Francuska enciklopedija

Naslovna strana Enciklopedije

Enciklopedija, ili obrazloženi rečnik nauka, umetnosti i zanata (franc. Encyclopédie, ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers) bila je enciklopedija objavljena u Francuskoj između 1751. i 1766. godine, sa kasnijim dodacima i revizijama u 1772, 1777. i 1780. godini, kao i brojnim stranim izdanjima i izvodima.

U uvodu pod naslovom „Preliminarni diskurs“ navedeno je da se ona shvata kao značajna ekspozicija ili predstavka ideala Prosvetiteljstva. „Enciklopedijin” samoproklamovani cilj bio je „da menja način na koji ljudi razmišljaju”.

Istorija „Enciklopedije”

Francuska enciklopedija je pokrenuta kao komercijalni poduhvat prevođenja i prilagođavanja Enciklopedije (Cyclopædia) Ifrejma Čembersa iz 1728. godine. Prvo je poverena Englezu Džonu Milsu i Nemcu Godfritu Selijusu, a potom i Abeu Guau de Malvu iz Francuske akademije nauka. Deni Didro je postao njen glavni urednik 1747. godine, a Žan le Ron d'Alamber kao i Didro, uveliko su proširili obim ukupnog dela. Didroov prospekt iz 1750. godine, obećao je, kao glavnu i novu karakteristiku, opis umetnosti i posebno svih zanata u Francuskoj, sa brojnim ilustrativnim gravirama, u pratnji detaljnog „Grafikona grana ljudskog znanja”, koji je Didro nazvao „Genealoškim drvetom svih nauka i umetnosti”. Ovaj „sistem sveukupnih ljudskih znanja” je inspirisan delom Frensisa Bekona, čiji je empirizam u velikoj meri uticao na celokupan poduhvat enciklopedije. Pretpostavljajući da svo znanje potiče od čula, u „sistemu” Enciklopedije, sve grane znanja su razdeljene u domene pamćenja, razuma i mašte, čemu su respektivno odgovarale istorija, filozofija i poezija. Povezivanje filozofije i razuma, dok je istorija bila povezana samo sa pamćenjem, bilo je karakteristično za prosvetiteljski način razmišljanja.

Prvi tom Enciklopedije, koji je sadržao i uticajni d’Alemberov „Predgovor” (Discours préliminaire), objavljen je 1751. godine, gde je otkriveno da će delo biti nastavljeno u duhu psihologije čula i epistemologije Džona Loka. Pjer Bel, francuski filozof i pisac je, pored Frensisa Bekona i Loka, poslužio kao uzor i inspiracija za Enciklopediju, mada su njeni urednici retko smatrali da je korisno priznati tu činjenicu. Enciklopedija je bila pod velikim uticajem Belovog skepticizma, iako je zaostajala za njegovim temeljnim pironizmom (rani oblik skepticizma koji je zasnovao Piron). Međutim, ukupno delo je prevazišlo Bela i njegovu filozofiju skepticizma, usmeravajući se na prirodne nauke, tek porođene društvene nauke, nove ekonomske procese i socijalne reforme.

Prvi tom je uspostavio Enciklopediju kao kontraverzno, i ujedno, neophodno delo. Bio je daleko opsežniji od ranijih pokušaja i čak je sadržao obuhvatne članke o gramatici, sinonimima, i članke tipa rečnika o državama i gradovima. Obraćana je velika pažnja da se izbegnu uobičajene greške (na primer članak Enciklopedije Agnus Scythicus), da se bude što precizniji u definicijama, tačnim tehničkim objašnjenjima putem uobičajenog jezika u svim oblastima, da se sugerišu potrebne društvene reforme (na primer Accoucheuse), ili veće ljudske slobode (na primer Aius Locutius), i da se, što je više moguće, oslabi dogmatizam. U kritici Biblije (na primer Arche de Noé), ili u člancima koji se tiču političke teorije (na primer Autorité politique), ili materijalizma (na primer Âme), urednici Enciklopedije su pokazali naročitu odvažnost i hrabrost.

