Архитектура Русије

Из Википедије, слободне енциклопедије

Архитектура Русије кроз хиљаду година развоја педставља велику националну културу чији достигнућа улазе у опште познату ризницу у свету.

Дрвена архитектура[уреди]

Дрвена архитектура представља најстарији вид архитектуре на територији Русије. Русија је дуго била земља у којој је дрво било главни грађевински материјал, тако да је и целокупна њена архитектура била дрвена. Од дрвета су се правили пагански храмови, тврђаве, куле и брвнаре. Помоћу дрвета желели су да изразе свој унутрашњи доживљај лепоте грађевинске конструкције, осећај за пропорцију и хармонију архитектонских склопова са природним амбијентом. Руска дрвена архитектура била је карактеристична по слојевитости грађевине, украшавању кула, балкона, пролаза и тремова. Сложени декоративни дуборез представља традиционални украс руских дрвених објеката.

Владимиро-суздаљска архитектура (12. и 13. век)[уреди]

Кнежевина Владимиро-Суздаљска током 12. и 13. века представља важан културни развој када архитектура достиже највећи процват. У том периоду први пут се појављују једнокуполни храмови на четири стуба за чију су се изградњу користили блокови од белог камена. Грађевине из тог периода слабо имају декоративне елементе. Декорација се углавном огледа у рељефним украсним појасима које се протежу дуж фасаде и горњег дела апсида, истичући огромну снагу глатких белих зидова. Тешка купола наглашава је утисак непобедиве физичке снаге.

Црква Покрова Пресвете Богородице
  • Кијев се сматра центром развоја монументалне архитектура овог доба. Главни грађевински материјал овог периода је плинфа (танка цигла). Један од најзначајнијих архитектонских споменика овог периода је црква у Нерлу изграђена у 1165. године.
  • Чернигов представља други центар монументалне архитектуре Кијевске Русије. Најстарији споменик овог периода је Преображење Катедрала коју је подигао Мстислав Храбри у другој половини 12 века. Катедрала тробродна правоугаоне основе са три апсиде на страни олтара. [1]
  • Новгород је архитектонски центар ансамбла Кремља у северозападном центру Русије. Новгород саборна црква Свете Софијер саграђена је у периоду између 1045—1050. године.

Архитектура Московске кнежевине (14—16. век)[уреди]

Московска архитектура кроз грађевине рефлектује историјски значај уједињења и ослобођења земаља, централизације државе и формирања јединствене нације.

За овај период је карактеристична употреба опеке и теракоте. У зидарству опека замењује традиционални бели камен. Овај стил представља спој једноставне конструкције и наглашене спољне декорације.

Москва постаје уметнички центар свих руских кнежевина. [2]

Архитектура Руског царства (16. век)[уреди]

Катедрала Светог Василија Блаженог у Москви

Архитектура овог периода наставља традицију прошлости, уз камену архитектуру и дрвену форму настаје нови "шаторски стил" који представља значајану разлику у архитектури новог периода.

Као најпознатији споменик архитектуре тог периода издваја се изградња Храма Светог Василија Блаженог на Црвеном тргу у Москви (1554-1560). Споменик представља један од најпрепознатљивијих симбола Москве и Русије. Саграђен по наређењу Ивана Горозног у знак сећања на освајање Казања.

Други познати споменик овог периода је Вазнесењска црква у Коломенском (1528-1532)на десној обали реке Москве. Вазнесење представља први камени шаторасти храм у Русији.

Руска архитектура 17. века[уреди]

Крајем 17. века појављује се нови стил, "московски барок" – архитектонски стил у коме су спољашња величанственост и декоративност спојени са прецизношћу и симетричношћу грађевине. Карактеристике овог стила су технике декорације помоћу боја (декоративна резбарија на белом камену, керамичке плоче у боји, фасадни украси). Један од најзначајнијих споменика овог стила је московски храм Покрова Пресвете Богородице саграђен у Рубцову (1626).

Мали храм без носећих стубова покривен је затвореним сводом. Карактерише га јединственост унутрашњег простора. Има капеле на свакој страни. Са три стране окружен је отвореним галеријама (предворјима).

Руски барок[уреди]

Прва фаза развоја руског барока датира још из доба руског царства (1680-1700). Специфичност овог стила је његов близак однос са већ постојећим традицијама и напредном технологијом која долази са Запада. Архитектонски стил оријентисан је на примерима Шведске, Немачке и Холандске архитектуре. Оснивањем Санкт Петербурга почетком 18. века доводи са собом јак развој руске архитектуре у коме се јавља такозвани петровски барок. У овом стилу праве линије уступају место кривудавим и изломљеним линијама као и ситним детаљима попут рељефних украса, вазица и скулптура. Просторије на изглед постају пространије захваљујући игри светлости и сенки.

