Učenje

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
After study desk-detail.JPG

Učenje je relativno trajna i progresivna promena ličnosti i ponašanja individue nastala kao rezultat prethodne aktivnosti iste, tj. iskustva.

Učenjem se stiču navike, motorne veštine, usvajaju se znanja i informacije, društvena pravila i socijalne norme, razvijaju se interesovanja i motivi, formiraju se socijalni stavovi, vrednosti i idelogije, razvijaju se i menjaju osobine ličnosti itd.

Prema složenosti procesa učenje se deli da jednostavno (klasično uslovljavanje, instrumentalno učenje) i složeno učenje (učenje po modelu, učenje uviđanjem).

Prema nameri učenje se deli na namerno i nenamerno, a prema sadržaju na motorno i verbalno.

Određenje učenja[uredi]

Neretko se u svakodnevnom govoru i školskoj praksi učenje određuje kao proces sticanja znanja i razvijanja navika i veština. Pod ovim se misli da je aktivnost učenja svesna, namerna i motivisana, da se u većini slučajeva svodi na ponavljanje onoga što se uči dok se ne usvoji. Prema tom shvatanju koje je bilo rasprostranjeno ranije, rezultat učenja je sticanje novog znanja, navike ili veštine.

Međutim, ovo shvatanje učenje je usko. Ono se odnosi samo na pojedine aspekte i ishode učenja. U pedagoškoj psihologiji, kao i u psihologiji uopšte, učenje nije shvaćeno samo kao školsko učenje, već ono predstavlja mnogo širi pojam. Ishodi učenja veoma su različiti i odnose se na veliki broj karakteristika čoveka: na njegovo znanje, iskustvo, navike, veštine, osobine ili crte ličnosti, sposobnosti, stavove, interesovanja i motivaciju uopšte, na emocionalno doživljavanje, na razvoj ličnosti.

S obzirom na gore navedeno, učenje je shvaćeno kao progresivno i relativno trajno menjanje individue nastalo pod uticajem sredine i izazvano potrebama individue koja se menja.

Analiza definicije učenja[uredi]

  • Trajna promena — svojstvom trajnosti učenje se razlikuje od drugih promena ponašanja koje su prisutne dok je prisutan činilac koji ih je izazvao.
  • Relativno trajna — ono što je jednom naučeno nekad se i zaboravlja.
  • Progresivna promena — u značenju sve izraženija kvantitativna promena u bilo kom pravcu.
  • Prethodna aktivnost individue — ovim se učenje razgraničava od promena ponašanja koje nastaju sazrevanjem.

Oblici učenja[uredi]

Osnovni oblici ili načini po kojima se učenje odvija su klasično uslovljavanje, instrumentalno uslovljavanje i učenje putem uviđanja.

Uslovljavanje[uredi]

Tok klasičnog uslovljavanja

Uslovljavanje je najjednostavniji oblik učenja. Najviše ga je proučavao i postavio gotovo sve principe uslovljavanja ruski fiziolog Pavlov. Učenje pomoću uslovnog refleksa sastoji se u povezivanju dve draži prirodne (bezuslovne) i ranije neutralne. Uspostavljanjem uslovnog refleksa neutralna draž postaje uslovna. Na taj način uslovna draž izaziva odgovor koji je ranije bio vezan samo za prirodnu draž.

Uslovljavanje je najčešći oblik učenja male dece do 3 ili 4 godine života. Pomoću uslovljavanja deca stiču gotovo sve vegetativne i higijenske navike (navike hranjenja, pražnjenja bešike i creva, čistoće, urednosti itd.). Docnije je uslovljavanje sve ređe i teže, jer odraslija deca sve više uče svesno, pomoću viših oblika učenja. Ipak, uslovljavanje postoji tokom celog života, premda ono kasnije nije tako često zastupljeno kao u prvim godinama života.

Emocionalno uslovljavanje[uredi]

Emocionalno uslovljavanje je vrsta klasičnog uslovljavanja. Poznat je primer iz istorije psihologije u kojem je jedan od istaknutih istraživača učenja, Votson, eksperimentisao s malim Albertom (tzv. „slučaj Albert“). Karakteristike ove reakcije su:

  • da nastaje veoma brzo;
  • da se lako generalizuje;
  • da se teško gasi.

Uslovljavanje drugog reda[uredi]

Pojava da uslovni refleks može nastati i na osnovu drugog, već stvorenog uslovnog refleksa naziva se uslovljavanje drugog reda. Ukoliko se u paru sa uslovnom draži koja izaziva uslovnu reakciju daje neka nova neutralna draž i njihovo zajedničko pojavljivanje se ponovlja dovoljan broj puta, na novu (neutralnu) draž će se takođe javiti uslovna reakcija. Uslovni refleksi drugog reda su slabiji i brže se gase.

