Rudarstvo u Rusiji

Industrija rudarstva u Rusiji jedna je od vodećih svetskih rudarskih industrija i čini veliki procenat proizvodnje Zajednice nezavisnih država niza mineralnih proizvoda, uključujući metale, industrijske minerale i fosilna goriva. Rusija se 2005. godine svrstala među vodeće svetske proizvođače ili je bila značajan proizvođač širokog spektra mineralnih sirovina, uključujući aluminijum, arsen, bakar, magnezijum, azot, paladijum, silicijum, nikl i vanadijum.

2005. godine ruska ekonomija je imala značajne koristi od visokih cena nafte, gasa i metala. Prihodi od nafte činili su oko 14% BDP-a. Posle industrije fosilnih goriva, sledeća vodeća grana mineralne industrije, po svom doprinosu nacionalnoj ekonomiji, bio je metalurški sektor, koji je doprineo sa 19% vrednosti industrijske proizvodnje, i činio je 11,1% vrednosti industrijskog kapitala i zapošljavo 9,3% industrijske radne snage. U 2005. godini ukupno je 1.071.000 ljudi bilo zaposleno u sektoru vađenja minerala što je činilo 1,6% radne snage u zemlji. Ulaganje u vađenje minerala i metalurgiju činilo je oko 20% ukupnih investicija u rusku ekonomiju.

Zakonodavstvo

O novom zakonu o podzemnim resursima raspravljalo se od 2005. godine. Prethodni zakon iz 1992, izmenjen i dopunjen, ne nameće nikakva posebna ograničenja za kompanije sa stranim učešćem, sa izuzetkom dijamanata i radioaktivnih materijala, ali izgleda da će se to promeniti na štetu stranih kompanija, posebno onih zainteresovanih za velika ulaganja ili strateška ležišta, poput ležišta bakra Udokan ili nalazišta zlata Suhoj Log.

Spisak saveznih nalazišta pripremila je Federalna agencija za prirodne resurse u avgustu 2008. godine i sastoji se od 985 kopnenih nalazišta, uključujući 163 polja ugljovodonika. Aktuelno rusko zakonodavstvo navodi da depoziti imaju federalni ili strateški značaj ako sadrže rezerve uranijuma, dijamanata, posebno čistih kvarcnih sirovina, nikla, berilijuma, tantala, litijuma, niobijuma i platine. Ova nalazišta takođe uključuju polja sa obnovljivim rezervama preko 70 miliona tona nafte, 50 milijardi kubnih metara prirodnog gasa, 50 tona zlatnih žila, 500.000 tona bakra.

Proizvodnja

U 2005. godini vrednost proizvodnje rudnika i iskopavanja, uključujući vađenje mineralnih goriva, porasla je za 1,3% u poređenju sa 2004. godinom; kada se isključe mineralna goriva, koja je pala za 3,2%.

Struktura

Proizvodnja u sektoru minerala bila je visoko koncentrisana 2005. godine. Za više od 10 minerala, većinu proizvodnje vodila je jedna kompanija. Gasprom je kontrolisao gotovo celokupnu proizvodnju prirodnog gasa u Rusiji, Rudarsko-metalurška kompanija Norilsk Nickel proizvela je više od 90% ruskog metala nikla i platine, a kompanija ALROSA proizvela je gotovo sav dijamant u zemlji. Ministarstvo prirodnih resursa izvestilo je da su industrija bakra i drugih minerala takođe visoko koncentrisane, ali da je situacija bolja za ugalj i aluvijalno zlato. Uprkos ovoj koncentraciji, ruske metalurške i rudarske kompanije su srednje veličine u poređenju sa onima u drugim zemljama; u sektoru čelika ruski proizvođači su uglavnom manji od svojih međunarodnih kolega.

Trgovina

Vrednost izvoza minerala raste poslednjih godina; a 2005. godine sektor minerala je činio više od 70% vrednosti izvoza. Mineralna goriva su po vrednosti bila daleko vodeća kategorija izvoza. U 2005. godini mineralni proizvodi su činili oko 12% ukupne vrednosti uvoza, od čega su metali uvezeni iz i izvan Zajednice nezavisnih država više od 70%.

