Пређи на садржај

Организација за европску безбедност и сарадњу

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са ОЕБС)
Организација за европску безбедност и сарадњу
Organization for Security and Co-operation in Europe
Чланице и партнери ОЕБС-а
Лого ОЕБС-а
СкраћеницаОЕБС (OSCE)
Датум оснивањајул 1973.; пре 51 године (1973-07)
(као КЕБС)
1. јануар 1991.
(преименован у ОЕБС)
СедиштеБеч,
 Аустрија
Чланови
  57 држава чланица
  11 држава партнера
Службени језициенглески,
француски,
немачки,
италијански,
руски,
шпански
ПредседникБујар Османи
Генерални секретарХелга Шмит
Високи комесар за националне мањинеКаират Абдракхманов
Веб-сајтwww.osce.org

Организација за европску безбедност и сарадњу, скраћено ОЕБС (енгл. Organization for Security and Co-operation in Europe, скраћено OSCE) — основана 1973. године као Конференција за европску безбедност и сарадњу, скраћено КЕБС (енгл. Conference on Security and Co-operation in Europe, скраћено CSCE), највећа је светска међувладина организација која се бави питањима безбедности. У њен домен спадају питања као што су контрола наоружања, људска права, слобода штампе и слободни избори.[1] Организација за европску безбедност и сарадњу Већина од 3500 чланова особља ОЕБС-а је ангажована на задацима на терену, док око 10% је ангажовано у седишту организације у Бечу.

ОЕБС је ad hoc организација по Повељи Уједињених нација и циљ су јој рани наговештај и спречавање сукоба, руковођење кризним случајевима и послератовска обнова. Њених 57 чланица је из Европе, Кавказа, централне Азије и Северне Америке и покрива највећи део северне хемисфере.[1] ОЕБС је основан током Хладног рата као форума Истока и Запада.[2]

Мисија ОЕБС је била задужена за спровођење избора за председника републике и републички парламент на простору Косова и Метохије 6. маја 2012. године.

Историја

[уреди | уреди извор]
Хелмут Шмит, Ерих Хонекер, Џералд Форд и Бруно Крајски на CSCE самиту у Хелсинкију, Финска 1975. године.

Препоруке разговора, у облику „Плаве књиге“, дале су практичне темеље конференцији у три фазе под називом „Хелсиншки процес“.[3] CSCE је отворен у Хелсинкију 3. јула 1973. године, са представницима из 35 држава. Фаза I којом је успостављен концензус да се следи Плава књига је окончана за само пет дана. Фаза II била је главна радна фаза и спроводила се у Женеви од 18. септембра 1973. до 21. јула 1975. Резултат фазе II био је Хелсиншки завршни акт који је потписало 35 држава учесница током фазе III, која се одржала у дворани Финландија од 30. јула - 1. августа 1975. Отворио ју је дипломата Свете столице кардинал Агостино Касароли, који је био председавајући конференције.

Путем своје Канцеларије за демократске институције и људска права (ODIHR), OSCE посматра и процењује изборе у државама чланицама, како би се подржали поштени и транспарентни демократски процеси, у складу са међусобним стандардима којима је организација посвећена;[4] између 1994. и 2004. OSCE је послао тимове посматрача да надгледају више од 150 избора, обично се фокусирајући на изборе у демократијама у успону.[5] Године 2004, на позив владе Сједињених Држава, ODIHR је развио процењивачку мисију, коју су чинили учесници из шест држава чланица OSCE-а, која је посматрала америчке председничке изборе те године и израдила извештај.[6] То је био први пут да су амерички председнички избори били предмет праћења OSCE-а, иако је та организација претходно надзирала америчке изборе на државном нивоу на Флориди и у Калифорнији, 2002. и 2003.[5] Процена из 2004. одвијала се у позадини контроверзног напора на поновном пребројавању гласова на америчким председничким изборима 2000. године,[5] а произашла је углавном из иницијативе 13 демократских чланова Представничког дома Сједињених Држава. Та група, у којој су били Барбара Ли из Калифорније и Едие Бернис Џонсон из Тексаса, иницијално је послала захтев за посматрачима избора Уједињеним нацијама, у писму Кофију Анану, генералном секретару УН, али је захтев одбијен.[4] Након тога, администрација председника Џорџа Буша млађег, преко Стејт департмента, на челу са државним секретаром Колином Пауелом, одговорила је на забринутост посланика позивом OSCE-ове мисије за праћење избора.[4]

Језици

[уреди | уреди извор]

Шест службених језика OSCE су енглески, француски, немачки, италијански, шпански и руски.[7]