Познати објекти овог времена остали су очувани до данашњег дана. Најпознатији су:

За време владавине Јелисавете Петровне у Русији се развија нови правац у руском бароку који се и везује за њено име. Раскош и централизација власти одговарале су идејама западноевропског барока коме нови стил постаје ближи од петровског барока. у престоници се подижу огромни храмови, катедрале, дворци и палате чија архитектура поседује многобројне разноврсне детаље, живописност и пласичност форме. Један од најпознатијих споменика барока из периода Јелисавете Петровне је Зимски дворац у Санкт Петербургу.

Класицизам[уреди]

Травически дворац

Крајем 18. века, од 1970. године, у руској архитектури класицизам постепено замењује барок долази. Овај стил је био прихваћен као међународни уметнички израз у оквиру кога се развијала његова национална варијанта. Значајни центри руске класике постју Петроград и Москва. Доласком класицизма престаје период културне изолованости који је трајао вековима. Настаје развојем индустрије и ширењем градова када се намећу урбанистички проблеми. Уметнички језик класицизма је универзалан и могао се применити од најимпозантнијих двораца до скромних дрвених кућица на периферији.

У Санкт Петербургу класицизам настаје као завршен верзију стила у 1780-их година чији су творци Иван Старов и Ђакомо Кваренги. Таврически дворац је једна од најтипичнији од класичних зграда Санкт Петербурга.

Псеудо-руски стил[уреди]

Храм Христа Спаситеља

Настаје средином 19. и почетком 20. века када се обнавља интересовање за староруску архитектуру. Овај стил делимично је позајмио архитектонске форме староруске и византијске аритектуре.

Карактеристика псеудоруског стила огледа се у дрвеној резбарији као универзална декорација. Њоме су украшавани и дрвени павиљони, и елементи ентеријера, и кухињски прибор. Куће су прављене са високим крововима. Прозори су били мали, али их је било много. Прозорски оквири су били масивни, украшени многобројним фигурама, шарама и резбаријом.

Оснивачем овог стила сматра се Константин Тон међу чијим делима је напознатији Храм Христа Спаситеља саграђен 1860. године.

У раним 1870-их буди се идеја кеђу уметничким круговима и повећано интересовање у популарној култури. Један од најупечатљивијих објеката псеудо-руског стила (1870) је "Терем" архитекте Ивана Ропета у близини Москве (1873) и типографија Мамонтова у Москви, изградили Виктор Гартман (1872).

Период после револуције[уреди]

Велика октобарска социјалистичка револуција знатно је утицала на стваралаштво у свим областима културе, уметности и архитектуре. Укида се приватно земљиште, поседи и непокретне имовине. Зграде се пројектоју у складу са новим социјалним садржајима.

Уметност руске авангарде почиње да се рађа још 1900-их. Успон је изнедрио и посебну верзију савремене архитектуре која је у супротности са традиционализмом.

Конструктивизам и рационализам почетком 1920-их представљају две основне врсте усмерене на одбацивање традиције корист нове архитектуре. Принципијално разликовале су се једна од друге. За конструктивисте је једина исправна форма било рационално решење функционалне и конструктивне основе здања, док су рационалисти више обраћали пажњу на просторно решење и човеков доживљај грађевине и градског амбијента.

Архитектура Стаљиновог периода[уреди]

Настао је средином 30-их до 50-их година 20 века. Везује се за Стаљиново име и представља почетак новог стила у архитектури. Успостављен је током такмичења за пројекат Палате совјета и Совјетског павиљона на Светској изложби 1937. у Паризу и 1939. године у Њујорку. Препознатљив је по карактеристикама колективног пројектовања објеката. Академија архитектуре СССР и Савеза архитеката СССР настаје 1934. године као комбинација креативне снаге који врши контролу рада архитеката.

На пројектима раде велики архитектонски бирои под руководством водећих архитеката. Од 1947-1955. саграђено је седам московских небодера познатих под називом "седам сестара" (најпознатије Стаљинове грађевине).

Стил је препознатљив по масовним украсним венцима, великим статуама, шиљцима и стубовима. Фасаде су прекривене мермером и белим украсним каменом.

Познати архитекти овог периода:

Савремена руска архитектура[уреди]

Москва сити

Савремена архитектура Русије је мешавина свих стилова. Један од упечатљивих примера савремене архитектуре је Московски међународни Дом музике, један од највећих филхармонијских комплекса на свету.

У руским градовима појављују се облакодери и футуристички пројекти као што је Московски међународни пословни центар - „Москва-сити“. Москва-ситију је тренутно највиша зграда Европе и Заједнице независних држава: Кула „Москва“, висока 301,6 метара.

Један пример добро осмишљеног архитектуре - стамбени комплекс "Граната 6". Зграда наставља традицију архитектуре двадесетог века, користећи резбарије камен на фасадама у Старом руском и византијском стилу. [3]

Види још[уреди]

Извори[уреди]