Mineralni resursi

Istraženo je približno 20.000 ruskih nalazišta minerala, a više od jedne trećine su rudnici. Ministarstvo prirodnih resursa navelo je ozbiljne probleme u tom sektoru, koji su uključivali iscrpljivanje rezervi i nisku stopu otkrivanja novih rezervi. Sistem izveštavanja o rezervama u Sovjetskom Savezu (i koji je Rusija vrlo često koristila za izveštavanje o resursima) zasnovan je na uspostavljanju parametara bušenja kako bi se utvrdila izvesnost rezervi. Za razliku od metode koja se koristi u zemljama sa tržišnom ekonomijom, ova metoda ne uključuje upotrebu tržišno zasnovanih ekonomskih kriterijuma za utvrđivanje izvodljivosti razvoja ovih resursa koristeći trenutnu tehnologiju pod prevladavajućim tržišnim uslovima. Prema tome, podaci o rezervama zasnovani na sovjetskoj metodi ne mogu se upoređivati sa definicijama rezervi u tržišnoj ekonomiji. Štaviše, sovjetski podaci o rezervama mnogih mineralnih sirovina ili su držani u tajnosti ili ih je bilo teško dobiti, a isto važi i za ruske podatke o mineralnim resursima. Međutim, od 2005. ruske kompanije počele su da traže izlaz na zapadna tržišta i berze kako bi prikupile novac u većim količinama i jeftinije nego u Rusiji. Ukinuti su brojni zakoni o državnoj tajni, što je navelo neke ruske kompanije da počnu izveštavati o svojim rezervama i resursima u skladu sa kodeksom Australijskog zajedničkog odbora rudnih rezervi Australijskog instituta za rudarstvo i metalurgiju.

Metali

Aluminijum

RUSAL je bila vodeća ruska kompanija za proizvodnju aluminijuma u Rusiji i, zajedno sa SUAL-om, koji je bio drugoplasirani domaći proizvođač aluminijuma i vodeći domaći proizvođač boksita, kontrolisao je sva ruska preduzeća za proizvodnju aluminijuma, glinice i boksita. Planovi za RUSAL tražili su spajanje njihovih resursa sa resursima SUAL-a i švajcarske kompanije Glencore kako bi postali Ujedinjena kompanija RUSAL. Ovo spajanje započelo bi novu fazu u razvoju RUSAL-a i učinilo ga globalnim liderom u proizvodnji aluminijuma.

RUSAL je investirao u proširenje i modernizaciju svojih proizvodnih pogona. Bio je angažovan na puštanju u rad topionice aluminijuma Hakas, kapaciteta 300.000 t/god. Planovi za RUSAL takođe su zahtevali modernizaciju topionice aluminijuma u Sajanogorsku u 2006. godini radi povećanja proizvodnje aluminijuma i legura i modernizaciju rafinerije glinice Nikolajev u Ukrajini radi povećanja proizvodnje na 1,6 Mt/god glinice. RUSAL je takođe planirao da nastavi da proširuje proizvodne kapacitete u rafineriji glinice Ačinsk, povećavajući proizvodnju na 1,1 Mt/g glinice. U investicione projekte kompanije uključen je i projekat Komi Aluminijum, koji je pokrenuo SUAL. Projekt predviđa razvoj, izgradnju i rad kompleksa boksit-glinica u Republici Komi, koristeći materijal iz ležišta boksita u Srednjem Timanu. Projektni kapacitet kompleksa je 6 Mt/god boksita i 1,4 Mt/god glinice. Završetak ovog projekta znatno bi smanjio zavisnost ruske industrije aluminijuma od inostranih zemalja.

Bakar

Više od 51% ruske proizvodnje bakra proizvodi firma Norilsk Nickel iz rude koju kompanija kopa. Ostatak potiče od znatno manje količine rude iskopane na planini Ural i velike količine sekundarnog materijala. Kako se rude bogate niklom u Norilsk Nickel iscrpljuju, Norilsk Nickel će se prebaciti na vađenje većih količina ruda, a to će biti prvenstveno rude koje imaju veći sadržaj bakra u odnosu na sadržaj nikla od ruda bogatih niklom, ali niži sadržaj oba metala. Ova promena mogla bi povećati proizvodnju bakra dok Norilsk Nickel pokušava da održi nivo proizvodnje nikla. Čini se da je strategija Norilsk Nickel da do 2010. godine da održi proizvodnju ruda bogatih niklom, što može odložiti značajan porast proizvodnje bakra.

