Motiv

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Motiv i motivacija su pojmovi iz psihologije koji predstavljaju činioce koji podstiču na pokretanje aktivnosti jedinke; izazivaju određeno ponašanje, održavaju ga i usmeravaju ka nekom cilju.[1] Postoje različite teorije motivacije. Psihoanaliza insistira na biološkim i nesvesnim, ali spoljašnjim dražima izazvanim, a humanistička psihologija na svesnim motivima.[2]

Motivacija je doživljaj želje ili averzije (želite nešto, ili želite da izbegnete nešto, ili da pobegnete od nečeg). Kao takva, motivacija ima objektivni aspekat (cilj ili stvar kojoj se teži) i interni ili subjektivni aspekt (vi želite datu stvar ili želite da je nema). U najmanju ruku, za motivaciju je potreban biološki supstrat za fizičke osećaje zadovoljstva i bola; životinje mogu na taj način da žele ili preziru određene predmete na bazi percepcije osećaja i iskustva. Motivacija osim toga uključuje sposobnost formiranja koncepata i rezonovanja, što omogućava ljudima da mogu da nadmaše ovo minimalno stanje, uz mnogo veći raspon želja i averzija. Ovaj znatno uvećani opseg podržan je sposobnošću odabira sopstvenih ciljeva i vrednosti, u kombinaciji sa „vremenskim horizontima” za postizanje vrednosti koji mogu obuhvatiti godine, decenije ili duže, i sposobnošću ponovnog doživljavanja prošlih događaja.[3] Neki modeli pridaju važnost razlici između vanjske i intrinzične motivacije,[4][5] i motivacija je važna tema u radu[6] organizacione psihologije, administrativne organizacije, menadžmenta,[7] kao i obrazovanja.

Ključni elementi motiva[uredi | uredi izvor]

Pod pojmom motiva se podrazumeva unutrašnji ljudski faktor koji, kako kaže dr Vlajko Petković u svojoj „Sociologiji rada“ pokreće, usmerava, održava i obustavlja ljudsku aktivnost. Iz ove definicije se izdvajaju četiri ključna elementa motiva.[8]

  1. Šta je čoveka pokrenulo na aktivnost;
  2. Šta je tu aktivnost usmerilo;
  3. Šta tu aktivnost održava;
  4. Šta tu aktivnost obustavlja.

Ravnoteža bioloških funkcija u ljudskom organizmu se naziva homeostaza. Svako odstupanje od te ravnoteže manifestuje se na ponašanje, kao potreba da se ravnoteža uspostavi. To dovodi do aktivnosti. Tako na primer čovek pri radu može da oseti glad zbog ubrzanog gubitka kalorija. Tada se njegova aktivnost usmerava ka zadovoljenju te potrebe, dok će aktivnosti za drugim sadržajima biti smanjene. Motivi dakle deluju selektivno. Nabavka i pripremanje hrane su ono što održava ljudsku aktivnost. Kada čovek utoli svoju glad, dolazi do ponovnog uspostavljanja homeostaze i time se aktivnost obustavila.[8]

Klasifikacija motiva[uredi | uredi izvor]

Motivi se mogu razvrstati prema brojnim kriterijumima. Prema poreklu dele se na urođene i stečene. Prema značaju, mogu biti primarni i sekundarni, a prema ulogama biološki, socijalni i personalni. Personalnih motiva je veliki broj i mogu biti lični interesi, sklonosti, stavovi, navike, osobine ličnosti, karakteristična osećanja te osobe. Shvatanje motiva je takođe različito. Biologističko shvatanje motiva je da u osnovi svih motiva postoje organske potrebe koje su urođene. Prema drugim shvatanjima, osim urođenih, stiče se i veliki broj motiva kroz iskustvo tokom života i oni su nezavisni od organskih potreba. Hedonističko shvatanje je da osnovni motiv vodi ka postizanju prijatnosti i izbegavanju neprijatnosti. Međutim, ovakvo gledište ne objašnjava ponašanje motivisano osećanjem odgovornosti ili moralnim principima.[9]

U zadovoljenju motiva moguće je uočiti hijerarhiju. Naime, ponašanje je određeno većim brojem motiva, ali ih nije moguće zadovoljiti istovremeno. Zato se javlja dominantan motiv, od kojeg osoba ne želi da odustane, a druge zapostavlja. Pravilnost u hijerarhiji motiva je uočio Abraham Maslov. Prema Maslovu, najviši motivi upućuju na razvoj, a najniži na opstanak.[9]

  • motiv za samoaktualizacijom (da budemo ono što jesmo)
  • motiv za ugledom i samopotvrđivanjem
  • motiv za afektivnom vezanošću
  • motiv sigurnosti (dominantan nakon zadovoljenja bioloških motiva)
  • biološki (žeđ, glad i sl.)