Generaliacija draži[uredi]

Pojava formiranja uslovnog odgovora ne samo na jednu draž, već i na druge slične ili bliske draži naziva se generalizacija draži. Ona je posebno izražena kod emocionalnog uslovljavanja. Što je sličnost između draži veća, to je jača generalizovana reakcija.

Diferencijacija[uredi]

Pojava suprotna generalizaciji naziva se diferencijacija. Pri učenju novih oblika ponašanja procesima uslovljavanja, postepeno se diskriminira uslovna draž od drugih srodnih draži. Dok su u početku reakcije slične izazvane dražima bliskoj prirodnoj, kasnije se uslovni odgovor javlja samo na pravu draž.

Sukobljenje i nestajanje uslovnog refleksa[uredi]

  • Gašenje — uslovna reakcija koja se ne potkrepljuje (duže vreme se daje uslovna draž bez bezuslovne) počinje postepeno da se gasi, dok potpuno ne nestane.
  • Pozitivno kontrauslovljavanje — vezivanje prijatnih emocija za uslovnu draž koja izaziva negativnu emocionalnu reakciju.
  • Negativno kontrauslovljavanje — vezivanje negativnih emocija za osobi prijatne oblike ponašanja koji su društveno nepoželjni ili za samu osobu nefunkcionalni.

Instrumentalno učenje[uredi]

Pri instrumentalnom učenju organizam je pokrenut na aktivnost nekom potrebom, a naučeno ponašanje se koristi kao instrument za zadovoljenje neke potrebe ili motiva. Ponašanja bivaju učvršćena ili eliminisana u zavisnosti od efekta koji proizvode. Učvršćuju se one reakcije koje su pozitivno potkrepljene, a reakcije kojima ne sledi potkrepljenje se eliminišu iz repertoara ponašanja. To se naziva zakon efekta.

Potkrepljenje i kazna[uredi]

Potkrepljenje je posledica po organizam koja se dobija preko draži koje slede nakon nekog ponašanja.

Pozitivno potkrepljenje izazivaju za organizam prijatne draži čije pojavljivanje za posledicu ima zadovoljenje neke potrebe ili prijatnost.

Negativno potkrepljenje, pak, povezano je sa averzivnim dražima. To je stanje koje nastaje kada organizam svojim ponašanjem spreči pojavu averzivne draži ili prekine njeno dejstvo (npr. osećanje olakšanja, redukcija napetosti).

Kazna je averzivna draž koja se ne može izbeći i služi ne eliminaciji nepoželjnog ponašanja, već samo njegovoj inhibiciji.

Reakcije bežanja i reakcije izbegavanja[uredi]

  • Učenje reakcija bežanja — organizam nauči neki oblik ponašanja koji dovodi do prestanka dejstva, prekida averzivne draži.
  • Učenje reakcije izbegavanja — organizam uči reakciju čije izvođenje dovodi do sprečavanja pojave averzivne draži.

Vrste potkrepljivača[uredi]

  • Primarni potrkepljivači — objekti koji neposredno zadovoljavaju neku potrebu (hrana, voda, materijalne nagrade).
  • Sekundarni potkrepljivači — deluju kao uslovne draži višeg reda, neke draži dobijaju status potkrepljivača zato što su se ranije pojavljivale u kombinaciji sa nekim primarnim potkrepljivačem (nagrade, priznanja, ocene, isticanje postignutog uspeha, odobravanje, osmeh itd.).

Metoda apriksimacije[uredi]

Metodu aproksimacije je u okviru instrumentalnog učenja razradio Skiner. Njome se mogu učiti kompleksni oblici ponašanja. Nagrađuje se (potkrepljuje) jedan element ponašanja koji predstavlja prvu aproksimaciju celovitog kompleksnog ponašanja. Kada se prva reakcija učrvsti, kriterij nagrađivanja se povećava i tako sve dok se u celini ne izgradi željeno kompleksno ponašanje.

Povratna informacija u učenju[uredi]

Povratna informacija u učenju ima dve funkcije: motivacionu i informativno-korigujuću.

Vrste povratne informacije su:

  • Inherentne i dopunske
  • Neposredne i odložene
  • Kontinuirane i diskontinuirane
  • Izdvojene i sumirane

Učenje po modelu[uredi]

Učenje po modelu predstavlja oblik učenja u kojem osoba usvaja nove ili modifikuje ranije naučene oblike ponašanja posmatranjem reakcija osobe-modela. Osoba koja uči nije sama nagrađena za ponašanje, nego je potkrepljenje vikarijsko. Za razliku od relativno sporog procesa instrumentalnog učenja, učenje po modelu se odvija brzo i tako se usvajaju veći delovi ili celoviti obrasci ponašanja. Model često nije svestan da njegovo ponašanje služi kao uzor za druge.

