Морска црнка

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Morska crnka
Odrasli mužjak
Odrasla ženka
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Životinje
Divizija:
Hordati
Klasa:
Ptice
Red:
Plovuše
Porodica:
Plovke
Potporodica:
Patke ronilice
Rod:
Aythya
Vrsta:
A. marila
Binomno ime
Aythya marila
(Linnaeus, 1761)
Podvrste

A. m. marila (Linnaeus, 1761)
(Evropska morska crnka)

A. m. nearctica (Stejneger, 1885)
(Američka morska crnka)

Rasprostranjenje morske crnke

Morska crnka (lat. Aythya marila) srednje je veličine vrsta patke iz potporodice ronilica, a veća od srodne severnoameričke morske crnke (Aythya affinis). Letnje mesece provodi na gnežđenju na Aljasci, severnoj Kanadi, Sibiru i krajnjem severu Evrope. Tokom zime migrira najug duž obale Severne Amerike, Evrope i Japana. U Srbiji se sreće na Dunavu, kojim putuje do Crnog mora.

Mužjak morske crnke je veći i ima zaobljeniju glavu od ženke. Oba pola imaju plabi kljun i žute oči. Glava je crna sa zelenkastim sjajem, grudi crne, stomak beo, a na krilima se uočava bela pruga. Ženke su uglavnom braon sa belom prugom na krilima. Imaju zatupast kljun i belo lice.

Morska crnka se gnezdi blizu vode, najčešće na jezerskim ostrvima ili plutajućim busenovima vodene vegetacije. Sa gnežđenjem počinje u drugoj godini života, a gnezdo pravi u prvoj. Mužjaci imaju komplesno udvaranje, koje kreće na povratku sa zimovališta i završava se formiranjem monogamne veze. Ženka polaže od šest do devet maslinasto zelenih jaja. Inkubacija traje od 24 do 28 dana. Pačići su po izleganju pokriveni paperjem i spososni da prate svoje majke u potrazi za hranom odmah po izleganju (prekocijalni mladunci).

Morska crnka jede vodene mekušce i insekte, do kojih stižu zaranjanjem. Formira velike grupe koje se nazivaju "splavovi" i mogu brojati preko hiljadu jedinki. Glavni ugrožavajući faktor je čovekova potreba za razvojem i u tom smislu uništavanje staništa, mada su i plen sovama, američkim tvorovima, rakunima, lisicama, kojotima, a među predatorima je i čovek. Populacija morske crnke opada od 1980-ih, međutim po IUCN crvenoj listi, ona se smatra vrstom od najmanjeg rizika za nestanak.[1]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Ime vrste potiče od reči grč. aithuia, termina za nepoznatu morsku pticu (patku, njorku ili neku drugu morsku pticu) pominjanu od strane Aristotela. Specijski deo imena vrste potiče od reči stgrč. marila, što znači "ugljen, užareni ćumur" ili "ugnjena prašina".[2] Morska crnka je prvi put opisana od stane Karla Linea godine 1761.[3] Mužjak morske crnke iz Amerike se razlikuje od evropskog i azijskog mužjaka po intenzitetu sitne ispruganosti tela (crvolika ispruganost belog dela tela)[4] na plaštu i pokrovu gornjeg dela krila i smatraju se odvojenim podvrstama: severnoamerička A. m. nearctica i evropska ili nominalna A. m. marila .[5] Ženke obe podvrste se ne mogu odvojiti.[6] Bazirano na morfološkim razlikama, pleistocenska paleopodvrsta Aythya marila asphaltica je opisana od strane Serebrovskog godine 1941. iz fosila pronađenih u Binagadi regionu u Azerbejdžanu.

Istraživanja filogenetike, skeletne anatomije lobanje i kože na patkama ronilicama su pokazala da su morska crnka i američka morska crnka najbliži srodnici, a njima najbliža je ćubasta patka.[7]

Opis[uredi | uredi izvor]

Odrasla morska crnka je 39–56 cemtimetara dugačka, sa rasponom krila 71–84 cm i masom tela od 726 do 1360 grama. Ima plavi kljun i žute oči i 20% je teža i 10% duža od srodne, američke morske crnke.[8] Mužjak ima crnui glavu sa zelenim sjajem, crne grudi, svetlija leđa, crn rep i bele bokove. Mužjak je veći od ženke i ima okrugliju glavu. Stomak i bokovi mužjaka su bleštavo beli. Vrat, grudi i rep se presijavaju, dok je donja strana bokova sivkasto isprugana (crvolika ispruganost belog dela tela). Gornji deo krila ima bele pruge koje kreću od krilnog ogledala i preko letnih pera i idu sve do vrhova krila. Stopala i noge su u oba pola sive boje. Odrasla ženka ima braon glavu i telo, sa belim delovima na krilima, slićno kao kod mužjaka, samo zagasitije. Ima belu ovalnu fleku na licu oko baze kljuna, koji je malo zagasitije plave boje nego kljun mužjaka.[9] Mlada morska crnka je slična ženki. Prelazna forma mužjaka morske crnke (eklipsna forma) je jako slična gnezdećoj formi, samo su beli delovi u gnezdećoj formi sivkastiji i zagasitiji u eklispnoj formi. Identifikacija i odvajanje američke morske i morske crnke može biti jako teško na terenu. Jedina razlika je u tome što je kod morske crnke glava zaobljenija, a bela pruga na krilu upečatljivija.

Rasprostranjenje i stanište[uredi | uredi izvor]

Morska crnka ima cirkumpolarno rasprostranjenje, sa gnezdećim arealom u arktičkom polarnom krugu kako Starog Sveta (Palearktik) tako i Severne Amerike (Neoarktik). Letnje mesece provodi na Aljasci, Sibiru i severnim delovima severne Evrope, ali je tokom cele godine prisutna u Aziji na Aleutskim ostrvima.[10] Gnezdeća staništa su močvare tundre i ostrva na slatkovodnim jezerima. Na jesen, populacije morkse crnke kreću na seobu ka jugu, gde provode zimu. Zimi se duž obale Pacifika i Atlantika u Severnoj Americi, severnoj Evropi, na Kaspijskom i Crnom moru i u Japanu na Žutom i Istočnom Kineskom moru, okuplja veći broj ptica.[11] Tokom zimskih meseci se viđa u zalivima, estuarima, jezerima [12] centralne Evrope i Severne Amerike[11]

Morska crnka se u Evropi gnezdi na Islandu, severnim obalama Skandinavskog poluostrva, uključujući veći deo severnog Baltičkog mora, visoke planine Skandinavije i oblasti koje su blizu Severnog ledenog okeana u Rusiji. Ptice provode zimu na Britanskim ostrvima, u severnoj Norveškoj, južnim delovima Švedske i severnoj Poljskoj, uključujući i Dansku, Aple, istočne obale Jadranskog mora, severne i zapadne obale Crnog mora i jugozapad Kaspijskog mora, ali se sreće i na većim slatkovodnim rekama poput Dunava, gde se u Srbiji beleži pojavljivanje ove vrste.[13][14]

U severnoj Americi morska crnka zimuje u Njufaundlendu i Labradoru, Ungava zalivu, Hadson zalivu, Vinipeg jezeru, severnom Jukonu, Manitobi i severnom Saskačevanu. Zimuje duž obala severne Amerike od Britanske Kolumbije na jugu do Baja poluostrva i Nove Škotske i Nju Bransvika južno do Floride, ali i na obalama Velikih jezera i Meksičkog zaliva.[11]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Gnežđenje[uredi | uredi izvor]

Jaje iz muzejske kolekcije

Morska crnka se gnezdi u tundrama i borealnim šumama. Procenjeno je da se 75% severnoameričke populacije gnezdi na Aljasci. Tipično mesto za gnežđenje su jezerska ostrva. Morska crnka sa gnežđenjem kreće u drugoj kalendarskoj godini života, mada sa pravljenjem gnezda kreće u prvoj. Mužjak morske crnke ima mekan i brz zvižduk kojim doziva ženke tokom sezone udvaranja, koja kreće od kraja zime do ranog proleća, na putu do gnedilišnih mesta sa zimovališta. Ženka ima jednostavan zvižduk, hrapav “arrr-arrr-arrr-arrr-arrr”.[15] Udvaranje je komplesno i završava se formiranjem monogamnog para.[16] Parovi se gnezde jako gusto, najčešće blizu vode, na ostrvima ili obalama ili splavovima plutajuće vegetacije. Gnezdo je plitko udupljenje koje pravi ženka i obloženo njenim donjim perjem koje čupa sa stomaka, kako zvog oblaganja gnezda, tako i zbog lakše inkubacije jaja.[8] Pošto snese jaja, mužjak napušta ženku[16] i odlazi sa ostalim mužjacima na izolovana jezera gde kreće sa mitarenjem. Ova "mužjačka" jezera mogu biti blizu ali i jako daleko od gnezdećih teritorija i najčešće su plitka sa izobiljem hrane i zaštićena gustom vegetacijom. Ženka polaže šest do devet maslinasto zelenih jaja,[17] koje ona inkubira 24–28 dana.[18] Gnezda sa velikim brojem jaja (više od 9) mogu biti zbog parazitizma gnezda od strane pripadnika iste ili drugih vrsta pataka.[19] Pačići su po izleganju prekrivenim perjem i vrlo brzo su sposobni da prate majke u potrazi za hranom, plivaju i jedu samostalno. Za let su sposobni 40–45 dana posle izleganja.[11][16] Pačići su jako osetljivi i ugroženi dok su mali, pa ih majka oprezno čuva od predatora.[16]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Jato koje se hrani

Morska crnka roni u potrazi za hranom, koju jede na površini.[8] Najčešće se hrane mekušcima, vodenim biljkama i insektima.[15] Tokom letnjih meseci u ishrani dominiraju mali račići.[8] Postoje podasi kako morska crnka jede leopard žabe (čije je telo dugačko oko 5 cm) i koje je izvukla sa nasipa pored jezera.[20] U slatkovodnim ekosistemima, morska crnka jede semena biljaka, lišće, stabljike i korenje trske, jerzerske trave i američke valerijane.[9] Svojim plovnim kožicama, razapetim na prstima stopala, može roniti do 6 metara dubine i ostati pod vodom do jednog minuta i sakupljati hranu koja je nedostupna ostalim vrstama pataka.[21] Formira velika jata, koja mogu brojati i više hiljada ptica.

Faktori ugrožavanja[uredi | uredi izvor]

Mamci u obliku morske crnke, mužjak sa leve strane i ženka sa desne. Na oba mamca je prikačen olovni teg.

Glavni predatori morske crnke su sove, američki tvorovi, rakuni, lisice, kojoti i čovek.[3] Morska crnka je često žrtva ribarskih mreža, pa se veliki broj njih davi svake godine na takav način. Osetljivaje na ptičiji grip, pa svaka epidemija gripa može desektovati populacije na globalnom nivou.[10]

Iako se suočava sa raznim ugrožavajućim faktorima, najveću opsasnost predstavljaju nestanak staništa, uzrokovano stalnom potrebom za razvojem čovekove ekonomije.[22] Mitare se tokom zime i tada su podložne infekcijama orgahskim hloridima iz vode. Izlivanje nafte i naftnih derivata takođe je jedan od ugrožavajućih faktora. Budući da je 80% populacije na zimovanju blizu ili u urbanim zonama Atlantika, one su podložne trovanju organskim materijama, praćene akumulacijom teških metala u staništima i hrani.[12]

U uzorku od 107 morskih crnki, gde je praćena akumulacija gvožđa, cinka, mangana, bakra, kadmijuma, kobalta i nikla u mekanim tkivima, ustanovljene su različite koncentracije ovih polutanata u zavisnosti od tipa tkiva. U bubrezima se akumulira najveća količina kadmijuma, u jetri olovo i mangan, želudac sakuplja najveće koncentracije cinka, a pluća i jetra akumuliraju gvožđe.[23] Nema razlike kada se uporede akumulacije ovih metala među polovima.

Zaštita[uredi | uredi izvor]

Prstenovani mužjak

Morska crnka se smatra najmanje ugroženom od strane IUCN Redlista.[1] Od 1980-ih, populacija morske crnke polako opada. Osnovni uzrok tome je gubitak staništa, zagađenje vodotokova, promene u gnezdilištima i niža stopa preživljavanja ženki. Godine 2010. je prebrojana populacija američkih populacija morske crnke i ocenjeno je da tamo živi oko 4,2 miliona ptica,[24] dok je na globalnom nivo brojnost ocenjena na 1.200.000 do 1.400.000 odraslih jedinki.[10]

Kontakt sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Morske crnke su popularna lovina u Severnoj Americi i Evropi.[25] Love se u Danskoj, Grčkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Irskoj,[25] i Iranu u Aziji.[11] Love se isključivo puškama jer ne prilaze obalama da bi se lovile na drugačiji način, a svojom brzinom leta do 121 km na sat, predstavnja izazov za lovce.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v BirdLife International (2012). „Aythya marila”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 26. 11. 2013. 
  2. ^ Jobling, James A. (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 64,242. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  3. ^ a b „Greater Scaup”. United States Fauna. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. Pristupljeno 2. 11. 2011. 
  4. ^ „Vermiculation”. Dictionary.com. Pristupljeno 11. 12. 2011. 
  5. ^ Sangster, George; Collinson, J. Martin; Helbig, Andreas J.; Knox, Alan G.; Parkin, David T. (2005), „Taxonomic recommendations for British birds: third report”, Ibis, 147 (4): 821—826, doi:10.1111/j.1474-919X.2005.00483.x 
  6. ^ Banks, R.C. (1986). „Subspecies of the Greater Scaup and their names” (PDF). Wilson Bulletin. 98 (3): 433—444. 
  7. ^ Livezey, Bradley C. (1996). „A phylogenetic analysis of modern pochards (Anatidae: Aythyini)” (PDF). The Auk. 113 (1): 74—93. doi:10.2307/4088937. 
  8. ^ a b v g „Greater Scaup”. Bird Web. Seattle Audubon Society. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  9. ^ a b „Greater Scaup”. Ducks Unlimited. Pristupljeno 1. 11. 2011. 
  10. ^ a b v „Greater Scaup Aythya marila”. Bird Life International. Arhivirano iz originala 24. 08. 2016. g. Pristupljeno 9. 3. 2015. 
  11. ^ a b v g d „Greater Scaup”. Avibirds European birdguide online. Pristupljeno 8. 11. 2011. [mrtva veza]
  12. ^ a b „Greater Scaup”. The Birds of North America. Cornell Lab of Ornithology. Pristupljeno 2. 1. 2011. 
  13. ^ Ullman 1992, str. 102
  14. ^ Delin, Håkan (2001). Färgfotoguiden över alla Europas fåglar [Colour Photo Guide of European Birds] (na jeziku: švedski). Bonniers. str. 50. ISBN 978-91-34-51940-4. 
  15. ^ a b Mayntz, Melissa. „Greater Scaup”. About.com. Arhivirano iz originala 10. 3. 2010. g. Pristupljeno 20. 8. 2011. 
  16. ^ a b v g „Greater Scaup”. Utah Department of Natural Resources. Arhivirano iz originala 16. 12. 2016. g. Pristupljeno 8. 11. 2011. 
  17. ^ „Greater Scaup”. National Audubon Society, Inc. Arhivirano iz originala 25. 4. 2012. g. Pristupljeno 27. 11. 2011. 
  18. ^ „Greater Scaup”. Ohio Department of Natural Resources. Pristupljeno 9. 3. 2015. 
  19. ^ Fournier, M.A.; Hines, J.E. (2001). „Breeding Ecology of Sympatric Greater and Lesser Scaup (Aythya marila and Aythya affinis) in the Subarctic Northwest Territories”. Arctic. 54 (4): 444—456. doi:10.14430/arctic801. Arhivirano iz originala 25. 4. 2012. g. Pristupljeno 28. 9. 2017. 
  20. ^ Longley, William H. (1948). „Greater scaup eating frogs” (PDF). The Auk. 66 (2): 200. 
  21. ^ „Greater Scaup”. Audubon. National Audubon Society. Arhivirano iz originala 11. 11. 2010. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  22. ^ „Greater Scaup”. National Biological Information Infrastructure. Arhivirano iz originala 9. 12. 2011. g. Pristupljeno 8. 11. 2011. 
  23. ^ Szefer, Piotr; Falandysz, Jerzy (1987). „Trace metals in the soft tissues of scaup ducks (Aythya marila L.) wintering in Gdańsk bay, Baltic sea”. Science of The Total Environment. Elsevier B.V. 65: 203—213. doi:10.1016/0048-9697(87)90173-2. Pristupljeno 13. 12. 2011. 
  24. ^ „Waterfowl Hunting Management in North America”. Scaup Population Estimates. U.S. Fish and Wildlife Service in collaboration with flyway and state waterfowl managers. 29. 6. 2010. Arhivirano iz originala 16. 10. 2011. g. Pristupljeno 4. 11. 2011. 
  25. ^ a b „European Union Management Plan” (PDF). EU. European Union. Pristupljeno 2. 11. 2011. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морска_црнка&oldid=26944278”