Грујо Новаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ГРУЈО НОВАКОВИЋ
Grujo Novaković.jpg
Грујо Новаковић
Датум рођења (1913-04-23)23. април 1913.
Место рођења Соколац
 Аустроугарска
Датум смрти 6. октобар 1975.(1975-10-06) (62 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија правник
Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Грујо Новаковић (Соколац, 23. април 1913Београд, 6. октобар 1975), правник, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Босне и Херцеговине и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 23. априла 1913. године у Сокоцу, у чиновничкој породици. До 1941. године налазио се на школовању. Гимназију је похађао у Фочи, Босанској Градишки, Сарајеву и Бањалуци, а правне науке студирао је на Београдском универзитету, где је и дипломирао. Још у вишим разредима гимназије укључио се у омладински покрет и учествовао у ђачким штрајковима и сукобима с франковцима у бањалучкој гимназији, а, непосредно после матуре, и у демонстрацијама против Јевтићевог режима. Године 1933. постао је члан СКОЈ-а. Од тада је активно радио на организовању шумарских радника на Романији и око Хан Пијеска. У време студија у Београду још се више активирао у раду са студентском омладином. Као члан Земљорадничког клуба, ушао је у Уједињену студентску омладину. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1936. године и учествовао у многим акцијама и демонстрацијама КПЈ на Београдском универзитету. Зато је два пута био хапшен и држан у полицијском затвору.

Народноослободилачки рат[уреди]

После капитулације Југославије, априла 1941. године, после повратка у Соколац из расуте југословенске војске, где га је затекао рат, преузео је руковођење партијском организацијом на Романији и Гласинцу, и био један од организатора оружаног устанка на Романији. Од почетка оружане борбе учествовао је у свим борбама на Романији. Као искусан политички радник и истакнут борац у Романијском партизанском одреду, одмах после ослобођења Сокоца био је постављен за команданта Команде места, а убрзо је изабран и за првог председника НОО-а у Сокоцу. После формирања Окружног комитета КПЈ за Романију, постао је његов члан.

У јануару 1942. године био је постављен за политичког комесара Романијског партизанског одреда. У лето 1942. године био је изабран за секретара Окружног комитета КПЈ за Романију, и на тој функцији остао до почетка 1944. године, када је именован за политкомесара 20. романијске ударне бригаде. Био је већник ЗАВНОБиХ-а и заменик већника АВНОЈ-а. Крајем 1944. године, био је изабран у Извршни одбор Обласног НОО-а за источну Босну и радио на организовању народне власти у том делу Босне и Херцеговине. При завршетку рата, био је изабран за председника Окружног народног одбора за Сарајево.

Послератна каријера[уреди]

Након рата, обављао је низ одговорних функција:

  • члан Окружног комитета КПЈ за Сарајево
  • председник Окружног народног одбора Сарајева
  • помоћник генералног секретара Владе ФНРЈ
  • председник Комисије државне контроле БиХ
  • секретар Обласног комитета КПЈ за Сарајево
  • секретар Извршног већа Босне и Херцеговине
  • секретар Градског комитета СК БиХ за Сарајево
  • генерални секретар у Државном секретаријату за иностране послове
  • члан Извршног комитета СК БиХ
  • посланик у више сазива Савезне и Републичке скупштине
  • члан Извршног већа БиХ, од 1964. до 1969. године
  • председник Контролне комисије Савеза комуниста Југославије
  • председник Статутарне комисије СКЈ од Деветог конгреса СКЈ
  • члана Савета федерације

За свој активан друштвено-политички рад, добио је, за животно дело, награду ЗАВНОБиХ-а 1974. године.

Умро је 6. октобра 1975. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]

  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Хронометар“, Београд 1970. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана - Београд - Титоград: Партизанска књига - Народна књига - Побједа. 1982.