Kao rezultat svega pomenutog, Enciklopedija je naišla na dosta kritika i osuda, posebno onih koje su dolazile od ortodoksnih verskih grupa. Naročito su jezuiti, za koje su Didro i d’Alember sumnjali da žele da preuzmu uređivanje Enciklopedije za sebe, u masi optuživali Enciklopediju za plagijat i insinuirali da je ukupno delo subverzivnog karaktera u verskom i političkom smislu. Godine 1752, odmah nakon objave drugog toma, francuski Kraljevski državni savet je uredbom zabranio njeno dalje objavljivanje, ali je tek nakon nekoliko meseci, uredba prećutno povučena. Nakon ovoga, Enciklopedija je objavljivana ritmom po jedan tom godišnje, sve do slova G. Tada je već bilo očigledno, kao što je i sam Didro izjavio u svom slavnom članku odrednice Enciklopedija (Encyclopédie) u tomu pet, objašnjavajući namere i uređivačku politiku, da je cilj Enciklopedije „da kod ljudi promeni uobičajeni način razmišljanja.”

Godine 1757, započinje duga i komplikovana kriza Enciklopedije, koja je dovela do toga da se d’Alember povuče iz svog uredničkog dela, i završila epilogom koji je kao rezultat imao kraljevski dekret iz 8. marta 1759. godine, kojim je čitav projekat konačno ugašen.

Ipak, hrabrošću i upornošću Didroa i izdavača, a i zbog toga što su vlasti odlučile da sa prave da nisu upoznate, delo je nastavilo da se piše, uređuje i štampa u tajnosti, čekajući vreme kada će možda opet biti odobreno. Između 1765. i 1766. godine, objavljeni su preostali tomovi do kraja abecede (ukupno deset tomova). U međuvremenu je pripremljeno i objavljeno 11 tomova ilustracija pod Didrovim nadzorom, prvi 1762, a poslednji 1772. godine. Prodato je oko 4225 kompleta originalnog izdanja, cena je bila 980 livra, otprilike 102.076,37 srpskih dinara 2020. godine u istorijskoj protivvrednosti (326 za 17 pisanih i 654 livre za 11 tomova sa ilustracijama).

Svaki od prvih sedam tomova Enciklopedije je bio podvrgnut cenzuri, ali to je bilo nemoguće sprovesti sa poslednjih deset tomova, jer su oni tajno uređivani i objavljivani. Mada, postojao je značajan rizik da bi vlasti mogle zabraniti celokupno izdanje ako su članci bili suviše jasni u otporu zvaničnoj teologiji i politici. Na kraju, bilo je malo otpora s druge strane. Od 1765–1766. godine, kada su izdati poslednji tomovi, red jezuita je rasformiran i javno mnenje se uglavnom kretalo prema stanovištima koja su zastupali filozofi i filozofija. Andre-Fransoa l Breton, štampar i glavni izdavač „tajne” Enciklopedije je vešto izmenio mnoge od najkontroverznijih članaka nakon što ih je Didro uredio i odobrio za štampanje. Didro je otkrio ovu izdaju 1764. godine, kasno da bi poništio naknadne izmene. Kasnije otkriće probnih listova je omogućilo poređenje pre i nakon štampanja konačne verzije članaka koje je Breton osakatio. Tačan broj Bretonovih izmena još uvek nije poznat, mada je Didro bio uveren da je to bio širok zahvat. Uprkos ovome, članci u poslednjih deset tomova su još kritičniji i oštriji prema dogmama religije i tada gorućim društvenim i političkim pitanjima, nego što je to bio slučaj sa prvih sedam, čije su štampanje francuske vlasti dekretom zabranile.

Jedna od novina Enciklopedije je bila to što je većina saradnika koji su pisali članke imenovana. Najpoznatiji su bili Didro, d’Alember, Volter, Žan-Žak Ruso (ekonomska politika i članci o muzici), Monteskje (ukus), Fransoa Kene (poljoprivrednici, žitarice), Baron d L’Oln Turgo (etimologija, egzistencija), Žan-Fransoa Marmontel, Baron d’Olbah, i Luj de Žukur.

Nakon što su vlasti 1759. godine zabranile delo, mnogi saradnici-autori (ukupno je identifikovano njih 160), su prekinuli saradnju, zbog čega je najveći deo tereta pao na Didroa. Enciklopedija je predstavljala najveći podvig štamparstva i izdavaštva u istoriji do tadašnjeg vremena. Takođe je bila simbol intelektualne nadmoći Francuske u osamnaestom veku. Ali, bila je i simbol nove, javne filozofije. Njena konačno izdanje, sa doslednom i nepromenjenom uređivačkom politikom i praksama, bila je pobednički znak energije i moralne hrabrosti Didroa, i u manjem obimu, njenih izdavača.

