Srpska socijaldemokratska partija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Srpska socijaldemokratska partija
SSDP
PredsednikDragiša Lapčević[a]
Generalni
sekretar		Dušan Popović[b]
Osnovana2. avgust 1903.
Raspuštena25. april 1919.
(16 god.)
Naslednikutapanje u SRPJ(k)
SedišteKraljevina Srbija
NovineRadničke novine
IdeologijaSocijaldemokratija
Marksizam
Antimilitarizam[1]
Politička pozicijaLevica
Krajnja levica
Međunarodno članstvoDruga internacionala
Dragiša Lapčević prvi predsednik Srpske socijaldemokratske stranke

Srpska socijaldemokratska partija (SSDP) bila je prva radnička politička partija, koja je delovala u Kraljevini Srbiji i Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, od avgusta 1903. do aprila 1919. godine. Osnovana je pod nazivom Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS), a 1909. je preimenovana u Srpsku socijaldemokratsku partiju.

U periodu delovanja, u vreme aneksione krize, balkanskih ratova i neposredno uoči Prvog svetskog rata, provodila je antiratni program zasnovan na ideji klasne revolucije i ujedinjavanja naroda Balkana u konfederaciju. Socijaldemokratska partija Srbije ušla je u evropsku istoriju kao jedina koja je pred veliki rat glasala u parlamentu protiv ratnog budžeta.[2]

Zajedno sa Socijaldemokratskom strankom Bosne i Hercegovina (SDS BiH) bila je aprila 1919. inicijator Kongresa ujedinjenja na kome je došlo do ujedinjenja jugoslovenskog socijalističkog pokreta i stvaranja Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista), odnosno Komunističke partije Jugoslavije.

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Nastala je 2. avgusta 1903. godine u hotelu „Bulevar” u Beogradu, spajanjem organizacija radničkog pokreta koje su bile pod uticajem socijalista Svetozara Markovića, Vase Pelagića i ostalih. S vremenom se pod vodstvom Dimitrija Tucovića izgradila se kao revolucionarna marksistička organizacija, koja je bila za ravnopravnu federaciju jugoslovenskih zemalja.

Prvi predsednik SSDP je bio Dragiša Lapčević. Većina predvodnika srpske socijalističke partije bili su iz Užica: pored Dragiše Lapčevića, još i Radovan Dragović, Dimitrije Tucović, Dušan Popović i mnogi drugi.[3] Kao ideološka podloga je poslužio Erfurtski program Socijaldemokratske partije Nemačke. Pod vođstvom Dimitrija Tucovića partija je prihvatila marksističku orijentaciju i izgradila se kao revolucionarna organizacija. Aktivnost partije bila je usmerena na borbu za opšte pravo glasa, zakonodavstvo koje bi štitilo radnike i organizovanje štrajkova, koji su uticali na povećanje nadnica, skraćenje radnog vremena i bolje uslove rada.[4] SSDP je puno uložila u obrazovanje svojih članova, pokretanjem Socijalistiške biblioteke, Agitacione biblioteke, Socijalistiške knjižnice i raznih časopisa ("Život“, „Borba“, „Budućnost“, „Jednakost"). SSDP bila je naročito jaka u novinarskim krugovima.[4] Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge Internacionale.[5] Njeni predstavnici su imali veliki ugled u evropskim socijaldemokratskih krugovima.

Ministar policije Stojan Protić je 1904. godine svojim policajcima poslao protivustavan raspis protiv socijalista, kojim se policiji nalaže da goni, hapsi, guši radnički pokret i zabranjuje socijalističke listove, nakon čega je usledila represija.[6]

U Skupštini Kraljevine Srbije, SSDP je imala dva poslanika. Partija je vodila doslednu antiratnu politiku i glasala protiv svih ratnih kredita u vreme Aneksione krize, Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata.[4] U predvečerje balkanskih ratova SSDP se oštro suprotstavljala velikosrpskim planovima za širenje Srbije na Albaniju i Makedoniju. Posebno se to izrazilo u kritici ratnih ciljeva Srbije u prvom balkanskom ratu, koji su ocenjeni kao osvajački, a ne oslobodilački.[7] Kapitalni značaj u tom pogledu ima knjiga Dimitrija Tucovića Srbija i Arbanija: jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije. Srpski socijaldemokrati su smatrali da se balkanski rat mogao pravdati jedino slamanjem otomanskog feudalizma i nacionalnim oslobođenjem balkanskih naroda, „ali je on izneverio očekivanja u odnosu na Albaniju i Makedoniju“.[8] Tucović se umesto širenja Srbije zalagao za stvaranje velike Balkanske federacije koja bi bila „politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu, na osnovici pune demokratije i potpune jednakosti“.[9] Iz istih razloga SSDP se razišla s austrijskim socijaldemokratima koji su podržavali aneksiju Bosne i Hercegovine.

Dimitrije Tucović

Početkom marta 1909. godine, tadašnji prestolonaslednik Đorđe Karađorđević je prebio na smrt svog poslužitelja Stevana Kolakovića. Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga „tajanstveno ubistvo“, ali su srpski socijaldemokrati preko „Radničkih novina“ započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni.[10] Ovaj događaj je izazvao veliku buru, pa je Đorđe 27. marta 1909. godine bio primoran da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra. U Srbiji se govorilo da „Radničke novine“ izazvaše pad prestolonaslednikov. Ovaj događaj, ova afera, koju je socijalna demokratija otkrila i neustrašivo javnosti iznela, uspela je da kod najširih masa, naroda kompromituje ne Đorđa, nego presto, monarhiju uopšte, i da joj više ojača raspoloženje za republiku.[11]

Dana 22. avgusta 1911. godine užički socijalisti su zakazali veliki zbor zbog neprovođenja Zakona o radnjama. Po ulicama i kafanama stajali su plakati na kojima je pisalo: “Ako vlasnici produže i dalje sa nepoštovanjem Zakona o radnjama, ako ga budu i dalje gazili, radnička klasa će biti jednoga dana prinuđena da se motkom u ruci rastera tu razbojničku družinu!”. Veliki radnički zbor je održan na pijaci u centru, pred zgradom Gimnazije. U ime Glavne partijske uprave i Glavnog radničkog saveza, na zboru je govorio Triša Kaclerović, kojeg je sa velikim interesovanjem slušala okupljena masa radnika.[12] Na osnovu diskusije socijaldemokratskih poslanika u Narodnoj skupštini, Dragiše Lapčevića i Triše Kaclerovića, može se zaključiti da su aprilski izbori 1912. godine u Užicu protekli u uslovima policijskog pritiska, korupcije i falsifikovanja izbornih rezultata.[13]

Srpski socijaldemokrati su se iz principijelnih razloga protivili ratu, a isto su učinili kada je Austrougarska objavila rat Srbiji 1914. Njeni poslanici u skupštini su bili jedini, ne samo u Srbiji, nego i u celoj Evropi, koji su odbili dati glas za ratne kredite na početku Prvog svetskog rata. Prvi svetski rat prekinuo je rad SSDP jer je najveći deo članstva i rukovodstva mobilisan.[4]

Posle završetka Prvog svetskog rata, obnovila je svoj rad u novonastaloj državi i zalagala se za ujedinjenje svih socijaldemokratskih stranaka. Godine 1919, bila je jedan od inicijatora Kongresa ujedinjenja, na kom je došlo do spajanja raznih socijaldemokratskih stranaka i formirana Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), kasnije Komunistička partija Jugoslavije.

Kongresi SSDP[uredi | uredi izvor]

  • Prvi osnivački kongres SSDS održan 2. avgusta 1903. (20. jula po s.k) u Beogradu[14]
  • Drugi kongres SSDS održan 11. i 12. aprila 1904. (29—30. mart po s.k) u Beogradu[15]
  • Treći kongres SSDS održan 18. i 19. juna 1905. (5—6. jun po s.k) u Kragujevcu[16]
  • Četvrti kongres SSDS održan od 15. do 17. aprila 1906. (2—4. april po s.k) u Beogradu[17]
  • Peti kongres SSDS održan od 23. do 25. juna 1907. (10—12. jun po s.k) u Beogradu[17]
  • Sedmi kongres SSDS održan od 30. maja do 1. juna 1909. (17—19. maj po s.k) u Beogradu[18]
  • Osmi kongres SSDP održan od 19. do 21. juna 1910. (6—8. jun po s.k) u Beogradu[19]
  • Deveti kongres SSDP održan od 11. do 13. juna 1911. (29—31. maj po s.k) u Beogradu[20]
  • Vanredni kongres SSDP održan od 11. do 13. februara 1912. (29—31. januar po s.k) u Beogradu[21]
  • Deseti kongres SSDP održan od 12. do 14. februara 1914. (30. januar—1. februar po s.k) u Beogradu[22]
  • Jedanaesti kongres SSDP održan od 15. do 18. aprila 1919. u Beogradu na kome je usvojena Podloga ujedinjenja nakon čega je partija 20. aprila na Kongresu ujedinjenja ušla u sastav SRPJ(k)[23]

Izborni rezultati[uredi | uredi izvor]

Na prvim parlamentarnim izborima, održanim nakon osnivanja stranke, 21. septembra 1903. (8. septembra po s.k.) SSDS je osvojila 2.627 glasova, a za narodnog poslanika je u Kragujevcu izabran dr Mihailo Ilić.[24] Na sledećim parlamentarnim izborima, održanim 23. jula 1905. (10. jula po s.k) osvojila je 2.571 glasova, a za narodne poslanike su izabrani Dragiša Lapčević u Beogradu i Milan Marinković u Pirotu.[25]

Na parlamentarnim izborima, održanim 24. juna 1906. (11. juna po s.k) za narodnog poslanika je izabran Dragiša Lapčević u Kragujevcu.[26] Na parlamentarnim izborima, održanim 31. maja 1908. (18. maj po s.k) za narodnog poslanika je izabran Triša Kaclerović u Kragujevcu.[26] Na poslednjim parlamentarnim izborima, održanim 14. aprila 1912. (1. april po s.k), SSDS je po prvi put istakla kandidate u okruzima, pored gradova i dobila 24.787 glasova. Za narodne poslanike tada su izabrani Dragiša Lapčević u podrinjskom i Triša Kaclerović u požarevačkom okrugu.[27]

Istaknute ličnosti[uredi | uredi izvor]

Članovi SSDP-a na prvomajskoj proslavi 1905. u Beogradu

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ poslednji predsednik
  2. ^ poslednji sekretar

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine
  2. ^ Antiratne i mirovne ideje u istoriji Srbije i antiratni pokreti do 2000. godine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. ^ UŽIČKI MARKSISTI I POLITIČKI MISLIOCI Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. jun 2011), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  4. ^ a b v g Od Srpske socijaldemokratske partije do Socijaldemokratske partije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. март 2016), Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ Spomenici na točkove Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2008), Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ Radovan Dragović, Raspis protiv socijalista Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2012), Приступљено 25. 4. 2013.
  7. ^ Dimitrije Bogdanovnić, Knjiga o Kosovu Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2023), Приступљено 25. 4. 2013.
  8. ^ Istorija srp. naroda VI/1, 190 (D. Đorđević).
  9. ^ D. Tucović, Srbija i Arbanija, 118.
  10. ^ Kralj je ubica! Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2012), Приступљено 25. 4. 2013.
  11. ^ Početak kraja monarhije Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2012), Приступљено 25. 4. 2013.
  12. ^ Period jačanja radničkog pokreta (1909-1914) Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 25. 4. 2013.
  13. ^ Građanske partije (1903-1912) Архивирано на сајту Wayback Machine (10. mart 2016), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  14. ^ Hronologija 1 1980, str. 24.
  15. ^ Hronologija 1 1980, str. 26.
  16. ^ Hronologija 1 1980, str. 28.
  17. ^ a b Hronologija 1 1980, str. 31.
  18. ^ Hronologija 1 1980, str. 40.
  19. ^ Hronologija 1 1980, str. 42.
  20. ^ Hronologija 1 1980, str. 44.
  21. ^ Hronologija 1 1980, str. 46.
  22. ^ Hronologija 1 1980, str. 50.
  23. ^ Hronologija 1 1980, str. 69.
  24. ^ Hronologija 1 1980, str. 25.
  25. ^ Hronologija 1 1980, str. 29.
  26. ^ a b Hronologija 1 1980, str. 33.
  27. ^ Hronologija 1 1980, str. 47.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1963.  COBISS.SR 54157575
  • Mala enciklopedija Prosveta tom III. Beograd: Prosveta. 1978.  COBISS.SR 446215
  • Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980.  COBISS.SR 1539739342
  • Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavački centar „Komunist”; Narodna knjiga; Rad. 1985.  COBISS.SR 68649479

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Српска_социјалдемократска_партија&oldid=27557047”