Vodeći proizvođač bakra u Uralskoj planini - Uralska rudarska i metalurška kompanija - kontroliše veliki broj rudarskih i metalurških preduzeća na Uralu. Kompanija je planirala da razvije svoju sirovinsku bazu i da poveća proizvodnju bakra u koncentratu na 105.000 t u 2010. sa 72.000 t u 2003. Proizvodnja rudnika na Uralu bi se takođe povećala jer se razvoj rudnika odvija u kompaniji Russian Copper Company Limited, koja je bila treći proizvođač bakra u zemlji i koja je takođe kontrolisala rudarska i metalurška preduzeća u regionu Uralske planine. Razvoj velikog ležišta Udokan u Čitinskoj oblasti još uvek je na čekanju. Rezerve na Udokanu i susednim nalazištima kreću se od 10 do više od 20 Mt bakra u rudi sa 0,7% do 4% bakra.

Zlato

Rusija je imala poteškoća u širenju proizvodnje zlata, jer su se rezerve u postojećim preduzećima iscrpljivale, a kompanije za vađenje zlata su imale veće poteškoće u dobijanju dozvola za kopanje novih nalazišta. Ranije su jedinice lokalne samouprave mogle da izdaju takve licence, ali 2005. godine ove licence su mogle da se dobiju samo preko ruskog Ministarstva prirodnih resursa sa sedištem u Moskvi. Nalazišta sadrže 18,2% državnih rezervi, ali su znatno iscrpljena, i većina postojećih rudarskih postupaka verovatno neće preživeti posle 2011. godine. Međutim, nalazišta i dalje doprinose sa skoro 50% godišnje proizvodnje. U 2005. godini nisu puštena u proizvodnju nova nalazišta zlata.

Više od polovine ruskih resursa zlata u stenama nalazi se u ležištima Majskoje, Natalkinskoje, Nezdanjinskoje, Olimpijada i Suhoj Log u Sibiru i na ruskom Dalekom istoku. Više od 66% ruske proizvodnje zlata dolazi iz samo šest istočnih regiona (Amur, Irkutsk, Habarovsk, Krasnojarsk, Magadan i Saha-Jakutija). Tokom poslednje 4 godine, strane kompanije su kontrolisale 15% do 18% ruske proizvodnje zlata, što je bio najveći udeo bilo koje robe u ruskoj rudarskoj industriji. Ova preduzeća u stranom vlasništvu proizvela su ukupno između 30 i 36 t/ god zlata. Među vodećim ruskim proizvođačima zlata, Bema Gold Corp., Highland Gold Mining Ltd., High River Gold Mines, Kinross Gold Corp., i Peter Hambro Mining Plc., bile su strane kompanije i/ili pod stranom kontrolom. Očekivalo se da će projekti koje razvijaju ove strane firme značajno doprineti rastu ruske proizvodnje zlata u narednih 5 godina i mogli bi povećati rusku proizvodnju zlata na oko 250 t/god ako se svi uspešno razviju. Najnapredniji međunarodni projekat bio je razvoj ležišta Kupol od strane Bema Gold Corp, gde je planirano da proizvodnja počne 2008. godine. Značajne količine zlata kao nusprodukta proizvedene su rudarskim operacijama u planini Ural i operacijama Norilsk Nickel-a u Istočnom Sibiru na poluostrvu Tajmir (165.000 unci u 2005. godini).

Gvožđe i čelik

Rusija je četvrti svetski proizvođač čelika nakon Kine, Japana i Sjedinjenih Država. Rusija deli vodeću ulogu sa Japanom kao vodećim svetskim izvoznikom čelika. Od 1998. do 2005. ruska proizvodnja čelika povećala se za više od 50%. Između 1998. i 2005. godine, ulaganja u sektor čelika su se znatno povećala, što je poboljšalo ekonomske pokazatelje za čeličane i omogućilo im da poboljšaju kvalitet proizvoda. Ipak, sektoru čelika i dalje su potrebna ulaganja kako bi se poboljšala njegova konkurentnost i proširio proizvodni kapacitet. Prema ruskoj analizi, čeličane u zemlji mogu se podeliti u tri kategorije na osnovu nivoa tehnologije koju koriste. Mlinovi u prvoj kategoriji su tri najveća u zemlji (Magnitogorsk, Severstal i Novolipetsk), koji takođe imaju najviši tehnološki nivo. Na primer, ova prva grupa mlinova ima najmanji procenat proizvodnje otvorenog tipa, najveći nivo kontinuiranog livenja i proizvodi najkvalitetniji asortiman proizvoda od čelika. Mlinovi čelika drugog nivoa su Čeljabinsk, Nižnji Tagil, Kuznjeck, Oskol, Uralsk i Zapadno-sibirski mlin. Vodeća holding kompanija za čelik u zemlji bila je Evraz (kompanija koja je registrovana u Luksemburgu) koja je posedovala i tri vodeće čeličane u Rusiji (Kuznjeck, Nižnji Tagil i Zapadni Sibir). Ruski trećeplasirani proizvođač čelika, Severstal, razgovarao je o spajanju sa luksemburškim Arcelorom, delom da bi osujetio neprijateljsku ponudu za preuzimanje kompanije Arcelor od strane kompanije Mittal Steel iz Indije, koja je konsolidovala čeličane širom sveta.