U osnovi ovog učenja su:

  • mehanizam imitacije — kod usvajanja jednostavnijih, spolja vidljivih ponašanja.
  • mehanizam identifikacije — kod usvajanja kompleksnijih ponašanja (vrednosti, osobine ličnosti, sistem moralnih norni itd.).

Efekti izlaganja po modelu[uredi]

Izlaganje modelu može na tri načina uticati na ponašanje osobe:

  • Učenje novog ponašanja — posmatrač od modela uči sasvim nove oblike ponašanja.
  • Podsticanje ranije naučenog ponašanja — ponašanje modela može podstaći da se kod posmatrača poveća učestalost nekog ranije naučenog ponašanja.
  • Inhibicija ili dezinhibicija ranije naučenog ponašanja — da li će neko ponašanje biti inhibirano ili dezinhibirano zavisiće od posledica koje trpi model (vikarijsko potkrepljenje)

Tok učenja po modelu[uredi]

Učenje po modelu odvija se u 4 faze:

  • Faza usmeravanja pažnje na ponašanje modela — neophodan uslov opservacionog učenja, koji zavisi od karakteristika modela i svojstava posmatrača.
  • Faza retencije — stvaranje i zadržavanje reprezentacija modelovog ponašanja u učenikovoj memeoriji.
  • Faza reprodukcije — izvođenje novousvojenog ponašanja od strane učenika i dobijanje korektivnog feedback-a (povratne informacije) je krucijalno za razvijanje ekspertnosti u nekoj veštini.
  • Faza motivacije — pozitivne ili negativne konsekvence ponašanja nisu elementi samog učenja, već su samo motivatori za izvođenje nekog posmatranjem već naučenog ponašanja; kod ove vrste učenja ističe se značaj medijacionih i kongnitivnih aktivnosti koje omogućavaju da i vikarijsko potkrepljenje može poslužiti u oblikovanju ponašanja.

Učenje uviđanjem[uredi]

Učenje uviđanjem predstavlja najviši i najčešći oblik učenja kod čoveka. Osoba se nalazi u nekoj problemskoj situaciji koju ne može da reši postojećim iskustvom, već je potrebno da nađe nove načine ponašanja ili odgovore na datu situaciju. Do rešenja problemske situacije dolazi se uviđanjem odnosa među elementima problemske situacije. Ovo učenje drugačije se zove učenje putem rešavanja problema, rešavanje problema mišljenjem, inteligentno rešavanje problema.

Karakteristike učenja uviđanjem[uredi]

  • Problem se rešava mentalno, a ne motorno.
  • Iznenadnost pronalaženja rešenja problema.
  • Kad je problem rešen odmah dolazi do eliminacije pogrešnih odgovora (nagla eliminacija grešaka)
  • Postoji veliki transfer uočenog principa — prenošenje rešenja na iste ili slične situacije.
  • Uvid se javlja što brže što je neposredniji put do rešenja
  • Mogućnost uvida zavisi od evolutivnog stepena razvoja vrste.

Značaj učenja[uredi]

XXI c.

Značaj učenja je veoma velik i kod životinja (posebno onih viših), a i kod ljudi. Čovek uči da se prilagođava sredini u kojoj živi, a takođe i da menja sredinu da bi je bolje prilagodio svojim potrebama. Ukoliko ne bi bilo učenja, čovek ne samo što ne bi mogao da se služi svojim iskustvom, već ni iskustvom drugih ljudi, do kojeg on takođe dolazi učenjem. Tada bi svakoj situaciji morao da traži nova rešenja, koja mu ne bi koristila čak ni onda kad bi se u sledećoj prilici našao u istoj toj situaciji. Prema tome, bez učenja se ne dâ zamisliti ne samo napredak u životu, već ni postojanje bilo kakve nauke, kulture ili civilizacije. Putem učenja čovek dolazi do svih tekovina do kojih je ljudski rod došao u prošlosti. Učenje koje se prenosi s generacije na generaciju naziva se uzdužno socijalno učenje, a ono koje se širi od jedne grupe ljudi na drugu naziva se poprečno socijalno učenje.

Literatura[uredi]

  • Lidija Vučić, Pedagoška psihologija, Centar za primenjenu psihologiju Društva psihologa Srbije, Beograd 1990, 21-132, 170-206
  • Tomislav Grgin, Edukacijska psihologija, Naklada „Slap“, Jastrebarsko 2004, 12-57, 189 – 207, 209 – 234
  • Vlasta Vizek-Vlahović, Majda Rijavec, Vesna Vlahović-Štetić, Dubravka Miljković, Psihologija obrazovanja, IEP: VERN, Zagreb 2003, 207–264
  • Ђорђе Ђурић, Психологија и образовање, Учитељски факултет Сомбор, Сомбор 1997, 31-51, 79–144
  • Ivan Jerković, Marija Zotović, Razvojna psihologija, Futura publikacije, Novi Sad 2010, 54-63
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“ uz odobrenje autora.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :