni napon pozitivna se obloga prevuče s približno 100 μm debelim slojem Al(OH)3, koji čini dielektrik. Zbog tankog sloja dielektrika kapacitet je takvog kondenzatora vrlo velik. Elektrolitski kondenzatori izdrže električni napon do 1 000 V, a kapacitet im je do 1.500 μF.

Кондензатори на притисак[uredi]

Капацитет кондензатора се повећава ако се кондензаторске плоче приближе. Помоћу вијка може се једна плоча приближити или удаљити од друге.

Референце[uredi]

  1. 1,0 1,1 Duff, Wilmer (1908—1916). A Text-Book of Physics (4th изд.). Philadelphia: P. Blakiston's Son & Co. стр. 361. Приступљено 1. 12. 2016. 
  2. Електрични кондензатор, [1] "Хрватска енциклопедија", Лексикографски завод Мирослав Крлежа, www.enciklopedija.hr, 2017.
  3. Williams, Henry Smith. A History of Science Volume II, Part VI: The Leyden Jar Discovered. 
  4. Keithley (1999). стр. 23.
  5. Houston, Edwin J. (1905). Electricity in Every-day Life. P. F. Collier & Son. стр. 71. Приступљено 17. 03. 2013. 
  6. Benjamin, Park (1895). A History of Electricity: (The Intellectual Rise in Electricity) from Antiquity to the Days of Benjamin Franklin. J. Wiley & Sons. стр. 522—524. 
  7. Isaacson, Walter (2003). Benjamin Franklin: An American Life. Simon and Schuster. стр. 136. ISBN 9780743260848. Приступљено 17. 03. 2013. 
  8. Franklin, Benjamin (1749-04-29). „Experiments & Observations on Electricity: Letter IV to Peter Collinson” (PDF). стр. 28. Приступљено 09. 08. 2009. 
  9. Morse, Robert A. (2004). „Franklin and Electrostatics—Ben Franklin as my Lab Partner” (PDF). Wright Center for Science Education. Tufts University. стр. 23. Приступљено 10. 08. 2009. »After Volta’s discovery of the electrochemical cell in 1800, the term was then applied to a group of electrochemical cells« 
  10. „eFunda: Glossary: Units: Electric Capacitance: Jar”. eFunda. Приступљено 17. 03. 2013. 
  11. „Sketch of Alessandro Volta”. The Popular Science Monthly. New York: Bonnier Corporation: 118—119. мај 1892. ISSN 0161-7370. 
  12. British Engineering Standards Association, British Standard Glossary of Terms in Electrical Engineering, C. Lockwood & son, 1926
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Ho, Janet; Jow, T. Richard; Boggs, Steven (јануар 2010). „Historical Introduction to Capacitor Technology”. IEEE Electrical Insulation Magazine. IEEE. 26 (1): 20—25. doi:10.1109/mei.2010.5383924. 
  14. US 2800616, Becker, H.I., "Low voltage electrolytic capacitor", issued 23. 07. 1957. 
  15. A brief history of supercapacitors AUTUMN 2007 Batteries & Energy Storage Technology Archived 6 January 2014[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  16. Bird, John (2010). Electrical and Electronic Principles and Technology. Routledge. стр. 63—76. ISBN 9780080890562. Приступљено 17. 03. 2013. 
  17. Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.
  18. Purcell, Edward. Electricity and Magnetism, 2nd Ed. Cambridge University Press. стр. 110—111. ISBN 978-1-139-50355-6. 
  19. Serway, Raymond A.; Vuille, Chris. College Physics, 10th Ed. Cengage Learning. стр. 582. ISBN 978-1-305-14282-4. 
  20. Floyd, Thomas (1984—2005). Electronic Devices (7th изд.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Education. ISBN 978-0-13-127827-1. 

Литература[uredi]

  • Williams, Henry Smith. A History of Science Volume II, Part VI: The Leyden Jar Discovered. 

Спољашње везе[uredi]