Odbojka

Odbojkašice u bloku

Odbojka je vrsta timskog i olimpijskog sporta gde se lopta udara rukom preko mreže na protivničku stranu. Tim čine šest igrača gde svako ima svoju funkciju. Tim se sastoji od tehničara, korektora, dva primača, srednjeg blokera i libera. Tehničar je mozak ekipe i on uvek stoji u blizini mreže. Blokeri takođe stoje kod mreže i njihova uloga je da blokiraju protivnički smeč. Korektor smečuje, a primači i libero primaju servis. Moderna odbojka se igra na tri dobijena seta, do 25 poena. Kada i jedna i druga ekipa imaju po dva dobijena seta, igra se peti set, tzv. TAJ-BREJK do 15 poena. U timu je 12 igrača, ali je samo 6 na terenu. Ostali su na klupi, oni su zamene. Libero nikada ne servira.

Istorija

Vilijam Morgan je zapisan kao stvoritelj odbojke, koju je originalno nazvao „mintonet“. Morgan je diplomirao na Koledžu Springfild gde je upoznao Džejmsa Nejsmita, koji je 1891. godine izmislio košarku. Godinu dana nakon što je diplomirao, Morgan je otišao u Holjok, gde je dobio mesto direktora fizičkog vaspitanja. To mesto mu je omogućilo direktan uticaj na vežbe za rekreaciju i razvoj sporta.

Njegovo vođstvo je odlično prihvaćeno i njegovi razredi su se svakodnevno povećavali. Shvatio je da bi bilo dobro da izmisli neku rekreacijsku takmičarsku igru kako bi svoj program učinio raznovrsnijim. Košarka mu se učinila kao dobar izbor, ali samo za mlađe članove, za one malo starije mu je bila potrebna neka manje nasilna.

U to vreme Morgan nije nigde mogao naći igru koja je ličila na odbojku, pa ju je on stvorio iz svojih osobnih metoda treniranja i rekreacije. Opisujući svoje prve eksperimente, Morgan je rekao: „U potrazi za odgovarajućom igrom, prvo mi je tenis pao na pamet, ali za njega su nam bile potrebne loptice, reketi, mreža i ostala oprema pa sam od njega odustao, no ideja mreže mi se učinila zgodnom. Podigli smo mrežu na visinu od 1,98 metar, iznad glave prosečnog muškarca. Uz to nam je bila potrebna i lopta. Prvo mi je pala na pamet košarkaška, ali ta je bila prevelika i preteška."

Na kraju, Morgan je zamolio da u fabrici Spolding naprave odgovarajuću loptu, što su ovi i učinili. Napravili su kožnu loptu, čiji je obim bio oko 65 cm, a masa oko 300 grama. Nakon toga, Morgan, s još dva prijatelja, napisao prva pravila odbojke.

Početkom 1896. godine u Springfildu na Koledžu YMCA organizovana je konferencija gde su se okupili svi direktori fizičkog vaspitanja YMCA. Na toj konferenciji je Morgan prvi put demonstrirao novostvorenu igru. Sastavio je dve ekipe od po pet igrača koji su pre same konferencije odigrali „mintonet“. Morgan je prisutnima objasnio da je ova igra predviđena za dvoranu, ali da se može igrati i na otvorenome. U igri je mogao učestvovati neograničen broj igrača, a glavni cilj je bio održavati loptu u vazduhu, iznad mreže, s jedne strane na drugu.

Igra je na konferenciji vrlo dobro prihvaćena samo je promijenjeno ime u „volejbal“. Morgan je još poradio na pravilima igre i 1897. godine je izašao prvi priručnik s glavnim podacima o igri i kao dodatak su izašla i prva pravila odbojke. Jedno vreme je broj igrača varirao da bi se na kraju tridesetih godina uobličila igra šest na šest kakvu danas poznajemo.

