Pređi na sadržaj

Otpornost na biljne bolesti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

[[Datoteka:Chestnut blight.jpg|desno|mini|Rak kore kestena izazvan gljivom Cryphonectria parasitica

Dijagram procesa od vezanja gljivica ili bakterija na biljnoj ćeliji sve do specifične vrste odgovora.
PTI = imunost pokrenutu okidačem,
ETI = imunost, pokrenuta okidačkim efektorom

Otpornost na biljne bolesti štiti biljke od patogena na dva načina: prethodno formiranim strukturama i hemikalijama i reakcijama imunog sistema izazvanog infekcijama.

Otpornost na bolest je smanjenje rasta patogena na biljci ili u njoj (a time i smanjenje bolesti), dok termin tolerancija na bolesti opisuje biljke koje pokazuju malo oštećenja od bolesti, uprkos značajnim nivoima patogena. Ishod bolesti određuje se trosmernom interakcijom patogena, biljke i okruženja (interakcija poznata kao „trougao bolesti”).

Spojevi koji aktiviraju odbranu mogu se kretati iz jedne u drugu ćeliju i sistemski, kroz vaskularni sistem biljke. Međutim, biljke nemaju cirkulišuće imune ćelije, tako da većina tipova ćelija ima široku skupinu antimikrobnih odbrambenih peptida. Očigledne su „kvalitativne” razlike u otpornosti na bolest koje se mogu primetiti kada se upoređuju više uzoraka (omogućujući klasifikaciju na „otporni” ili „osetljivi” nakon infekcije istim sojem patogena na sličnim nivoima inokuluma u sličnim okruženjima). Gradacije „kvantitativnih” razlika u otpornosti na bolest češće se primećuju između biljnih sorti nego unutar njih ili genotipova. Biljke se odupiru određenim patogenima, ali podlegnu drugima; otpornost je obično specifična za određene vrste patogena ili sojeve patogena.

Uobičajeni mehanizmi otpornosti na bolest[uredi | uredi izvor]

Prethodno formirane strukture i spojevi[uredi | uredi izvor]

[[Datoteka:Plant cell showing primary and secondary wall by CarolineDahl.jpg|mini|200x200piksel|Sekundarni ćelijski zid.]]

Inducibilna odbrana biljaka nakon infekcije[uredi | uredi izvor]

Imuni sistem[uredi | uredi izvor]

Biljni imuni sistem sadrži dva međusobno povezana sloja receptora, najčešće osetljive molekule izvan ćelije, a drugi koji najčešće oseti molekule unutar ćelije. Oba sistema otkrivaju smisao uljeza i reaguju aktiviranjem antimikrobne odbrane u zaraženoj i susednim ćelijama. U nekim slučajevima se signali koji aktiviraju odbranu šire na ostatak biljke ili čak na susedne biljke. Dva sistema otkrivaju različite vrste molekula patogena i klase proteina biljnih receptora. Prvim slojem primarno upravljaju receptori za prepoznavanje uzorka koji se aktiviraju prepoznavanjem evolucijski sačuvanih molekulskih obrazaca povezanih sa pathogenima ili mikrobima (PAMP-ovi ili MAMP-ovi). Aktivacija PRR-a dovodi do unutarćelijske signalizacije, transkripcijskog reprogramiranja i biosinteze složenog izlaznog odgovora koji ograničava kolonizaciju. Sistem je poznat kao PAMP-aktivirana imunost ili kao uzorak-aktivirana imunost (PTI).[3][4] Drugi nivo, kojim primarno upravljaju proizvodi R-gena, često se naziva imunost izazvana efektom (ETI). ETI se obično aktivira prisustvom određenih „efektornih” patogena i zatim pokreće snažne antimikrobne reakcije.

