Пређи на садржај

Вукашин Мићуновић

С Википедије, слободне енциклопедије
вукашин мићуновић
Вукашин Мићуновић
Лични подаци
Датум рођења(1919-12-10)10. децембар 1919.
Место рођењаВелестово, код Цетиња,  Краљевство СХС
Датум смрти15. децембар 2005.(2005-12-15) (86 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија,  Србија и Црна Гора
Професијавојно лице,
друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1939.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411957.
Чингенерал-мајор у резерви

Одликовања
Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем Орден Републике са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден рада са црвеном заставом
Орден за храброст Орден за војне заслуге са златним мачевима Партизанска споменица 1941.

Вукашин Мићуновић (Велестово, код Цетиња, 10. децембар 1919Београд, 15. децембар 2005) био је књижевник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 10. децембра 1919. у Велестову, код Цетиња. Рано је остао без родитеља. Гимназију је учио на Цетињу, где се, заједно са старијим братом Вељком, укључио у омладински револуционарни покрет. У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) примљен је 1934, а у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1939. године. После завршетка гимназије, студирао је филозофију у Београду. Током студија је активно учествовао у студентском револуционарном покрету.

После окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, вратио се у родни крај, где је био један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају. У току рата је обављао разне војне и политичке дужности: секретар Окружног комитета СКОЈ-а и члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње; руководилац Политичког одељења (Политодјела) Десете херцеговачке удране бригаде и 29. херцеговачке дивизије и политички комесар 29. дивизије.

Прослава ЈРМ 1951. године

После ослобођења Југославије, 1945. године, завршио је Вишу војну академију ЈНА и потом је обављао разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је помоћник начелника Главне политичке управе ЈА и политички комесар Југословенске ратне морнарице (ЈРМ). Потом је демобилисан и у чину генерал-мајора ЈНА произведен у резерву 1957. године.

После изласка из војске, обављао је разне друштвено-политичке дужности — био је секретар идеолошке Комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије, директор новинско-издавачког предузећа „Борба“, председник Савета за образовање и културу Савезног извршног већа (СИВ) и др. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ). На Тринаестом конгресу СКЈ 1986. изабран је за члана Централног комитета СКЈ, али је поднео оставку на чланство у Централном комитету, октобра 1989, након смене црногорског руководства, у антибирократској револуцији.[1] Више пута је биран за народног посланика Савезне скупштине СФРЈ.

Његов брат Вељко, који је такође био учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник проглашен је за народног хероја Југославије.

Умро је 15. децембра 2005. у Београду.

Још као средњошколац, почео се бавити публицистиком и књижевним радом. Прве радове објавио је у београдској „Зори“ и вршачком „Новом средњошколцу“. Објавио је романе: Ствари, Цетиње 1956; Око у око, Београд 1959; Година у ноћи, Загреб 1963; Претпоследњи, Београд 1969; На дами медаљон Београд, 1971. и Боловања, Београд 1976; затим студију Између културе и рада, Београд 1972. године. Његова прозна дела су превођена на немачки, италијански и мађарски језик.

Аутор је сценарија за филмове: Од монархије до републике и Четрдесет година борбе.

За свој књижевни рад 1977. године је награђен Тринаестојулском наградом.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом, Орден за храброст и Орден за војне заслуге са златним мачевима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Umorio se nijesam — od uvjerenja neodustajem”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 23. 10. 1989. стр. 5. 

Литература

[уреди | уреди извор]