Istorija odbojke u Srbiji

U našu zemlju odbojku je 1924. godine doneo g. Vilijam Vajland, profesor folklora i narodnih sportova iz Ouklenda (Kalifornija), kada je u organizaciji Crvenog krsta održao niz predavanja i demonstracije američkih sportova u Beogradu i Novom Sadu. Veruje da je njegov dolazak označio početak odbojke na ovim prostorima, a 1924. se smatra za godinu kada je prvi put došao odbojkaška lopta došla u Srbiju. Odbojkaški sport je bio poznat našoj javnosti i pre ovog događaja, ali javna utakmica sa zvaničnim odbojkaškim pravilima nije mogla biti održana ranije. Ipak, pre Drugog svetskog rata nije postojalo organizovano takmičenje u našoj zemlji. Odbojka je predstavljala jednu od vežbi i dopunski sport u okviru Sokolskih društava, koja je u to vreme jedina praktikovala. Odbojkaška takmičenja sokolskih društava igrana su po župama, kao Župska prvenstva. Nezvanično, odbojku su igrali studenti na fakultetima, učenici po višim školama i gimnazijama, kao i članovi raznih gimnastičkih društava. U vreme, odbojka nije zahtevala skupe rekvizite i posebne uslove za pravljenje terena, tako da je ovaj sport bio dosta razvijen i igrao se po letovalištima, plažama, parkovima itd.

U periodu okupacije, između 1941. i 1944. godine, odbojka se igrala veoma aktivno, održavana je brojna takmičenja, a sve više sportskih klubova je osnivač svoje odbojkaške sekcije.

Odbojkaški savez je osnovan 1946. godine u okviru Saveza za fizičku kulturu Jugoslavije. Godinu dana kasnije, 1947. godine, osnovana je Svetska odbojkaška federacija (FIVB), a tadašnja Jugoslavija je bila jedan od 14 osnivača (uz Belgiju, Brazil, Čehoslovačku, Egipat, Francusku, Holandiju, Mađarsku, Italiju, Poljsku, Portugal, Rumuniju, Urugvaj i SAD).

Od 13. februara 1949. godine, Odbojkaški savez je postao samostalna sportska organizacija. Dve godine kasnije, na Evropskom prvenstvu za seniorke održanom u Parizu, stigla je prva medalja za naš sport - ženska odbojkaška reprezentacija Jugoslavije osvojila je bronzanu medalju. Taj uspeh su ponovili seniori 1975. godine kada je naša zemlja prvi put u istoriji bila domaćin najvećeg evropskog takmičenja u muškoj i ženskoj konkurenciji. Naši odbojkaši su u poslednjem meču Finalne grupe pobedili Bugarsku sa 3: 0 u prepunoj hali "Pionir" u Beogradu i okitili se bronzanom medaljom, ukrasivši tako besprekornu organizaciju prvenstva u našoj zemlji.

Uporedo sa razvojem odbojke u našoj zemlji, ovaj sport se razvijao i u svetu, a konačni potvrdu i priznanje dobio je 1964. godine uvrštavanjem u zvanični program Olimpijskih igara. Najveći uspeh naših odbojkaša vezuje se upravo za Olimpijadu i osvajanje zlatne medalje 2000. godine u Sidneju. Nakon toga se ređale medalje, a sve naše selekcije su stigle u sam vrh svetske odbojke. Izdvajamo kadete koji su postali dvostruki Svetski šampioni, a zatim seniorke koje su okitile bronzom na Svetskom prvenstvu i postale Evropske prvakinje, kao i seniore, dvostruke Evropske šampione.

Pravila

Odbojka je sport koji obiluje brzinom i svestranim pokretima tela pa se od igrača očekuju brze reakcije, sabranost i trenutna snalažljivost. Glavna obeležja današnjih nacionalnih selekcija su snaga i visina, ali i sposobnost ekipe i trenera da razvije nove taktike i strategije igre je ono što donosi uspeh na utakmicama.

Karakteristike igre

Odbojka je timska (kolektivna) igra u kojoj se dve ekipe od po šest igrača bore na terenu dimenzija 18x9 m. Po sredini igrališta razapeta je mreža široka 1 metar i duga 9,5 m. Razmak između gornjeg kraja mreže i tla je različit: 243 cm za seniore i 224 cm za seniorke.