Filozofija u „Enciklopediji”

Brojni opširni članci Enciklopedije o filozofima i filozofskim školama, od aristotelovaca do zoroastrizma, su sami po sebi stepen u razvoju pisane istorije filozofije. Najveći broj ovih članaka je napisao sâm Didro. Pišući svoje članke, Didro je vrlo otvoreno koristio dela Tomasa Stenlija, Buroa Delanda, i Kritičku istoriju filozofije (Lajpcig, 1742–44) Johana Jakoba Brukera, nemačkog pisca istorije filozofije. Ali Brukerovo delo je opuštenije u stilu pisanja i pomalo deistično, a Didrovi članci u Enciklopediji su oštri u iznošenju filozofskih ideja i samom stilu pisanja, implicitno protiv idealizma i naklonjeni materijalizmu, filozofskom pogledu koji je prevladavao u Francuskoj u doba prosvetiteljstva. Neki članci koje nije napisao Didro su prilično konformistički (na primer Aristotelovci, Spinoza), dok oni najpoznatiji koje jeste napisao Didro, potvrđuju da je on bio jedan od stvaralaca istorije filozofije kao discipline u Francuskoj.

Ontologija i epistemologija

Omiljeni sport Enciklopedista je bio napadanje „metafizike”. Kritika je primarno njihovo neslaganje sa velikim racionalističkim sistemima sedamnaestog veka, odnosno prema sistemskoj filozofiji Dekarta, Malebranša, Spinoze i Lajbnica. U stvarnosti, Enciklopedisti su imali svoju sistemsku teoriju o biću i teoriji saznanja, slično kao logički pozitivisti s početka dvadesetog veka, i po tome su takođe bili „metafizičari”, mada to oni nisu tako razumevali. Enciklopedisti su zagovarali stvarni svet činjenica, čvrsto odbacujući Berklijevu filozofiju s kojom su već bili upoznati. Taj stvarni svet je bilo moguće spoznati putem čula i putem razmišljanja, kao što kaže Lokova epistemologija. Didro u članku „Urođeno” (Inné), tvrdi da „ne postoji ništa urođeno osim sposobnosti percepcije i razmišljanja”. Ovakvo poimanje spoljašnje stvarnosti interpretirane razumom, dovelo je do toga da Enciklopedisti ultimativno istaknu iskustvo (expérience) kao vodič do znanja, reč koja je u tadašnjem francuskom jeziku imala dvostruko značenje, iskustveno i eksperimentalno.

Empiričkim pristupom problemima stvarnosti i znanja, Enciklopedija je u velikoj meri doprinela jačanju obrazloženja naučne hipoteze i naučnog metoda (na primer, „Hipoteza’’ [Hypothèse]). U tom pogledu, posebno primetno u člancima koje je napisao d'Alember (na primer, „Kosmologija’’ [Cosmologie] i „Kartezijanizam’’ [Cartésianisme]), Enciklopedija se može smatrati pretečom pozitivizma. Enciklopedisti su takođe odbacivali Hjumov skepticizam. Mnogi su lično poznavali Dejvida Hjuma i čitali njegove knjige, ali su prosto prevideli implikacije Hjumove filozofije u pogledu vlastite ontologije i epistemologije. Čulna psihologija Enciklopedista, u kombinaciji sa njihovim pogledom na svet, ojačala ih je u njihovoj veri u razum smatrajući da putem razuma mogu da saznaju i vrednuju objektivnu stvarnost, i da nema potrebe da veruju u verovanja o bilo čemu. Filozofija u Enciklopediji se udaljila od fideizma (pravac „čiste vere” zasnovan na „čistom razumu” koji je odbacivao svaku vezu religije, odnosno teologije, sa filozofijom) koliko god je to bilo moguće.

Vidi još

• Francuski enciklopedisti
• Enciklopedija

Literatura

Istorija Enciklopedije

• Gordon, Douglas H., i Norman L. Torrey, The Censoring of Diderot’s Encyclopédie and the Reestablished Text. New York: Columbia University Press, 1947.
• Grosclaude, Pierre. Un audacieux message. L’Encyclopédie. Paris: Nouvelles Editions Latinos, 1951.
• Kafker, Frank A. “A List of Contributors to Diderot’s Encyclopedia.” French Historical Studies 3 (1963–1964): 106–122.
• Le Gras, Joseph. Diderot et l’Encyclopédie. Amiens: Malfère, 1928.
• Lough, John. “Luneau de Boisjermain v. the Publishers of the Encyclopédie.” Studies on Voltaire and the Eighteenth Century 13 (1963): 115–177.
• Venturi, Franco. Le origini dell’Enciclopedia. Florence: U Edizioni, 1946; 2nd ed., 1963.
• Wilson, Arthur M. Diderot: The Testing Years, 1713–1759. New York: Oxford University Press, 1957.