Rude gvožđa

Ruske čelične kompanije oslanjale su se na rudu gvožđa iz domaćih nalazišta. Ove naslage su često bile u vlasništvu više od jedne ruske kompanije čelika. 2005. godine kompanije čelika kupuju proizvođače rude gvožđa kako bi pomogle da njihove kompanije postanu vertikalno integrisane. Ruski rudnici gvozdene rude i železare i čeličane često su udaljene. Gotovo 60% rezervi gvozdene rude nalazi se u magnetnoj anomaliji Kursk u evropskoj Rusiji, a oko 15% se nalazi u regionu Uralskih planina. Visoko-kvalitetne rezerve na površinskim kopovima u Kurskoj magnetnoj anomaliji postaju iscrpljene, iako ovo područje ima značajne resurse nižeg nivoa. Procenjeno je da ove zone sadrže 4 Gt rezervi i do 60 Gt potencijalnih resursa, ali za eksploataciju takvih ruda niskog stepena potrebna je skupa tehnologija.

Očekivalo se da će proizvodnja gvozdene rude biti u rasponu od 100 do 105 Mt/god do 2010. Dalji ograničeni porast proizvodnje rude gvožđa projektovan je do 2020. godine bez značajnog proširenja baze resursa. Resursna baza rude gvožđa nije se smatrala vrlo atraktivnom za investiranje zbog niskog stepena rude, tehnoloških problema u vezi sa rudarstvom i preradom ruda i poreskih problema. Industrija gvozdene rude u Rusiji skočila je na prvo mesto na svetu posle smrti Petra Velikog I (1725).

Nikl

U Rusiji, koja je bila vodeća svetska zemlja za proizvodnju nikla, više od 90% nikla proizveo je Norilsk Nickel, koji je koristio ležišta mešanih sulfidnih ruda uglavnom u blizini Noriljska u Istočnom Sibiru, ali i na Koljskom poluostrvu. Predviđena dugoročna proizvodnja rude za Norilsk Nickel u 2005. godini povećana je na 22 Mt/god. Nivo proizvodnje u 2005. godini iznosio je 14 Mt rude. Sa cenama i potražnjom metala na vrlo visokim nivoima, nove veće projekcije bile su u skladu sa marketinškom strategijom Norilsk Nickel-a. Da bi održao i povećao nivo proizvodnje, Norilsk Nickel je planirao da pređe na vađenje ruda sa većim delom bakra umesto ruda bogatih niklom, koje su se iscrpljivale. Norilsk Nickel je takođe razvijao nove rudnike da bi zamenio iscrpljene rezerve rude bogate niklom. Rezerve bakarne rude kompanije, kojih ima u izobilju, imaju mnogo niži sadržaj nikla i nešto niži bakar.

Rudnik Skalisti, koji se nalazi na poluostrvu Tajmir, bio je u fazi razvoja od 2005. godine; očekivalo se da svoj projektni kapacitet od 1,2 Mt/god rude bogate niklom postigne za 6 do 7 godina. Planirano je da Skalisti proizvede 310.000 t rude u 2004. godini. Razvoj rudnika Gluboki, koji se nalazi na poluostrvu Tajmir, bio je u fazi planiranja. Gluboki i Skalisti proizvodili bi kombinovano 2 Mt/god rude bogate niklom.