Igralište je središnjom linijom podeljeno na dva polja; na 3 metra od nje teku sa strane paralelne linije koje označavaju zonu napada, a iza njih zonu odbrane.

Prostor za serviranje je iza zadnje linije i može se slobodno servirati s bilo kojeg mesta duž linije.

Početni udarac (servis) izvodi desni igrač poslednje linije, nastojeći da prebaci loptu u protivničko polje. Ako je servis izveden nepravilno ili ako je protivnik u toku nadigravanja bio uspešniji, protivnik stiče pravo serviranja.

Ekipa sme loptu taknuti tri puta u jednom poenu, a isti igrač ne sme odigrati loptu dvaput uzastopce, osim ako je prethodno izblokirao protivničkog igrača, u kom slučaju se lopta može dodirnuti 4 puta (blok i 3 lopte).

Lopta ostaje u igri dok ne dodirne teren, zid ili neki predmet, odnosno dok neko od igrača ne napravi grešku.

Pravila bodovanja

Godine 2000. donesena su nova pravila bodovanja u odbojci. Prema novim pravilima poeni se osvajaju posle svake završene akcije, bez obzira na to koja ekipa je servirala. Prema nekadašnjim pravilima, samo ona ekipa koja je servirala je mogla osvojiti poen.

Utakmice se igraju na tri dobijena seta od po 25 poena, a najviše se može odigrati pet setova. Za razliku od prva četiri seta, peti (koji se još zove i taj-brejk) se igra do 15 poena. U slučaju izjednačenog rezultata krajem seta, pobedniku su potrebna dva poena razlike da bi završio set u svoju korist.

Libero

Nakon Olimpijskih igara u Atlanti 1996. FIVB je za predstojeće Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine uveo novog specijalnog igrača: libera. Libera je lako prepoznati na terenu jer nosi različitu boju dresa od svojih saigrača i uvek se nalazi u zadnjem delu terena gde može zameniti bilo kog igrača. Libero ne sme servirati, smečovati niti se rotirati sa igračima na prvoj liniji terena, ali igra vrlo važnu ulogu u prijemu protivničkog servisa i odbrani polja. Libero je uveden da bi uz pomoć bolje odbrane polja poeni duže trajali i da bi se dala prilika i nižim igračima koji u današnje vreme nemaju velike šanse uspeti kao napadači ili kao igrači prve linije.

Pravilo rotacije

Tokom igre svih šest igrača se u polju rotiraju u smeru kazaljke na satu, nakon osvojenog servisa. To je glavni ključ dvoranske odbojke - ne može se sve vreme igrati s najboljim napadačima na mreži ili najboljim odbrambenim igračima u pozadini. Pre servisa igrači moraju biti na mestima koje im redom pripada, a nakon servisa mogu zameniti mesta, ali igrači iz odbrane ne smeju menjati igrače na mreži. Oni takođe smeju učestvovati u napadu, ali mogu smečirati samo iza napadačke linije (linije tri metra). Pravilo rotiranja objašnjava zašto tehničar ponekad izgleda kao da se „skriva“ iza igrača. Pre servisa, kao i ostali, i on mora biti na svom mestu, a nakon servisa može trčati na mrežu kako bi organizovao napad. Ako dotrči na mrežu pre nego što je protivnik odservirao, poen se daje protivniku.

Lopta

Glavni članak: Odbojkaška lopta

Nakon testiranja mnogih boja za odbojkašku loptu FIVB je na Svetskom prvenstvu u Japanu 1998. godine predstavila loptu sa žutim, belim i plavim linijama. Njome je zamenjena tradicionalna bela lopta koja je, doduše, opstala u rekreativnih igri. Od 2008. zvanična lopta je redizajnirana tako da ima mala udubljenja na površini koja bolje koriste Magnusov efekat (inače vrlo bitan faktor u odbojci), a od 2020. je dizajn ponovo izmenjen.

