Učenje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Učenje je relativno trajna i progresivna promena ličnosti i ponašanja individue nastala kao rezultat prethodne aktivnosti iste, tj. iskustva. Učenje je proces sticanja novog, ili modifikovanja postojećeg znanja, ponašanja, veština, vrednosti ili preferencija.[1] Sposobnost učenja poseduju ljudi, životinje i neke mašine. Postoje i dokazi za neku vrstu učenja kod nekih biljaka.[2] Neka učenja su neposredna, izazvana jednim pojedinačnim događajem (npr. osoba opečena vrućim šporetom), ali se mnogo veština i znanja akumulira iz ponovljenih iskustava. Promene izazvane učenjem često traju ceo život, i teško je razlikovati naučeni materijal koji se čini da je „izgubljen” od onoga što se ne može pronaći u memoriji.[3]

Učenjem se stiču navike, motorne veštine, usvajaju se znanja i informacije, društvena pravila i socijalne norme, razvijaju se interesovanja i motivi, formiraju se socijalni stavovi, vrednosti i ideologije, razvijaju se i menjaju osobine ličnosti itd. Prema složenosti procesa učenje se deli na jednostavno (klasično uslovljavanje, instrumentalno učenje) i složeno učenje (učenje po modelu, učenje uviđanjem). Prema nameri učenje se deli na namerno i nenamerno, a prema sadržaju na motorno i verbalno.

Određenje učenja[uredi | uredi izvor]

Neretko se u svakodnevnom govoru i školskoj praksi učenje određuje kao proces sticanja znanja i razvijanja navika i veština. Pod ovim se misli da je aktivnost učenja svesna, namerna i motivisana, da se u većini slučajeva svodi na ponavljanje onoga što se uči dok se ne usvoji. Prema tom shvatanju koje je bilo rasprostranjeno ranije, rezultat učenja je sticanje novog znanja, navike ili veštine. Psiholozi ovakvo definisanje učenja smatraju užim (laičkim) određenjem učenja. Ono se odnosi samo na pojedine aspekte i ishode učenja. U pedagoškoj psihologiji, kao i u psihologiji uopšte, učenje nije shvaćeno samo kao školsko učenje, već ono predstavlja mnogo širi pojam. Ishodi učenja veoma su različiti i odnose se na veliki broj karakteristika čoveka: na njegovo znanje, iskustvo, navike, veštine, osobine ili crte ličnosti, sposobnosti, stavove, interesovanja i motivaciju uopšte, na emocionalno doživljavanje, na razvoj ličnosti.

S obzirom na gore navedeno, učenje je shvaćeno kao progresivno i relativno trajno menjanje individue nastalo pod uticajem sredine i izazvano potrebama individue koja se menja.

Analiza definicije učenja[uredi | uredi izvor]

  • Trajna promena — svojstvom trajnosti učenje se razlikuje od drugih promena ponašanja koje su prisutne dok je prisutan činilac koji ih je izazvao.
  • Relativno trajna — ono što je jednom naučeno nekad se i zaboravlja.
  • Progresivna promena — u značenju sve izraženija kvantitativna promena u bilo kom pravcu.
  • Prethodna aktivnost individue — ovim se učenje razgraničava od promena ponašanja koje nastaju sazrevanjem.

Oblici učenja[uredi | uredi izvor]

Učenje se odvija na mnogo načina. Ponekad ljudi nehotice stiču nove obrasce ponašanja, dok ih drugim prilikama svesno usvajaju zbog uviđanja veze. Nekada ljudi uče iz sopstvenog iskustva, nekad posmatrajući druge, a nekad tako što im simboli (najčešće reči) prenose ono što nisu iskusili niti bili u prilici da posmatraju.

Osnovni oblici ili načini po kojima se učenje odvija su klasično uslovljavanje, instrumentalno uslovljavanje i učenje putem uviđanja.