Pored PTI i ETI, biljna odbrana može se aktivirati senzibiliziranjem spojeva povezanih sa oštećenjem (DAMP), poput delova ćelijskog zida koji se oslobađaju tokom patogene infekcije. Odgovori aktivirani putem PTI i ETI receptora uključuju kaćenje za jonski kanal, oksidativni prasak, ćelijske redoksne promene ili kaskade proteinskih kinaza, koje direktno aktiviraju ćelijske promene (poput ojačanja ćelijskog zida) ili antimikrobnu proizvodnju), ili aktiviraju promene u genskoj ekspresiji koje tada pojačavaju i druge obrambene reakcije. Imuni sistem biljaka pokazuje neke mehaničke sličnosti s imunim sistemom insekata i sisara, ali pokazuju i mnoge karakteristike specifične za biljku. Dva gore opisana sloja središnja su za imunitet biljke, ali ne opisuju u potpunosti biljni imuni sistem. Pored toga, mnogi konkretni primeri prividnih PTI ili ETI krše uobičajene definicije PTI/ETI, sugerisajući potrebu za proširenim definicijama i/ili paradigmama.[5][6]

Imunost izazvana okidačem[uredi | uredi izvor]

PAMP-ove, očuvane molekule koji nastanjuju pripadnike rodove višestrukih patogena mnogi istraživači nazivaju MAMP-ovima. Odbrane izazvane percepcijom MAMP-a dovoljne su za odbijanje većine patogena. Međutim, proteinski efektorski patogeni prilagođeni su suzbijanju osnovne zaštite kao što je PTI. Otkriveni su mnogi receptori za MAMP (i DAMP). MAMP-ovi i DAMP-ovi često se otkrivaju transmembranskim receptor-kinazama koje nose LRR ili LysM vanćelijski domen.

Efekat aktivirane imunosti[uredi | uredi izvor]

Prisutnost učinaka patogena aktivira efektivno aktivirana imunost (ETI). ETI- odgovor zavisi od R-gena, a aktiviraju ga specifični sojevi patogena. Biljni ETI često izaziva apoptozni hipersenzitivni odgovor.

R-geni i R-proteini[uredi | uredi izvor]

Kod biljaka su evoluirali geni otpornosti čiji proizvodi posreduju otpornost na specifične sojeve virusa, bakterija, oomiceta, gljivica, nematode ili insekata. Proizvodi R-gena su proteini koji omogućavaju prepoznavanje specifičnih efektora patogena, bilo direktnim vezanjem ili prepoznavanjem promene efektorskog proteina domaćina.[3] Mnogi R-geni kodiraju NB-LRR proteine (proteini sa motivom za vezanje nukleotida i domenima sa leucinom bogatim ponavljanjem, također poznatim kao NLR proteini ili STAND proteini, između ostalih imena). Većina biljnog imunog sistema ima repertoar od 100—600 različitih homologa R-gena. Pokazalo se da pojedinačni R-geni posreduju otpornost na specifične sojeve virusa, bakterija, oomiceta, gljivica, nematoda ili insekata. R-genski proizvodi kontrolišu širok skup odgovora na otpornost na bolest čija je indukcija često dovoljna da zaustavi dalji rast/širenje patogena. Proučeni R-geni obično daju specifičnost za određene sojeve patogene vrste (one koji izražavaju prepoznati efektor). Kao što je prvi primetio Harold Henri Flor u svojoj formulaciji gen-za-gen sredinom 20. stoleća, biljni R-gen ima specifičnost za avirulencijski gen patogena (Avr gen). Sada se zna da geni za avirulenciju kodiraju efektore. Avr gen patogena mora se podudarati s R-genom da bi taj R-gen pružio otpornost, sugerisajući interakciju receptor/ligand za R i Avr gene.[5] Alternativno, efektor može modifikovati svoju ćelijsku metu domaćina (ili molekulskii mehurić tog cilja), a proizvod R-gena (NLR protein) aktivira odbranu kada otkrije modifikovani oblik domaćinskog cilja.

Otpornost na nivou vrsta[uredi | uredi izvor]

U malom broju slučajeva biljni geni su efikasni protiv patogena svih vrsta biljaka, iako su one vrste koje su patogeni za druge genotipove te vrste domaćina. Primeri uključuju ječmeni MLO protiv prašnjave plesni, pšenični Lr34 protiv rđe listova i pšenični Yr36 protiv prugaste rđe. Niz mehanizama za ovu vrstu otpornosti može postojati ovisno o određenoj kombinaciji gena i biljke-patogena. Ostali razlozi za delotvori imunitet biljaka mogu uključivati nedostatak koadaptacije (patogen i/ili biljka nemaju više mehanizama potrebnih za kolonizaciju i rast unutar vrste domaćina) ili posebno efektat skup prethodno formirane odbrane.

Mehanizmi signalizacije[uredi | uredi izvor]

Percepcija prisutnosti patogena[uredi | uredi izvor]

Signalizacija odbrane biljke aktivira se receptorima za otkrivanje patogena koji su opisani u gornjem odeljku.[7] Aktivirani receptori često izazivaju reaktivni kiseonik i proizvodnju azot-oksida, kalcijuma, kalijuma i protona jonske tokove, izmenjene nivoa salicilne kiseline i drugih hormona i aktivacija MAP kinaza i drugih specifičnih proteinskih kinaza. Ti događaji zauzvrat obično dovode do modifikacije proteina koji kontrolišu transkripciju gena i aktiviranje odbrambeno povezane ekspresije gena.

Faktori transkripcije i hormonski odgovor[uredi | uredi izvor]

Identifikovani su brojni geni i/ili proteini, kao i druge molekule koje posreduju transdukciju signalnog odgovora biljke. Citoskelet i dinamika prometa vezikula pomažu usmeravanju reakcija odbrane biljaka prema tački napada patogena.

Mehanizmi transkripcijskih faktora i hormona[uredi | uredi izvor]

Aktivnost biljnog imunog sistema delom je regulirana signalnim hormonima, kao što su:

Između ovih puteva može doći do značajnih unakrsnih razgovora.[8][9]

Regulacija degradacijom[uredi | uredi izvor]

Kao i kod mnogih puteva transdukcije signala, ekspresija biljnih gena tokom imunih odgovora može se regulisati degradacijom. To se često događa kada vezanje hormona na njihove receptore stimulira ubikvuitin-vezanu razgradnju proteina koji blokiraju ekspresiju određenih gena. Neto rezultat je ekspresija gena aktiviranog hormonom. Primeri:

  • Auksin: veže se za receptore koji zatim regrutuju i degradiraju represere aktivatora transkripcije koji stimulirau ekspresiju gena specifičnih za auksin.
  • Jasmonska kiselina: slična auksinu, osim što đeluje sa receptorima za jasmonat koji utiču na signalizatore na odgovor jasmonata, poput JAZ proteina.
  • Giberelinska kiselina: giberelin uzrokuje promene konformacijskih receptora i vezanje i razgradnju Della proteina.
  • Eten: Inhibicijska fosforilacija EIN2 aktivatora reakcije etena je blokirana vezanjem etena. Kada se ta fosforilacija smanji, protein EIN2 se odvoji i dio proteina seli u jedro da aktivira ekspresiju gena na etenski odgovor.[10][11]
Putevi tokom reakcija u imunosti biljaka. Ističe se uloga i efekat ubikvitina u njegovom regulisanju

Otpornost na GMO ili transgensku bolest[uredi | uredi izvor]

Izraz GM (genetički modifikovana) često se koristi kao sinonim transgene za biljke modifikovane pomoću tehnologija rekombinantne DNK. Biljke s transgenskom/GM otpornošću na bolesti protiv insekata štetnika su bile izuzetno uspešne kao komercijalni proizvodi, posebno kod kukuruza i pamuka, a siju se godišnje na više od 20 miliona hektara u preko 20 zemalja širom sveta.[12][13] Kombinovanjem proteinske gene iz tri različita virusa, naučnici su razvili hibride sa multiviralnom rezistencijom potvrđenom na terenu. Slični nivoi otpornosti na ovu raznolikost virusa nisu postignute konvencijskim uzgojem.

Slična strategija je primenjena za borbu protiv virusa okrugle pegavosti papaja, koja je do 1994. pretila da će uništiti industriju papaje na Havajima. Ispitivanja na terenu pokazala su izvrsnu efikasnost i visok kvalitet voća. Do 1998. odobrena je za prodaju prva transgena papaja otporna na virus. Otpornost na bolest je izdržljiva više od 15 godina. Transgena papaja čini oko 85% havajske proizvodnje. Plod je odobren za prodaju u SAD, Kanadi i Japanu.

Šarenilo krompira koje ispoljava sekvence virusnih replika, dajući otpor virusu krompira u listovima prodaje se pod trgovačkim imenima NewLeaf Y i NewLeaf Plus, a široko su prihvaćene u komercijalnoj proizvodnji u 1999—2001, sve dok Mekdonalds nije odlučio kupiti GM krompir, a Monsanto je odlučio da zatvori svoj posao NatureMark s krompirom.[14]

Primeri projekata za razvoj otpornosti na transgene bolesti
Godina objave Usev Otpornost na bolest Mehanizam Razvojni status
2012. krompir bakterijska pegavost R-gen iz bibera 8-godišnje terensko ispitivanje
2012. pirinač bakterijska plesan i bakterijske strije projektovani E-gen laboratorijska faza
2012. pšenica praškasta plesan prekoekspresija R-gena pšenice 2-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2011. jabuka gljiva jabučne krastavosti tioninski gen iz ječma 4-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2011. krompir krompirski virus Y patogenski izvedena resistancija 1-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2010. jabuka plamenjača antibakterijski protein iz moljca 12 godina terenskih ispitivanja u vreme objavljivanja
2010. paradajz multibakterijska resistencija
laboratorijska faza
2010. banana banansko uvenuće od pripadnika roda ksantomonas novi gen iz paprike u fazi istraživanja
2009. paradajz kasna medljika R-gen divljih srodnika 3-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2009. krompir kasna medljika R-gen divljih srodnika 2-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2008. krompir kasna medljika R-gen divljih srodnika 2-godišnje terensko ispitivanje u vreme objavljivanja
2008. šljiva virus šljivice patogenom izvedena resistencija odobrenje propisa, nema komercijalne prodaje
2005. pirinač bakterijske plesni R-gen iz kukuruza laboratorijska faza
2002. ječam rđa stabljike gen limfocitne kinaze (RLK) u mirovanju iz otpornog kultivara ječma laboratorija
1997 papaja virus prstenaste pegavosti patogenom izvedena resistencijka odobreno i komercijalno prodavano od 1998, prodani u Japanu, od 2012.
1995. bundeva mozaični virusi stabla patogenom izvedena resistancija odobreno i komercijalno se prodaje od 1994.
1993 krompir krompirski virus X sisarski interferonom indukovan enzim 3-godišnja terenska istraživanja pre objave

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lutz, Diana (2012). Key part of plants' rapid response system revealed. Washington University in St. Louis.
  2. ^ a b Dadakova, K.; Havelkova, M.; Kurkova, B.; Tlolkova, I.; Kasparovsky, T.; Zdrahal, Z.; Lochman, J. (24. 4. 2015). „Proteome and transcript analysis of Vitis vinifera cell cultures subjected to Botrytis cinerea infection”. Journal of Proteomics. 119: 143—153. PMID 25688916. doi:10.1016/j.jprot.2015.02.001. 
  3. ^ a b Jones, J. D.; Dangl, J.L. (2006). „The plant immune system”. Nature. 444 (7117): 323—329. Bibcode:2006Natur.444..323J. PMID 17108957. doi:10.1038/nature05286. 
  4. ^ Li, B.; Meng, X.; Shan, L.; He, P. (2016). „Transcriptional Regulation of Pattern-Triggered Immunity in Plants”. Cell Host Microbe. 19 (5): 641—650. PMID 27173932. doi:10.1016/j.chom.2016.04.011. 
  5. ^ a b Nurnberger, T.; Brunner, F., Kemmerling, B., and Piater, L.; Kemmerling, B; Piater, L (2004). „Innate immunity in plants and animals: striking similarities and obvious differences”. Immunological Reviews. 198: 249—266. PMID 15199967. doi:10.1111/j.0105-2896.2004.0119.x. 
  6. ^ Thomma, B.; Nurnberger, T.; Joosten, M. (2011). „Of PAMPs and Effectors: The Blurred PTI-ETI Dichotomy”. The Plant Cell. 23 (4): 4—15. PMID 21278123. doi:10.1105/tpc.110.082602. 
  7. ^ Dodds, P. N.; Rathjen, J. P. (2010). „Plant immunity: Towards an integrated view of plant–pathogen interactions”. Nature Reviews Genetics. 11 (8): 539—548. PMID 20585331. doi:10.1038/nrg2812. 
  8. ^ Hammond-Kosack KE; Parker JE (2003). „Deciphering plant-pathogen communication: fresh perspectives for molecular resistance breeding.”. Curr Opin Biotechnol. 14 (2): 177—193. PMID 12732319. doi:10.1016/s0958-1669(03)00035-1. 
  9. ^ Dadakova, Katerina; Klempova, Jitka; Jendrisakova, Tereza; Lochman, Jan; Kasparovsky, Tomas (1. 12. 2013). „Elucidation of signaling molecules involved in ergosterol perception in tobacco”. Plant Physiology and Biochemistry. 73: 121—127. doi:10.1016/j.plaphy.2013.09.009. 
  10. ^ Moore, J. W.; Loake, G. J.; Spoel, S. H. (12. 8. 2011). „Transcription Dynamics in Plant Immunity”. The Plant Cell. 23 (8): 2809—2820. doi:10.1105/tpc.111.087346. 
  11. ^ Bürger, Marco; Chory, Joanne (14. 8. 2019). „Stressed Out About Hormones: How Plants Orchestrate Immunity”. Cell Host & Microbe. 26 (2): 163—172. ISSN 1934-6069. doi:10.1016/j.chom.2019.07.006. 
  12. ^ Tabashnik, Bruce E.; Brevault, Thierry; Carriere, Yves (2013). „Insect resistance to Bt crops: lessons from the first billion acres”. Nature Biotechnology. 31 (6): 510—521. PMID 23752438. doi:10.1038/nbt.2597. 
  13. ^ Kavanagh, T. A.; Spillane, C. (1. 2. 1995). „Strategies for engineering virus resistance in transgenic plants”. Euphytica (na jeziku: engleski). 85 (1–3): 149—158. ISSN 0014-2336. doi:10.1007/BF00023943. 
  14. ^ Kaniewski, Wojciech K.; Thomas, Peter E. (2004). „The Potato Story”. AgBioForum. 7 (1&2): 41—46. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Lucas, J.A., „Plant Defence.” Chapter 9 in Plant Pathology and Plant Pathogens, 3rd ed. 1998 Blackwell Science. ISBN 0-632-03046-1
  • Hammond-Kosack, K. and Jones, J.D.G. „Responses to plant pathogens.” In: Buchanan, Gruissem and Jones, eds. Biochemistry and Molecular Biology of Plants, Second Edition. 2015. Wiley-Blackwell, Hoboken, NJ. ISBN 9780470714218
  • Dodds, P.; Rathjen, J. (2010). „Plant immunity: towards an integrated view of plant–pathogen interactions”. Nature Reviews Genetics. 11 (8): 539—548. PMID 20585331. doi:10.1038/nrg2812. 
  • Schumann, G. Plant Diseases: Their Biology and Social Impact. 1991 APS Press, St. Paul, MN. ISBN 0890541167

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Отпорност_на_биљне_болести&oldid=27822700”