Elementi odbojkaške tehnike

Servis

Skok servis

Servis je početni udarac kojim počinje svaki poen, izvodi se na početku seta i posle svake greške. Igrač mora udariti loptu tako da pređe mrežu i pogodi unutar terena protivnika. Postoje dve vrste servisa - gornji i donji, ali danas u vrhunskoj odbojci više niko ne servira donji servis. Najpopularniji servis je servis u skoku koji može biti veoma težak za prijem ako ima veliku brzinu i rotaciju.

Odbijanje podlakticama (prijem servisa, odbrana polja)

Prijem servisa „čekićem“

Primenjuje se kod primanja protivničkog servisa, odbrane polja i prema odbijenih lopti od bloka. Ruke se spajaju u tzv. „čekić“, podlaktice su paralelne i unutrašnji deo podlaktica je okrenut prema gore. Ovaj način odbijanja se koristi za prvi dodir s loptom kod prijema servisa i za efikasnu odbranu polja kod smečiranja protivničkih napadača. U današnje vreme kada je uveden libero kao igrač specijalizovan za ovu tehniku, libero preuzima glavni deo odbrane terena kako u prijemu servisa tako i u odbrani od protivničkog smeča.

Dizanje (odbijanje prstima)

Dizanje je vršno odbijanje lopte iznad glave koje se koristi da bi se promenio smer lopte od primljenog servisa i što bolje pozicioniralo loptu napadaču. Tehničar najčešće odigrava drugu loptu u akciji. Dizanje je glavni taktički deo odbojke jer tehničar mora biti toliko dobar da svojim napadačima omogući napad na mestima gde je blok protivnika najslabiji. Zato mora uz svoje igrače stalno pratiti i protivničke, pogotovo njihovo kretanje na mreži. U pravilu danas u postavi igra jedan dizač, no postoje još i ekipe koje igraju s dva dizača.

Smečovanje

Ovo je najefikasniji i najatraktivniji oblik upućivanja lopte u polje protivnika, a time i postizanja poena. Lopta dignuta iznad nivoa mreže hvata se u skoku u najvišoj mogućoj tački i što većom brzinom i što strmije upućuje u protivničko polje. Takođe, pre udaranja smeča potrebno je uraditi odgovarajući zalet (puni zalet za smeč sa 4. metra ili brzi, kratki tzv. penal sa 3. metra).

Blok

Blok od tri igrača

Blok je prva linija odbrane u odbojci i najefikasnija odbrana od smeča. Za blokiranje su zadužena tri igrača koja se nalaze na mreži. Oni mogu postaviti blok tako da prate protivničkog tehničara i njegovo dizanje, pa se ravnaju po njemu ili da pre same akcije protivnika odluče da li će pokušati blokirati brzi napad sa sredine mreže. Glavna karakteristika dobrog bloka je prelazak rukama na drugu stranu mreže u trenutku skoka, jer ako ruke blokera stoje ravno na bloku dobar smečer će to znati iskoristiti tako da će bloker na kraju izblokirati smeč, ali na svoju stranu, najčešće sam sebi pod noge. Bloker može izblokirati svaki napad, izuzevši prvi odnosno servis.

Vidi još

• Odbojkaški savez Srbije
• Odbojka na Olimpijskim igrama

Literatura

• Joel, Dearing (2003). Volleyball fundamentals. Champaign, IL: Human Kinetics. ISBN 9780736045087. OCLC 50643900. 
• „History Of Volleyball”. Volleyball World Wide. Arhivirano iz originala 2011-05-13. g. Pristupljeno 2007-09-21. 
• „History of Volleyball”. SportsKnowHow.com. Arhivirano iz originala 13. 05. 2020. g. Pristupljeno 2007-09-21. 
• „History of Volleyball”. volleyball.com. Arhivirano iz originala 2007-09-24. g. Pristupljeno 2007-09-21. 

Spoljašnje veze

• FIVB
• AVP
• Udruženje odbojkaških sudija Srbije
• Odbojkaški savez Srbije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jun 2019)
• USA Volleyball
• American Volleyball Coaches Association