Klasično uslovljavanje[uredi | uredi izvor]

Tok klasičnog uslovljavanja

Klasično uslovljavanje je najjednostavniji oblik učenja. Najviše ga je proučavao i postavio gotovo sve principe uslovljavanja ruski fiziolog Pavlov. Učenje pomoću uslovnog refleksa sastoji se u povezivanju dve draži prirodne (bezuslovne) i ranije neutralne. Uspostavljanjem uslovnog refleksa neutralna draž postaje uslovna. Na taj način uslovna draž izaziva odgovor koji je ranije bio vezan samo za prirodnu draž.

Uslovljavanje je najčešći oblik učenja male dece do 3 ili 4 godine života. Pomoću uslovljavanja deca stiču gotovo sve vegetativne i higijenske navike (navike hranjenja, pražnjenja bešike i creva, čistoće, urednosti itd.). Docnije je uslovljavanje sve ređe i teže, jer odraslija deca sve više uče svesno, pomoću viših oblika učenja. Ipak, uslovljavanje postoji tokom celog života, premda ono kasnije nije tako često zastupljeno kao u prvim godinama života.

Emocionalno uslovljavanje[uredi | uredi izvor]

Emocionalno uslovljavanje je vrsta klasičnog uslovljavanja. Poznat je primer iz istorije psihologije u kojem je jedan od istaknutih istraživača učenja, Votson, eksperimentisao s malim Albertom (tzv. „slučaj Albert“). Karakteristike ove reakcije su:

  • da nastaje veoma brzo;
  • da se lako generalizuje;
  • da se teško gasi.

Uslovljavanje drugog reda[uredi | uredi izvor]

Pojava da uslovni refleks može nastati i na osnovu drugog, već stvorenog uslovnog refleksa naziva se uslovljavanje drugog reda. Ukoliko se u paru sa uslovnom draži koja izaziva uslovnu reakciju daje neka nova neutralna draž i njihovo zajedničko pojavljivanje se ponavlja dovoljan broj puta, na novu (neutralnu) draž će se takođe javiti uslovna reakcija. Uslovni refleksi drugog reda su slabiji i brže se gase.

Generalizacija draži[uredi | uredi izvor]

Pojava formiranja uslovnog odgovora ne samo na jednu draž, već i na druge slične ili bliske draži naziva se generalizacija draži. Ona je posebno izražena kod emocionalnog uslovljavanja. Što je sličnost između draži veća, to je jača generalizovana reakcija.

Diferencijacija[uredi | uredi izvor]

Pojava suprotna generalizaciji naziva se diferencijacija. Pri učenju novih oblika ponašanja procesima uslovljavanja, postepeno se diskriminira uslovna draž od drugih srodnih draži. Dok su u početku reakcije slične izazvane dražima bliskoj prirodnoj, kasnije se uslovni odgovor javlja samo na pravu draž.

Sukobljenje i nestajanje uslovnog refleksa[uredi | uredi izvor]

  • Gašenje — uslovna reakcija koja se ne potkrepljuje (duže vreme se daje uslovna draž bez bezuslovne) počinje postepeno da se gasi, dok potpuno ne nestane.
  • Pozitivno kontrauslovljavanje — vezivanje prijatnih emocija za uslovnu draž koja izaziva negativnu emocionalnu reakciju.
  • Negativno kontrauslovljavanje — vezivanje negativnih emocija za osobi prijatne oblike ponašanja koji su društveno nepoželjni ili za samu osobu nefunkcionalni.

Instrumentalno učenje[uredi | uredi izvor]

Pri instrumentalnom učenju organizam je pokrenut na aktivnost nekom potrebom, a naučeno ponašanje se koristi kao instrument za zadovoljenje neke potrebe ili motiva. Ponašanja bivaju učvršćena ili eliminisana u zavisnosti od efekta koji proizvode. Učvršćuju se one reakcije koje su pozitivno potkrepljene, a reakcije kojima ne sledi potkrepljenje se eliminišu iz repertoara ponašanja. To se naziva zakon efekta.

Potkrepljenje i kazna[uredi | uredi izvor]

Potkrepljenje je posledica po organizam koja se dobija preko draži koje slede nakon nekog ponašanja.

