Sram

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ogist Roden: "Eva posle pada"

Sram, stid ili sramota je subjektivni doživljaj zbog niske ocene svog ponašanja u objektivnoj situaciji. Sramota može biti trenutna i može da se predstavi kao uporni stav prema tumačenju stvarnosti i ponašanja pojedinaca. Postoji tzv. eksterna (prenesena) sramota - kada u određenoj situaciji osoba može iskusiti sramotu, ali ne zbog svog ponašanja, već zbog onih drugih ljudi koji se ne ponašaju na odgovarajući način.

Opšte manifestacije srama su obično rezultat niskog samopoštovanja uz anksioznost, depresiju, povlačenje u sebe i izbegavanje socijalnih kontakata. Uzroci sramote mogu se tražiti u specifičnim i karakterističnim ličnostima društva. Za razliku od anksioznosti, sramota je trenutna.

Definicija[uredi | uredi izvor]

Sram je diskretna, osnovna emocija, opisana kao moralna ili društvena emocija koja pokreće ljude da sakriju ili negiraju svoje greške.[1] Fokus sramote je na sebi ili pojedincu; to je jedina emocija koja je nefunkcionalna za pojedinca i funkcionalna na nivou grupe. Sramota se takođe može opisati kao neprijatna samosvesna emocija koja uključuje negativno ocenjivanje sebe.[2] Sram može biti bolna emocija koja se posmatra kao „... poređenje svojih akcija sa sopstvenim standardima ...” ali može podjednako da potiče i od poređenja svog stanja postojanja sa standardom idealnog društvenog konteksta.

Neke skale mere sram radi ocenjivanja emocionalnih stanja, dok se druge skale srama koriste za procenu emocionalnih osobina ili dispozicija - sklonosti sramu.[3] „Posramiti” generalno znači aktivno pripisati ili komunicirati stanje srama drugoj osobi. Ponašanja namenjena „otkrivanju” ili „razotkrivanju” drugih se ponekad koriste da se posrami druga osoba. Dok poznavanje srama predstavlja održavanje osećaja suzdržavanja od vređanja drugih (kao kod skromnosti, poniznosti i poštovanja). U kontrastu od sramežljivosti je odsustvo srama; ponašanje se bez uzdržavanja od vređanja drugih, slično drugim emocijama kao što su ponos ili oholost.

Samoevaluacija[uredi | uredi izvor]

Kad ljudi osete sram, fokus njihove ocene je na svojoj ličnosti ili identitetu.[3] Sram je samokažnjavajuće priznanje da nešto nije u redu.[4] To je povezano sa „mentalnim upropaštavanjem”. Studije srama su pokazale da kada su posramljeni ljudi osećaju da je njihova celokupna ličnost bezvredna, nemoćna i mala, oni takođe osećaju da su izloženi publici - stvarnoj ili zamišljenoj - koja postoji isključivo za svrhu potvrde da je sopstvena ličnost bezvredna. Sram i osećaj samog sebe su stigmatizovani, ili se tretiraju nepravedno, poput otvorenog odbacivanja roditelja u korist potreba braće i sestara, a drugi dodeljuju osudu spolja, bez obzira na sopstveno iskustvo ili svest.

„Osjećaj stida” je osjećaj poznat kao krivnja, dok „savest” ili svest o „sramoti kao stanju” definišu sržnu/toksičnu sramotu.[5] Ključna emocija u svim oblicima sramote je prezir.[6] Dve oblasti u kojima se iskazuje sram su svest o sebi kao lošem i sebi kao neadekvatnom.[7] Ljudi upotrebljavaju negativne suočavajuće odgovore da bi se oduprli duboko ukorenjenim, povezanom osećaju „dostojnosti srama”.[8] Spoznaja srama se može javiti kao rezultat doživljaja sramote, ili generalnije, u bilo kojoj situaciji osramoćivanja, obesčašćivanja, bruke, neadekvatnosti, poniženja ili zgražanja.[9]

Sramota, devalvacija i njihova međusobna povezanost su slični širom kultura, zbog čega neki istraživači smatraju da postoji univerzalna ljudska psihologija kulturnog vrednovanja i devalvacije.[10]

Stidljivost deteta[uredi | uredi izvor]

Značenje[uredi | uredi izvor]

(značenje izvedeno preko sinonima) sramežljivost, strašljivost, snebivljivost, suzdržanost, povučenost. Stidljivost deteta je karakteristika ličnosti koja onome ko je poseduje nosi iskustvo osećaja anksioznosti, straha, prividne (ne)zainteresovanosti za okolinu, povučenost u sopstveni svet. Osećanje stida u manjoj ili većoj meri postoji skoro kod svakog deteta. Ono je uslovljeno njegovom psihofizičkom prirodom. Da li će se ono razviti do korisnih i potrebnih granica ili će prerasti u preteranu meru i postati štetno za moralni i intelektualni razvoj deteta, ili će sasvim iščeznuti, zavisi navećim delom od porodičnog vaspitanja.

Manifestacije[uredi | uredi izvor]

Crvenilo lica, znojenje dlanova, snažno lupanje srca, knedla u grlu, stegnute vilice, zamuckivanje, drhtanje i tikovi su samo neki od telesnih simptoma stidljivosti. Preterano osećanje stida pojavljuje se i kod dece sa izvesnim nedostacima, telesnim i govornim manama i kod nervozne dece .Stidljivost deteta povezana je sa strašljivošću, nesmelošću, osećanjem manje vrednosti i asocijalnošću. Takvo dete gubi veru u svoje sposobnosti i vremenom postaje sputano.

Suviše razvijeno osećanje stida štetno utiče na funkcije pojedinih organa, na rad srca i krvotoka, na creva i želudac, a u izvesnim prilikama i na funkciju žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Razlozi za nastanak stidljivosti

Postoje različiti faktori koji pogoduju razvoju ove osobine kod deteta;

  • prezaštitnički nastrojeni roditelji – često se dešava da roditelji imaju potrebu da zaštite dete i od najmanjih sitnica. U nekim slučajevima, ovakvo ponašanje roditelja dovodi do prekida prijateljstava i veza koje dete uspostavlja sa vršnjacima, a usled toga čak i do nekog oblika socijalne izolacije. U tim slučajevima, dete biva lišeno preko potrebnog socijalnog iskustva. Isto kao što treba da nauči da se samostalno obuče, jede ili se tušira, da samo uči, čita i piše, dete mora da nauči i da samo uspostavi socijalni kontakt sa drugom decom. Roditelji ne bi ni u kom slučaju trebalo da liše dete ovakvog iskustva.
  • preterano zahtevni roditelji – neki roditelji od svoje dece zahtevaju stvari koje su daleko iznad njihovih mogućnosti. Ovakvim svojim ponašanjem kod deteta izazivaju osećaj da će svaki put kada započne neku aktivnost doživeti neuspeh. Ova ideja o neuspehu i misao o mogućem pritisku koji će roditelji vršiti nakon tog neuspeha izaziva kod deteta osećaj koji može da dovede do bunta protiv roditelja, ili ako se dete povuče, do pojave stida.

Kako oslobotiti dete osećaja stidljivosti – Detetu treba pružiti mogućnosti da izrazi svoje mišljenje, ne samo u porodici već i pred stranim osobama. Ako učini pogrešku treba ga nasamo na lep način posavetovati. Ne treba ga omalovažavati i ismejavati, pogotovo ne u prisustvu drugova i stidljivost deteta

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Shein, L.. The Evolution of Shame and Guilt. PLoSONE. 13 (7): 1—11. 2018.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  2. ^ Parsa, S. . Psychological Construction of Shame in Disordered Eating. New Psychology Bulletin. 15 (1): 11—19. 2018.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  3. ^ a b Schalkwijk, F., Stams, G. J., Dekker, J., & Elison, J.. „Measuring Shame Regulations: Validation of the Compass of Shame Scale”. Social Behavior and Personality. 44 (11): 1775—1791. 2016. .
  4. ^ Niedenthal, P. M., Krauth-Gruber, S. & Ric, F. (2017). Psychology of Emotion: Self-Conscious Emotions. New York, NY: Taylor & Francis Group.
  5. ^ Lewis, 1971; Tangney, 1998
  6. ^ Miller, 1984; Tomkins, 1967
  7. ^ Jeff Greenberg; Sander L. Koole; Tom Pyszczynski (2013). Handbook of Experimental Existential Psychology. Guilford Publications. str. 159. ISBN 978-1-4625-1479-3. 
  8. ^ Edward Teyber; Faith Teyber (2010). Interpersonal Process in Therapy: An Integrative Model. Cengage Learning. str. 137. ISBN 978-0-495-60420-4. 
  9. ^ Broucek, Francis (1991), Shame and the Self, Guilford Press, New York, str. 5, ISBN 978-0-89862-444-1 
  10. ^ Sznycer, Daniel, Dimitris Xygalatas, Elizabeth Agey, Sarah Alami, Xiao-Fen An, Kristina I. Ananyeva, Quentin D. Atkinson; et al. „Cross-cultural invariances in the architecture of shame.”. Proceedings of the National Academy of Sciences 115, no. 39 (2018): 9702—9707. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Срам&oldid=27557257”