Неготинска Крајина
Неготинска Крајина је крај у североисточном делу Србије између Дунава, српско-бугарске границе, планина Дели Јован и Велики Гребен и Вратњанске реке.[1] Део је Влашко-понтијског басена са најнижом надморском висином у Србији на ушћу Тимока у Дунав (28 m). Чини је плодна равница поред Дунава и Тимока и побрђе и брежуљкасто земљиште, са развијеним ратарством, воћарством и виноградарством. Овдашње вино је било врло цењено и у прошлости, нпр. оцењено је најбољим на конгресу у Паризу 1937.[2]
Околне планине погодују развоју сточарства. Хемијска индустрија развијена је у Прахову (производња вештачких ђубрива), где се налази и речно пристаниште. На Дунаву, код Кусјака, заједно са Румунијом, изграђена је хидроелектрана „Ђердап 2“. Остала индустрија, трговина, угоститељство и занатске делатности развијене су у Неготину и другим местима.
Богата историјска прошлост, културно наслеђе и занимљива и живописна околина Неготина, утицали су на развој туризма у овом крају.
Историјски, појам „Неготинска Крајина“ обухвата територију далеко већу од данашње Општине Неготин, тј. више од трећине подручја града Зајечара, већи део Општине Кладово и мали део Општине Мајданпек.[3][4]
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Тихомир Стојановић, Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године. – Неготин : Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, 1972. Предговор: 7-8.
- ^ "Време", 1. август 1937
- ^ Неготинска Крајина у време турске владавине – на основу извора из XV и XVI века // Гласник Етнографског музеја. Београд 31-32 (1969) 65-109.
- ^ Турски пописи насеља Неготинске Крајине у 15. и 16. веку // Развитак 9, 6 (Зајечар 1969) 64-68.