Pozitivno potkrepljenje izazivaju za organizam prijatne draži čije pojavljivanje za posledicu ima zadovoljenje neke potrebe ili prijatnost.

Negativno potkrepljenje, pak, povezano je sa averzivnim dražima. To je stanje koje nastaje kada organizam svojim ponašanjem spreči pojavu averzivne draži ili prekine njeno dejstvo (npr. osećanje olakšanja, redukcija napetosti).

Kazna je averzivna draž koja se ne može izbeći i služi ne eliminaciji nepoželjnog ponašanja, već samo njegovoj inhibiciji.

Reakcije bežanja i reakcije izbegavanja[uredi | uredi izvor]

  • Učenje reakcija bežanja — organizam nauči neki oblik ponašanja koji dovodi do prestanka dejstva, prekida averzivne draži.
  • Učenje reakcije izbegavanja — organizam uči reakciju čije izvođenje dovodi do sprečavanja pojave averzivne draži.

Vrste potkrepljivača[uredi | uredi izvor]

  • Primarni potkrepljivači — objekti koji neposredno zadovoljavaju neku potrebu (hrana, voda, materijalne nagrade).
  • Sekundarni potkrepljivači — deluju kao uslovne draži višeg reda, neke draži dobijaju status potkrepljivača zato što su se ranije pojavljivale u kombinaciji sa nekim primarnim potkrepljivačem (nagrade, priznanja, ocene, isticanje postignutog uspeha, odobravanje, osmeh itd.).

Metoda aproksimacije[uredi | uredi izvor]

Metodu aproksimacije je u okviru instrumentalnog učenja razradio Skiner. Njome se mogu učiti kompleksni oblici ponašanja. Nagrađuje se (potkrepljuje) jedan element ponašanja koji predstavlja prvu aproksimaciju celovitog kompleksnog ponašanja. Kada se prva reakcija učvrsti, kriterij nagrađivanja se povećava i tako sve dok se u celini ne izgradi željeno kompleksno ponašanje.

Povratna informacija u učenju[uredi | uredi izvor]

Povratna informacija u učenju ima dve funkcije: motivacionu i informativno-korigujuću.

Vrste povratne informacije su:

  • Inherentne i dopunske
  • Neposredne i odložene
  • Kontinuirane i diskontinuirane
  • Izdvojene i sumirane

Učenje po modelu[uredi | uredi izvor]

Učenje po modelu predstavlja oblik učenja u kojem osoba usvaja nove ili modifikuje ranije naučene oblike ponašanja posmatranjem reakcija osobe-modela. Osoba koja uči nije sama nagrađena za ponašanje, nego je potkrepljenje vikarijsko. Za razliku od relativno sporog procesa instrumentalnog učenja, učenje po modelu se odvija brzo i tako se usvajaju veći delovi ili celoviti obrasci ponašanja. Model često nije svestan da njegovo ponašanje služi kao uzor za druge.

U osnovi ovog učenja su:

  • mehanizam imitacije — kod usvajanja jednostavnijih, spolja vidljivih ponašanja.
  • mehanizam identifikacije — kod usvajanja kompleksnijih ponašanja (vrednosti, osobine ličnosti, sistem moralnih normi itd.).

Efekti izlaganja po modelu[uredi | uredi izvor]

Izlaganje modelu može na tri načina uticati na ponašanje osobe:

  • Učenje novog ponašanja — posmatrač od modela uči sasvim nove oblike ponašanja.
  • Podsticanje ranije naučenog ponašanja — ponašanje modela može podstaći da se kod posmatrača poveća učestalost nekog ranije naučenog ponašanja.
  • Inhibicija ili dezinhibicija ranije naučenog ponašanja — da li će neko ponašanje biti inhibirano ili dezinhibirano zavisiće od posledica koje trpi model (vikarijsko potkrepljenje)

Tok učenja po modelu[uredi | uredi izvor]

Učenje po modelu odvija se u 4 faze:

  • Faza usmeravanja pažnje na ponašanje modela — neophodan uslov opservacionog učenja, koji zavisi od karakteristika modela i svojstava posmatrača.
  • Faza retencije — stvaranje i zadržavanje reprezentacija modelovog ponašanja u učenikovoj memoriji.
  • Faza reprodukcije — izvođenje novousvojenog ponašanja od strane učenika i dobijanje korektivnog feedback-a (povratne informacije) je krucijalno za razvijanje ekspertnosti u nekoj veštini.
  • Faza motivacije — pozitivne ili negativne konsekvence ponašanja nisu elementi samog učenja, već su samo motivatori za izvođenje nekog posmatranjem već naučenog ponašanja; kod ove vrste učenja ističe se značaj medijacionih i kognitivnih aktivnosti koje omogućavaju da i vikarijsko potkrepljenje može poslužiti u oblikovanju ponašanja.

Učenje uviđanjem[uredi | uredi izvor]

Učenje uviđanjem predstavlja najviši i najčešći oblik učenja kod čoveka. Osoba se nalazi u nekoj problemskoj situaciji koju ne može da reši postojećim iskustvom, već je potrebno da nađe nove načine ponašanja ili odgovore na datu situaciju. Do rešenja problemske situacije dolazi se uviđanjem odnosa među elementima problemske situacije. Ovo učenje drugačije se zove učenje putem rešavanja problema, rešavanje problema mišljenjem, inteligentno rešavanje problema.

Karakteristike učenja uviđanjem[uredi | uredi izvor]

  • Problem se rešava mentalno, a ne motorno.
  • Iznenadnost pronalaženja rešenja problema.
  • Kad je problem rešen odmah dolazi do eliminacije pogrešnih odgovora (nagla eliminacija grešaka)
  • Postoji veliki transfer uočenog principa — prenošenje rešenja na iste ili slične situacije.
  • Uvid se javlja što brže što je neposredniji put do rešenja
  • Mogućnost uvida zavisi od evolutivnog stepena razvoja vrste.

Značaj učenja[uredi | uredi izvor]

XXI c.

Značaj učenja je veoma velik i kod životinja (posebno onih viših), a i kod ljudi. Čovek uči da se prilagođava sredini u kojoj živi, a takođe i da menja sredinu da bi je bolje prilagodio svojim potrebama. Ukoliko ne bi bilo učenja, čovek ne samo što ne bi mogao da se služi svojim iskustvom, već ni iskustvom drugih ljudi, do kojeg on takođe dolazi učenjem. Tada bi svakoj situaciji morao da traži nova rešenja, koja mu ne bi koristila čak ni onda kad bi se u sledećoj prilici našao u istoj toj situaciji. Prema tome, bez učenja se ne dâ zamisliti ne samo napredak u životu, već ni postojanje bilo kakve nauke, kulture ili civilizacije. Putem učenja čovek dolazi do svih tekovina do kojih je ljudski rod došao u prošlosti. Učenje koje se prenosi s generacije na generaciju naziva se uzdužno socijalno učenje, a ono koje se širi od jedne grupe ljudi na drugu naziva se poprečno socijalno učenje.

Fiziološki faktori[uredi | uredi izvor]

U fiziološke faktore spadaju:

  1. Uzrast - smatra se da je kapacitet pamćenja neograničen, ali postoji životno razdoblje u kojem je lakše učiti (20 - 24 godina). Do 50. godine ne postoje činioci koji bi usporavali učenje, a iz godine u godinu, čovekovo iskustvo se povećava te je veća mogućnost prepoznavanja važnih podataka. O tome govori i činjenica da su velika otkrića naučnici nalazili oko pedesete godine. Takođe, ljudski mozak stvara nove asocijacije na temelju poznatih, što omogućava lakše i brže učenje. Uzrast ne ograničava čoveka da uči, što je i pretpostavka celoživotnog učenja.
  2. Pol - smatra se da muškarci više deluju u području prirodnih nauka, dok su žene jače u društvenim naukama. O tome govori i sama činjenica da studije matematike, fizike, elektrotehnike i sličnih nauka upisuje više muških studenata, dok društvene predmete i jezike studira više žena. To se tumači time što su muškarci i žene različiti u obrađivanju informacija, po načinima usvajanja informacija i brzini kojom usvajaju određenu vrstu informacija. „Muški” mozak lakše pamti apstraktne ideje, znakove, lakše se prostorno orijentiše i predočava nešto u prostoru. „Ženski” mozak, s druge strane, lakše se uživljava u stanja drugih ljudi, u osećaje, socijalne konflikte, uspešniji je u obradi verbalnih podataka i jezične građe.
  3. Dispozicije - urođena građa i funkcija organizma takođe utiče na učenje. Genetski se nasleđuje dispozicija od roditeljskog para i pređašnjih generacija. Čim se nauči nešto novo, na temelju rešavanja nekog problema, čega nema u iskustvu date osobe, ide se dalje u razvoju njenih dispozicija.
  4. Umor - umor je jedan od odbrambenih mehanizama organizma koji štiti od opterećenja. To je reverzibilno stanje. Postoji fizički i psihički umor. Fizički umor se javlja nakon što se intenzivno, tokom dužeg vremena opterećuje neka mišićna grupa. Psihički umor sa manifestuje kao monotonija i jako emocionalno opterećenje koje nastaje zbog nedostatka stimulacije, a ponekad i kao frustracija. Naime, tokom učenja troši se mnogo kiseonika i organizmu je potrebno više kiseonika. Kad se oseti umor, neophodno je da se individua odmori. Već odmor od pola sata do sat vremena znači brz oporavak. Za psihički odmor potrebno je nešto više vremena, i ako se osoba previše umara, to može biti opasno i može se manifestovati kao neurotičnost, depresija i razna psihosomatska oboljenja. Umor u procesu učenja se sprečava pravodobnim početkom odmora. U učenju su bitni kratki odmori nakon prvih znakova umora (kad se oseti da se gubi nit u gradivu, kad se počinje zuriti u prazno ili kroz prozor...), jer je tada veća mogućnost obnavljanja energije. Dovoljno je prestati s učenjem na 3 do 5 minuta, prošetati i jednostavno se pomaknuti s mesta učenja. Tokom učenja bitno je i paziti na prehranu, jer dodatni stimulansi poput kafe ili red bula samo privremeno odgađaju znakove umora. Zdraviji su fiziološki stimulatori poput umivanja hladnom vodom ili hiperventilacije. Već i samo menjanje položaja tela može biti stimulans. Važno je poštivati znakove umora, jer oni upozoravaju da se u telu odvija nešto što traži energiju, a ta energija se dobija odmorom.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Richard Gross, Psychology: The Science of Mind and Behaviour 6E, Hachette UK. ISBN 978-1-4441-6436-7.
  2. ^ Karban, R. (2015). Plant Learning and Memory. In: Plant Sensing and Communication. Chicago and London: The University of Chicago Press, pp. 31–44, [1].
  3. ^ Daniel L. Schacter; Daniel T. Gilbert; Daniel M. Wegner (2011) [2009]. Psychology, 2nd edition. Worth Publishers. str. 264. ISBN 978-1-4292-3719-2. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lidija Vučić, Pedagoška psihologija, Centar za primenjenu psihologiju Društva psihologa Srbije, Beograd 1990, 21-132, 170-206
  • Tomislav Grgin, Edukacijska psihologija, Naklada „Slap“, Jastrebarsko 2004, 12-57, 189 – 207, 209 – 234
  • Vlasta Vizek-Vlahović, Majda Rijavec, Vesna Vlahović-Štetić, Dubravka Miljković, Psihologija obrazovanja, IEP: VERN, Zagreb 2003, 207–264
  • Ђорђе Ђурић, Психологија и образовање, Учитељски факултет Сомбор, Сомбор 1997, 31-51, 79–144
  • Ivan Jerković, Marija Zotović, Razvojna psihologija, Futura publikacije, Novi Sad 2010, 54-63
  • Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  • Mayer, R.E. (2001). Multimedia learning. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78749-9. 
  • Paivio, A. (1971). Imagery and verbal processes. New York: Holt, Rinehart, and Winston. ISBN 978-0-03-085173-5. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]