Uprkos razvojnim planovima, prepreke su sprečavale Norilsk Nickel da investira u razvoj svojih postrojenja. Ulaganje koje je bilo planirano za period do 2010. rezultiralo bi samo skromnim povećanjem proizvodnje, mada bi se izbeglo značajno smanjenje proizvodnje.

Amur Minerals Corporation otkrila je veliku količinu sulfidnog nikla na dalekom istoku Rusije. Glavna vrednost kompanije je projekat Kun-Manie koji se nalazi u Amurskoj oblasti, sa resursima koji prelaze 830.000 tona nikla i pozitivnom nezavisno sačinjenom studijom efektivnosti.

Metali iz grupe platine (PGM)

Pogoni Norilsk Nickel (smešteni uglavnom na poluostrvu Tajmir) u Istočnom Sibiru, a takođe i na Koljskom poluostrvu, proizvode više od 90% proizvodnje PGM u zemlji. Otprilike 10 t/g PGM koji se gotovo u potpunosti sastoji od platine iskopano je iz aluvijalnih naslaga širom zemlje.

Rusija je 2004. godine ukinula zakon koji je podatke o proizvodnji PGM čuvao u tajnosti, a 2005. godine zakon koji je tajio podatke o rezervama PGM. Vlada je objavila podatke o rezervama za svoje glavne PGM posede u kompleksu Norilsk Nickel 2005. godine. Na osnovu nezavisne revizije koju je sprovela kompanija Micon International Co. Ltd. u skladu sa Kodeksom australijskog komiteta za rudne rezerve, rezerve Norilsk Nickel kombinovanih dokazanih i verovatnih rezervi svih šest elemenata iz platinske grupe (iridijum, osmijum, paladijum, platina, rodijum i rutenijum) na posedima Norilsk Nickel u Istočnom Sibiru zaključno sa 31. decembrom 2004. godine iznosile su 81,791 miliona troj unci. Dokazane i verovatne rezerve prema izveštaju su 62,183 miliona troj unci paladijuma i 15,993 miliona troj unci platine sa opsegom rude u rasponu od 5,5 grama po metričkoj toni (g/t) do 11,1 g/t. Izmereno i naznačeno je da mineralni resursi iznose dodatnih 141 milion troj unci paladijuma i 40 miliona troj unci platine. Ove rezerve su dovoljne da Norilsk Nickel održi više od 20 godina trenutne nivoe proizvodnje paladijuma i platine.

Uprkos razvojnom planu Norilsk Nickel-a da značajno poveća vađenje rude, kompanija je napredovala sporije nego što su to navodili njeni planovi i čini se da će do 2010. pokušati da održi nivo proizvodnje na nivou iz 2005. godine.

Kalaj

Proizvodnja kalaja bila je raširena tokom sovjetskog perioda, dok je SSSR bio četvrti najveći proizvođač kalaja. Ruda se kopala u Solnječnji okrugu Habarovske pokrajine, krajnjem severu Jakutije i Čukotki, Jevrejskoj autonomnoj oblasti i u Primoroju (Iskra). Tokom godina nakon perestrojke proizvodnja kalaja je opadala što je dovelo do bankrota i zatvaranja gotovo svih postrojenja.

Oživljavanje je započelo oko 2012. godine, kada je Sable Tin Deposit na državnoj aukciji preuzeo ležište Sobolinoye. Kompanija za kalaj Dalekog istoka je ponovo pustila u rad pogon za preradu Gornji i započela sa radom 2016. godine u rudniku Festivalnoje. Khingan Resources nastoje da pokrenu preradu jalovine u rudniku Khinganskoye u Jevrejskoj autonomnoj republici. Pravoumirskoye Lts pokrenuo je proizvodnju u visokokvalitetnom rudniku Pravoumirskoye u regiji Habarovsk, uprkos ozbiljnim infrastrukturnim problemima.

Dodatno snabdevanje se očekuje iz ležišta Sable koje je istraženo u sovjetsko vreme, i uprkos dobijanju tehničkih ekonomskih uslova od Gipronickel 1993. godine nikada nije razvijeno. Očekuje se da će iz visokokvalitetnog nalazišta u blizini grada Solnječni u Habarovskoj pokrajini biti izdvojeno preko 90 000 tona kalaja i 53 000 tona bakra.

Industrijski minerali

Dijamant

ALROSA je 2005. godine činila 97% ruske proizvodnje dijamanata i oko 25% svetske proizvodnje sirovih dijamanata. Njene glavne rudarske instalacije bile su locirane u Republici Saha Jakutija, ali 2005. godine kompanija je započela proizvodnju na nalazištu dijamanata Lomonosov u severnoevropskom delu zemlje, u Arhangeljskoj oblasti. Kompanija je imala pet rudarskih preduzeća u Saha Jakutiji.

2005. godine, ALROSA je uspela da održi nivo eksploatacije rudnika kroz svoj program postepenog prelaska na podzemno rudarstvo radi vađenja nisko-razrednih rezervi dijamantske rude. ALROSA je započela podzemne operacije u bloku br. 7/8 podzemnog rudnika Internacionalniji i nastavila je izgradnju podzemnih rudnika Mir i Udačni. Da bi održala stabilno poslovanje, ALROSA bi trebala povećati svoje rezerve rude izvođenjem intenzivnih pretraga novih nalazišta dijamanata. Kompanija je planirala da značajno poveća svoje ulaganje u istraživanje. Osnovana je nova istraživačka ekspedicija Mirni koja se koncentrisala na istraživanje.

Dana 28. juna 2005. godine započeta je puna eksploatacija kompanije ALROSA u Arhangeljskoj oblasti puštanjem u pogon postrojenja za tretman rude br. 1 na nalazištu Lomonosov. Postrojenje je projektovano sa kapacitetom za preradu oko 1 Mt/god rude. Dijamanti iz ležišta su kvalitetni, što je predstavljalo visoku procenjenu vrednost rezervi na 12 milijardi dolara. Procenjeno je da je efektivni vek trajanja nalazišta dijamanata oko 50 godina od puštanja postrojenja u rad.

Preduzeće OJSC Apatit, koje se nalazi na Koljskom poluostrvu, bilo je vodeći proizvođač koncentrata apatita u Rusiji i jedan od vodećih svetskih dobavljača fosfatne sirovine; njegove osnovne aktivnosti bile su vađenje i bogaćenje ruda apatita i nefelin-sijenita na 10 nalazišta koja su procenila da su kombinovane rezerve 3,5 Gt. Razvojni plan za Apatit do 2015. godine pretpostavlja optimalni nivo proizvodnje apatitnog koncentrata od 8,5 Mt/god koji bi zahtevao nivo vađenja rude od 27 do 28 Mt/god. Da bi održalo proizvodnju, preduzeće bi trebalo da značajno razvije podzemni rudnik. 2001. procenat rude koja se vadi pod zemljom bio je 38%; do 2015. godine očekivalo se da će se ovaj procenat povećati na 75%. Takođe su bile potrebne investicije u obnovu kompleksa za obogaćivanje, smanjenje troškova energije, smanjenje štetnih emisija po životnu sredinu i nabavku nove opreme za poboljšanje produktivnosti rada.

Krajem 2016. godine, ALROSA je objavila da je rudnik Mir u Sibiru dostigao puni predviđeni kapacitet i da se očekuje da će proizvesti dijamante u vrednosti od preko 400 miliona dolara godišnje.

Fosfatna stena

Preduzeće OJSC Apatit, koje se nalazi na Koljskom poluostrvu, bilo je vodeći proizvođač koncentrata apatita u Rusiji i jedan od vodećih svetskih dobavljača fosfatne sirovine; njegove osnovne aktivnosti bile su vađenje i bogaćenje ruda apatita i nefelin-sijenita na 10 nalazišta koja su procenila da su kombinovane rezerve 3,5 Gt. Razvojni plan za Apatit do 2015. godine pretpostavlja optimalni nivo proizvodnje apatitnog koncentrata od 8,5 Mt/god koji bi zahtevao nivo vađenja rude od 27 do 28 Mt/god. Da bi održalo proizvodnju, preduzeće bi trebalo da značajno razvije podzemni rudnik. 2001. procenat rude koja se vadi pod zemljom bio je 38%; do 2015. godine očekivalo se da će se ovaj procenat povećati na 75%. Takođe su bile potrebne investicije u obnovu kompleksa za obogaćivanje, smanjenje troškova energije, smanjenje štetnih emisija po životnu sredinu i nabavku nove opreme za poboljšanje produktivnosti rada.

Mineralna goriva i srodni materijali

Projekcije ruske proizvodnje goriva zasnivaju se na energetskoj strategiji zemlje za Rusiju za period do 2020. godine koju je 2003. godine izdalo Ministarstvo energetike Ruske Federacije. Ova strategija predviđa tri potencijalna scenarija: optimistični, umereni i kritični. Optimistični scenario karakteriše rast BDP-a po stopi od 4,7% do 5,2% godišnje, sedmostruko povećanje investicija u fiksni kapital za ovaj period u poređenju sa nivoom iz 2000. godine i visoke svetske cene nafte i gasa. Cene nafte predviđene ovom strategijom za 2003. godinu, čak i za optimistični scenario, bile su oko polovine cena nafte iz 2005. godine. Umereni scenario karakteriše rast BDP-a od 3,3% do 3,4% godišnje do 2020. godine, porast ulaganja u osnovni kapital za 3,6 puta i fiksne cene nafte na nešto više od polovine optimističnog scenarija i cena gasa oko 20% niže nego u optimističnom scenariju. Kritični scenario karakterišu pre svega niske svetske cene nafte.

Ugalj

Energetska strategija za Rusiju za period do 2020. predviđa potrebu da se proizvodnja uglja poveća na između 310 i 330 Mt do 2010. godine i na između 375 i 430 Mt do 2020. godine kako bi se zadovoljila očekivana domaća potražnja. Rusija ima 22 bazena uglja sa 114 ležišta uglja koji su neravnomerno raspoređeni po celoj zemlji. U 2005. godini zemlja je imala 241 rudnik uglja koji je radio u 104 podzemna rudnika i 137 površinskih kopova sa ukupnim proizvodnim kapacitetom od 315 Mt/god. Ukupne rezerve uglja registrovane u Državnom registru rezervi procenjene su na oko 200 Gt, a registrovane rezerve u istraženim kategorijama A + B + C1 u sistemu klasifikacije rezervi koji je korišćen u Sovjetskom Savezu, a kasnije u Rusiji prijavljene su kao 106 Gt. To uključuje rezerve uglja u postojećim rudnicima uglja, u rudnicima u izgradnji i u detaljno istraženim delovima za novu izgradnju rudnika. Kao što je predviđeno programom energetske strategije zemlje, proizvodnja uglja mora se povećati za 10 do 15 Mt/god između 2005. i 2010. godine i za ukupno 105 Mt do 2020. godine. Iako je stvaranje dodatnih kapaciteta za proizvodnju uglja kroz nadogradnju i proširenje postojećih rudnika i razvoj novih rudnika bilo moguće na osnovu rezervi, to bi zahtevalo nivo ulaganja u sektor uglja daleko veći od istorijskog nivoa ulaganja u prošlih 5 godina i dovodi u sumnju izvodljivost planiranog proširenja. Po trenutnim stopama ulaganja, kapacitet proizvodnje uglja do 2020. godine bio bi oko 375 Mt/god. Ovaj optimistični investicioni scenario u velikoj meri bi zavisio od povećanja stranih investicija, posebno kineskih, japanskih i južnokorejskih kompanija.

Prirodni gas

Energetska strategija zemlje predviđa da će se proizvodnja prirodnog gasa kretati između 635 i 665 milijardi kubnih metara u 2010. godini i između 680 i 730 milijardi kubnih metara u 2020. godini. Ovi ciljevi proizvodnje gasa trebalo je da se postignu razvojem u tradicionalnim regionima za proizvodnju gasa, od kojih je glavni Zapadni Sibir, i u novim provincijama za proizvodnju nafte i gasa u Istočnom Sibiru, na ruskom Dalekom istoku, u Evropskom severu, uključujući priobalje u Arktičkom moru i na poluostrvu Jamal. Zajedno sa razvojem velikih polja, strategija preporučuje razvoj malih gasnih polja, pre svega u evropskom delu zemlje u planinama Ural, Volga i severozapadnim oblastima.

Skoro sva proizvodnja gasa u zemlji bila je pod kontrolom kompanije Gasprom. Gaspromova prognoza proizvodnje prirodnog gasa tražila je samo umereni rast proizvodnje od oko 1,3% do 2008. godine. Rast ruskog sektora prirodnog gasa usporen je pre svega starenjem polja, državnom regulativom, monopolskom kontrolom Gasproma nad industrijom i nedovoljnim izvoznim cevovodima. Tri glavna polja u zapadnom Sibiru - Medvežje, Urengoj i Jamburg - činila su više od 70% ukupne proizvodnje prirodnog gasa Gasproma, ali ta polja su propadala. Iako je Gasprom projektovao rast proizvodnje svog prirodnog gasa između 2008. i 2030. godine, najveći deo rasta ruskog prirodnog gasa za proizvodnju očekuje se da će doći iz nezavisnih gasnih kompanija, kao što su Itera, Northgas i Novatek.