Државе учеснице

[уреди | уреди извор]
OSCE signatories as of 2012
  signed Helsinki Final Act and Paris Charter
  signed Helsinki Final Act only
  non-signatory
  partner for cooperation
Држава Приступ Потписали
Хелсиншки договор 		Потписали
Париску повељу
 Албанија 19. јун 1991 16. септембар 1991 17. септембар 1991
 Андора 25. април 1996 10. новембар 1999 17. фебруар 1998
 Јерменија 30. јануар 1992 8. јул 1992 17. април 1992
 Аустрија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Азербејџан 30. јануар 1992 8. јул 1992 20. децембар 1993
 Белорусија 30. јануар 1992 26. фебруар 1992 8. април 1993
 Белгија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Босна и Херцеговина 30. април 1992 8. јул 1992  
 Бугарска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Канада 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Хрватска 24. март 1992 8. јул 1992  
 Кипар 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Чешка 1. јануар 1993  [Note 1]  [Note 1]
 Данска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Естонија 10. септембар 1991 14 октобар 1991 6. децембар 1991
 Финска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Француска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Грузија 24. март 1992 8. јул 1992 21. јануар 1994
 Немачка
- as  Западна Немачка
- as  Источна Немачка		 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Гренланд 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Света столица 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Мађарска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Исланд 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Ирска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Италија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Казахстан 30. јануар 1992 8. јул 1992 23. септембар 1992
 Киргистан 30. јануар 1992 8. јул 1992 3. јун 1994
 Летонија 10. септембар 1991 14 октобар 1991 6. децембар 1991
 Лихтенштајн 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Литванија 10. септембар 1991 14 октобар 1991 6. децембар 1991
 Луксембург 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Малта 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Молдавија 30. јануар 1992 26. фебруар 1992 29. јануар 1993
 Монако 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Монголија 21. новембар 2012[Note 2]  
 Црна Гора 22. јун 2006 1. септембар 2006  
 Холандија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Северна Македонија[Note 3][8] 12 октобар 1995 8. јул 1992  
 Норвешка 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Пољска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Португалија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Румунија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Русија (као  СССР) 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Сан Марино 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Србија (као  Југославија) 10. новембар 2000 27. новембар 2000 27. новембар 2000
 Словачка 1. јануар 1993  [Note 1]  [Note 1]
 Словенија 24. март 1992 8. јул 1992 8. март 1993
 Шпанија 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Шведска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Швајцарска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Таџикистан 30. јануар 1992 26. фебруар 1992  
 Турска 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Туркменистан 30. јануар 1992 8. јул 1992  
 Украјина 30. јануар 1992 26. фебруар 1992 16. јун 1992
 Уједињено Краљевство 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 САД 25. јун 1973 1. август 1975 21. новембар 1990
 Узбекистан 30. јануар 1992 26. фебруар 1992 27 октобар 1993
  1. ^ а б в г Чехословачка је била оригинални потписник
  2. ^ Азијски партнер за сарадњу 2004-2012.
  3. ^ OSCE је претходно користио назив „Бивша југословенска република Македонија“

Билатерални приоритети са државама учесницама

[уреди | уреди извор]
Држава Билатерални приоритети Контексти/Изјаве
 Киргистан Избори, владавина закона, демократија[9]
 САД Избори Генерални секретар Роберто Монтела рекао је да је рад на праћењу председничких, конгресних и других гласања на изборима 2020. године у САД најважнији у историји OSCE-а.[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Ко смо ми“
  2. ^ Galbreath, David J. (2007). The Organization for Security and Co-operation in Europe (OSCE). New York, NY: Routledge. ISBN 9780203960943. 
  3. ^ „Final Recommendations of the Helsinki Consultations”. Organization for Security and Co-operation in Europe. 3. 7. 1973. Архивирано из оригинала 18. 5. 2015. г. Приступљено 9. 5. 2015. 
  4. ^ а б в Hammond, Roch (9. 8. 2004). „International Monitoring of US Election Called 'Frightening'”. CNSNews.com. Cybercast News Service. Архивирано из оригинала 3. 2. 2008. г. Приступљено 2016-12-30. 
  5. ^ а б в „U.S. invites international observers to Nov. election”. USA Today. usatoday.com. 10. 8. 2004. Архивирано из оригинала 15. 5. 2008. г. Приступљено 2016-12-30. 
  6. ^ "Presidential Election, 2 November 2004, United States of America Архивирано 30 децембар 2016 на сајту Wayback Machine". OSCE Office for Democratic Institutions and Human Rights. Retrieved 2016-12-30.
  7. ^ „OSCE website now available in six official languages”. OSCE Secretariat. 30. 6. 2017. Архивирано из оригинала 7. 7. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  8. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 9. 7. 2009. г. Приступљено 27. 6. 2009. 
  9. ^ „OSCE Mission Head Cites Lack Of Public Discussion, 'Strong Links' In Kyrgyz Votes”. rferl. 
  10. ^ „National Security International election observers in the U.S. consider this year the most challenging ever”. The Washington Post. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Организација_за_европску_безбедност_и_сарадњу&oldid=28843822”