Motivacija[uredi | uredi izvor]

U uskoj vezi sa motivima je i motivacija. Nikola Rot u svojoj studiji „Psihologija ličnosti“ je definiše kao proces svesnog pokretanja i usmeravanja aktivnosti čoveka radi postizanja određenog cilja. Svaki proces motivacije počinje sa određenim potrebama i završava se nakon njihovog zadovoljenja. Međutim, uspeh, odnosno neuspeh u zadovoljenju potreba može dovesti do krajnosti; da čovek izgubi poverenje u sebe ili da postane previše samopuzdan.[8]

Osnovni pojmovi iz oblasti motivacije[uredi | uredi izvor]

U svakodnevnom govoru postoje mnogi termini koji se odnose na pokretanje aktivnosti, na motivaciju organizma. Najopštiji pojam je motiv. Ostali pojmovi su potreba, nagon, želja, težnja, namera.[10]

Potreba je nedostatak određenih supstanci u organizmu i nužnost da se one nadoknade u cilju normalnog funkcionisanja organizma i održavanja života. Smanjena količina vode u organizmu predstavlja organsku potrebu za vodom, a slično je i sa glađu. Opisana potreba naziva se organska ili fiziološka potreba, ali potreba može biti i psihološka. Postoje dve vrste organskih potreba; organski viškovi (seks, umor, nagon za pražnjenjem i mokrenjem) koje treba eliminisati i organski nedostaci (gladi i žeđi...) koje treba nadoknaditi.

Nagon je svesno doživljena potreba.

Želja se javlja kada uz potrebu i nagon u svesti postoji predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu.

Težnja se u psihologiji definiše na različite načine, ali najčešće kao motiv koji nije usmeren na određen, konkretan objekat, kao želja.

Namera je motivacioni pojam u vezi sa voljnom radnjom i odlukom. O nameri se govori kada postoje motiv, svesno voljno prihvatanje tog motiva i postavljanje cilja koji treba da se ostvari.

Podsticaj[uredi | uredi izvor]

Prema Rotu, podsticaji nisu isto što i motivi. Podsticaji su nagrade i pohvale i one oživljavaju motive za društvenim priznanjem. U funkciji motiva su i emocije, kao što su strah i ljubav. One su snažni pokretači ponašanja; daju intenzitet aktivnosti koja je izazvana motivom.[9]

Motivacija za rad[uredi | uredi izvor]

Motivacija za rad je veoma složen i kompleksan pojam kojim se ljudi bave gotovo od prvobitnih zajednica. Međutim, naučni pristup motivaciji kao fenomenu započinje sa industrijskom revolucijom krajem 18. veka, a doživljava kulminaciju krajem 20. veka. U moderno vreme se ovom fenomenu pridaje veliki značaj zbog poboljšanja efikasnosti, efektivnosti, kreativnosti i uopšte kvaliteta rada, kao i humanizovanja uslova rada. Zbog svega toga, deo menadžmenta je i iznalaženje načina za motivaciju radnika.[8]

Različite oblasti različito definišu motivaciju za rad. Psihologija je definiše kao unutrašnje faktore koji pokreću, organizuju, usmeravaju i određuju intenzitet i trajanje radne aktivnosti. Sociologija pod ovim pojmom podrazumeva sistem postupaka pojedinaca, odnosno grupe kojim se podstiču određena ponašanja radi ostvarivanja povoljnih radnih efekata. Menadžment teži da obezbedi da se ljudi ponašaju na poželjan način kojim se postižu ciljevi organizacije i zadovoljavaju potrebe zaposlenih.[8]

Motivi koji pokreću na rad su praktično neograničeni i mogu se razvrstati prema brojnim kriterijumima. Nikola Rot ih, između ostalog, deli na biološke i socijalne. Biološki motivi su urođeni i po pravilu potiču iz potreba održavanja života i zato su oni osnovni pokretači ljudskog ponašanja. Način na koji će oni biti zadovoljeni zavisi od niza društvenih faktora (običajnih, moralnih, materijalnih i drugih). Neki od njih su motiv žeđi, gladi, materinski i seksulani motiv. Socijalni motivi se zasnivaju na psihološkim potrebama. Obično su to potreba za društvom i potreba za priznanjem u društvu, pa se i mogu zadovoljiti samo u društvenoj zajednici. U nekim slučajevima mogu biti toliko intenzivni, da ih čovek pretpostavi biološkim motivima, pa tako štrajkuje glađu i ugrožava svoje zdravstveno stanje.[8]

Frederik Herzberg deli potrebe na one nižeg nivoa i one višeg nivoa. Prema njegovoj teoriji potrebe nižeg nivoa (tzv. „higijenske“) su uglavnom zadovoljene i prava motivacija nastaje kao posledica želje za zadovoljenjem potreba višeg nivoa. On takođe smatra da tradicionalno prihvaćeni faktori motivacije, kao što su povećanje zarade, poboljšani međuljudski odnosi i dobri radni uslovi kada dostignu optimalne uslove više ne utiču na povećanje motivacije. Zato su „pravi faktori motivacije“ povećanje odgovornosti za planiranje, obavljanje i kontrolu posla, odnosno insistiranje na samostalnosti radnika. Takođe, on predlaže da gde god je to moguće, radnik obavlja ceo posao, a ne samo pojedine operacije. Na taj način, posao će postati izazov, pa će sam rad biti dovoljna motivacija. U praksi su mnoge kompanije primenjivale njegove ideje i konstatovale povećanje produktivnosti, a istovremeno smanjenje broja odsustva. I pored uspeha koji je ova teorija postigla postoje i izvesne sumnje zbog različitih reakcija među samim radnicima, a i zbog nedostatka dokaza da su zadovoljni radnici bolji proizvođači od nezadovoljnih.[11]

Motivacija i novac[uredi | uredi izvor]

Novac kao faktor motivacije dugo vremena nije uzet u ozbiljnije razmatranje, jer je dominiralo stanovište da su drugi faktori motivacije efikasniji, poput participacije i postizanja zadatih ciljeva. Prema Rotu novac nije motiv, već podsticaj na ponašanje kojim se može obezbediti zadovoljenje velikog broja motiva.[9] U istraživanjima Loka i saradnika se pokazalo da je uticaj novčanog nagrađivanja na produktivnost pokazao najveći prosečan rast od 30% u odnosu na sve druge faktore motivacije. Istraživanje upućuje da novac nije jedini motiv, ali je svakako ispred ostalih. Takođe, pokazalo se da bi sistem nagrađivanja bio uspešan, mora da bude direktno u vezi sa traženim ponašanjem, da bude sproveden odmah, a ne kasnije i da samo nagrađivanje bude dosledno.[11]

Zadovoljenje motiva[uredi | uredi izvor]

Posledica zadovoljenja motiva je da on prestaje da utiče na ponašanje. To ukazuje da se menja njegov intenzitet i značaj. Međutim, osim što može da oslabi, može i da se pojača. To zavisi i od toga koliko je bilo potrebno napora da se motiv zadovolji. Lako zadovoljavanje može dovesti do podizanja nivoa aspiracije ili naprotiv, do gubitka interesovanja i apatije. Posledice postoje i ukoliko se motiv ne zadovolji. U tom slučaju može doći do frustracije i do osećanja kao što su obeshrabrenje, bes ili ljutnja. Posledica frustracije može da bude i pojačani napor ili iznalaženje novih načina za ostvarivanje postavljenog cilja. To zavisi od samog čoveka koliko je otporan na frustraciju.[9]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Grupa autora, 1976. Popularna enciklopedija. BIGZ: Beograd.
  2. ^ Napomena: Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  3. ^ Locke, E. A.; Latham, G. P. (1990). A theory of goal setting and task performance. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. 
  4. ^ Ryan, Richard M.; Deci, Edward L. (2000). „Intrinsic and Extrinsic Motivations: Classic Definitions and New Directions”. Contemporary Educational Psychology. 25 (1): 54—67. CiteSeerX 10.1.1.318.808Slobodan pristup. PMID 10620381. doi:10.1006/ceps.1999.1020. 
  5. ^ Ryan, Richard M.; Deci, Edward L. (2000). „Self-determination theory and the facilitation of intrinsic motivation, social development, and well-being”. American Psychologist. 55 (1): 68—78. CiteSeerX 10.1.1.529.4370Slobodan pristup. doi:10.1037/0003-066X.55.1.68. 
  6. ^ Latham, Gary P. (2012). Work Motivation: History, Theory, Research, and Practice. Los Angeles: Sage. 
  7. ^ Pinder, C. C. (1998). Work motivation in organizational behavior. Upper Saddle River NJ: Practice Hall. 
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 elearning.com: Pojam motiva i motivacije, Pristupljeno 13. 4. 2013.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Nikola Rot (2004): Opšta psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Beograd (259-303)
  10. ^ Nikola Rot, Slavoljub Radonjić (1994) Psihologija za II разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд. ISBN 978-86-17-04732-8.
  11. 11,0 11,1 Bjelić Ljiljana, RJ poštanskog saobraćaja Zemun: „Motivacija kao bitan faktor tehnološke budućnosti pošte“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. децембар 2009), Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[uredi | uredi izvor]

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]