Podružnica Gasproma objavila je izveštaj u kome preporučuje promenu izvozne strategije za rusku gasnu industriju. Utvrđeno je da Rusija treba da smanji izvoz prirodnog gasa na evropska tržišta i da se umesto toga koncentriše na razvoj novih gasnih polja kako bi išla u korak sa domaćom potražnjom, koja je rasla brže nego što je predviđeno u izveštaju iz 2003. godine i mogla bi zahtevati razvoj novih gasnih polja na poluostrvu Jamal i na drugim mestima.

Nafta

Energetska strategija za Rusiju za period do 2020. godine uključuje nekoliko scenarija koji predviđaju raspon ruske proizvodnje nafte između 445 i 490 Mt/god do 2010. i između 450 i 520 Mt/god u 2020. Proizvodnja i rast proizvodnje nafte trebali su biti usredsređeni na tradicionalne regije za proizvodnju nafte, kao što su Zapadni Sibir, Severni Kavkaz i region Volga, kao i nove provincije nafte i gasa na evropskom severu (Timan-Pekora region), na istoku Sibira i ruskom Dalekom istoku, a na jugu u severnom kaspijskom regionu. Iako bi baza proizvodnje nafte u zemlji za ovaj period ostala zapadno-sibirska naftna i gasna pokrajina, prioritetna područja za novi razvoj trebala bi biti u istočnom i južnom regionu zemlje. Nova dešavanja na terenu verovatno će proizvesti gotovo sav godišnji rast nafte u Rusiji u narednih 5 godina i verovatno će proizvesti više od polovine nafte u zemlji 2020. godine. U narednih 5 godina, novi terenski razvoj na projektima pomogli bi u nadoknađivanju smanjenja proizvodnje na starijim poljima.

Uranijum

Iskopavanje uranijuma u Rusiji u potpunosti je vršila korporacija JSC TVEL, rudarsko preduzeće u Kurganskoj oblasti i u Burjatiji. Godišnja proizvodnja uranijuma bila je oko 3.400 t. Rude i rastvori koji sadrže uranijum prerađivani su da bi se dobili koncentrati uranijuma, koji su otpremljeni na dalju preradu u mašinsko postrojenje JSC Šepetski.

Godišnja potrošnja prirodnog uranijuma u zemlji iznosila je približno 9000 t. Prema projekcijama, potražnja za uranom od strane nuklearne industrije u Rusiji će porasti za 1,7 puta. Program „TVEL Uranijum“ pokrenula je TVEL Korporacija za dalji razvoj proizvodnje uranijuma do 2010. godine; predviđeno je povećanje na 4.300 t uranijuma u 2010. godini. Rudarstvo se razvijalo u preduzeću JSC Dalur u Kurganskoj oblasti, koje je 2005. proizvelo oko 200 t uranijuma. Preduzeće je planiralo da poveća proizvodnju za 15% do 20% godišnje kako bi proizvelo 1.000 t do 2010. Izgradnja rudnika br. 6 na ležištu Priargunski započela je radi povećanja proizvodnje rude.

Proširenje u inostranstvo

Južna Afrika

Tokom 2013. i 2014. godine Vladimir Putin se sastao sa predsednikom Južne Afrike Džejkobom Zumom kako bi razgovarao o širenju rudarstva uranijuma i potpisao sporazum o nuklearnoj energiji između obe nacije. Sporazum je obuhvatio pravo na tender za predloženu izgradnju osam novih nuklearnih reaktora čija je vrednost veća od 100 milijardi dolara. 2017. godine Rusija je predala svoju ponudu.

Kanada

Rosatom je 2009. godine počeo da kupuje akcije kompanije Uranium One u pokušaju da proširi rudarske operacije u inostranstvu. Prva kupovina bila je za 17% akcija. Ulog je 2010. povećan na 51%, a do 2013. u 100% vlasništvo. Kupovina rudarske kompanije sa sedištem u Kanadi dala je Rusiji vlasništvo nad američkim rudnikom u Vajomingu.